СРБСКИ РЕЛИГИОЗНИ АКТ ПО КЊИЗИ „ГОДИНА ПРОЛАЗИ КРОЗ АВЛИЈУ“ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА

„Шеста недеља Великог поста, између Цвети и Ускрса. Деца су се причестила на Цвети; Дечак ће, ове године, с одраслима. Постиће мало дуже, али ће свечаност, зато, бити озбиљнија и лепша. За ускршњи одлазак у цркву устаје се пре зоре. Ништа се не узима у уста; ни вода се не пије. Мајка је још синоћ спремила ручак који ће се појести у црквеном воћњаку, после причешћа.

До цркве се иде влажним шумским стазама препокривеним новом травом. Сокаци су прохладни, натопљени кишом. Уз врзину подрхтава некласала пшеница. Са багрења падају прегршти росе, или онога што је остало од ноћашњег пљуска. Од гледања и дисања, човек се засити, као да је доручковао. Храстово лишће још је водњикаво: није се напунило тамнином нити је добило влакнасту напетост. У подножју падине зова: кренула узбрдо, па се претоварила цвећем, и закочила. На њој двеста кила белих гроња. Блато се из села излило у шуму, а у даљини, небеса додирује. На путу до цркве, свак бира куд је мало сувље и чистије. Око поднева, кад се буду враћали, стазе ће се засушити. Киши треба један сат да цело село раскаља, а сунцу два сата да стазе посуши и очврсне. У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и кућама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама певају птице. Причесници прескачу потоке на местима где су најужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се не искаљују и не изгребу. Они из даљих села кренули су пре раздања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад, како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Понекад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане, промакао је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви, најпре, оперу папуче, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као да су сад-на изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни другима у потиљак, у осморедовима или шесторедовима. Међу њима је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у њеним складним кретњама. Кућни домаћини: неке познаје, друге зна из виђења. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују – и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак – није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића... Бог је овај строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе, одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су страсније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем имати удела. Стоје, сурово опраних ушију, избријани до испод коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су, у цркви, домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сукненим гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: он зна своје, они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти – то му је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога га поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво“.(1)        

Тако о религиозном акту Срба пише Милован Данојлић у својој књизи прозе „Година пролази кроз авлију“.

ШТА ЈЕ РЕЛИГИОЗНИ АКТ?      

Познати руски религиозни философ, Иван Александрович Иљин (2), у свом делу „Аксиоми религиозног искуства“, бавећи се феноменологијом религијског доживљаја света, уводи у разматрање ове  области низ  појмова и даје им самосвојна тумачења.

По њему, рели­ги­о­зно иску­ство састо­ји  се од пред­ме­та, акта и садр­жа­ја.        

Под пред­ме­том се под­ра­зу­ме­ва Бог онакав каквим јесте, због чега аутентични религиозни доживљај не може да се заснива на маштарској самовољи, него мора бити укорењен у ономе што Бог јесте у Својим пројављивањима у свету и историји.         

Сазирање  Бога јесте осно­ва вере, а љубав пре­ма њему темељ изграђене рели­ги­о­зно­сти. Воља да се сагледа и доживи свештено води ка рели­ги­о­зном иску­ству. Рели­ги­о­зно иску­ство је стални ток душев­них ста­ња и дожи­вља­ја, последица додира са Свештеним; сва­ко душев­но ста­ње и дожи­вљај тог типа Иљин нази­ва рели­ги­о­зним актом ( чином ). У исто вре­ме такво душев­но ста­ње, пошто корени у сусрету са реал­но посто­је­ћим Предметом, то јест Богом, има известан објек­тив­ни садр­жај. Религиозни акт и религиозни садржај се не поклапају, али се налазе у узајамном односу. Акт је личан и субјек­ти­ван, подложан зако­ни­ма пси­хо­ло­ги­је, физи­о­ло­ги­је и пси­хо­па­то­ло­ги­је. Из њега проистичу моли­тва, пока­ја­ње, примање Свете Тајне, љубав пре­ма Богу, захвал­ност њему, религиозно стваралаштво, итд. Рели­ги­о­зни садр­жај  је оно што је  душа верника прима од Вишњег, што се види у љуба­ви пре­ма Богу. То је оно за шта се човек моли и због чега благодари.   

