У навечерје празника Преноса моштију Светога Саве и Праведнога Јова Многострадалнога у Господу је, у 95-ој години живота, уснуо др Жарко Видовић, један од највећих Срба данашњице, логораш и стадалник под комунизмом, али и човек који је, свим својим бићем, сведочио Србски завет и истину Христову. О њему у прилогу доносимо текст његовог ученика, г. Богдана Златића, а дајемо и линк на једну од његових последњих трибина. Бог да му душу прости и прими га у Небеску Србију! Забрањени мислилац Жарко Видовић - цео снимак - YouTube

 + + +

Богдан Златић:

Жарко Видовић – човек 25. часа

>>Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице

Љубав има границе –

крајња граница љубави је Бог!<<

Жарко Видовић

Сарајево, лето 1914. године. У кућу једног од многобројних Срба ухапшених под сумњом да су у „некаквој“ вези са атентаторима на престолонаследника упадају полицајци и од његове жене захтевају да крене са њима и да у полицији да кратку изјаву. Она им каже да не може да напусти кућу јер су јој ту син и две кћеркице у дечијим колицима. Принуђују је да крене са њима уз обећање да за исказ неће бити потребно више од двадесетак минута. Пре него што су се врата на кући залупила, њен двогодишњи син Владимир умакне из дворишта и залута у граду. Испитивање српске госпође Јелене није трајало двадесетак минута него двадесетак дана. Када се вратила из полицијске управе у кући је затекла мртве кћеркице – умрле су од глади. Сина Владимира је пронашла касније, прехрањивали су га добри људи којих има увек и свуда.

„Историја је непрекидност, континуитет једне заједнице у њеној самоистоветности и идентичности сачуваној кроз векове упркос смрти која раставља поколење од поколења. Историја се понавља све докле год постоје исти субјекти историје.“

Човек који је ово написао, Жарко Видовић, није могао да види своје две сестрице, уморене седам година пре његовог рођења – могао је само од своје мајке Јелене и брата Владимира да чује причу о њиховој судбини.

