Римокатоличка “црква” и њено свештенство су вековима ширили мржњу према свима онима који нису били католици и нису признавали римског папу за поглавара. Та мржња је углавном била уперена против православних Срба, Јевреја и Рома.

 Мржња је нарочито дошла до изражаја у току I и II свестског рата у Аустроугарској и у Хрватској. У римокатоличкој и у хрватској усташкој штампи из времена пре I у току II светског рата налазимо много чланака који говоре о злочинима римокатолика Хрвата у Независној држави Хрватској.

У новинама “Усташе” бр.3 од 3.јула 1941 године пише да су се у кући бр.4 на Капитолу у Загребу, која припада седишту хрватске Римокатоличке “цркве”, састајали први организатори хрватског усташког покрета по имену Марко Храниславић, Матија Солдин, Мијо Бабић и Звонко Поспишил. Све познати кољачи Срба. Наслов овог чланка је “Први усташки рој”. У том члану налазимо и следећи текст: “Повијесне катакомбе у згради на капитолу бр.4 биле су свједоком касних ноћних састанака хрпице људи, првих дјелатника усташа… да се договара и да припреме све за ту борбу…” Хрватске усташе су у знак захвалности Римокатоличкој “цркви” поставиле спомен плочу, која је после свршетка II светског рата уклоњена.     

У броју 193 новина “Хрватски народ” од 26 августа 1941 године налази се чланак у коме се описује како су усташе још пре почетка II светског рата ковали злочиначке планове у фрањевачком самостану у Чунтићу. “Пречасни отац Херман и брат отац Бенко су припадали усташком покрету, као најактивнији и говорљиви чланови.” У броју 110 истих новина, од 4.јуна 1941 године, на страни 13 налази се чланак: “Усташка борба на Широком Бријегу”. Добро је познато да су фрањевачки самостан и фграњевачка гимназија у Широком Бријегу били главни центри кољача Срба, Јевреја и Рома у Херцеговини.

Новине “Нова Хрватска” у броју 128 од 1.јуна 1941 године доносе на 6. страин чланак “Смрт челног Хрвата, зачасног каноника Ивана Микана”. У том чланку налазимо следећу реченицу: “…Ни једна политичка дјелатност није се на Кордуну провела без Микановог знања…” Зна се да је Микан био главни организатор истребљења Срба на Кордуну.

Жупник из Дрниша је у своме писму од 10. новембра 1941 године, које је послао Министарству сељачког господства Независне државе Хрватске навео следеће:

“За пуних 14 година мог жупњиковања у Дрнишу, мој жупни стан био је у правом смислу усташки стан”. У листу бр.67 из 1941 године налази се на 6.страни следеће: “Жупник Кустосије велечасни Цецеља имао је част да су први суверен државе Хрватске поглавник Др.Анте Павелић и други чланови прве хрватске државне владе положили пред њим присегу.“

Влада усташке Независне државе Хрватске је одликовала следеће римокатоличке свештенике, злочинце и кољаче, заслужне за истребљење Срба,Јевреја и Рома:

Жупника из Личког Осика Др.Фрању Биничког; Каноника Др Тому Северовића; Жупника Ивана Јаковића; Жупника Вилима Цецељу; Жупника фра Дидака Ћорића; Жупника фра Радослава Главаша; Жупника фра Младена Барбарића; Жупника Частимира П.Хермана; Жупника Ивана Микана и многе друге.

“Надбискуп геноцида”, „блажени“ Алојзије Степинац, се налазио на челу “Великог крижарског братства” које је имало 580 друштава са преко 30 000 чланова и “Великог крижарског сестринства” које је имало 452 друштва и око 19 000 чланова. Новине “Недеља” од 27 априла 1941 године наводе вест о поклоничкој посети надбискупа Степинца поглавнику Др.Анти Павелићу и Еугену Кватернику, којом приликом је загребачки надбискуп Степинац изразио своју лојалност Независној држави Хрватској. На страни 2 истог броја налазимо и чланак под насловом “Крижари поздрављају државу Хрватску и Поглавника.”

Новине “Хрватски народ” у броју 130 од 24 априла 1941 године пишу: “У суботу је Поглавник примио у аудијенцију свечано изасланство Католичке акције. Биле су заступане све организације Католичке акције села и града. Изасланство је предводио монсињор Павао Јесих. Поглавник се захвалио на даровима и узвратио: “У нашој политичкој борби сигурно је ваша акција имала великог удјела”.

Новине “Недјеља” од 18 октобра 1942 године на страни 4 наводе речи загребачког надбискупа Алојзија Степинца: ”…Добро познам повијест Крижарске организације… Данашња скупштина нека вам буде потицај на рад и ујдно доказ ваше раширености и активности.

У Сарајевском “Католичком тједнику” бр.2 за 1941 годину налазимо вест да је председник Бискупске конференције Алојзије Степинац именовао 16. децембра предсеницу Великог крижарског сестринства.   

Загребачки надбискуп Др.Алојзије Степинац је 3.октобра 1941. године упутио писмо Поглавнику Хрватске Др.Анти Павелићу у коме тражи да се српски православни манастир у Ораховици преда римокатоличким редовницима трапистима.     

Римокатоличка и хрватска штампа из II светског рата је препуна ових и оваквих навода и цитата. Добро би било да се они епископи Српске православне цркве који се залажу за некакво “помирење” са римокатолицима, за канонизацију злочинца а блаженог Римокатоличке “цркве”, Алојзија Степинца и за разговоре са Бискупском конференцијом Хрватске предходно упознају са богатом хрватском и римокатоличком штампом из времена II светског рата, пре него што заузму став. Епископи Српске православне цркве који неодговорно дају изјаве о Алојзију Степинцу и Римокатоличкој “цркви” не смеју да занемаре насилно покрштавање православних Срба у Независној држави Хрватској нити пак да умањују број жртава у Јасеновачким логорима за истребљење Срба, Јевреја и Рома у којима је према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу убијено преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. Пре сваке своје изјаве морали би да се упознају са писањем римокатоличке и хрватске штампе из времена II светског рата.

Проф. др Србољуб Живановић,

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Лондон, Велика Британија