Сваки човек има свој религиозни акт- начин на који прима Свештено и како се према њему односи. Али, и народ има свој, од других различит, религиозни акт; и та различитост је благословена, сматра Иљин, у свим областима духа и културе. Ево шта он каже у огледу „О хришћанском национализму“:“Сва­ки народ има инстинкт, који му је дат при­ро­дом (а то зна­чи – и Богом), и даро­ве духа, које у њега изли­ва Тво­рац све­га. Код сва­ког наро­да инстинкт и дух живе на свој начин и ства­ра­ју дра­го­це­ну сво­је­вр­сност. Тако­ђе, сва­ки народ на свој начин сту­па у брак, рађа се, болу­је и уми­ре; по сво­ме лен­ча­ри, тру­ди се, газду­је и одма­ра се; по сво­ме тугу­је, пла­че и оча­ја­ва; по сво­ме се сме­ши, сме­је и раду­је; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ства­ра музи­ку; по сво­ме гово­ри, декла­му­је, пра­ви досет­ке и бесе­ди; по сво­ме посма­тра, сази­ре и сли­ка; по сво­ме истра­жу­је, сазна­је, расу­ђу­је и дока­зу­је, по сво­ме сиро­ту­је, тво­ри мило­сти­њу и при­ма госте; по сво­ме гра­ди домо­ве и хра­мо­ве; по сво­ме се моли и посту­па херој­ски; по сво­ме рату­је... Он се по сво­ме узно­си и не пада духом; по сво­ме орга­ни­зу­је. Сва­ки народ има дру­га­чи­је, соп­стве­но осе­ћа­ње прав­де и пра­вич­но­сти; дру­ги му је карак­тер, дру­га­чи­ја дисци­пли­на; дру­га­чи­ја пред­ста­ва о морал­ном иде­а­лу; дру­га­чи­ји поли­тич­ки сно­ви; дру­га­чи­ји држа­во­твор­ни нагон. Реч­ју: сва­ки народ има друк­чи­је и осо­бе­но душев­но устрој­ство и духов­но-ства­ра­лач­ки акт. И сва­ки народ има наро­чи­ту, наци­о­нал­но-заче­ту, наци­о­нал­но-поро­ђе­ну и наци­о­нал­но-одстра­да­ну кул­ту­ру./…/И то је добро. То је пре­кра­сно. И никад није било осу­ђе­но у Све­том Писму. Раз­ли­чи­те су тра­ве и цве­ће у пољу. Раз­ли­чи­то је дрве­ће, вода и обла­ци. „Дру­га је сла­ву сун­цу, а дру­га месе­цу, а дру­га зве­зда­ма: и зве­зда се од зве­зде раз­ли­ку­је у сна­зи“ (1. Кор. 15, 41). Богат је пре­кра­сан врт Бож­ји; изо­би­лан врста­ма, бли­ста у обли­ци­ма, сија и раду­је нас мно­го­ли­ко­шћу. И сва­ком наро­ду при­ли­чи да посто­ји, и да се укра­ша­ва, и да Бога сла­ви на свој начин. И у самој тој разно­ли­ко­сти – већ се поје и узно­си сла­ва Твор­цу. И тре­ба бити духов­но слеп и глув да се то не би схва­ти­ло“(3).  

КРОЗ ПРОБУЂЕНУ ПРИРОДУ ДО ХРАМА

Какав је, из иљиновске перспективе, религиозни акт Данојлићевог народа, који је на својим плећима вековима носио терет историје на балканској ветрометини? Како Срби примају религиозни Предмет и како се односе према садржају своје вере?  

Васкрс је, као што је знано, средишњи празник православног хришћанства – дан победе живота над смрћу и светлости над тамом. Он је пролећни празник, дан  радости и сјаја. Код Данојлића, пробуђена природа има битно место у сусрету са Слављем над слављима, како Пасху зове у својим химнама Свети Јован Дамаскин. Пре свега, све је прожето радосном језом – почев од буђења причасника пред зору, које захтева од оних што иду у храм да се брзо расане и припреме за ход кроз влагу и росу. Киша је падала и крепила мајку земљу; све је пуно напетог ишчекивања свакогодишњег Чуда. Из описа „Године која пролази кроз авлиј“ у наше око ступа „некласала пшеница“; лишће старине храста је младо, водњикаво, али набијено соком који ће га претворити у летњу крошњу пуну хладовине; зова је већ претоварена цветом, чија белина се напојила даждом…Блато кроз које се пролази на путу ка храму, иако се избегава да се у њега не би угазило,  није глиб позне јесени пустих њива, него првобитна твар над коју се надноси Дух Свети да би је уобличио(4). Птице певају, на свој начин славећи Творца, Песника неба и земље, који је, по Његошу, „творитељном зањат појезијом“.          Из твари која се буди израња омиљено Божје створење, човек, србски сељак, онакав какав јесте, миран и одлучан у свом савладавању препрека ка циљу – храму Божјем и причешћу у њему. Они, који од поноћи ништа не узимају у уста, чак ни воду, засићени чистим, првотним ваздухом и призорима на путу, успут су ћутљиви јер не ваља брбљати пред Тајном којој приступају. Они „прескачу потоке“, „прејахују нахерене богазе“, „цупкају на речним газовима“, „провлаче се стазама дуж потока“, наилазе на препреке у визу непоткресаних жбунића; и успут се сврставају у групе,  постају заједница која се креће ка Једном, а ход им бива светлији и лакши – јер напушта телесну тмолину, крочећи у вишње. То је раја која, како приповедач парафразира десетерачку песму, „устаје из влаге и траве“, и пристиже у храм, претходно не само фактички, него и обредно, очишћена и умивена, јер се пред Бога и свештеника не сме ступати  ногом блатњавом. „Чисти и чили“, вели наратор -  ту је Светиња над светињама, олтар, и ту су они, пред олтаром.

