„Како ситничаво, како злонамерно осећање саблазни! Претвара се да се до детаља тачно држи форме закона, а гази суштину закона. Мрачни и слепи фарисеју! Почуј шта ти Господ говори: Милост хоћу“ – речи су светог Игњатија Брјанчанинова.

+ + +

Управо тако можемо окарактерисати Саопштење, којим је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије (ОВЦС), стало у одбрану лика и дела патријарха Кирила а након све чешћих, јавних иступа монаштва, свештенства и мирјана РПЦ, те разобличавања његовог свејеретичког деловања.

Повод за оглашавање овој “чети малој али одабраној” (председавајући Одељења је митр. Иларион Алфејев) је наводно смућивање и саблажњавање верног народа, од противника патријарха Кирила, и ако за то по њима, нема основа.

У наставку, је обраћање и анализа Саопштења, дата од свештеника Владимира Романова (Нижегородска епархија РПЦ):

Драга браћо и сестре у Господу, поштовани читаоци!

И мене као и вас, боли када гледам  како дрско обмањују наше православно стадо. Како уместо да оконча своје безакоње, којим је смутила много верника, екуменистичка врхушка наше Руске Православне Цркве наставља да спроводи своје луде, јеретичке идеје. На том документу нема потписа, било кога из ОВЦС (Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије). Ово одељење, самим објављивањем  стоји иза овог писанија, али како је то непотписан документ, нико за њега неће сносити евентуалну одговорност. Мислим да сви знамо чињеницу да је ОВЦС настао средином прошлог века, да је чедо Комитета државне безбедности СССР-а (КГБ), основан првенествено зарад имплементације безбожника комуниста кроз ово одељење ради регрутације и страних држављана. КГБ више не постоји, али је одељење остало. Узгред, у било којој локалној православној цркви не постоји такво одељење. Само у РПЦ. 

Међутим, да би побили лажи које су намењене нама јер им је намера да  нас представе пајацима, покушаћу што је могуће јасније, да искажем своје мишљење о овом Званичном саопштењу ОВЦС.

Објашњење и оправдање Одељења: „Главни разлог за састанак била је потреба да се хитно размотри трагична ситуацију у вези са прогоном хришћана у многим деловима света, пре свега на Блиском истоку, где су данас изложени стварном геноциду.“ 

Коментар о. Владимира : У потпуности се слажем са чињеницом да сви ми треба да жалимо  невине  људе који страдају  на Блиском истоку.  Ако постоји потреба да се искаже забринутост и жаљење, за то је постојао начин и без сусрета папе и патријарха.Обојица су се оглашавала  и раније по том питању, те сматрам да њихов сусрет није био неопходан. Апелујући  о заштити људи на Блиском истоку   празним су  фразама  још више ожучили исламске фундаметалисте. Не видим шта су друго урадили, осим  што су обезбедили изговор да би се сусрели.

На пример, један од „бранилаца“ састанка папе и патријарха, архимандрит Мелхиседек (Артиухин) отворено је изрекао невероватну измишљотину: ”До нас су стигле гласине да папа жели да прими Православну веру“ .Ово бесрамна  лаж може бити импутирана само људима који нити знају да читају а ни да пишу. Читајући декларацију која  је потписана од стране папе и Патријарха, нигде се не помиње прелазак папе у Православље, него напротив – документом се  забрањује преласка у Православље  римокатолика (а камоли папе).

Објашњење и оправдање Одељења: “…Данас се дешава такав прогон хришћана, да ништа слично кроз историју није забележено. У Ираку, од милион и по хришћана, остало је свега 10 процената од тог броја, у Сирији од некада 2 милиона, сада тамо обитава највише четвртина од тог броја, док у Либији, хришћана скоро више и нема.

У Нигерији, зверствима радикалних  фундаменталиста, најгнуснијим методама нестају читава села, а таква ситуација је и у Пакистану, Авганистану. Хришћани су без икакве заштите…““… Данас се дешава такав прогон хришћана, да ништа слично кроз историју није забележено. У Ираку, од милион и по хришћана, остало је свега 10 процената од тог броја, у Сирији од некада 2 милиона, сада тамо обитава највише четвртина од тог броја, док у Либији, хришћана скоро више и нема. У Нигерији, зверствима радикалних фундаменталиста, најгнуснијим методама нестају читава села, а таква ситуација је и у Пакистану, Авганистану. Хришћани су без икакве заштите…“.

