header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: После деведесет година - Освалд Шпенглер и пропаст Запада Штампај Е-пошта
петак, 15 април 2016

 Ове године, навршава се девет деценија од смрти Освалда Арнолда Готфрида Шпенглера. Рођен је 29. маја 1880, а умро је 8. маја 1936. Немачки историчар и философ, „генијални дилетант“(Макс Вебер), објавио је, у два тома ( 1918. и 1922. године), дело „Пропаст Запада“, које му је донело светску славу, и учинило га једним од најпознатијих мислилаца 20. века.  

  Рођен у области Харца, из лутеранске средине, он је студирао математику и природне науке. Још у својој 24. години, пишући о Хераклиту, на чијој мисли је докторирао, писао је:„Све творевине културе, држава, друштво, морал, назори и погледи – јесу производи природе; оне све подлежу истим условима бића којима и остале творевине, подлежу строгом закону: да ништа не остаје и да се све мења. Једно од највећих открића Хераклитових јесте у томе што је запазио ову унутарњу сродност културе и природе.“            Извесно време је био професор у средњој школи, па се посветио науци, да би 1918, на крају рата, објавио од 1912. писану  «Пропаст Запада», које говори о периоду пропасти западне цивлизације, сличном сутону антике. Књига је продавана у огромним тиражима, па су га извесни ненавидници звали «помодним философом».       

Најавио је слом демократије, банкократију, разне облике цезаризма, навалу «обојених» народа на белу Европу, тријумф бездушне технике. Надао се да ће Немачка успети да одоли стварањем «пруског социјализма».

 ШПЕНГЛЕР И НАЦИСТИ     

Када су на власт дошли нацисти, који су веровали да ће обновити Европу, понудили су му универзитетску катедру философије, што је он одбио.    Смиља Тартаља, у својој књизи о цикличним схватањима историје, пише да „ако је пронацистичка Немачка, уочи краха Вајмарске републике, својатала Шпенглера, то не значи да је овај филозоф пристао да буде идеолог масовне хистерије на видику. Напротив, већ 1933. године Шпенглер исмева расну теорију и „тевтонски занос немачке младежи“, а у свом последњем делу „Jahre der Entscheidung“, које је написано пре, али је објављено после Хитлеровог преврата, Шпенглер је, већ у предговору, изјавио да у свом ставу неће ништа мењати. Последице су биле драстичне: после три месеца изашла је забрана књиге, а име Шпенглерово није се више смело ни спомињати“.      

У књизи о фашизму и интелектуалцима, Аластер Хамилтон пише о покушајима да се 1933. године придобије аутор „Пропасти Запада“: „Марта га је Гебелс узалуд молио да говори преко радија, а јула га је Хитлер удостојио пријемом. /…/ Разговор се завршио Хитлеровим уверавањем да он „сматра веома важним да људи изван партије буду привољени за немачку политику“. Надао се, рекао је, да ће у Минхену имати нове прилике за сусрет са Шпенглером. /…/ С мешавином благонаклоности и поштовања Шпенглер је потом описивао Хитлера као „безначајног – али човека који нешто жели и чини, и коме се понешто може рећи“. „Врло пристојан момак“, наставља Шпенглер,“али кад се седи наспрам њега, ни за тренутак се не осећа да је ма по чему значајан“. Три недеље касније послао је Фиреру примерак своје најновије књиге, „Час одлуке“, али то тешко даје био тактички добар потез. Управо је увод за ту књигу веома увредио Хитлера, јер Шпенглер ту тврди да победа националсоцијалиста није превладала опасности с којима се Немачка суочава; писац поново помиње и „политичко аматерство „тих истих вечних „младића“…који се фантастично лепе за ову или ону теорију“. /…/Када је Гебелс затражио од Шпенглера чланак који би се употребио у националсоцијалистичкој изборној кампањи октобра месеца, овај му је одговорио да никада није учествовао у предизборним кампањама, и да неће написати ни једне једине речи за немачке новине док год се напади на њега не обуставе.“      

Уосталом, сетимо се увода у „Године одлуке“, последњу Шпенглерову књигу:“Покрет тек што је почео, још није постигао циљ, и велика питања епохе остала су иста. Она се не тичу само Немачке, него и целог света; то су проблеми не најближих нам година, него векова. Опасност се састоји у томе што се стање сагледава као веома просто. Одушевљење није у складу са циљевима који се тичу неколико поколења, а управо од њих потичу стварна историјска решења. Освајање власти протекло је у вихору силе и слабости, и зато ја неспокојно гледам на то како га сваки дан бучно празнују.“   

 ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ ШПЕНГЛЕРОВЕ 

  За Шпенглера су културе својеврсни организми, који живе и умиру као све што је органско. Свака култура је, у извесном смислу, «пра-феномен» сличан Гетовој идеји «пра-биљке». У њеном језгру је известан тип душевности, и док он има стваралачки потенцијал, траје и та култура.   