Говорећи о стварању света, Свети Јован          Златоусти истиче да је Вишњи прво саздао природу, као велики и у свему складан дворац, па у постојање увео цара - човека, који је и микроосмос (мали свет, телом сродан свету минерала, биља и животиња) и микротеос (мали бог, створен по лику Саздатеља и душом сличан анђелима );  тако се и шумадијски сељак о Васкрсу јавља пред Богочовеком - после проласка кроз младу, пролећену твар.

ИКОНИЗАЦИЈА

По руском иконологу, Валерију Лепахину, храм је иконични лик, иконотопос. Он је икона двојединог света, где је олтар небо (невидљиви свет, Небеско Царство), а остали део земља (видљиви свет). Храм се схвата и као икона будућег преображеног космоса. Храм-икона је  јединство символичне архитектуре као иконе космоса и живе целине, сабора целокупне твари, као иконе будућег преображеног човечанства.Такође,храм је икона Христа Богочовека, и тада је олтар иконични символ Његове Божанске природе, а остали део - Његове људске природе. У том случају иконостас сведочи (као уопште и свака икона Спаситеља) о неразделивости и несливености две природе у Христу.Храм је иконични лик човека, олтар у њему је човекова душа, а остали део је тело. Иконостас и при таквом тумачењу има веома важну улогу као сведочанство о могућој духовно-телесној хармонији у човеку; не ренесансне равпоправности тела и духа, већ јерархијског двојединства, при ком је тело храм Духа, који у њему живи (5).

   У храму, човек се иконизује, надилази самог себе заточеног у просторно – временске координате палог света.“Свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини“, каже приповедач „Године која пролази кроз авлију“.  Дечак види чудо иконизације својих ближњих и комшија: они, који су обичним данима знојави и мусави, у грчу борбе за свагдашњи хлеб, подерани и закрпљени, на Васкрс у храму постају други и другачији. У стајаћем, празничном руху, бивају „рођени племићи и чиста господа“, уздижући се до „историјске озбиљности“, о којој Дечак зна из „читанки и песмарица“. Носиоци животног крста, робови своје судбине, намучени ралом и смоницом, сељаци на Васкрс јесу народ Божји, који је, са Карађорђем и Милошем, дизао на устанак „за крст часни и слободу златну“.

У храму су, вели приповедач, „прогледали“, постали „бистрооки“; отворио им се, на темену, „горњи вид“, онај из песме „Научите пјесан“ Миодрага Павловића.  Њихова иконичност је наглашена запажањем да личе на цртеже у црквеном календару, и дефинише се као „дозваност к себи“, то јест остварење првобитног назначења  човека који треба да, по речима Јустина Поповића, буде богослужење, као што је свет богојављење, и да својим животом служи као свештеник који, у име твари, благодари Творцу за све и свја. То је, у Дечаковим очима, првобитност његових самолитвеника у сеоској цркви: „као да су први пут сишли на земљу“, чистога, грехом неупрљаног, даха, од кога се и храм постепено загрева. Од те првобитности зари се читаво њихово биће, и они постају лепи оном лепотом која је истовремено и доброта и истина, чиме се, пред очима Дечака,  остварује древни античко – хришћански идеал калокагатије.Сељак је, у друштву у коме живи, по „кафанама, надлештвима и судовима“, згрчен и у страху од силнијих и виших; у храму он постаје Божији син, човек и припадник свештеног немањићког народа.

