(Документ прихваћен од учесника Сабрања Предстојатеља Помесних Православних Цркава у Шамбезију, 21-28. јануара 2016. године, осим представника Антиохијске и Грузијске Православне Цркве. Објављује се сагласно одлуци Сабрања Предстојатеља.) 1. ПРАВОСЛАВНИ БРАК 1) Данас се установа брака налази у опасности од таквих појава, као што су посветовњачење и морални релативизам. Свештени карактер брака утврђен је од Православне Цркве као њено темељно и неоспориво учење. Слободни савез између мушкарца и жене јесте неопходни услов брака
2) У Православној Цркви брак се сматра као древна установа божанског права, пошто је био установљен истовремено са стварањем првих људи, Адама и Еве (Пост. 2, 23). Од самог почетка овај савез је подразумевао, како духовно општење супружничког пара, мушкарца и жене, тако и продужавање људског рода. Благословен у рају, брак између мушкарца и жене постао је света тајна, која се помиње у Новом Завету, у причи о Кани Галилејској, где је Христос учинио прво чудо, претворивши воду у вино, и тиме објавио Своју славу (Јн. 2, 11). Тајна нераскидивог савеза мушкарца и жене јесте образ јединства Христа и Цркве (Еф. 5, 32). 3) Христоцентрични карактер брака објашњава зашто епископ или свештеник благосиља тај свештени савез посебном молитвом. У Посланици Поликарпу Смирнском Св. Игњатије Богоносац је нагласио, да, који ступају у заједницу брака, „дужни су ступити у савез са сагласношћу епископа, да би брак био по Господу, а не по похоти. Нека све буде у славу Божију“ (гл. V). Свештени карактер богоустановљеног савеза и његов високи духовни садржај објашњавају апостолски позив: „Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста“ (Јев. 13, 4). Ето зашто је Православна Црква осуђивала свако оскрнављење брака (Еф. 5, 2-5; 1. Сол. 4, 4; Јев. 13, 4 и др.). 4) Савез мушкарца и жене у Христу јесте „мала Црква“, икона Цркве. Климент Александријски наглашава: „Где је двоје или троје сабрано у Христово име, и Господ је међу њима? (137) Не указује ли ово на мужа, жену и њихову децу?“ (Стромате, 3.10, PG 8, 1169 В). Посредством Божијег благослова савез мушкарца и жене се узвишује, јер заједница превазилази индивидуално постојање, оно приближава супружнике животу по образу Царства Пресвете Тројице. Неопходни услови за брак су вера у Исуса Христа, коју треба да деле младожења и невеста, муж и жена. Основа јединства у браку јесте јединство у Христу, да би Духом Светим благословеном супружничком љубави одражавали љубав Христа и Цркве, као тајне Царства Божијег и вечног живота човека у љубави Божијој. 5) Заштита свештеног карактера брака увек је имала посебно значење за очување породице, која одражава општење људи сједињених супружничким везама, како у Цркви, тако и у читавој заједници. На тај начин, општење, остварено у тајни брака, нису просто природни односи, већ се у свештеној установи породице остварује творачка духовна сила. Само она може обезбедити заштиту и васпитање деце, како у духовној мисији Цркве, тако и у животу друштва. 6) Црква је увек с неопходном строгошћу и одговарајућом пастирском опрезношћу, по примеру снисхоћења апостола народа Павла (Рим. 7, 2-3; 1. Кор. 7, 12-15, 39), прилазила, како према позитивним условима (разлика полова, неопходни узраст и др.), тако и сметњама (крвно сродство, својта, духовно сродство, већ закључени брак, различите вере и др.) за закључивање тајне брака. Пастирска опрезност је неопходна, не само зато што библијска традиција учвршћује савез брака Светом тајном Цркве, већ и зато што црквена праксе није искључивала нека начела грчко-римског природног права, која су подвлачила чињеницу да су везе брака између мушкарца и жене „општење божанског и људског права“ (Модестин,) и да су били спојиви са свештеним карактером, који је Црква придавала тајни брака. 