header image
Ко провоцира раскол у Руској Православној Цркви Штампај Е-пошта
понедељак, 18 април 2016

 ОДРЖАНО СВЕРУСКО САВЕТОВАЊЕ РЕВНИТЕЉА ЗА КАНОНСКУ ЧИСТОТУ ПРАВОСЛАВЉА


„Човека јеретика по првом и другом саветовању

клони се,

знајући да се такав изопачио, и греши

и сам је себе осудио.“

 

Свети Апостол Павле (Тит. 3,10-11)

Ревнитељи вере захтевају саборну осуду екуменизма и неучествовање првојерараха на „Свеправославном сабору“; најзапаженије иступање протојереја Всеволода Чаплина, којим се уврстио међу ретке критичаре саборских докумената који су у истим уочили опаку јерес „свеспасења“...

+ + +

Проклета неопредељеност је најгора опција за човека са уверењима -  који је навикао да се јасно опредељује између добра и зла. А када дође време да таква неопредељеност захвати више од 80% становништва Русије - који себе сматрају православнима – очекујмо велике невоље. О томе шта се догађа унутар Руске Православне Цркве, и какав је вектор „спољне политике“ изабрало наша  виша јерархија, говорили су прошле суботе клирици и мирјани окупљени на Сверуском саветовању ревнитеља за канонски чисто Православље.

До заједничког заседања поглавара Помесних Православних Цркава на острву Крит, за које се усталио назив „Свеправославни сабор“, остаје све мање времена а спорови који га прате постају све већи и бескомпромиснији... Своју позицију по том питању, као и по питању сусрета патријарха Кирила и папе Фрање 12. фебруара ове године, свакодневно исказују не само неравнодушни мирјани, већ и познати свештеници. На жалост, није прошло без радикализма како са стране  патријархових условних бранилаца, тако и са стране зилота.

Поставља се питање да ли је распиривање страсти око будућности РПЦ и васељенског Православља душеспаситељно, нарочито у време Великог поста, но шта да се ради? Као последица минулих догађа дошло је до тога да су православни ресурси, друштвене организације, публицисти, научници, чак и пастири Христови – били принуђени да се определе између одобравања чињења Константинопољске и Московске патријаршије и њихове оштре критике. У Москви, Санкт-Петербургу и Кишињеву одржани су велики скупови и јавне расправе на ту тему. На интернету се могу пронаћи десетине  видеообраћања клирика, а постоје и заједничка обраћања низа епархија Бугарске, Кипарске, Грчке и Грузијске Православне Цркве. У њима су, првенствено, упућене примедбе на предсаборски докуменат „Однос Православне Цркве према другим конфесијама“, али се под знак питања ставља и сама неопходност сазива и учествовања на таквим „свеопштим“ саборима са „дуплим дном“.

По питању односа према Сабору, индикативна је позиција низа грчких првојераха.

Митрополит Нове Смирне Симеон је истакао: „Не може се сматрати Свеправославним онај сабор на коме не учествују сви епископи, већ само поглавари Помесних Цркава, макар и са импозантним делегацијама. Смањивањем броја епископа који учествују на Сабору, умањује се и ауторитет Сабора, и он се не може сматрати Светим и Великим Сабором.“  Преосвећени такође указује да је немогуће да право гласа немају епископи, већ само Цркве – што је догађај који је у супротности са Православљем, коме је својствена саборност. Митрополит Симеон је подвргао критици докуменат „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, указујући на замршеност његове терминологије и појмова, као и његову неприхватљивост уопште (овде:).

Митрополити манијски Хризостом и кесарианијски Данило одбили су да путују на Сабор из разлога личне савести.

Свој изразито негативан став према учешћу на Сабору изразио је митрополит пирејски Серафим: „Ја нисам марионета“ (овде:). 

Митрополит месогејски Николај је изјавио да саборски документи садрже „двоструки смисао, што изазива забуну“. Тако, на пример, по његовом мишљењу, докуменат „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ тежи да изједначи Православну Цркву са осталим хришћанима, тврдећи да је Православна Црква „Једна, Света и Саборна...“, истовремено говорећи о неопходности постојања других хришћана (овде:).

Бугарски митрополит Гаврил је отворено рекао да „осим Свете Православне Цркве не постоје друге цркве, већ искључиво јереси и расколи и називати последње „црквама“, богословски, догматски и канонски је апсолутно погрешно“.

Руководство Грузијске Православне Цркве одбило је да потпише неколико најспорнијих докумената (овде:). 

Као што видимо, наводно уједињавање раздељених хришћана уочи Сабора, у пракси доводи до раздељивања уједињених. У овом духовном рату има и првих жртава. Тако је осам молдавских манастира (јурисдикција РПЦ МП) одбило да помиње надлежног архијереја. Амвросије, игуман белоруског манастира Светог Зосима и Саватија, саопштио је да престаје са помињањем патријарха Кирила и позвао свог надлежног архијераја да устане у заштиту Православља од екуменистичке јереси. Против екуменистичких активности вођства Московске Патријаршије, оштро је иступио и епископ УПЦ МП Лонгин Жар, који је такође престао да помиње патријарха Кирила.

Врло брзо су уследиле узвратне мере врха Московске Патријаршије. Игноришући стотине писмених обраћања клирика и мирјана, оно је почело да ставља под забрану свештенослужења оне који су претествовали и постављали питања. Тако су се, сасвим недавно, на удару нашли млади свештеници удмуртске епархије – архимандрит Силуан и јереј Иља Шигапов. Њих је локални епископ ставио под забрану свештенослужења због тога што су му упутили рапорт у коме осуђују екуменизам.

