Поплаве су опет погодиле Србију. И тек ће, кажу метеоролози. Потопљена је Ваљевска Грачаница, велика светиња. Врх СПЦ ни речи није рекао против тог потапања, као што ни реч није рекао кад је сечен записни храст код Савинца (осим што је један патриаршијски службеник у мантији изјавио како је то, у ствари, одлично, јер нам доноси ауто-пут; „Highway to Hell“, што рече AC/DC – јер ти ауто-путеви нису за нас, него за НАТО поход на исток, на линији Бари-Бар – Румунија – руска граница).

 Да имамо на челу Цркве људе истински верујуће у Господа сила, они би, литијски, ишли с краја на крај Србије, и молили се да кише стану, и потоп престане. Рецимо, патријарх Иринеј је из села под Кабларом, и као млад био је духовно везан за овај крај. Поплава је тешко угрозила манастире српске Свете Горе, Никоље и Ваведење. Зашто нема патријарха да дође на молитву и да упути позив на покајање целом народу?

Питања која постављамо имају само један одговор: „НА ТРИ ВЕРЕ ОКОМ НАМИГУЈУ, А НИЈЕДНУ ПРАВО НЕ ВЕРУЈУ“. Зато нам и јесте овако.       

 Уредништво