 Шпенглер је својом студијом тумачио светску историју, видевши у њој индијску, кинеску, египатску, античку, европску ( западну), арабљанску културу, као и културе Инка и Астека.Шпенглеров преводилац на српски, Владимир Вујић истиче:»Кроз лирику, кроз музику, кроз архитектуру, кроз сликарство и вајарство, кроз мислене конструкције, кроз начине друштвеног строја, кроз веровања, кроз култ, ритуал, плес, орнаментику, кроз сталеже и људе, кроз личности и домове, храмове, ношње, гестове, кроз битке и борбе, кроз сва могућа изражајна средства – једна душа културе проговара, изражава се, открива се, као кроз симболе онога што осећа и проживљује у свом свету и свом животу.»  

 Кад умире, култура постаје сува, техничка цивилизација, и нестаје у маглама историје.   

 ЗНАЧАЈ ШПЕНГЛЕРА

По Марвину Перију, историчару европске мисли, «Пропаст Запада» је била најјачи израз културног песимизма после Првог светског рата; први том је до 1920. имао је четрнаест издања:»Већ напаћеном западном свету, Шпенглер није нудио никакву утеху. Запад, као и све друге културе и сви живи организми, осуђен је да умре; његово опадање је неповратно, његова смрт неизбежна, а симптоми дегенерације већ су уочљиви.»

Шпенглер је свој обрт у тумачењу историје сматрао коперниканским зато што је напустио европоцентризам; Европа више није планета Земља око које се врти Сунце.Ксенија Атанасијевић запажа:“Као што је Коперников хелиоцентрични систем оборио геоцентрични Птолемејев, тако Шпенглер смело потире повлашћено место што је историји света придавано нашој, „фаустовској“, европско – америчкој култури.“  

По Ксенији Атанасијевић, Шпенглер је „минхенски визионар историјских дешавања“, који, на основу своје огромне ерудиције и непреварне интуиције, иако није пророк, јасно сагледава пропаст сопствене, „фаустовске“ културе, која је неминовна. Она додаје да је“нама, Словенима, минхенски морфолог историје близак својом нарочитом наклоношћу за Достојевског, и претсказањем да ће се хришћанство будућности равнати према хришћански преживљавањима рускога писца“.    

У својој студији о техници, пише Ксенија Атанасијевић, Шпенглер је устао и против идеалистичког и против материјалистичког схватања исте, показујући да је реч о својеврсној, неопходној тактици живота, чиме је стао на страну свог учитеља Ничеа. Помоћу технике човек завлада светом, али постаје роб машине. У свом спису „Године одлуке“, Шпенглер заборавља на своју визију хришћанства Достојевског и постаје одушевљеник ничеовске „воље за моћ“, па, како каже Ксенија Атанасијевић, „безобзирно потире све снове о правичности, једнакости и миру, и разнолика крвава савремена сукобљавања око материјалнога престижа и превласти распаљује слављењем сурове силе у звери – човеку која несметано има да се приведе у дело“, при чему „са велике висине гледа Трећи Рајх и националсоцијалистичка пропињања, за њега незрело романтичарска“. 

РУСИ И ШПЕНГЛЕР  

Доказано је да је Шпенглер био упознат са руским критичарима Запада, од словенофила до Николаја Данилевског, који је,својом књигом „Русија и Европа“, радикално

Шпенглер је сматрао да је кроз  реформе Петра Великог елита Русије примила западноевропске псеудоморфичке облике, што је процес који је водио појави бољшевика, који су усвојили западни марксизам. Валериј Афанасјев, у својој студији о Шпенглеровој мисли пише:“Шпенглер сматра да је прасимбол руске културе бескрајна равница – исконски пејзаж Русије. Управо су бескрајни простори довели до тога да Рус нема снагу воље и устремљеност ка циљу, тако својствене западној култури. Ако Европљанин гледа „увис“, Рус гледа „ у даљину“, ка обзорју./…/Налазећи се под утицајем Достојевског, Шпенглер је пред руским народом видео велику будућност, којој припада наредни миленијум. /…/ Шпенглер Русију прибраја Азији, а не Европи; он је чак сматра државом која господари Азијом:“Русија је господарица Азије. Штавише, она је сама Азија. Јапан Азији припада само географски“/…/Скупа са Пољацима и балканским народима, Шпенглер Русе смешта међу Азијате. По његовом мишљењу, без обзира на Петрове проевропске реформе Русија има унутрашње стремљење ка Византији и Јерусалиму. Само горњи слој руског друштва стремио је Западу – ка Европи, и кулминациона тачка тог стрема била је парада победе Александра Првог у Паризу, као „спасиоца Европе“. Нижи слојеви руског друштва нису учествовали у томе. За више слојеве увек је био битан престиж у очима Европе, а народ је свагда подржавао кретање на југ, ка Цариграду. Ако је Лењин за Шпенглера типичан представник западног комунизма, Стаљин одражава интересе широких народних маса, а управо с његовом владавином Шпенглер повезује будућност Русије.“ Шпенглер је сматрао да Немачка може и треба да сарађује, пре свега економски, са Русијом, не мешајући се у њене интересе на Балкану. Веровао је, такође, да хришћанству Достојевског припада будући миленијум.