НЕБЕСКА ВОЈСКА        

„Теби, Војводо, Који се бориш за нас, и Господе, победитељу пакла, ја, Твоје створење и слуга, избављен од вечне смрти, узносим похвале. А Ти, пошто имаш моћ непобедиву, од сваке ме беде избави да Ти кличем: Исусе, Сине Божји, помилуј ме!“ Ово су речи из најпознатијег акатиста, оног Исусу Најсладоснијем. Христос је Војвода своје војске, Цркве. И домаћини су у Дечаковим очима војници те војске:“Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне:МИРНО! и НАПРЕД МАРШ!, одмах би сложили корак“. Они су поносни као ратници, али и послушни као деца. Женска побожност, присутнија у свагдашњем животу, уступа пред мушком  самонадилажућом „узлебделошћу“, која се састоји у слободној послушности према Богу; жене страсније воле Бога, али мушкарци постају однос према Вишњем „на чврсту и поуздану основу“:  Срби Бога и Његове заповести доживљавају са домаћинском одговорношћу, чврстином у примању и усвајању Господњег поретка (онога о коме је Владика Николај да су му темељ „три највеће вредности српског народа“ – Бог, Краљ и Дом, у коме је Домаћин; Краља те, 1952, године чији је Васкрс описан у Данојлићевој прози, нема, али, у сеоској цркви, још има Бога и његове домаћинске војске).

Храм због људи Господњих постаје истинска теофанија – Бог га испуњава „до последњег квадратића“:“Бог је овај строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе, одржавају озбиљни домаћини“. Због тога су они „строги према себи и према попу: они су, у цркви, домаћини готово колико и он!“ Зато што су послушни и иконично чисти када Му приступају, они „гледају Бога право у очи“; „са поштовањем, али без страха и снисходљивости“, тако својствене онима што их је Христу, Богу Љубави и Слободе, приводила „света инквизиција“. Имајући у Својој сведржитељској руци кључеве живота и смрти, Бог каквим га Срби доживљавају је „мајстор за бескрајно и несхватљиво“, Велики Домаћин васионе, због чега је поштован од стране својих слободних синова.

ПОВРАТАК У СВЕТ

   Кад се служба заврши, а после примања Светог Причешћа, обавља се свечани обред васкршњег обеда; тако се из оног, вишег и лучезарнијег, враћамо у свет у коме носимо свагдашње дужности и бринемо неопходне бриге. Дечак се сећа:“ Од Ускрса се почиње мало боље јести. Први вреднији оброк поједе се одмах после причешћивања. Домаћица распростре ланене ручнике по трави у црквеном воћњаку, поређа глинене ћасе и чорбалуке; одвије пред зору испечену погачу, поткочи дрвени сланик белутком, и укућани поседају да се заложе. Ужина после причести не ваља да је преобилна ни премрсна, да не испадне како се једва чекало на свршетак поста; храна је и даље више посна него мрсна, само што је разноврснија и боље спремљена. Гњечени пасуљ преливен зејтином, нешто белог мрса, подоста куваних јаја. Од Ускрса се, већ, и има, и може.“(6)    

Празник је продор вечности у време; али, повратак у време из празничне трансцеденције мора и сам бити празнични чин – после Небеског Хлеба у храму, куша се, са истом озбиљношћу и миром, хлеб земаљски.             

ИЉИН И ДАНОЈЛИЋ

Какав је, дакле, србски религиозни акт?            

Иљиново схватање религиозности, за разлику од материјалистичко – марксистичког, настојава на томе да религија не настаје из пуког страха пред непознатим појавама, стихијама природе и смрћу, него из суште људске слободе, која стреми савршенству.Само слободно прихватање Бога, сматра Иљин, човека може довести до богопознања: „Човек правим путем према Богу не иде кад жуди, боји се, или за себе тражи земаљске успехе; нити онда кад тражи власт или се предаје магији; нити онда кад се усиљава да Бога „појми“ разумски или да „уобрази“ Бога, и то земаљском уобразиљом; нити онда кад је он жедан хипнотичког покоравања и кад реши да себе принуди да поверује у оно што нареди ауторитет који је он изабрао или који му се наметнуо... Него онда кад он слободно и ЦЕЛОСНО ВОЛИ САВРШЕНСТВО И СУШТО САВРШЕНСТВО ВИДИ У БОГУ“.(7)

Данојлићеви Срби управо тако и доживљавају Бога – као мајстора за савршенство и тајну, код кога долазе да би га „слободно гледали у очи“.

