header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Игор Гревцев (стручњак за теолошка питања): Да ли ће доћи до црквеног раскола? Штампај Е-пошта
среда, 04 мај 2016

 Ово питање постављају данас многи мислићи православци у Русији. Нарочито после сусрета патријарха с папом, у предвечерје такозваног Свеправославног сабора. Па хоће ли бити црквеног раскола? Судећи по свему – да. Патријархов сусрет са папапом Фрањом је, по мом мишљењу, био промислитељски.

Међутим, сада, када је политичка ситуација у свету напета до крајњих граница, а Русија епицентар те напетости, - раскол није пожељан. Но, управо сада је он неопходан. Ми смо последњи бастион православне Вере. Против нас се устремио сав псеудохришћански свет. У бој са ђаволом ми морамо да уђемо са редовима очишћеним од непријатељских шпијуна. Нема потребе плашити се раскола. Јер раскол – то није дробљење тела Матере Цркве, већ одстрањивање од ње јеретичких красти. Раскол – у смислу борбе са јересима – јесте благотворан процес. Као резултат такве борбе, Црква се свагда чистила од свега њој страног и непријатељског. Сетимо се Седам Васељенских Сабора. Разлог њиховог одржавања била су управо унутарцрквена разногласја, то јест – продирање у духовну средину оних учења која су страна Цркви. А на Саборима су се већ догађали спољашњи, видљиви, расколи, када је Црква одсецала од себе непријатеље који су јој се прилепили.

Раскол, који је извршен канонски исправно, промишљено, без хистерије и са законитом јерархијом, а не самозванцима – је свагда благотворан за Цркву - ако је оформљен одговарајућим законадавним актима. Али то већ тада није раскол, него чишћење црквене лађе од ракова и алги закачених на њено дно, који је ометају да плови ка Божанском циљу. Јер Истинита Црква није подложна расколу, попут дијаманта, који је један молекул.

А прави раскол се догађа сада. У умовима и срцима такозване православне интелигенције. Опозиција патријарховим активностима је свакако потребна, како он не би отишао много даље од сусрета са папом. Но, опозиција треба да буде мудра и с расуђивањем. Не сме се падати на провокације „ревнитеља не по разуму“, који изјављују да у РПЦ нема благодати од када се патријарх пољубио са папом. Јер ако нема благодати, онда се у ту Цркву не може ни ићи.

А то је већ директна јерес! Ако бисмо макар претпоставили да је благодат Светога Духа бар на кратко престала да се излива на Цркву, свет би одмах пропао. И ако би се Руска Православна Црква лишила благодати на један дан, на сат или минут, Русија би престала да постоји. Но, она постоји!

Док год се поштују црквени канони за време Богослужења, макар и „спољашње“, без обзира на мишљења свештенослужитеља, благодат је присутна у Цркви.

Ми морамо да разумемо да патријарх није Црква. Он је само поглавар - т.ј. он предстоји, - а не намесник Божији на земљи. Он може да погреши у неким личним пројавама своје душе. Али, он нема право да промени било шта у Божаственој Евхаристији, што се тиче догмата, и да уноси „поправке“ у Свод Црквених Закона или да ствара своје каноне. До тада, док не преступи ове међе, он се сматра православним патријархом.

И још морамо да знамо да право суђења патријарху има само Сабор епископа, то јест људи који су му равни по благодати рукоположења. Макар их било и само неколико, али само они могу свом крштеном свету да објаве да је патријарх отпао од Православља и од тог тренутка он више није патријарх. Тада ћемо изабрати другог предстојатеља. Но, ни у ком случају не смеју да се допусте самочињења. Јер самочињење је раскол...

Ја познајем верујуће људи, који се годинама не причешћују Светим Тајнама, зато што сматрају да је РПЦ безблагодатна, јер је патријарх Кирил, по њиховом мишљењу, јеретик. Или се причешћују у „другим“ црквама, где се у својству „предстојатеља“ помињу неки „епископи“, који су незнано где, када и од кога рукоположени. То су лажни епископи. А сатани је, без обзира каквим се узвишеним мислима руководио хришћанин, - главно да се он не причешћује истинским Телом и Крвљу Христовом.

И шта се догађа? ...„Ревнитељи Вере“ нас позивају да бежимо из окриља Руске Православне Цркве. Али, куда бежати? У секте које себе називају православнима? Њих је већ десетине, и број им се умножава. Тачно је, тамо патријарха Кирила не помињу.

Хајде да сачекамо да патријарх учини (ако учини) нешто што прелази изван граница Православља. И тада, имајући у рукама доказане чињенице о издаји, предочићемо му основане оптужбе и рећи: „Опростите. Ми нисмо на Вашем путу. Ми идемо у другом правцу“. А до тог часа, неопоходно је да помињемо нашег патријарха на Богослужењу. Ево и због чега.

Име предстојатеља има мистичко значење у животу Цркве. Оно је као визит-карта, која омогућава да се непогрешиво одреди којој јурисдикцији припада конкретни храм или парохија. Рецимо, допутовали сте у непознати град и отишли у храм на службу, али не знате ко тамо служи: наши или секташи. Но, ту се чује име патријарха Кирила. Све је јасно: ви сте у огради Руске Православне Цркве. Ако се чује име другог првојерарха (а оно се, по богослужбеним правилама, обавезно мора чути), значи да сте ушли у неку другу цркву, самостојничку или јеретичку. Дакле, све док патријарх Кирил буде активни патријарх, наша ће Црква користити његово име за самоидентификацију – до оног тренутка када место предстојатеља заузме други архијереј.

А сада, хајде да проанализирамо предстојећи догађај, који се именује као Свеправославни сабор. Колико је он легитиман, и због чега је, уопште, потребан?

Најпре о легитимности. Ко сазива Сабор? Од памтивека сви Православни Сабори, како Васељенски тако и Помесни – сазивани су по личним заповестима Помазаника Божијих - царева, ове или оне православне државе. Чак је и наш Помесни Сабор 1918. године, на коме је била обновљена Патријаршија, припреман по указу Императора Николаја Другог. А на чију иницијативу се одржава „Свеправославни сабор“? Ко ће ставити свој коначни, што значи – одлучујући потпис испод његовог главног документа?

Друго, Васељенски Сабори су одржавани ради решавања догматских питања, а Помесни – ради решавања питања канонске природе. А којим поводом се сазива „Свеправославни сабор“? С обзиром да он претендује на васељенскост, онда се основано може претпоставити да ће на њему обавезно бити дотакнута Православна Догматика. Но, наше догматске истине, запечаћене на Седам Васељенских Сабора, - неприкосновене су. И свако ко покуша да их промени, сврстава се у ред јеретика. А општецрквени канони (Правила), по којима Црква живи последњи миленијум, ако и буду поново разматрани, то ће ићи искључиво на страну њиховог ублажавања односно укидања. Јер канони, сачињени од стране неших благочестивих предака, могу ли се заменити нечим исправнијим?

Дакле, који је објективни разлог сазивања Свеправославног сабора?

Хајде да спокојно сачекамо да се заврши незаконити „сабор“ и да вукови збаце са себе овчије кожухе. Тада ћемо лакше моћи да их уочимо у Божијем стаду и прогласимо лов на њих.

Извор: odigitria.by

Превод и приређивање: "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 мај 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.