Портал "Принцип" је прије 8 дана објавио вијест о једном отворено неканонском и са становишта Устава Српске Православне Цркве, противуставном давању обећања Митрополита Амфилохија на адресу Јерусалимском Патријарху Теофилу III о, како је митрополит Амфилохије рекао, „враћању“ Манастира Врањине Јерусалимској Патријаршији. (С КОЈИМ ПРАВОМ: Митрополит Амфилохије поклања Светог Саве благо).

То тзв. „враћање“ или у преводу поклањање српског, светосавског и немањићког Манастира св. Николе на Врањини другој Православној Помjесној Цркви, тј. Јерусалимској Патријаршији, Митрополит Амфилохије је више пута јавно и пред ТВ камерама обећао у само два дана. Том приликом Митрополит Амфилохије је поред скандалозног самоовлашћивања самога себе у вези давања једног манастира СПЦ другој Помjесној Православној Цркви, тј. отвореног и грубог гажења Устава СПЦ и канонског права Православне Цркве које строго забрањује било ком епископу да самовластно обећава и даје неки православни Манастир, изнио и низ неистинитих података прије свега везаних за тобожње стално Јерусалимско власништво над Манастиром Врањином и то још из доба св. Саве Немањића и св. краља Стефана Првовјенчаног. Овакво флагрантно изречену неистину заиста нико до сада у историји српског народа није изрекао а да је и 7 дана послије тога остао нијем чак и за једно једино јавно слово самокритике или покајања.

Поводом читавог случаја који је изазвао не малу пажњу наших читалаца, редакција портала Принцип је још прије 7 дана митрополиту Амфилохију преко Секретара Митрополије Црногорско-приморске протојереја ставрофора Обрена Јовановића доставила три јасна питања на које он очевидно није желио одговорити до данашњег дана. Зашто, просудићете сами. Питања су била следећа.

·  На основу ког дијела оснивачке Повеље Манастира св. Николе на Врањини тврдите да је овај манастир још у вријеме Светог краља Стефана Првовјенчаног био метох Јерусалимске Патријаршије? (прво питање за чији одговор су читаоци Принцип-а остали ускраћени)

Свако ко мало боље познаје историју Српске Цркве у Зети зна да је Манастир св. Николе на Врањини саградио први Зетски епископ Иларион (Шишовић) и да је оснивачка повеља св. Саве Немањића датирана на 1233. годину. Зато, чак и да хоће, ова Повеља не може бити директно везана за нашег светог српског краља Стефана Првовјенчаног који се упокојио 6 година прије тога тј. 1227. године, што Митрополит Амфилохије очигледно мијеша јер каже следеће: „од времена Стефана Првовјенчанога, манастир Врањина је био метох Гроба Господњег у Јерусалиму“.

Митрополит Амфилохије при изговарању једне овакве хаотичне и нетачне реченице прави још већу грешку када тврди и то да је од времена св. Стефана Првовјенчанога, што ће рећи од времена св. Саве Немањића и оснивања Манастира Врањине, овај манастир био метох Гроба Господњег у Јерусалиму. Овакав небивали промашај Митрополита Амфилохија је заиста оригиналан и може се на жалост опет приписати само њему јер у оснивачкој Повељи св. Саве Немањића Манастиру Врањини из 1233. године не само да нема никаквог помена Јерусалимске Патријаршије већ сасвим супротно. Манастир Врањина се по ријечима св. Саве Немањића директно духовно везује за Архиепископију Жичку и самог Архиепископа Жичког св. Саву Немањића. Оснивачка Повеља св. Саве Немањића, који неки историчари сматрају неаутентичном а неки потпуно вјеродостојном, открива нам и то да игумана Манастира Врањина бира братија манастира а потврђује лично Архиепископ Жички тј. Свети Сава, и да се на Литургији помиње искључиво Архиепископ Жички тј. поглавар Српске Цркве.

