ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР МАТЕЈА МАТЕЈИЋ

Учесници или посматрачи

 У Светом Писму налазимо најстарије али оскудне податке о хришћанским богослужењима. О установљењу свете литургије прибележено је у јеванђељу по св. Матеју 26:26-28; св. Марку 14:22-24; св. Луки 22:19-20, и Првој посланици Коринћанима 11:23-24.

Да су се апостоли редовно окупљали на молитву сазнајемо из Дела апостолских, где у 1:13-14  пише да после Вазнесења Господа Исуса Христа: И кад уђоше, попеше се у собу гдје стајаху Петар и Јаков, и Јован и Андрија, Филип и Тома Вартоломеј и Матеј Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев. Они  сви  једнодушно бејаху једнако у мољењу са женама на молитви, и с Маријом матером Исусовом и браћом његовом.  Не помиње се Јуда Искариотски јер се после издаје Христа обесио. Не помиње се ни Матија, који је био изабран на његово место јер још није био изабран.

Мало више података шта је садржала литургија налазимо у Првој посланици Коринћанима 14:26-31.

Првим хришћанима,  углавном Јевреја, у Јерусалиму су псалми, и ако нису пред собом имали рукопис истих, били добро познати, јер су их слушали још док су посећивали синагогу.  

Свакако је постојала у рукопису Библија старог завета и ако је није имао сваки верник, морала је бити на расположењу приликом богослужења. Ово се може закључити на основи упутства у Апостолским установама, књига II, глава 57  које гласи: ...чтец, ставши на узвишење чита из књиге Мојсија, Исус Навина, Судија и Царства,  Паралипоменa и о повратку, Јова, Соломона и шестнаест пророка. После сваког другог читања нека други пева химне Давидове, а народ нека отпева последње речи /ακροστιxια/.  (М. Матејић, Древне хришћанске литургије, 2002:19) 

Оно  о повратку, односи се на повратак Јевреја из вавилонског ропства о чему пише у књигама Јездре,  Неемије и о Јестири.

Постојали сз  у рукописима и  Дела апостолска и посланице св. Апостола Павла и осталих апостола који су писали посланице јер су биле читане на светим литургијама.  У већ поменутим Апостолским установама упутство каже да после читања из Старозаветних књига, ... нека се читају Дела (наша) и посланице Павла (нашег сатрудника ) које је он послао црквама по руководству Светога Духа.  (Древне хришћанске литургије, 2002:19).  

Морали су постојати и рукописи са текстом јеванђеља  које се обавезно читало.  У Апостолским установама се одређује да после читања Дела и посланица апостола Павла, ... нека ђакон или презвитер чита јеванђеље које смо вам предали (ja) Матеј и Јован и које су вам по пријемству оставили сарадници Павлови Лука и Марко. (Древне хришћанске литургије, 2002:19)

Из досад изложеног се види да су у служењу свете литургије учествовали свештенослужитељи, то јест епископ, свештеници и ђакони, чтец и народ. Појац се не помиње. У Апостолским установама, књига VIII, главе 5-15, где је изложен текст такозване апостолске литургије види се да је народ певао Господи помилуј, Тебје Господи, Подај Господи, Амин, И духови твојему, Алилуја. Када свештеник или епископ изговори Светиње светима,  народ је певао Један је свет, један је Господ, један Исус Христос, у славу Бога Оца, амин.  Слава Богу на висинама и на земљи мир међу људима добра воља.   (св. Матеј, 21:9)(Древне хришћанске литургије, 2002:33) ( Има лингвиста који тврде да би правилан превод био међу људима добре воље, јер мира не може бити међу људима који нису добре воље.)

Нема сумње да је од почетка народ учествовао а не само присутствовао на богослужењима, а особито на светој литургији. Они који су редовно присуствовали  на светој литургији временом су знали напамет текст литургије, па чак и неписмени су могли да учествују. Имао сам  прилике да се у то уверим, у неким сеоским парохијама. 

Сада је много лакше.  Не знам како је у Србији, у другим православним земљама и у земљама света у које су се раселили православни. У  Америци нема српске парохије у којој нису на расположењу штампани приручници за свету литургију. Има их само на енглеском, на енглеском и српском или црквено-словенском језику упоредно, а постоји и један који је на енглеском, црквено-словенском, српском и грчком упоредно.

Ипак, некада је народ више учествовао у богослужењу него сада. У садашње време,  може се рећи – сем ако има изузетака – да у вршењу свете литургије учествују свештенослужитељи, чтец и појац. Народ за све време ћути и слуша. А не мора бити тако.

Један наш епископ сматра да је овако зато што су уведени хорови, а Русе криви да су они то учинили. Вели да су увођењем хорског певања  на богослужењима  иста претворена у концерте.