7) У савременим условима, због много неповољног по тајну брака и свештене установе породице, епископи и свештеници треба да активно развијају пастирски рад да би заштитили вернике, подржавајући их, укрепљујући њихову наду, потресену од судара с различитим тешкоћама, утврђујући установу породице на јаком темељу, који не би могли да поруше ни киша, ни реке, ни ветрови, пошто је тај темељ камен, који је Христос (ср. Мт. 7, 25). 8) Брак је основа породице, а породица остваривање брака. У савременом свету праву опасност за православне хришћане представља притисак, који се испољава са циљем признавања нових облика саживота. Удвостручена криза брака дубоко таласа Православну Цркву због негативних последица за читаву заједницу и због опасности унутарпородичних односа, чије главне жртве постају супружнички парови и, пре свега, деца, зато што, нажалост, она обично почињу од самог детињатва да подносе недужна страдања. 9) Грађански брак између мушкарца и жене, регистрован по законитом поступку, нема светотајински карактер и, будући озакоњени суживот, разликује се од брака благословеног Богом и Црквом. Оним члановима Цркве, који ступају у грађански брак, треба прилазити с пастирском одговорношћу, која је неопходна ради тога да би ти људи схватили вредност тајне брака, и с њим повезаног благослова. 10) Црква не признаје могућност склапање једнополних заједница за своје чланове, као и ступање у било који облик суживота осим брака. Црква улаже све могуће пастирске напоре, да би такви њени чланови, који ступају у такве заједнице, дошли до истинитог покајања и љубави, које Црква благосиља. 11) Тешке последице кризе установе брака и породице изражавају се у застрашујућем расту броја развода, чедоморства и у умножавању других проблема породичног живота. Ове последице су велики изазив за мисију Цркве у савременом свету. Зато пастири Црвке треба да уложе све могуће напоре за решавање тих проблема. Православна Црква с љубављу призива своја чада, мушкарце и жене, и све људе добре воље да сачувају верност свештеном карактеру породице. 2. СМЕТЊЕ ЗА БРАК 1) У вези сметњи за брак због постојања крвног сродства, сродства по својти, по усиновљењу и духовног сродства важе прописи канона (53. и 54. правило Трулског Сабора) и сагласна с њима црквена пракса у том виду, у каквом се она примењује данас у Помесним аутокефалним Православним Црквама, односно одређује и описује у њиховим Уставима и одговарајућим одлукама њихових Сабора. 2) Неокончан раскинути или непоништени брак, као и трећи брак чине апсолутне сметње за закључивање брака, сагласно православном канонском предању, које категорички осуђује двојебрачје и четврти брак. 3) Саглано строгоћи свештених канона, забрањује се вршење црквеног брака после монашког пострига (16. правило IV Васељенског Сабора и 44. правило Трулског Сабора). 4. Свештенство представља препреку за ступање у брак, сагласно активном канонском предању (3. правило Трулског Сабора). 5) У вези мешаних бракова православних са инославнима или нехришћанима прихваћена је одлука: а) брак православних с инославним се забрањује по канонској строгоћи и не венчава се (72. правило Трулског Сабора). Он може бити благословен по снисхођењу и човекољубљу, под условом да ће деца из тога брака бити крштена и васпитана у Православној Цркви. б) Брак између православних и нехришћана се категорички забрањује по канонској строгоћи. 6) Пракса, која делује при примени црквеног Предања у вези сметњи за брак, треба да има у обзир одредбе постојећег законодавства државе, не прелазећи границе црквеног снисхођења. 7) Свештени Синод сваке аутокефалне Православне Цркве треба да прилази пракси примене црквеног снисхођења у сагласности с начелима црквених канона, у духу пастирског расуђивања, служећи спасењу човека. 27. јануар 2016. године, Шамбези Превод: архим. др Никодим (Богосављевић) ______________ Το μυστήριο του γάμου και τα κωλύματα, http://www.romfea.gr/diafora/6181-to-mustirio-tou-gamou-kai-ta-kolumata (15. 03. 2016.); Таинство брака и препятствия к нему, https://mospat.ru/ru/2016/01/28/news127389/ (29. 01. 2016.). |