 Шта Русију очекује даље? Могу ли руске оружане снаге да нанесу пораз турској војсци у Сирији или макар да је приморају да заустави напредовање?
Асадова војска је изашла на границу са Турском. Руска војска врши велика предислоцирања на југу, десантне трупе мењају аеродроме, испловила је Каспијска флота. Председник Турске Ердоган обавља хитне консултације са безбедњацима о сигурности у региону. Раније је председник Турске такође изјавио да руске акције у Сирији имају окупациони карактер. Хоће ли бити рата са Турском у блиској будућности?На ово питање одговара Игор Иванович Стрелков: Сматрам да је у питању не само оружани конфликт са Турском (у перспективи не искључујем прерастање у прави правцати рат) већ и цео комплекс оружаних сукоба који ће бити покренути против Русије на разним правцима. Сасвим сам сагласан са читавим низом аналитичара који тврде да Турска не може да допусти стварање колико-толико стабилне курдске државе (макар и непризнате) и тим више која би се налазила у савезу са Асадом (у чије су свргавање Турци уложили много средстава и снага, и са којим нема шансе да се Турци измире). Руски експедициони корпус (пре свега његова авионска и извиђачка компонента) успео је да отклони негативни сценарио, према којем је шаролика коалиција исламистичких сунитских групација, које између осталих подржава и Турска, требало да крајем прошле, односно почетком ове године, нанесе дефинитиван удар ,,режиму“ и одбаци остатке њему верних снага у алавитске енклаве. А потом се позабавити привременим савезницима Асада, Курдима. Без обзира на то што ,,медијске“ победе које се рекламирају на руској телевизији изгледају веће и сјајније од реалних, такође веома шарен конгломерат колико-толико борбено способних делова сиријске војске, иранских добровољаца, хазарских најамника и бораца Хезболаха, уз подршку руске авијације и артиљерије, ипак је полако али сигурно почео да заузима пограничне територија са Турском у Латакији и провинцији Алепо. И уз све то, успео је да у непосредном савезом са Курдима који напредују блокира истоимени град, чије потпуно овладавање за све зараћене стране има колосално значење. За ,,умерене исламисте“ и националисте који владају у Истанбулу пораз њихових штићеника је недопустив, не само из разлога њиховог престижа већ једноставно и због тога што тамо здраво процењују последице – рат ће равномерно да пређе на територију саме Турске, пошто ће баш тамо (на ослобађање територија насељених Курдима) усмерити главне напоре курдска герила (Пешмерга), после чишћења пограничних рејона Сирије од заједничког непријатеља Дамаска и њих. Условно говорећи, као што је Донбас ,,гарант“ да неће бити заоштравања на границама Крима (где ће брзо бити пребачена незанемарљива украјинска казнена групација), тако су и територије Сирије, које контролишу туркомански борци, за Турке ,,осигурање“ да неће бити устанка Курда, сада већ на њиховој територији. Зато турско руководство и нема неки избор. У Сирију ће највероватније упасти са ,,тешком силом“ наредних дана, што ће довести до директног судара са сиријском армијом и руским снагама које је подржавају. Даљи ток догађаја може да буде мултиваријантан. Борбена дејства могу се водити и интензивно, и ограничено. Али, једно је неизбежно – Турци ће да затворе теснаце Босфор и Дарданели (преко којих се реализује лавовски део снабдевања наше групације) за пролаз руских војних бродова и терета. Врло је вероватно да ће Турци да објаве и затварање ваздушног простора над пограничним сиријским територијама, што ће крајње да отежа (ако не и прекине скроз) пребацивање терета нашим базама у Латакији ваздушним путем. Шта нас очекује даље? Могу ли руске оружане снаге да нанесу пораз турској војсци у Сирији или макар да је приморају да заустави напредовање? На ово питање принуђен сам да одговорим