Такође, оснивачка Повеља св. Саве Немањића нам открива и то да је Манастир Врањина од Светог Саве Немањића добио најширу црквену аутономијун и да Епископ Зетски Иларион нема никакве власти над Врањином. Откуда онда потреба Митрополита Амфилохија да Манастир Врањину који је по оснивачкој Повељи св. Саве из 1233. године под директним духовним покровитељством Архиепископа Жичког тј. самог светог Саве Немањића, и који је самим тим власништво Српске Цркве, везује за Јерусалимску Патријаршију која се уопште не помиње 1233. године у поменутој Повељи?

Да Митрополиту Амфилохију можда не смета управо та чињеница да је Манастир Врањина још од момента оснивања 1233. године директно везан и подчињен поглавару Српске Цркве у Жичи а не Зетском Епископу, или пак Јерусалимском Патријарху који се ни једним јединим слово не помиње у оснивачкој Повељи св. Саве Немањића? На ова и многа друга питање остали смо ускраћени гласним ћутањем од стране Митрополита Амфилохија. Ипак, надамо се да ће једног дана Високопреосвећени владика са Цетиња скупити духовне куражи и основног смирења и признати своју очевидну грешку, па макар се радило и о класичном лапсусу, у шта желимо да вјерујемо.

·  За који манастир Јерусалимске Патријаршије везујете Манастир св. Николе на Врањини као његов метох и за који историјски период? (друго питање за чији одговор су читаоци Принцип-а остали ускраћени)

Ни на ово питање наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије нас није удостојио одговора. Питање је постављено са јасним циљем да нам сам Митрополит разјасни и историјски докаже његову потпуно неистиниту тврдњу да је Манастир Врањина још од доба св. Стефана Првовјенчаног био метох Јерусалимске Патријаршије. Нико, ама баш нико и никада, Манастир Врањину није сматрао метохом неког Јерусалимског Манастира још од доба св. Саве Немањића и његовог брата светог краља Стефана Првовјенчанога. Поједини историчари тврде да је Манастир Врањина, наређењем и Повељом цара Душана Немањића постао метох Јерусалимског Манастира Светих Архангела 1348. године, мада и та тврдња има одређених недостатака и мањкавости па је поједини историчари одбацују као неосновану. Постоје и још двије повеље цара Душана на исту тему али се оне везују за 1350. годину, и нити једна од њих није потпуно поуздана па их неки историчарио одбацују а неки пак прихватају. Ипак, не може се са сигурношћу ни одбацити оригиналност бар једне од три сачуване Душанове Повеље о манастиру Врањини и даривању Врањине Јерусалимској Патријаршији.

Наши најпознатији историчари је углавном признају вјеродостојност али научне битке по том питању још увијек трају. У сваком случају ово питање захтјева додатну анализу и не суђење преко кољена. Са друге стране посматрано тешко је повјеровати да је цар Душан погазио оснивачку Повељу св. Саве Немањића из 1233. године која изричито забрањује да ико Манастир Врањину узима из духовног покровитељства Архиепископа Српског и гдје св. Сава Немањић под пријетњом страшним проклетством наређује да од Манастира Врањине нико од архиепископа послије њега не смије било шта одузимати нити овај Манастир претворити у метох, чак ни метох Архиепископије Жичке.

Манастир Врањина је по оснивачкој Повељи св. Саве у економском смислу био потпуно слободан од било какве црквене или световне власти а једино је у духовном смислу био под покровитељством Архиепископа Жичког. Свети Сава у оснивачкој Повељи заповједа да „ово свето мјесто не буде доведено у ропски статус“ те да Врањина има да „пребива у свакој божанској слободи од било којег користољубља“. И због овога, као и због многих других разлога, поједини историчари не вјерују у аутентичност Душанових Повеља ни дан данас. Посебну проблематику цијелом овом случају даје и податак да је Манастир Врањина после 1463. године и смрти последњег Српског Пећког Патријарха из старог периода, Арсенија Другог, као и након премјештања центра Зетске Митрополије са Михољске Превлаке у Манастир св. Марка у Будву а потом убрзо на Врањину, управо у то вријеме постао центар Зетске Митрополије. Овај податак баца додатну сјенку и допунску сумњу на вјеродостојност Душанових Повеља, јер ако је Манастир Варњина у 15. вијеку био Јерусалимски метох, како тврде многи историчари, како је он опет у 15 вијеку и у практично исто то вријеме, постао центар једне Митрополије која је припадала сасвим другој Помјесној Цркви тј. Српској? И на ова питања смо остали ускраћени одговором од стране нашег Митрополита Амфилохија.

