старом песмом слави:

омладина непомјаникова

још једну цркву дави!

И барјак церско-солунски

и два бора и две крошње…

све, тоне са звоником;

ни крштење ни сахрану

никад више да звоно

не објави ником.

Стигло је завештано доба!

Само ће се сирене гласити,

између рођења и гроба

светско ће ропство красити.

Наступила је општа катаклизма,

врата су јој отворили

јахачи екуменизма.

Над Ваљевом удављена

Грачаница,

богомолна и под водом, стоји!

Доле, у тами, на све стране

од градића водосветлуца Србија;

као и градић, и Србија, само умишља

да још увек постоји.