ПРЕПИСКА СЕ НАСТАВЉА

Мој пријатељ из дијаспоре ми је, после текста о пожарима у православним храмовима на Васкрс 2016, написао следеће електронско писмо: “Помаже Бог, опет, и хвала на лепим речима... Очекивао сам да смо у овом истомишљеници, а испало је по оном „претежно“.

То јест, у овоме се уопште не слажемо, али пошто ја на целокупан догађај изгледа гледам другачије од велике већине, нећу се више оптерећивати својим мишљењем, јер лако може да се деси да сам у криву.Ипак, „for the sake of argument“, ово је моје мишљење... Будући да „нема места случајности у царству свемогућег Бога“, мислим да је потпуно беспредметно дискутовати да ли је пожар, нпр. у Хиландару, или Саборној цркви у Нишу, подметнут или не. Па зар може неко да запали један једини лист у градини Пресвете Богородице без Њеног допуштења?  Зар не може свети владика Николај да спречи пожар у цркви у којој је годинама служио, зар не може свети Сава - а камоли свемогући Бог? Зар нису пред њим „сви народи као испљувак“? И сви ти масони, илуминати, спиритисти ови и они - па зар нису пред Свемогућим само неколико десетина тона смрдљивог меса? И они ће Богу да одређују шта ће да гори за Ускрс а шта неће, да скрнаве свето Божије Васкрсење?!Кад човек крене у јавну кућу, па му се одједном пробуше све четири гуме на ауту, зар ће да размишља о томе да ли су можда неки мангупи просули ексере, или ће да стави прст на чело – „а како баш све четири - и то баш одједном?“, и, „овим путем пролазим сваки дан, па ништа“, и „како се мангупи нису сетили ескера кад сам истим путем ишао у цркву?“ Мене ужасава духовно слепило јерархије, којима „да ко устане из мртвих, неће веровати“ и вратити се из пропасти новотарства и екуменизма у коју нас све воде (а нико им не држи пиштољ на челу, ако ћемо право), али ме запањује и нечитање знакова од стране верних, и то оних баш верних (а не „симпатизера“).Ето, таква су моја размишљања, али се, као што рекох, више нећу њима оптерећивати, јер нити могу шта да променим, нити сам сигуран да сам у праву, а вала нити бих желео да будем.“     

ХРИШЋАНИН НИЈЕ ТУЖИЛАЦ, НЕГО ОПТУЖЕНИ

Очито, мој пријатељ мисли да сам нагласак ставио на спољашњу „поруку“ великих пожара, и да сам се више бавио илуминатима него православнима и њиховим духовним стањем.

Не бих желео да он тако мисли, а ни читаоци. Јер, његово писмо је израз мојих најдубљих осећања, по речи Николаја Берђајева: “Хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени“. Или, по речи Светог Јована Златоуста: “Да смо ми хришћани какви треба да смо, не би било ниједног незнабошца“. Свети владика Николај у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ каже: “Некада се апостол Павле тужио на Јевреје што не жи ве по Божјем закону, говорећи: јер се име Божје због вас хули међу незнабошцима (Рим. 2, 24). У наше дане рекао би свети Павле јеретицима и безверницима европским: име се Христово због вас хули међу незнабошцима на све стране, и у Африци, и у Индији и у Китају и по осталима. Јер догађа се оно што је Господ говорио за Јевреје: Гдје год дођоше оскврнише свето име моје (Језек. 36, 20). Сви незнабошци мрзе Христа због хришћана. Сви га одбацују јер чују од хришћана како га се и они са ми одричу у име своје културе. А културне и крштене западњаке називају белим ђаволима. Трагом тих белих ђавола, тих поклоника културе, нових идолопоклоника пошли су и многи синови српски. Одричући се Христа они су на вукли гнев Христа на овај светосавски народ. Због тога смо били бачени у дубину једне мрачне, крваве и грозне пропасти.

Ако ви Срби не желите да опет будете бачени у још мрачнију и грознију пропаст, онда знајте да је једини ус лов за то, да се вратите Христу. Да свуда пребришете реч култура у вашој земљи и уместо ње ставите реч Христос. Јер је српски народ пре 700 година заветован Христу, и држао се свога завета до новијег времена. У новије време почео је газити свој завет и одступати од Христа. Зато га Бог бије, да га не би убио; предаје га на мучење људима, да га не би навек предао сатани. Да би се вратио Христу, своме бисеру; своме драгоценом камену, према чијем сјају види се путовати у поноћ као у сред дана, у ропству као у слободи, у несрећи као у срећи. Од Христа вам здравље и спасење, а Христу од вас слава на век века. Амин.“

Дакле, тако сматрам, и то исповедам. Нису главни кривци илуминати, него ми, православни. И то зато што смо стали на пут екуменистичког лицемерја и лажи. А у наставку доносим илустрацију својих речи.