Коментар о. Владимира: 

Знатно преувеличавајући  број пострадалих хришћана на Блиском истоку, ОВЦС жели да изигра благочестив руски народ, играјући на карту сажаљења. Морам признати да су мени доступни сасвим другачији подаци. На пример, италијански социолог религије Массимо Интровинье извештава да је током 2012. године, 150.000  хришћана убијено широм света. И у извештајима међународне хришћанске хуманитарне  организације  «Отворена врата», који има за циљ да се помогне верницима у оним земљама у којима се зарад вере прогоне  и злостављају, наводи се да је од 1. новембра 2012. године  до 31. октобра 2014. године убијено 7 хиљада хришћана.

Истовремено, ослањајући се на исту статистику по организацији «Отворена врата» најугроженија земља за хришћане данас је Северна Кореја, а не државе Блиског истока. По тим подацима постоји око 70 хиљада људи осуђених на присилни рад зарад својих хришћанских уверења. Имајте на уму да све ове податке сервирају римокатолици и протестанти, дакле јеретици мимо Православне цркве и треба их узети са резервом.

Не страдају хришћани само на Блиском истоку. На крају крајева, колико их је убијено у последњих неколико година у Донбасу? Колико десетина хиљада православних је убијено  од унијата-паписта  у западној Украјини?

Прикладним сматрам и подсећање на масовни покољ Хугенота (у тадашњем односу снага врло сличним данашњим Православнима) у Француској, када је у ноћи 24. августа 1572. године, око 30 хиљада људи убијено уочи Светог Вартоломеја, а сам покољ подстакао  је управо папа Гргур XIII. Исте ноћи, праћен кардиналима, папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу победе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља. Подмукли језуити су увек бранили и штитили само своје интересе, а по том обрасцу данас наступа и папа Фрања. Дакле, никаква забринутост и милосрђе поглавара Римске цркве, него само борба за доминантну улогу на Блиском истоку. То је политика Ватикана.

Објашњење и оправдање Одељења: 

„…Онима који осуђују овај сусрет, поставили би смо питање: ако нечији живот зависи од вашег састанка са утицајним римокатоликом, па макар и да сте Православни хришћанин, да ли би по својој савести могли да одбијете такав сусрет, састанак? Посебно када говоримо о хиљадама живота. Примирје у Сирији,успостављено убрзо  након сусрета , спасИло је  животе многих људи, а у блиској будућности ће се вратити у своју земљу они који су сада у егзилу, укључујући и многе православне хришћане. Ако напоре руске војске у Сирији, који помажу не само хришћанима већ и представницима других религија, наши верници доживљавају позитивно, молећи се и не доводе у питање своју православну веру, због чега у се онда у ствари сусрет патријарха и папе види као одступање од православне вере ?…” 

Коментар о. Владимира: Узалуд ОВЦС овим сусретом ставља победнички венац на главу патријарха Кирила – састанак  са  јеретиком папом није подстакао светске силе да се договоре о успостављању примирја у Сирији, него акција председника В.В. Путина, који је слањем  војних јединица поразио и деградирао радикалне исламисте.

Напомињем још једном  да  сусрет није  био неопходан, и да су му плодови трули, али ако је и  постојала потреба (само њима знана) све се могло завршити и без издаје Православља. У супротном шта је сврха ако се спасе живот и а уништи душа, од ње ништа не сме да нам буде важније.

У заједничкој декларацији папа и патријарх су рекли: „Са радошћу смо се сусрели као браћа по хришћанској вери, која се налазе „од уста устима“ (2 Јн 12), од срца срцу, како бисмо размотрили узајамне односе међу Црквама“.

Сама фраза је већ издаја Истине, камо се деде Символ Вере – “Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“’. Са јеретицима  римокатолицима нисмо браћа. Како са непријатељима Христа, можемо да се братимимо?