·  Који црквени канон или члан Устава СПЦ дозвољава једном Владици да без Саборне одлуке самостално доноси одлуку о обећавању или поклањању црквене имовине? (треће питање за чији одговор су читаоци Принцип-а остали ускраћени)

По овом питању на које је такође избјегао дати одговор, Митрополит Амфилохије се посебно обрукао, и тако показао своје отворене нецрквене склоности да мимо канона Цркве и насупрот Устава Српске Православне Цркве обећава или доноси одлуке које никако нису у његовој надлежности као епархијског архијереја. Сјетимо се само његовог цезаропапистичког улажења у ингеренције Светог архијерејског сабора СПЦ и аутокефалног самопроглашавања Петра Другог Петровића Његоша за светитеља прије 3 године. Овај поступак Митрополита Амфилохија је потпуно супротан члану 69. тачки 8, Устава СПЦ и отворено у инат Светом архијерејском сабору СПЦ. Описујући дјелокруг дејства Сабора СПЦ у члану 69. тачки 8 врло прецизно се каже да Свети архијерејски Сабор СПЦ, канонизује светитеље и прописује службу за њихово светковање. Наравно, митрополиту Амфилохију то није засметало да у цезаропапистичком духу и мимо Сабора СПЦ прогласи Његоша за светитеља што је јединствени случај у новијој историји СПЦ.

Овај пут је Митрополит Амфилохије цезаропапистички тј. без сагласности надлежних црквених органа ријешио да јавно обећава и „враћа“ манастир Врањину Јерусалимској Патријаршији. Он је на тај начин, као и прије три године, опет без сагласности Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, као и без сагласности Патријаршијског управног одбора у Београду, који су једино надлежни за поклањање тако велике и значајне црквене имовине као што је један Православни Манастир било коме, практично јавно згазио Устав СПЦ.

Устав СПЦ изричито забрањује самовластно обећавање, давање и располагање црквеном имовином јер по 37. члану Устава СПЦ „Архијереј може само оно имање за своје сматрати, држати га и њиме за живота располагати, које је сам стекао“. Свакако, Митрополит Амфилохије није светосавски и српски манастир Врањину стекао за свога живота а Манастир Врањина није ни његова дједовина из Мораче, па да са њом самовластно располаже и цезаропапистички је обећава било коме.

У члану 70. Устава СПЦ тачка 33. за Свети архијерејски синод се одређује надлежност да Синод „коначно рјешава о оснивању, спајању и раздруживању Манастира“. Митрополит Амфилохије иде другом методом која је у основи црквенорушитељска јер је цезаропапистичка и несаборска. Она у основи носи горди наум који се јасно види из његових ријечи…Обећао сам Патријарху Јерусалимском вратити Манастир Врањину. Пазимо на те ријечи… Ја сам обећао…

А гдје је ту Сабор СПЦ, Синод или Патријаршијски управни одбор? Ко је он да тако нешто обећава? Бог на земљи? Или можда мали црногорски папа па у једнини, самовластно и без одлуке Сабора, Синода или Патријаршијског управног одбора обећава и „враћа“ нешто што није у његовој надлежности?

И на крају крајева у члану 255. Устава СПЦ Патријаршијски управни одбор у Београду „рјешава коначно и сва она питања о црквеној имовини која нису овим Уставом додијељена у надлежност ниједној црквеној власти“.

Да ли је сада јасно нашим читаоцима зашто је Митрополит Амфилохије остао нијем на наша питања? Мислимо да јесте!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Владимир Вуковић, гл. и одг. уредник "Принцип-а"