ЈЕРОМОНАХ НИКОЛАЈ О ШЕКСПИРУ

Млади јеромонах Николај (Велимировић), обузет идејама свечовечанског братства, о тристагодишњици Шекспировој писао је: “Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему. /…/ Свечовек!

 Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као свети Павле. Али нема ниједног другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као Шекспир. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античкога бога, лако да сиђе са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просјака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света - панантропос, свечовек! Ја се питам: да ли је овај човек могао стварно бити веран пријатељ икоме, или трајан непријатељ икоме? /…/Нема књиге (чак ни у Толстоја), сем Библије, у којој је контраст између добра и зла тако пластично приказан као што је у Шекспира. Он је најздравији гениј у историји, најздравији и са највећом унутрашњом хармонијом. Он гледа на живот као на драму. Сви елементи који постоје у свету у неком историјском тренутку (као на пример, у време Перикла, или Цезара, или Хенрија VIII) потребни су као компоненте светске драме у таквом тренутку. Све, свака мисао, реч или осећање важни су само ако су уткани у ту велику драму, у акцију, патњу, заплет. Зло мора бити кажњено, и Шекспир заиста немилосрдно кажњава зло бичем судбине или сопственом иронијом - али зло је ипак неизбежна компонента у драми људског живота на земљи. Зашто? Шекспир не даје oдговор; Библија даје. Наш грех је био почетак наше овоземаљске трагедије, а патња је њена последица. Симболично, када су Адам и Ева напустили Рај, Змија је испузала испред њих. Змија - нешто што пуже - постала је њихов вођа у свет. Да ли је то истина? У саму чињеницу можемо и посумњати, али не и у симбол. Шекспир вам неће дати директан одговор. Он ће вам само показати неухватљиве призоре овог живота и мозаички карактер глумаца на позорници света. Он ништа не проповеда, он само слика, али својим снажним сликањем он веома потврђује Библију у свему што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и што највише у њој надахњује. Он је био и још увек јесте друга Библија за своју нацију и све своје обожаваоце. Откако је Библија донесена у Велику Британију није било сличног свељудског документа који се читао на овом острву као што је Шекспир./…/ У прослави тристагодишњице Великог Песника Велике Британије, словенски свет ће још једном осетити најдубљу захвалност и бескрајно дивљење према Шекспиру, епском панантропу, у чијем чаробном језику Словени налазе најјаснији израз и сoпствене душе, да, своје панхуманистичке душе, за коју ни једно Божије створење на земљи није одвећ мало да би требало бити одбачено, а никаква људска слава толико велика да би се поредила са славом Божијом.“

 У свом тексту из 1916. године, јеромонах Николај се заносио и одушевљавао Енглезима, који су дали Шекспира, и веровао да су и Енглези, у том тренутку савезници Срба ( тек недавно смо сазнали да чак ни тада, у Првом светском рату, нису били прави савезници!) они који имају свечовечанска стремљења. Није било тако; али, запажања Николајева о самом Шекспиру остала су. Он је заиста слика и прилика западноевропског човека и човечанства, као што је Достојевски слика и прилика православног Словенства. Шекспир и Достојевски – два свечовека, западни и источни…

ХАМЛЕТ, ЈУНАК НАШЕГ ДОБА

Кажу да је „Хамлет“ дело највише тумачено у историји драмске књижевности. А то је само зато што данашњем човеку говори нешто што он разуме, и на шта може да се позове кад чита своје трагове у песку општељудске пролазности.

Шекспирова трагедија о судбини данског краљевића најбоље одражава сумње, смутње и колебања које су биле захватиле оновременог човека, који се, на овај или онај начин, обрео и у нашем времену. Пишући о овом делу (П. Флоренски, С оне стране визије, Београд, 2008, стр. 65-101) познати руски хришћански философ, свештеник Павле Флоренски, указује да се главни драмски сукоб у Хамлету састоји у „наизменичној смени јунакових свести, које се међусобно искључују, а која се одвија на такав начин да једна свест смењује другу пре него што потоња стигне да се испољи својим сопственим делoвањем.“ (Исто, стр.83).

Шта доводи до такве смене Хамлетових свести?          

Флоренски сматра да је у питању велика теомахија, „борба богова“, која код гледаоца, макар и не био свестан ове чињенице, води до „мистичког ужаса“.

Он додаје: „Ближи се велики крах, велики преврат. Али ни то није оно најстрашније. Нису страшне околности које доводе до великог краха, страшна је подривеност дубљих слојева стварности – трулост у корену је страшна. […] Натрули нису само људи и њихова воља; натруо није само спољашњи поредак; није само остварење правде натруло – сама правда је натрула, натруло је животно начело, натруо је, страшно је то рећи, бог, који празним очима гледа у то тмурно небо. Безбожност – хладноћа – равнодушност.“ (Исто, стр.91).   

Време је искочило из зглоба, и краљевић, у коме се боре две свести, дубоко је несрећан. Он оптужује себе да је слабић – али није; једноставно, расцеп у његовој души је несавладив. По Флоренском, „у тренуцима кад једна свест не паралише другу, он силовито реагује, енергично поступа, што говори о његовој окретности,храбрости – његовој довитљивости и несутрашивости. […] Међутим, после сваког замаха почиње повлачење. Жустар разговор с мајком изазива сметеност, убиство Полонија – кајање, борба с Лаертом – потиштеност; може се рећи да се сваки његов испад завршава душевном пустоши.“ (Исто, стр. 94). Флоренски додаје да све силе пакла не могу од Хамлета да отму његову бесмртну душу, али да он, у времену које се мења и креће ка нечем сасвим другом, епохално новом, не може да носи терет свести доба које наступа. Погинувши као херој, иако не на ратишту, Хамлет заслужује да га јунак пролазећег доба, Фортинбрас, чија свест није расцепљена, сахрани као себи равног. Иако је Хамлет суров, неуравнотежен, окрутан, он је такав са великом муком и, како каже Флоренски, „не можемо да га не волимо због његовог благородног срца, због његовог ума прожетог меланхолијом и проповедничком свешћу о ’испразности живота’, због његовог безграничног страдања у трагању за истином.“ (Исто, стр. 99-100)

Шта је само језгро Хамлетове дилеме? 

Обраћајући се Розенкранцу и Гилденстерну, краљевић каже да признаје сву лепоту Богом створеног света и човека као круне стварања, али да је за њега све то – „квинтесенција прашине“. Тај расцеп, расцеп између антропоцентризма који човека ставља у средиште космоса на једној, и нихилизма, који пориче сваку вредност човека и света, биће кључни расцеп у свести европских интелектуалаца све до „постмодерних“ времена, због чега је,између осталог, Хамлет највише тумачен лик у историји европске драмске књижевности.

Хамлет је хришћанин у свету који је све даљи од Христа, и зато је слика судбине западноевропског човечанства, које је одабрало фаустовски пут уместо пута Благог Учитеља.

Вреди се сетити тога, четири века од смрти Шекспирове. Да се зна одакле безнађе Европе, и одакле нада православних.