Као и Јоан Мориц, јунак романа Виргила Георгијуа, Жарко Видовић припада соју  „људи 25. часа“, људи, како је сам писац објаснио Станиславу Кракову, од којих је сваки једна путујућа трагедија. Жарко Видовић је познавао и Терезу Гонђу и Вукашина Мандрапу. Тереза Гонђа, будућа римокатоличка мисионарка – Мајка Тереза рођена је сестра Персиде Гонђе која се удала за његовог брата Владимира. Познавао је, како то само деца умеју, породицу Гонђа: Милана, Николу, Терезу… православне Влахе, пореклом са Космета. За њих вели да су сви имали потребу да буду милосрдни. Вукашина је виђао за певницом сарајевске цркве, са њим је на Ђурђевдан 1942. године депортован возом у Јасеновац. Када је сурово разврставан за рад у немачким логорима имао је срећу да у логорској смени на дужности не буде његов другар са студија медицине у Загребу, Љубо Милош. Да га је Љубо видео, онакав какав је био – учени стручњак за скалпел – намах би га убио. Вукашин је ипак остао, да би касније, усред масакра изговорио: „ради ти, дијете, свој посао“. У календару светих Вукашин се прославља 29/16 маја. Требало је прећи и преживети све врсте логора другог светског рата: логоре смрти, кажњеничке, радне, заробљеничке, а Жарко Видовић је у свима био и све их је преживео – његово логорашко искуство превазишло је машту Виргила Георгијуа, јер књижевност не може бити толико маштовита као живот на Балкану. Када се, после свега, вратио у Сарајево, отишао је на крсну славу породице Мандрапа – Никољдан. У кући Мандрапа није било живе мушке руке да запали славску свећу. Узрок смрти не помињати, ни у молитвама, ни у црквеним књигама[1]: „горе су свеће за живе, доле за мртве… освести се човече – нема живих, ово доле су живи – живе душе страдалих мученика“. Тако је у филму, а у животу логораш Видовић гледа и види једну-по-једну смрт својих пријатеља и другара – логораша. Исмет Пашић, беговског држања, неће да по немачкој наредби за казну удара свог логорског другара Томића. Ударце прима на себе и тако трпи све до смрти, док му не пребију кичму. Четрдесетак година касније, на књижевној трибини посвећеној Плотиновим Енеадама, на запрепашћење свих присутних, Жарко Видовић каже академику Николи Милошевићу: „видиш Никола, све је то у реду што причаш о политичким слободама, али ја мислим на другу врсту слободе. Човек може да буде слободан и у затвору!“ Тајац. И, потом: „Слобода је моћ човека да одлучује о својим поступцима упркос претњи смрћу.“ Две деценије раније, Жарко Видовић у часопису Праксис објављује текст „Философски појам слободе“. За академску јавност он је због тог текста обележен као марксист „праксисовац“. То је био само један од цинизама и неразумевања према раду човека који је израстао из трагедијског искуства. Наиме, Жарко Видовић у том тексту није инспирисан марксизмом, него апостолом Павлом, али, пре свега сопственим, логорским, искуством. Касније ће да напише: „Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ‘логораши’, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“ Шта је све из свог живота у своју веру и душу морао да угради Жарко Видовић? Сваки пут када се причешћује у храму, када прима у себе страшне тајне Христове, пре него што изговори речи претпричесне молитве: „као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству Твоме“, Жарко Видовић у себи помиње и имена свих оних личности који су по логорима, пред лицем смрти, показали људску слободу и достојанство; е да се и они, са њим причесте и буду поменути у царству Господњем – како сада, тако у-век и у векове векова. Зато Исмет Пашић неће никада бити заборављен. Али, колико личности и судбина треба помињати, колико? Када су му Немци судили у Сарајеву 1942. године, један од судија – по презимену Видовић – сетио се злодјела: да би га пустили на слободу требало је да Жарков отац Стеван донесе на суд православну крштеницу чиме би била доказана његова невиност – јер, ето, Немци не прогањају Србе. Жарков отац је дошао на суд и донео шта треба иако је знао да власти траже његову а не синовљеву главу. Тада, на суђењу, као сведока одбране, Жарко Видовић је последњи пут у животу видео оца. И не само он, већ било који сарајлија – Стеван Видовић је један од многих Срба којима се у том рату изгубио сваки траг. Жарко Видовић ће писати о повезаности трагедије и литургије: „Суштина трагичне жртве је у томе да потомак прихвата дугове предака као своје… идентитет личности је заветни, клетвени, као када унук признаје дедин неплаћени дуг као свој, па – ако треба – и читавог живота настоји да тај дуг исплати.“ Тек што се после рата из Шведске вратио у Југославију, да би узео документе о ранијим студијама и личном идентитету, да би могао да озваничи брак који је склопио са Швеђанком, бива ухапшен као сумњиви стипендиста шведске краљевине и заточен у злогласни затвор у Ђушиној улици, у Београду. Чами у ћелији и пише писма супрузи. Пише и она њему. Године пролазе а одговора нема ни са једне, ни са друге стране. Истражитељи нису испоручивали писма него су их само читали, па још и за то ангажовали преводиоце. Време пролази. Ваљда се преудала? Можда га је „појео мрак“, то је ипак земља с оне стране гвоздене завесе? Проћи ће године пре него што ће обоје сазнати истину, да је њихова будућност сатрта у ћелији истражног затвора, који ће касније постати зграда једног београдског факултета. Будући да нема кривице, суд га ослобађа, а за тако талентованог човека ипак има будућности. Завршиће два факултета, докторирати и постати редовни професор универзитета – прво у Сарајеву, па онда у Загребу. Када су по Југославији почела политичка „гибања“, а то значи активнија етапа њеног разлагања, многи професори универзитета су уклоњени из наставе и запослени по научним институтима. Жарку Видовићу је одређено да буде научни сарадник у Институту за књижевност у Београду. Одлази први дан на своје радно место у Институт који је, гле, у Ђушиној улици, у згради у којој је био његов затвор. Његова нова канцеларија је преуређена затворска ћелија, у којој је безуспешно чекао писма из Шведске. Најлошији „романи“ су истините биографије добрих и племенитих људи. И шта још може да се догоди у таквом лошем роману? Једног дана је осванула новинска вест: један од најталентованијих постдипломаца Сарајевског универзитета, Бранко Видовић, син професора Жарка Видовића трагично је настрадао у саобраћајној несрећи.

