header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Аутономија и начин њеног проглашавања[1] – превод документа Штампај Е-пошта
четвртак, 14 април 2016
  (Одлука V Свеправославне предсаборске конференције у Шамбезију, 10-17. октобра 2015. године.

Објављује се сагласно одлуци Сабрања Предстојатеља Помесних Православних Цркава у Шамбезију, 21-28. јануара 2016.)

        Пета Свеправославна предсаборска конференција, спроводећи рад на основу усаглашеног и прихваћеног текста „Аутономија и начин њеног проглашавања“, на заседању Међуправославне припремне комисије 9-17. децембра 2009. године у Шамбезију, размотрила је еклисиолошке, канонске и пастирске видове института аутономије и изналажење једногласне формулације свеправославне позиције у вези датог питања.
 

Питања, којима се бавила Пета Свеправославна предсаборска конференција и која проистичу из тема текста горе поменуте Међуправославне припремне комисије, односила су се:

а) на схватање, садржај и различите облике института аутономије;

б) на предуслове, на основу којих месна Црква тражи аутономију од Аутокефалне Цркве, којој је потчињена;

в) на искључиву надлежност Аутокефалне Цркве покретања и завршетка процедуре давања аутономије делу своје канонске јурисдикције, при том да се на територији православне дијаспоре аутономне Цркве не оснивају, и

г) на последице, које има овај црквени чин за односе проглашене аутономне Цркве, како с Аутокефалном Црквом, према којој се она односи, тако и с осталима Аутокефалним Православним Црквама.       

1. Институт аутономије изражава канонским видом статус односној или делимичној независности конкретне црквене области од канонске јурисдикције Аутокефалне Цркве, према којој се она канонски односи.

а) При примени овога иститута у црквеној пракси образовали су се различити степени зависности Аутономне Цркве од оне Аутокефалне Цркве, према којој се она односи.

б) Избор Главе Аутономне Цркве утврђује се или постаје надлежни црквени орган Аутокефалне Цркве, чијег Предстојатеља он помиње и налази се с њим у канонским односима.

в) У деловању института аутономије постоје различити облици његове примене у црквеној пракси, одређивани степеном зависности Аутономне Цркве од Аутокефалне.

г) Код неких облика аутономије степен зависности Аутономне Цркве се изражава посредством учешћа њене Главе у Синоду Аутокефалне Цркве.    

2. Покретање и завршетак процедуре давања аутономије неком делу канонске јурисдикције Аутокефалне Цркве улази у њену канонску надлежност, ка којој се односи Црква, која се проглашава аутономијом. На следећи начин:

а) Ако месна Црква, која тражи аутономију, има све неопходне црквене и пастирске предуслове за то, она се обраћа с одговарајућом молбом Аутокефалној Цркви, с којом је у односу, објашњавајући озбиљне разлоге, који је подстичу да преда такву молбу.

б) Примивши ову молбу, Аутокефална Црква оцењује на Синоду предуслове и разлоге тражења и доноси одлуку о давању или не давању аутономије. У случају потврдне одлуке она издаје одговарајући Томос, који одређује територијалне границе Аутономне Цркве и њене односе с Аутокефалном Црквом, према којој се онда односи, у сагласности са установљеним критеријумима црквеног Предања.

в) Предстојатељ Аутокефалне Цркве саопштава Васељенској Патријаршији и другим Аутокефалним Православним Црквама о проглашавању аутономне Цркве.

г) Аутономна Црква учествује у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским односима преко Аутокефалне Цркве, од које је она добила своју аутономију.

д) Свака Аутокефална Црква може давати аутономни статус само оној Цркви, која се налази у границама њене географске области. На територији православне дијаспоре се не оснивају аутономне Цркве, осим случаја свеправославне сагласности, коју обезбеђује Васељенски Патријарх, сагласно свеправославној процедури.

е) У случају давања двема Аутокефалним Црквама аутономног статуса у једној истој географској црквеној области и, као последица, ницања неслагања поводом тих аутономија, стране које учествују, заједно или засебно, обраћају се Васељенском Патријарху да би он тражио канонско решење питања, сагласно свеправославној процедури.

        3. Последице, које проистичу из проглашавања аутономије и тичу се аутономне Цркве и њеног односа према Аутокефалној Цркви су следеће:

а) Глава Аутономне Цркве помиње само име Престојатеља Аутокефалне Цркве.

б) Име главе Аутономне Цркве се не укључује у Диптихе.

в) Аутономна Црква добија Свето Миро од Аутокефалне Цркве.

г) Епископи аутономне Цркве се бирају и постављају њеним надлежним црквеном органом. У случају ако је то аутономној Цркви потпуно немогуће, она добија помоћ од Аутокефалне Цркве, према којој се она односи.

 15. октобра 2015. године, Шамбези

 

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.