На саветовању ревнитеља Вере снажно иступање имао је протојереј Всеволод Чаплин, који је својевремено био присталица екуменизма и дуго година тесно сарађивао са тадашњим епископом Кирилом. После уклањања са положаја председника синодалног Одељења за узајамне односе Цркве и друштва (овде:), овај свештеник је прешао у отворену опозицију врху РПЦ. Међутим, Чаплинова садашња позиција је савршено аргументована.

„Нас понекад оптужују за непознавање савременог римокатолицизма, и говоре да ми замишљамо папство XIX века… Наиме, после Другог ватиканског концила Римокатоличка „црква“ се прилагодила духу овога света и уступила пред силама које су је учиниле делом глобалног либералног пројекта. И то све није учињено толико на нивоу докумената, колико на нивоу симболичких радњи. Слика која се у наше време лансира у светским медијима, далеко снажније се утискује у свест људи него радни документи.

Ето, папа Фрањо недавно је оправо ноге трансвеститу – и то су сви запамтили. Сада очекују да се он загрли са неким отвореним содомитом, који има односе с римокатоличким духовништвом.

У материјалима који ће бити разматрани на острву Крит распознаје се сенка учења о свеопштем спасењу, које је прави изазов савременом хришћанству. Јер ако неко верује да у небеско Царство Христово могу ући људи који не верују у Христа – нехришћани и атеисти – он самим тим одриче саму суштину и смисао хришћанства. Ако је свеједно у шта се верује, „узалуд је проповед наша, узалуд и вера ваша“. Исус је тим поводом говорио: „...Који не верује (у мене) већ је осуђен, /.../ он неће видети живот вечни, него гнев Божији остаје на њему“.

Протојереј Всеволод Чаплин

Међутим, у једном од докумената који смо разматрали стоји да је „у новом Адаму сабран сав људски род“. То је неистина. Они који не верују у Христа, који му се противе и који оспоравају постојање Бога, нису уједињени са истински верујућим људима ни у каквом новом човечанству, зато што се те две групе налазе на супротним половима – половима добра и зла.

Сам термин „екуменизам“ сматрам изузетно опасним и вучјом дефиницијом. У њему се не помиње Христос, и под овом фасадом је могуће ујединити било кога.

Ја сам 20 година радио у „Светском савету цркава“ (ССЦ) и сада могу са сигурношћу да кажем да је то била моја грешка. У почетку сам имао пуно ентузијазма, јер смо у постсовјетско време осећали подршку од стране западних хришћана и надали смо се да ћемо се ујединити са њима у истини. На крају XIX и почетком  XX века многе протестантске заједнице још увек су показивале тежњу ка Православљу, али данас се удаљавају од њега све више и више. То је већ постпротестантизам и, уопште, постхришћанство.

Пре седам година  иступио сам из ССЦ-а, зато што у њему седе лидери заједница који су свесно одступили од хришћанског морала. Они именом Христовим благосиљају содомски срам, одобравају венчање у истополним „браковима“, женско свештенство... То је већ, искрено говорећи, отворени сатанизам и опседнутост демонима. Како са њима уопште седети у истој просторији и састајати се у истој организацији?

Ја сам убеђен да 95% па чак и више активних верника у нашој Цркви, и исто толико свештенослужитеља, не желе да имају било шта заједничко ни са ССЦ-ом нити са екуменистичким покретом. То је све страно нашој традицији. Зашто наши архијереји тако лако усвајају предсаборске документе, који доносе учење туђе Руској Цркви? Ја то не разумем. 

Ако на Свеправославном сабору наше руководство стави своје потписе испод сумњивих теза, сматрам да ће их то одсећи од велике већине народа Божијег. Ми нисмо маргиналци, нити некаква секта, наших истомишљеника је већина. Ми морамо отворено говорити о нашим уверењима, упућивати Синоду конкретна писма са нашим ставовима о томе и тражити њихов одговор. Ако јерархија систематски не буде одговарала на питања која јој поставља паства, то ће значи само једно – да су оптужбе истините, нарочито по питању исповедања учења о свеопштем спасењу од стране црквеног руководства. Или ће то значити да је наша јерархија неспособна – што ће бити најгори могући одговор.

Чега да се бојима ако устанемо против идеја Свеправославног сабора? Свађе са Константинопољем? Извините, треба се бојати само Бога, а не моћника овога света или оних јерараха који су данас устројени у глобални систем и испуњавају вољу светске закулисе.

Но, ми такође треба да се бринемо о јединству Цркве. Наши непријатељи би јако желели да нас све гурну у раскол. Нећемо им дозволити ту злурадост. Нећемо поћи ни у какве пештере и шуме, куда би они желели да нас  пошаљу, како би даље наставили да у Цркву уводе антихристов дух. Настојаћемо да у нашој Цркви, у којој смо одрасли и у којој живимо, тријумфује дух саборности и православне истине – једне и једине истине Христове. Уверен сам да ћемо успети. Ми треба да подржавамо канонско устројство Цркве и свагда останемо верни Божијој правди, чак и на самртном одру“, - завршио је своје иступање отац Всеволод, праћен снажним аплаузом присутних.

У саборном обраћају патријарху и Светом Синоду, учесници саветовања су позвали на хитно сазивање Архијерејског сабора, на коме би морао да се да коначан суд о екуменизму, учешћу РПЦ у ССЦ-у и предстојећем Свеправославном сабору. Такође, архијерејима је било предложено да донесу правну оцену повреда канона од стране низа свештенослужитеља и да се боре за сазив Помесног сабора. Само на тај начин, по мишљењу неравнодушних клирика и мирјана, могуће је васпоставити истинску саборност и јединство у Цркви, сачувати од раскола епархије, манастире и храмове у Русији и читавом постсовјетском простору, сачувати од греха и искушења и вратити се истини.

По материјалу са: „kolokolrussia.ru“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 април 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.