Суочен са оваквим животним искуством Жарко Видовић ће годинама касније, као кључно философско питање, поставити питање смисла људског живота: „Човека не одређује његов положај у космосу нити разум који је моћ мишљења о искуству, него оно што је смисао његовог живота. Али смисао је пројекат будућности недоступан мишљењу.“

Све што ме не убије, чини ме јачим.[2] Иако наизглед ова мисао описује животну снагу Жарка Видовића, она не говори истину. Шта је све то што нас убија и како нас то чини јачим? Парадоксалне мисли могу бити мудре и дубоке, али су често тамне и двосмислене – одјекну, али опрезни виноградар би рекао: празно буре звечи! То је истинито само у свету који је схваћен искључиво као воља за моћ – интелектуално поигравање правилима војне доктрине. Истина је да је Жарко Видовић био пред неизмерним искушењима, која су била на граници људских моћи, али је много пута посведочио: „Вера човекова је осећање, дар који се не може произвести вољом а камоли мишљењем. Веру могу да покрену јака осећања која се човеку дешавају у животу, као што је, рецимо, смрт вољене особе.“ Што су адски призори са којима се суочавао наш „човек 25. часа“ били страшнији толико се и његова вера продубљивала. Све што нас не одврати од наде, чини нам живот смисленијим. Не шаље Бог човеку искушења до мере његове издржљивости, него мало преко те мере, односно таман толико преко границе човекове моћи, да их он сам, без Божије помоћи, не може савладати. Мера Божије промисли није у искушењу, него у мери осећања сваког човека да прихвати Његову помоћ. Тако и свест о злу није само у томе да човек буде свестан да зло постоји – о томе врло брзо буде освешћено свако дете – свест о злу је свест да се зло не може победити без Божије помоћи. Више од пола века Жарко Видовић се припрема за сваку недељну и празничну Литургију проучавањем Апостола и Еванђеља који су предвиђени да се читају на тај дан. Белешке које је исписивао постале су нека врста духовног опита и инспирације за његов рад. Сваке недеље је за певницом храма Светог Марка у Београду и у својој парохијској заједници деценијама, скоро свакодневно, понавља да српску нацију може да обнови само парохијска заједница и да је будућност српске нације сабор оваквих заједница. У недељу 17. маја 2009. године, на дан државности Норвешке, тачно осамдесет осам година откако је крштен и записан у књиге рођених и педесет шест година откако је уз помоћ Норвежана успео да побегне из немачког логора у Осену, записао је:

„Није могуће спасити свет (цивилизацију) од „правца“ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви! Бгд. недеља (после Литургије!)“

Ни мисли ни осећања не долазе човеку као елементарне непогоде – човек је увек  тајновито спреман, колико за своје мисли толико и за оне које долазе до њега, као што је  неком чудесном силом увек припремљен за осећања која ће се ушуњати у његову душу. Отац Тадеј Витовнички је имао поука, таман онолико колико је душа код њега дошло на исповест, али од свих, опет неком промишљу, у овом свету су остале најпознатије његове речи: какве су ти мисли такав ти је живот. Када човек влада мислима онда показује душевно здравље, али кад мисли овладају човеком онда је од човека и од његовог здравља мало преостало. Али то су истине о унутрашњем животу човековом. Но, за друштвени, спољни живот човеков још више важи поука: какви су ти пријатељи такав ти је и живот. Мисли и пријатељства се хрвају као Јаков с Непознатим – до зоре – све док мисли не попусте а пријатељство не благослови. Дубину пријатељства ћемо најбоље препознати према сећању детаља призора оног тренутка када смо упознали пријатеља. Међутим, и пријатељство има моћ благослова – како се оно животом потврђује толико призору упознавања, даје све више детаља које има лепота свитања.