негативно. Постоје основе војне вештине које не могу да укину ни научно-технички прогрес, чак ни наша централна телевизија која себе сматра свемогућом. Знатно удаљен од својих база, без значајнијих залиха на терену, без организоване линије снабдевања, наш по броју невелик корпус у перспективи је осуђен на пораз. Да ли ће издржати неколико дана, недеља или чак месеци – не игра улогу. Судбина утврђења Порт Артур, које је без обзира на херојску одбрану било принуђено да положи оружје у условима потпуне блокаде, може да се понови након 111 година. И брзина неговог пораза зависиће не толико и не само од успеха у првим данима бојева, колико од тога колико ће одлучно и обимно да делује противник – турска армија, авијација и флота. Чак и ако Турци немају ,,најсавременије“ ракетне и ваздушне системе, које (ако је веровати нашим медијима) имају руске јединице у Сирији, њихова општа превласт у снази и средствима на конкретном театру војних дејстава је неоспорна, а близина базама снабдевања омогућава да се попуњавају ресурси, како се сада каже у ,,режиму он-лајн“. Треба приметити с тим у вези да ће Турци фактички имати иницијативу, пошто ће управо они начинити први потез у наступајућој ,,крвавој игри“. А наши војници ће морати на њега да одговоре. За оне који се колико-толико сналазе у стратегији и тактици, значај овог фактора је схватљив. Поседовање иницијативе је залог успеха било које операције. Штавише, на макар ,,релативну умереност“ Турака не треба рачунати – Ердогану и његовим истомишљеницима, полазећи од чисто унутарполитичких разлога, биће потребна брза и одлучна победа, кадра да подигне дух и патриотско расположење становништва у предстојећем врло тешком конфликту са ослабљеном, али ипак великом државом – Русијом, са којом су се претходни оружани конфликти за Турке завршавали скоро увек веома жалосно. Шта може Руска Федерација да супротстави турској војсци у Сирији? Ако је реч само о ономе што је у Сирији, онда скоро ништа. Значајно појачавање експедиционог корпуса значи само ,,додавање“ јединицама осуђеним на пораз одређене количине технике и људства (сиријску војску принципијелно не узимам у обзир – осим два-три релативно способна за борбу састава, она није кадра да се успешно бори чак ни са полупартизанским формацијама исламиста и других ,,опозиционара“). Али то неће изменити резултат. Спасти од разбијања (ако је то могуће) нашу групацију и натерати Турску да се врати на почетне позиције може само свеобухватна војна операција против целокупне њене војне инфраструктуре. Укључујући и ону иза граница Сирије. А то већ није конфликт. То је истински рат. У који се може умешати и НАТО у којем је Турска била, јесте и остаје. А шта ако се не умеша? Само ракетним салвама, нико још рат није добио. Турци имају јаку авијацију, солидну ПВО, релативно снажну флоту. Заједничку границу са Турцима немамо осим по мору… Зато са Украјином имамо заједничку границу. И у Донбасу ситуација постаје напета последњих дана. Управо ће се ту, вероватно, догодити прве одлучујуће копнене борбе новог рата, у који ће Украјина отворено да ступи у својству турског савезника. Кримски земљоузи неће остати без пажње, као и Придњестровље… Наши ,,миротворци“ сурковског кова дошли су до тога да ће Русија морати да се бори на два фронта. У крајњем резултату, ако рат почне, биће тежак за Русију, и тешко одмах победоносан. А узимајући у обзир и то да наша ,,партијско-привредна елита“ већ две године размишља како да се што пре преда, онда ће се ,,мангупа“ спремних за саботажу на свим нивоима наћи и превише. Од сиријског рата ништа добро не треба очекивати (о чему сам говорио и писао још од првих дана). Не треба ни сад. Чекам мобилизацију. Тешко да ће се она избећи. Превео са руског: Небојша Вуковић Извор: http://rusnext.ru/recent_opinions/1455121965 Преузето са: „НСПМ“ |
