Патријарх московски и целе Русије Кирил осветио је 6.марта 2016. године храм Светог Александра Невског при Московском државном институту за међународне односе (МГИМО) (настојатељ – прот. Игор Фомин). Унутрашњост храма изгледа нетрадиционално: веома низак иконостас, висине мање од 1 метра. Свакако, сама реч „иконостас“ је неодговарајућа за ову преграду: на њој нема икона! Како кажу сами новообновљенци, све ово се чини у мисионарском и образовно-просветитељском циљу.
Несхватљиво је, међутим, како ће то допринети мисионарској сврси? Зар то што људи могу да посматрају шта се ради у олтару? Не чине ли свештенослужитељи тамо нешто неприлично за време вршења Литургије? Очигледно је да служење с отвореним олтаром нема никаве мисионарске ефекте. Већина мирјана ионако зна да је свештеник нечим заузет испред Престола. Зар је могуће да би због тога просто требало укинути иконостас, као што су то чинили обновљенци 1920.тих година, и како, очито, садашња виша црквена јерархија чини, покушавајући да обнови праксу обновљенаца? Детаљ са освећивања храма Св.Александра Невског на МГИМО у Москви 6.маја 2016.
С тачке гледишта обновљенаца, укључујући и модерне, традиционални високи иконостас није потребан, јер недемократски одваја једно свештенство, које је испред престола у олтару, од другог „свештенства“, које није код престола. Посвуда треба сачувати равноправност, са којом је присуство јерархије, иконостаса, „тајних“ молитава и осталог – неспојиво и недопустиво, јер је недемократично! Осим канонских разлога, у овом настојању - да служе са ниским иконостасом или са отвореним царским дверима, карактеристичном за многе обновљенце, - садржана је духовна болест. Они не говоре јавно о значењу иконостаса, и зато у својој литургијској пракси нарушавају његово значење духовно-материјалне границе између олтарског простора (место посебног Божаственог присуства) и храма (место сабрања народа Божијег). Укидајући иконостас и царске двери, обновљенци се фактички, у извесном смислу, пројављују у пракси као иконоборци. Детаљ са освећивања храма Св.Александра Невског на МГИМО у Москви 6.маја 2016. Ако је ради магловитих „мисионарских циљева“ потребно изменити све, да би све било видљиво и разумљиво, онда следи да би требало служити као што римокатолици служе мису – без иконостаса и лицем окренутим ка народу (тако је, узгред, 20. година ХХ века служио обновљенски епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру). Но, тада ћемо се лишити свог великог богословског и символичког смисла свих литургијских радњи, који је уграђен у наше богослужење. Детаљ са освећивања храма Св.Александра Невског на МГИМО у Москви 6.маја 2016. Док је религиозна свест православних верника навикла да указује посебно страхопоштовање оном месту где се врши највећа тајна – Света Евхаристија, реформатори обновљенци 20-их година захтевали су отворени олтар, па чак и преношење престола из олтара на средину храма да би свештеникове радње биле видљиве верницима. Управо је тако и вршио богослужења епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру, преместивши престо из олтара на солеју. На „сабору“ Савеза „Црквени препород“ Антонин је говорио: „Народ такође захтева да посматра, да види оно што чини свештеник у олтару за време богослужења. Народ хоће, не само да чује глас, него и да види свештеникове радње. Савез Црквени препород пружа му оно што он тражи“ (Радови првог Сверуског конгреса или Сабора Савеза „Црквени препород“ Москва, 1995, стр. 25). Новотарије у Београдској Патријаршији: епископ Јован Вранишковски, екумениста и новотарац, на празник Животодавног извора (Источни петак) 2016. године проповеда у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу испред новотарског "иконостаса" Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заузму код власти за отварање једног храма али под једним условом: да прихвате руски језик и отворени олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Најсветији Тихон је одговорио: боље је да се црква сруши, него да је преузмете под тим условима. Антонин је, поводом изјаве патријарха Тихона, говорио: „Погледајте секташе свих струја. Нико не прави у својим молитвеним домовима кућице за чворке. Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен. Ето то су два наша достигнућа: руски језик и отворени олтар представљају наше две отворене разлике у односу на стари црквени начин живота. Оне су тако одвратне Тихону, то јест, поповству, да му је чак и драго да се такве цркве сруше“. Новотарије у Београдској Патријаршији: Новотарски "иконостас", Стубица, Епархија браничевска, 2008; на слици: водећи новoтарац и екумeниста Београдске Патријаршије епископ браничевски Игњатије Мидић Друга обновљенска организација „Слободно-радна црква“ (СРЦ), основана 1922. године, поставила је за задатак револуционарни преображај унутрашњих и спољашњих страна црквеног живота тако што „Црква треба да прихвати велики смисао светске револуције чији је циљ… стварање јединственог бескласног друштва, што одговара јеванђељском идеалу“ (Известија ВЦИК, 2.12.1922), захтевала је упрошћавање система богослужења, ликвидацију скупих црквених украса, као и уништење иконостаса у храмовима. Новообновљенци с краја 1990. година, делили су мишљење својих духовних претходника с почетка 20. века. Свештеник А. Борисов: „Некада је, 20-их година, смели реформатор епископ Антонин Грановски покушавао да уведе служење Литургије с престолом постављеним на средину храма, са читањем наглас од стране целог народа евхаристијских молитава. Онда је то изазвало подсмех црквених снобова(!). Али можда то није баш тако смешно? Можда ће проћи извесно време и наши ће се потомци чудити како се могло догодити да су… милиони хришћана много векова били одвојени од олтара иконостасом… Очигледно је да је настало време да размислимо о томе неће ли служење Литургије, попут оне коју је обновио епископ Антонин, допринети потпунијем и свеснијем учешћу у Евхаристији свих оних који се налазе у храму“. (Ови захтеви и њихова одбрана су истоветни захтевима и оправдањима њихових истомишљеника, реформиста у крилу Српске цркве. – прим. саст.) Побелеле њиве, стр. 175-176). Новотарије у Београдској Патријаршији: Новотарска олтарска преграда у саборном храму Преображења Господњег у Требињу, Епархија захумско-херцеговачка; на слици: екумениста и новотарац бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић Свештеник Г. Кочетков: „Решио сам принципијелно питање – како служити. И одлучио сам: треба служити по савести. Изнад мене нема никога (!), ја сам слободан… Све што сам радио доживљавало се као нешто што се по себи разуме: и руски језик, и одсуство иконостаса…“ (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 79). „Клир не треба да буде одвојен од осталог народа Божијег, као ни олтар од остале цркве. Вероватно ће томе допринети прављење у новим храмовима ниских иконостаса и служење уз отворене царске двери… У том контексту су неумесне и тајне молитве у односу на народ Божији… Њих треба читати наглас!“ (Православна општина, 1995, бр. 28, стр. 46). „Када је олтар у храму постао одвојена просторија, када га је високи иконостас потпуно прекрио, тамо су почеле да се раде ствари које су понекад непристојне“. (Православна општино, 1995, бр. 30, стр. 73). Архимандрит Зинон (Теодор) у алманаху Христијанос (1996, 5, стр. 196) изјавио је: „Можда ће то бити чудно када се чује из уста иконописца, али ја бих иконостас потпуно укинуо“ (очигледно је без њега једноставније служити латинске мисе с римокатолицима, као што се то практикује у манастиру познатог иконописца). Црква позива сваког верника да кроз традиционални иконостас созерцава сав домострој нашег спасења, почевши од времена пророка па до откривања новозаветних истина, после оваплоћења Господа нашега Исуса Христа, и самим тим уздиже наш ум и срце од земаљског ка небеском. Посматрање леђа свештенослужитеља и његових покрета у олтару, не може отргнути ум и срце од земаљске реалности и уздићи га ка перцепцији небеских откровења; и сама молитва из области унутрашње сабраности прелази у област обичног опажања, то јест, она као таква бива укинута. Иста ствар се догађа приликом посматрања модернистичког „иконостаса“ без икона. Како се не би повлађивало погрешној новотарској литургијској пракси, која се крије под видом „мисионарства“, православним верницима се препоручује да не посећују храмове са ниским иконостасом, које су по својој суштини иконоборачке (црква Светог Александра Невског при МГИМО, црква посвећена Теодоровској икони у Санкт Петербургу и др.). По материјалу са: „Благодатни Огањ“ Превод и приређивање: „Борба за веру“ |