Не знам да ли је баш тако. Али ако јесу, онда то није могло бити пре једанаестог века јер су Руси примили хришћанство крајем десетог, а не верујем да су одмах били у стању да имају хорске композиције и хорове. Осим тога, у  рукопису Itenerarium Egаerie који датира из 11. века, а копија је рукописа са  самог краја 4. или самог почетка 5. века, постоји један податак који указује на то да је групно певање  - нека врста хора – још тада постојало. Текст тог рукописа, преведеног на енглески, ја сам превео на српски. Поводом Пете међународне хиландарске конференције на Копаонику,  издавачко предузеће Рашка  школа штампало је ту књигу на српском под насловом  Егерија : Путовања по Светој земљи.  У Егеријином опису богослужења у  Јерусалиму она наводи: Један од ђакона врши редовно помињање појединаца, и при помињању сваког појединог имена једна велика група дечака одговара Кирије елеисон  (на нашем језику Господи помилуј). ( Егерија: 50)

Кад сам код Егерије, да поменем још један занимљив детаљ: Онда епископ стојећи иза ограде, узима Јеванђеље и иде ка вратима, где сам он чита текст о васкрсењу Господњем. На почетку читања сав скуп јечи и нариче ради свега што је Господ претрпео нас ради, а начин како су плакали би и код најокорелијег срца изазвао сузе.( Егерија:51)

Да се вратим на хор и хорско појање. Својим певањем хорови много доприносе лепоти православног богослужења. Из личног искуства знам да је један број мојих студената на универзитету који су прешли у православље, најпре били привучени дивним хорским певањем, а онда и самом православљу.

Све молитве које свештенослужитељ, сем једне, заамвоне, треба да се читају у себи а не гласно. Тако је у многим писаним и штампаним служебницима означено. У свим молитвама су заменице и глоголи у првом  лицу множине, јер се свештеник моли за све  укључујући и себе, а не само за себе. У молитвама где  се моли само за друге, заменица и глаголи су у трећем лицу множине.

Једино када изговарају полугласно Символ вере и Молитву пред примање светога причешћа, свештенослужитељи их изговарају полугласно у првом лицу једнине, то јест ВЕРУЈЕМ а не Верујемо. Док свештенослужитељи то изговарају, или појац, или чтец чита или хор пева Вјерују.  Ако Символ вере чита чтец или појац, онда он исповеда своју веру. Ако хор пева Вјерују, онда  - иако можда тога нису свесни - сваки члан хора исповеда своје веровање Ако оно што читамо или певамо и разумемо, онда је тако. Али ако је читање или певање онога што се чита или пева механичко, онда је то  бесмислено. Сматрам да Символ вере треба да читају сви присутни у храму, гласно, да свако у своје име исповеди у шта и у кога верује.

Било би лепо и потребно ако би и Молитву Господњу, Оче наш гласно изговарали – читајући ако не знају напамет- сви прсутни у храму. То би био и један начин да ту молитву науче напамет и они који је не знају.

Пре примања светог причешћа сештенослужитељи у олтару изговарају полугласно молитву  пред свето причешће. Ту молитву би и причасници морали заједно, гласно, истовремено сваки од њих да изговоре. Правила кажу да  свето причешће могу примати у православној Цркви само особе које су православно крштене и које испуњавају прописане услове за причешће. Веровање да је Херистос Син Бога живога  (св. Матеј 16:16) је  камен темељац Цркве и sine qua non хришћанства. Зато сваки причасник треба гласно да исповеди за самога или саму себе: Верујем, Господе и исповедам да си Ти заиста  Христос Син Бога живога који си дошао на свет да спасеш  грешнике...

То је лично исповедање у Христа, Сина Божијег. А онда долази лично исповедање које се односи на само свето причешће: Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и ово сама часна Крв Твоја. Ако онај који прилази да прими свето причешће ово не верује онда је  разумљиво зашто не осећа и не врши духовну и телесну припрему да у себе прими Светињу над Светињама. Онда је свето причешће као нека врста јутарње кафе. Они који су свесни шта у себе примају изговарају  (надам се схватајући шта изговарају)  Стога Те молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим светим Твојим тајнама на отпуштање грехова и живот вечни.

Затим, причасници обећавају да неће издати Христа као што га је Јуда издао. Најзад, пошто свети апостол Павле  пише о достојном и недостојном причешћивању, а и свети апостол Јаков о томе пише, причесници се моле: Нека ми причешћивање светим Твојим Тајнама, Господе, не буде на суд или осуду, већ нс исцељење душе и тела. Амин.

Дивна молитва! У неким пархијама је пракса да је стварно изговарају они који треба да приме свето причешће.  Пред пријем свете тајне даје им се оштанмпан текст Молитве пред причешће, да они који је не знају напамет, читају. У некима је чита чтец или појац, у некима свештеник. А у некима се и не изговара.

У једној парохији у којој се свештеник савесно држи правила, причасници редовно, кадгод се причешћују гласно изговарају ову молитву. Међутим, када је у ту парохију дошао да служи епархијски епископ, и када је дошло време причешћивања верних, они који су били спремни, држећи у рукама папир са оштампаним текстом молитве, били су спремни да почну изговарање молитве,  али им је епископ дао знак да прилазе светом путиру.  Није им вербално забранио да молитву изговоре, али им није дао прилике да је изговоре. Били су не само изненађени него и саблажњени.

До оних који су надлежни је да ли ће учинити да се и глас народа чује у току свете литургије. Прилике и потребе има, али до надлежних  је да ли ће се чути.

Матеја Матејић, протојереј - ставрофор