Када се  „Пропаст Запада“ појавила у Русији, изазвала је бурне реакције. Николај Берђајев је написао оглед „Фаустове предсмртне мисли“, у коме је указао да лик Фауста, кога је Шпенглер одабрао као кључни симбол западноевропске културе, јесте сам израз западне душе:“На своме путу, Фауст прелази од религиозне културе до нерелигиозне цивилизације. И у нерелигиозној цивилизацији троши се Фаустова стваралачка енергија, умиру његове бесконачне тежње. Гете је приказао душу западноевропске културе и њену судбину“.         

По Берђајеву, „Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзе нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације.“        

 Берђајев сматра да је Шпенглер заиста јасно уочио блиску пропаст традиционалне културе Европе, која улази у период новог средњег века:“И није тако далеко од истине мишљење да започиње феудализација Европе. Процес распадања држава одвија се паралелно с процесом универзалистичког обједињавања. Одвијају се гигантски преокрети и премештања људских маса. И врло је могуће да ће наступити нови хаос народа из кога се неће брзо формирати космос.“  

 Светски рат је избацио Европу из лежишта, и империјалистичке и социјалистичке тенденције прелиће се на целу планету. Нове масе ће ући у цивилизацију, и настаће ново варварство – „варварство међу машинама, а не усред шума и поља“. Духовна култура ће можда морати да се повуче у катакомбе.

Када је прочитао зборник „Освалд Шпенглер и пропаст Запада“ (у коме су, између осталих, били објављени текстови Берђајева, Франка и Степуна), Лењин је, у „Правди“ 5.маја 1922. написао да је ово „литерарно покриће за белогардејску организацију“, после чега су аутори зборника стављени на списак од преко сто интелектуалаца – „реакционара“, који ће бити протерани из Русије на Запад, под претњом смрти ако се икада врате.

ШПЕНГЛЕР У НАС 

Пишући о Шпенглеровом огледу о техници, Станислав Винавер каже:“Човек је по свом опредељењу грабљива звер./…/ Бели германски фаустовски човек, вођен неодољивим снагом грабљиве звери, створио је савремену технику и власт над справама. Сада је настало доба смирења, „пацифизма“ грабљиве звери. Она је уморна од грабежи, она је дефетиста наспрам свога роднога начела, она се гади од силеџијства, од надмоћи, од себе саме. А обојене расе, једним издајством које је и велеиздаја наспрам целе културе, приопштене су техници, користе се њоме – додуше оне немају крвне везе са њом и није им дубоко стало до ње.“  

 Винавер запажа да Шпенглер зна да је смрт Запада ту, али му није жао; он све позива на поносно остајање на свом месту, и примање удела судбине. Шпенглер смрти у очи гледа с презиром; за њега је смрт – смрт, а не умирање и премирање, вели Винавер. И док она не дође, живи се правим, јуначким животом.

Када је изашао превод „Пропасти Запада“, Владимир Дворниковић је објавио приказ у „Политици“, у коме пише:“Данашња европска култура досегнула је у бароку свој врхунац и од краја XVIII века почела је да прелази у цивилизацију механизма, капитализма и индустријализације. Душа је умрла или се бар одрекла вођства, мозак и техника долазе на њено место.“

Хришћански философ Димитрије Најдановић је, у часопису „Пут“, објавио приказ Шпенглерове књиге „Године одлуке“, под насловом „Шпенглерова „бела светска револуција““. У њему, Најдановић истиче да Шпенглер сматра да је цео Запад заражен духом револуције, и да је револуција постала незаустављива. На власти је олош; остварена је охлократија, власт најгорих:“Бољшевизам не прети; он одавно влада. Један је само корак од јуриша на Бастиљу и опште једнакости гиљотине до Комунистичког манифеста (1848) и, опет, један корак до слома западњачки скројеног царизма.“   

 Док се село гаси, јер сељак све мање види сврху свог рада и постојања, радник бива политички тетошен, при чему му се нуди индустрија лаке и површне забаве, описује Најдановић Шпенглерове ставове из „Година одлуке“. Наднице белих радника су високе зато што су наднице обојених радника, који живе далеко од Европе, ниске; али, спрема се велики удар обојених на Европу, која тоне у свом паразитизму. Шпенглер је, сматра Најдановић, немилосрдно прецизан кад каже да „белим светом владају лудаци.“

 Данас, уочи Трећег свестког рата, када је сенилни Запад спреман да свет повуче у понор, Шпенглерове мисли актуелније су но икад.          

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ/ објављено у мартовском броју "Геополитике"

Последњи пут ажурирано ( петак, 15 април 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.