Не сећам се ни где, ни када, ни како сам упознао Жарка Видовића. Сећам се његових предавања која су створила у мени тако живописну слику о човеку који је говорио о Христу, Његошу и Хајдегеру, тако да ни данас, после више од три деценије од првог сусрета, када га сретнем не могу да његов лик одвојим од сплета утисака, створених на тим предавањима. Како упознавање, тако и пријатељство са Жарком Видовићем носи осећања која нису уобичајена – можда зато што ниједном Србину, кога сам упознао, живот није био толико пун искушења као том вечито младом Босанцу, кога је Бог наградио да свој усуд испија читав један век, да проживи све патње које је могао да проживи припадник његовог народа и да постане његов живи знамен у историји двадесетог века. Као израз страхопоштовања према таквом истрајавању и сведочењу истине у Христу, у српском језику постоји израз за таквог човека – „бело перо“. Не да би му лажном присношћу спустили цену и створили фамилијарност која обезвређује, него да би изразили дубоко поштовање, Жарка Видовића су пријатељи спонтано почели да зову „Деда“ – „Деда Жарко“.

Као што на посебан начин у дубокој старости, због непрестаних молитава, монаси све више почињу да личе један на другог, тако и сви људи којима је животни позив носио дуготрајно умно напрезање имају неке заједничке црте у изгледу и појави. Жарко Видовић је, од када га се сећам, увек собом носио ореол замишљеног човека како изгледају многи професори универзитета – црте лица, покрети, држање, одавали су призор човека у коме су се дуго таложиле дубоке мисли као резултат умнога рада. Али у његовом изгледу превагу носи душевни мир и сталоженост у гесту, гласу и покрету – само они нису телесни одрази какве стичу монаси због молитвене борбе са силама непомјаним, него су показатељи мисаоног стрпљења човека који је у конкретним животним ситуацијама искусио делатно присуство тих сила. Заправо, у појави Жарка Видовића постоји чудан спој монашког и професорског – спој изгледа безазленог детета и лепоте мудрог старца, искушеника-подвижника, кога Грци зову калу-герос (калуђер – лепи старац). Ако се за неког човека према његовом изгледу може рећи да је благословен, то се може рећи за Жарка Видовића. У том лику и држању исијава некаква душевно-ментална капсула која изгледа као непробојан панцир унутрашњег света који у себи титра и сагорева али је споља миран и недодирљив. И тако инкапсулиран у свом свету од болних успомена и трагедијских животних искустава, Жарко Видовић од јуна 1968. године живи на једном од најчуднијих места у Београду – у стану на последњем спрату једне од највиших стамбених зграда, у улици 27. марта. У том стану су смишљене и написане скоро све његове објављене књиге и текстови. Овај инкапсулирани свет, обретен у монашки скромној радној соби, који попут микрокосмоса садржи све – од прегледа историја свих познатих цивилизација до најскривенијих литургијских тајни Светог Писма – поседује неописиво леп видик на цели Београд и на обе његове реке. А када Сунце почне да јењава а град крене да тоне у сумрак, над том капсулом најпре започну да се надвијају, а затим и да доминирају обриси храма Светог Марка, да би, на крају, од целе визуре Београда и његовог хоризонта остала само силуета парохијског храма у коме Жарко Видовић, као царско свештенство, саслужује скоро пола века.