Но, како би заштитила јеретике  РПЦ (ОВЦС) се позива на једну од најранијих изјава Св. Филарета Московског:

“… Грешка је тврдња  да су сви  под појмом  римокатолицизам видели само јерес, поготову када се тренутне псеудо-присталице православља често позивају на Св. Филарета Москвовског занемарујући његово излагање у делу ‘Разговори између онога који тражи праву веру и верника који је сигуран у то да се веч налази у правој – Православној Цркви’ – против пимокатолицизма (1813.). „

Нађоше једну једину изјаву којом се могаше окористити али зато се не усудише да се позову на оне Оце наше Цркве који су у римокатолицима видели јеретике и само јеретике, попут св. Игњатија (Брјанчанинова), св.Теофана Затворника, преп. Теодосија Печерског,  преп. Пајсија Величковског, преп. Амвросија Оптинског, преп. Макарија Оптинског, преп. Јосифа Оптинског, преподобног Максима Грка и многих других.

Више од 20 Помесних Сабора  осудило је латинску јерес. Након прве осуде јереси“ filioque” 1054. године, безбожници  Латини су због свог деловања осуђени и на саборима : 1089., 1233., 1273., 1274., 1282., 1285., 1341., 1351., 1441., 1443., 1484., 1642., 1672., 1722., 1727., 1755., 1838., 1848., 1895. године.

Па чак и исти тај св. Филарет  Московски (Дроздов), на којег се позивају, касније је написао: „Папство је као фетус, чија се кора (шкољка) хришћанског црквеног живота, наслеђена из прошлости, постепено разградила да отвори своје анти-хришћанско језгро.“ 

Одједном патријарх Кирил потписује издајнички документ који забрањује Православнима да заблуделе јеретике који су отпали од цркве врати у Православни веру. У тексту Хаванске декларације, у 24. пасусу пише: „Православни и католици су уједињени не само заједничким Предањем Цркве првог миленијума, већ и мисијом проповедања Јеванђеља Христовог у савременом свету. Та мисија подразумева узајамно поштовање чланова хришћанских заједница, и искључује сваки облик прозелитизма.” 

Зар то није издаја?! Лукаво проповедање, тобож′ ради очувања Православља, његове чистоте, док истовремено јеретике римокатолике назива браћом а њихову јеретичку конфесију- резултатом погрешне поделе Цркве!

Црква је нераздељива, јеретици су од ње отпали  и само када се одрекну своје грешке, свог пада,  у Цркву се могу вратити.

У саопштењу  ОВЦС, поводом заједничке декларације патријарха Кирила и Папе, изнете су неистине, евидентна је жеља за обманом. Зато  бих желео да им поставим једно питање: „Момци, да и ви  нисте језуити?“ Упоредили сте патријарха Кирила  са светим Марком  Ефеским!!!!!!

Наводим део Саопштења Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије: “ОВЦС скреће пажњу на чињеницу да је велики заштитник Православља, Свети Марко Ефески, који се често назива противником било икаквог контакта са римокатолицима, потврдио трагичну поделу источне и западне цркве, и веровао у могућност обнове изгубљеног јединства на основу истине православне вере. Поздрављајући папу Еугена 4. у име представника православне цркве на отварању Флорентинског сабора 1438, светитељ се обратио овим речима: „Данас удови Тела Господњег, који су раније били раздељени и раздвојени током многих векова, хитају ка узајамном ј единству! И неће страдати Глава – Христос Бог – да буде над раздељеним Телом, и Љубав не жели одузети од нас окове љубави!….То ради, Патријарх Кирил, ревносно брани православну веру и брани интересе Руске православне цркве у дијалогу са другим верама, са другим религијама и неверницима.Избегавање таквог дијалога би био злочин пред Богом.”

По свему судећи, двочасовни разговор са папом је текао тако да патријарх Кирил није рекао ниједну једину реч у одбрану Православља. Са друге стране, потписао је документк ојим се  истина и лаж изједначавају.Документ у ком су древни ревнитељи Православне вере, који су били посвећени разобличавању латинске јереси, изједначени са обичним уротницима. Међу тим оцима су  и св. Григорије Палама, и преподобни  Дамаскин, који је написао „Тачно излагање православне вере“, и Свети Марко Ефески.