УСТАШЕ И „НАШИ“ ЕКУМЕНИСТИ

Недавно се, на сајту „Пријатељ Божји“, појавио изврстан документарни филм у продукцији тог истог сајта, под насловом „Иродови синови“. Сваки Србин који има душевне снаге треба да га погледа, и да се вавек сећа својих православних Новомученика, чија је победа, како рече Свети владика Николај, остварена над лажним хришћанством паписта, што су, „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“. „Иродови синови“ је дело које се бави злочинима усташа над србском децом у НДХ. И бави се, такође, улогом римокатолицизма у стварању злочиначке усташке идеологије, која је клала децу и оснивала концлогоре за децу. И бави се том трајном мржњом којом су несрећни Хрвати, осим часних изузетака, и данас загађени, и због које су, авај, кажњени најстрашнијом казном којом су могли бити кажњени – постали су демонски непокајиви. У филму се, између осталог, појављује и патријарх србски г. Иринеј, који, у складу с историјском истином, јасно сведочи о томе како су жупници и фратри подстицали своју паству на злочине, и за то им обећавали „oprost grijeha“. Ко нема времена да гледа цео филм, може патријахрову изјаву да чује у трејлеру (http://eparhija-zicka.rs/film-irodovi-sinovi-o-srpskim stradanjima/). И шта сад ту има да се прича? Патријарх Иринеј је рекао истину, и то је то.

Али… Тај исти патријарх Иринеј је у Јасеновцу недавно изјавио да немамо никог ближег од Хрвата. (http://fakti.org/orthodox-point/svetosavlje/u-pakracu-ostalo-11-pravoslavaca-a-patrijarh-irinej-ocenio-da-srbi-nemaju-nikog-blizeg-od-hrvata ). Неко може да каже да је та изјава куртоазна; за мене је она – застрашујућа. Наравно да, ако си на територији Хрватске, мораш да даш неку дипломатску изјаву, попут: “Треба да се трудимо да развијамо добросуседске односе“; али, рећи да су непокајиви (част изузецима!) потомци усташких монструма најближи Србима – то је нека врста цинизма (блиски су нам, авај, за близину оштрице једне каме ).

И ту је кључ свих пожара којима су православни храмови о Васкрсу 2016. горели.

ЦЕНА РАНОГ „ЕКУМЕНИЗМА“

Прва масонска ложа у Војној граници основана је 1754. године у Глини. У њој су били и православни и римокатолици. Они су причали о братству без обзира на конфесије. Данашња химна Хрватске, „Лијепа наша домовино“, први пут је изведена 1846. године у глинској православној цркви. На речи Антуна Михановића, компоновао ју је Глињанин – Србин Јосиф Руњанин, а отпевао ју је српски православни хор из овог места.       

Године 1941, у србском православном храму у Глини поклано је 1200 Срба, којима је један усташа, после толиких година живота под паролом „Брат је мио које вере био“, рекао: “На ово сте осуђени 1918. године!“

Тако је, дакле, плаћен рани србски екуменизам, екуменизам србских масона, идеалиста и југословенских идеолога.

ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА

Пожаре на Васкрс 2016. године Господ не би допустио да вођи светског православног хришћанства нису огрезли у блуд екуменизма (http://borbazaveru.info/content/view/2211/52/), из кога не виде, јер не желе да виде, да нас и западне јеретике не деле само речи и ритуали, него бездан лажне духовности. Јер, како рече Свети Игњатије Брјанчанинов, сваку јерес води по један моћан и страшан демон. Зато забрана молитве са јеретицима није никакав „хир“ Светих Отаца, него насушно упозорење – не молите се с њима, да не бисте примили духа њиховог, који није Дух Свети. Честитати папи Фрањи избор на место папе с тврдњом да га је изабрао „Дух Свети“, и наставити екуменистичке односе с Ватиканом после Јасеновца и Јадовна – то је, ваистину, духовна болест, коју ће Бог лечити тако што ће тешке невоље попустити на православне  које воде морални шизофреници (МОРАЛНИ, ПАЖЉИВИ ЕКУМЕНИСТИЧКИ ЧИТАОЧЕ - ИНКВИЗИТОРУ, МОРАЛНИ; А МОРАЛНА ШИЗОФРЕНИЈА ГОРА ЈЕ ОД ПСИХИЧКЕ). МОРАЛНО ЈЕ НЕДОПУСТИВО ДА ЗНАШ ДА ЈЕ УСТАШЕ БЛАГОСИЉАО ЊИХОВ БИСКУПАТ И КЛЕР, А ДА СА ТИМ ИСТИМ, НЕПОКАЈИВИМ, БИСКУПАТОМ И КЛЕРОМ „ШИРИШ ЕКУМЕНИЗАМ“.                                

   Дакле, опомене на Васкрс биле су тако страшне зато што су потоње опомене пред велико страдање, страдање апокалиптично, које православне чека зато што су, равнодушни, допустили екуменистима да чине то што чине. Тешко нама и деци нашој јер смо заборавили Христа и Његове речи! Тешко и претешко саблазнитељима – екуменистима ако се јавно не покају за дела и речи којима су толике душе саблазнили и од Христа одагнали, у име лажне, демонске „љубави“, која је духовни блуд!

Ипак и ипак: покајање још увек јесте пут излаза из свих безизлаза у којима се обретосмо. А свака побожна душа уме да чита и поима знаке времена онакве какви они заиста јесу.