Кроз читав живот – свуда где се кретао, о чему год је промишљао, над свим што је радио и писао – Жарку Видовићу је у непосредној близини лебдела тајанствена искра историје. Ако су за дубоке мисли потребна животна искуства која су изван граница могућег и често надилазе моћи схватања, ако је за позвање кога се прихватио потребна дуговечност, онда је према Жарку Видовићу Бог био благонаклон, јер му је пружио и једно и друго. Ми смо имали људи обдарених способностима дубоког промишљања али без смисла за строга методска правила мишљења – мудрословце с темпераментом али без афинитета за стрпљиве студије и дуготрајна проучавања; имали смо и учене професоре који су савладали и примењивали ова строга методска правила, али су они углавном са туђих језика преносили туђе мисли у своју средину, и то на онај српски језик који је Вуковом реформом остао осиромашен баш за речи неопходне да изразе садржаје које су желели да пренесу. Изгледа парадоксално, јер је изашла тек 1989. године, али књига Огледи о духовном искуству није само прво заиста потпуно оригинално философско дело написано на српском језику, него, ако имамо у виду данашњу свеопшту кризу, може да се догоди да буде и последња. Јер, Жарко Видовић је најпре попут тешке болести „прележао“ тзв. западну метафизику, а када ју је преживео, стигао је да пружи и духовни интелектуални одговор на њене заблуде. Зато у тој књизи нема ничега произвољног него је све доследно истерано на чистину, па и када је у питању проналажење одговарајућих речи у српском језику за најважније појмове којима се служи филозофија: за битије (вазда произвољно – бивствовање, битак, па и биће; Das Sein), као и за сушти, сушта, сушто (опет произвољно – бивствујуће, биће итд; Das Seinde).

Иако презире филозофију, нарочито ону која је изишла из Аристотелове Метафизике и „свих њених посљедоватеља“, Жарко Видовић јој понешто и дугује. Прочитавши сва битна филозофска дела на језицима на којима су писана – од предсократоваца до Плотина; немачку класичну филозофију (Кантову Критику чистог ума пручавао је више година); француске филозофе такође – он тиме није стекао само академски легитимитет да филозофију назове „источним грехом Запада“ – „Метафизика је стална присутност Адамовог Греха и Пада у историји човечанства“, него је, успут и стекао оно што ће у свом тексту Феноменологија и онтологија[3] да назове „строгим методским правилима мишљења“ (која ће, такође, касније, да подвргне критици). На себи својствен начин он рад на више од десетак књига и стотине текстова тумачи као покајнички подухват у односу на грех који се зове филозофија. Исто тако тумачи и Ламент над Београдом – као покајничку поему Милоша Црњанског у односу на његово Стражилово („А где облаци силазе Арну на дно“… и жели да се клања Месецу, тосканском – јер, Црњански би хтео прво да буде „човек светски“ па тек онда Србин, а не обратно). Престрог је, мало, Жарко Видовић и према филозофији и према себи, јер да није било Стражилова не би било ни Ламента, а да није било Адама не би било ни Новог Адама – питање је само на коју ће се страну човек окренути и којим путем поћи. Жарко Видовић је знао и где да се окрене, и којим путем да пође, па због тога у српској философији он нема ниједног претходника. Ако имамо мислилаца који му претходе то су, пре свега, неколицина школованих богослова од којих су двојица недавно уведени у календар светих – Николај (Велимировић) и Јустин (Поповић). Они имају његов смисао за удубљивање у философска питања, али немају толико стрпљења да се њима темељно баве – када дођу до „философских урвина“ они више ричу него што говоре, а када о њима пишу чешће се свађају него што су тактични. Једини који је, можда, могао исклијати и попети се на место са кога се философски рачуни сравњују философском монетом, био је Синђел Јован Рапајић, али је он због Другог светског рата у тридесетој години престао да пише, да би четири године касније страдао као свештеномученик.

Учене људе, који су оставили утицај на Жарка Видовића, поменуо је он сам у Посвети коју је написао за књигу … и вера је уметност!: „Да поменем пред Богом Надвременим – и да Бог помене имена те елите, тадашњих историчара, музејских посленика, професора и академика: Александар Дероко, Георгије Острогорски, Ђурђе Бошковић, Милан Будимир, Милан Кашанин, Милош Ђурић, Светозар Радојчић.“ То су људи који су успели да организују и припреме париску Изложбу српских икона и фресака (живописа) Средњег века (и турског периода) године 1951.