Деловање  патријарха Кирила је у суштини противно канонима и сасвим је  супротно деловању  Светог Марка Ефеског.

Дакле, немојте заваравати људе, уздајући се у свој земаљски утицај и моћи.

Многи верници већ дуже време схватају шта се дешава и јасно виде  да је вера патријарха Кирила и његове екуменистичке  средине  далеко од Православне.

Они не само да се не држе Истине Христове, своје заклетве пред престолом Божјим, Крста и Јеванђеља пред Свемогућим Богом, него лажу и боре се да наметну, усвоје нову веру, екуменистичку. Веру, која се преуздигла изнад светих, која крши догме и каноне Православља.

Објашњење и оправдање Одељења: “…Презирање људи других вера или оних који другачије мисле изједначава човека са фарисејима, чији је главни проблем је био како да оцрне оне чије мишљење по њима није исправно…“

Коментар о. Владимира: Испоставило се да је  у свом лудилу РПЦ (ОВЦС) фарисејем назива  и Светог  апостола Павла, чије су речи: “Човека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се“. (Тит 3, 10.). По томе  фарисеј је и Свети апостол Јован Богослов, који је рекао: ”Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“. (2. Јов 1, 11.). Екуменисти верују да имају више љубави него сами Свети апостоли. Али то није љубав. То је  ђавоља работа, пропагирање лажне љубави. Питам вас: Колико дуго ћете варати људе својим сплеткарењем? Колико ће те још лагати верницима, да сте  браниоци Православља а истовремено потписујете  јеретичку Декларацију? Волите римокатолике, браћом их називате, онда идите, будите код њих под „папским омофором“. Нама није драг  и не желимо његову екуменистичку веру.

Објашњење и оправдање Одељења:„…Нашу оданост мајци – Руској православној цркви – треба приказати у молитви за нашег оца патријарха Кирила,  да  Господ да снагу  свом исповеднику …“ 

Коментар о. Владимира: Омиљени метод генијалних екумениста – назвати патријарха „мучеником“ и „Исповедником Вере“, и тако изазвати у заједници, мржњу према онима који га критикују, односно мржњу према онима који се залажу за чистоту Православља. Постулат је следећи: „.Ко је против патријарха Кирила – непријатељ је Цркве“ …али ми нисмо против патријарха. Ми смо против његових сусрета  са јеретицима, ми смо против јереси екуменизма коју он проповеда.

Не будите слепи, браћо и сестре! Не дозволите да вас заведу својом екуменистичком слаткоречивошћу. Запитајте се, у чему  је подвиг у исповедању Вере  патријарха Кирила? Да није можда је рекао папи приликом сусрета на Куби да је истина само у Православној вери? Да није можда  позвао папу да се покаје и врати у окриље Мајке Цркве? Није!Запитајте се, по чему је наш патријарх мученик? Да ли је патио  Христа ради  као мученици у нашој Украјини, не падајући на колена и не молећи за милост папине  вандале? Није!

Рaзмишљaм брaћо и сестре, кaквa нaс смрт чекa, aко смо јеретике брaћом нaзвaли …Штa ћемо рећи 26-орици Зогрaфских мученикa, које су лaтини побили? Како ће нас гледати  пострадали монаси са Свете Горе, обезглављени, претучени и у мору удављени од паписта? Како ћемо се оправдати пред Богомајком која је рекла „Непријатељ Сина Мог и мој је непријатељ“?

Ако постоји бол у Патријарха, то је могуће само јер га мучи савест, кроз коју Господ и даље жели да га врати на пут Православне Истине. Да није било сусрета са јеретиком, да није подмукло потписао  Декларацију, онда не би било смутњи, нити  проблема и подела.  Не би било потребе за саопштење ОВЦС.

Све ово је  написано  са болом Светог Православља.

Извор:3rm.info

Преузето са: „Православље живот вечни“