У истинској религиозности нема места за папизам и гуруизам, за одузимање слободе верујућем човеку у име „послушности“. Иљин бележи: „Непосредан додир и сједињење не може се заменити никаквим често људским посредништвом. Сама идеја о томе да „посредник“ између човека и Бога има право и основ да ОДВОЈИ човека од Бога, да ЗАКЛОНИ Бога собом, да човека не пусти Богу, јесте религиозно разорна, противрелигиозна, која устаје против Бога и поробљава човека/.../Основни задатак сваког религиозног посредника састоји се у томе да ЧОВЕКА НАУЧИ НЕПОСРЕДНОМ ОБРАЋАЊУ БОГУ...РЕЛИГИОЗНИ ПОСРЕДНИК ЈЕ СЛУГА РЕЛИГИОЗНЕ НЕПОСРЕДНОСТИ, у томе је његово назначење и призив“(8).Зато Данојлићеви Срби јесу строги и према попу и према себи, јер не дозвољавају да им човек, чак и свештеник, заклони лик самога Бога као Оца и Домаћина.

То је искуство о коме, овде и сада, вреди мислити.      

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

УПУТНИЦЕ:

 1. Милован Данојлић: Година пролази кроз авлију, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, стр. 137-139    

2. О њему више у „Између ЧЕКЕ И ГЕСТАПОа/ Иван Иљин и Васкрс Русије“, приредио Владимир Димитријевић, Catena Mundi, Београд, 2014.  

3. Исто, стр. 193

4. Данојлићева слика пробуђене васкршње природе има нешто од описа стварања  у дечјим  романима „Летописи Нарније“ К. С. Луиса, у којима бајколики Христос, чудесни Лав Аслан, песмом саздаје свет где и животиње говоре:"Лав је корачао напред-назад по тој празној земљи и певао нову песму. Била је мекша и напеванија од песме која је призвала звезде и сунце, блага, титрава музика. И ако је корачао и певао, тако је долина постојала зелена од траве. Ширила се око Лава попут језера. Текла је уз падине брегова као талас. Кроз неколико минута већ је пузала уз ниже стрмине удаљених планина и чинила да тај млади свет сваким тренутком делује све мекше. Сада се могло чути како благи ветар куштра траву /.../ Поли је открила да јој је песма се занимљивија и занимљивија, јер јој се учинило да почиње да увиђа везу између музике и ствари које су се дешавале. Када је ред тамних јела избио на гребену на отприлике стотину корака одатле, она је осетила да су везане с низом дубоких, дугих нота које је Лав отпевао тренутак раније. А када је ударио у брзи низ веселијих тонова, није се изненадила како на све стране избија јагорчевина. А онда се осетила сасвим убеђено да све те ствари излазе (како се изразила) "Лаву из главе". Док сте му слушали песму, чули сте шта смишља: када бисте се обазрели, то бисте и угледали. Било је толико узбудљиво да није било времена за страх". ( К. С. Луис: Чаробњаков сестрић, Лагуна, Београд, 2005,стр. 87;89)    Када је Аслан створио животиње, десило се следеће чудо: "Лав отвори уста, али из њих не допре никакав звук; испустио је дуг, топао дах; чинило се да је овај заљуљао све животиње онако како ветар заљуља дрвеће. Далеко изнад њих, иза вела плавог неба који их је скривао, звезде поново запеваше; чиста, хладна, тешка музика. Онда дође хитри сев попут огња (али никога не опече), или с неба или из самог Лава, а децу заголица свака кап крви у телу, и најдубљи, најдивнији глас који су икад чули проговори: "Нарнијо, Нарнијо, Нарнијо! Пробуди се! Воли! Мисли! Говори! Буди дрвеће које хода! Буди звери које говоре! Буди божанске воде!"(исто,стр. 96). По хришћанском Символу вере Бог је Творац (на грчком Поета, Песник) неба и земље. И стварање је својеврсни дијалог радости: на Творчево "Нека буде!", твар одговара својим напоном уласка у постојање.

Уосталом, зар о томе није певао деспот Стефан Лазаревић у „Слову љубве“, описујући како је Бог створио „лето и весну“, у којима „обнову и разиграње човекове бити саме достојно ко да искаже?“

5. О иконичности храма и богослужења: Валерије Лепахин, „Иконичност Литургије“ у књизи „Верујем, Господе, и исповедам“, Образ светачки, ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005, стр. 369-391

6. Милован Данојлић, Исто, стр. 139                 

7. Између ЧЕКЕ И ГЕСТАПОа/ Иван Иљин и Васкрс Русије, стр. 88

8. Исто, стр. 90

Објављено у часопису „Мons aureus“ 51/2016.