До великих дела у науци, књижевности и култури се не долази само личним талентом и напорним радом. Да би се постигао резултат потребно је да и средина у којој дело настаје  буде сазрела за њега, али и да се стекну околности које редовно измичу сваком „закону реда и пропорције у историји“ о којима је тако безнадежно писао Божидар Кнежевић. Двадесети век није за Србе „изгубљен“ због убиства краљева, убитачних ратова и убиствених идеологија – он је изгубљен зато што нико, или скоро нико, није био довољно сазрео да га схвати. Ако је било ком Србину дато да овај век објасни, онда је то дато Жарку Видовићу.  Средина из које је потекао, образовање које је стекао, животно искуство које је поживео, пружили су овом природно обдареном, а по благодати скромном човеку, прилику да хронологију догађаја једног века објасни као континуитет историје заједнице којој припада. Највећи део животног и радног века он је био запитан над тајном историје: како је могуће да једна заједница чува континуитет кроз векове, упркос смрти која раставља поколење од поколења? Пред очима му је титрала логорска судбина српског и јеврејског народа: његову завршну упитаност чине разлози нестајања и опстајања српске нације као субјекта историје.

Оставити трагове свог постојања и своје културе на несхватљиво широком простору – од Трста на западу, Сентандреје на северу, Темишвара и Арада на истоку, Призрена на југу – па ишчезнути, трагична је судбина једног народа.[4] Тешко је разумети и несразмеру између бројности српског народа и разноврсности културног наслеђа који је за собом оставио. У Трсту су српски трговци и бродовласници својим неизмерним богатством били трн у оку тадашње новчане аристократије. Док су бродови Јове Куртовића први остварили директну поморску везу са САД, српски трговци су подизали раскошне палате које и данас сведоче о богатству њихових власника. Храм Светог Спиридона, који је доскора био највећа богомоља Српске православне цркве, изградили су Срби тек пошто су схватили да као тршћанска заједница коначно нестају. Све палате, као и гробље које су за собом оставили, прављене су у духу времена и простора у коме су настали. Да нема ћириличних натписа и српских имена на гробницама свако би помислио да су ту сахрањени Италијани а не Срби. Данас је постојање Срба у Трсту само део летописа овог града.

Срби су подигли Сентандреју, али пре него што су почели да крче шуму да би је саградили, подно тек подигнуте цркве-брвнаре положили су мошти Светог Кнеза Лазара. Седам великих православних храмова и владичански двор не само да не нарушавају изглед овог градића у близини Будима, него му дају такву лепоту и склад да је један британски путописац, са краја прошлог века, написао да је Сентандреја најлепши град у Мађарској. И не само то, исти путописац је приметио да су српске четврти мађарских градова Јегра (Егер), Ђера, Естергома њихови најлепши делови и да се тек на други поглед може приметити како из потаје доминирају визурама тих градова. Поносни Барањац Милан Кашанин пише: „Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји… Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости; сејали смо и мисли.“ Ипак, ни у Сентандреји, ни у тим градовима нема ничега „српског“ него је све у њима најлепше баш зато што је „мађарско“ – настало у утакмици да се и у туђем стилу и маниру буде бољи и лепши. Данас у Сентандреји изумиру последње српске породице.

Беч је за „нову српску књижевност“[5] био културна престоница. Скоро да нема нашег књижевника или научника који у њему није боравио или живео. Зато је много од патриотског жара у нашој културној елити било спољашње и декларативно. Када су наши писци изражавали национална осећања то је било више под утицајем романтизма изашлог из европског шињела. Једним се очима гледа на нацију из тек обновљене државе а другим из туђих држава. Црњански је у својим „Коментарима“  приметио да је ретко ко желео да схвати младобосанце и Принципа. Принцип је признао да је желео уједињење Босне и Србије, али само као први корак ка даљем циљу његових другова. Крајњи циљ, већ пре пуцња у Сарајеву, била је револуција. „Сви смо ми били Бакуњиновци“ каже при ислеђивању Принцип. Није Србе после великог рата чекала ни Југославија ни „Велика Србија“ – Србе је чекала револуција. Међутим, Жарко Видовић је схватио да је свака револуција велико зло јер прави прекид у историји као континуитету једне заједнице.

Краљевина, у којој се родио Жарко Видовић, стварала је привид да је остварена заветна мисао српске нације. Али, заветна мисао никада није значила да треба створити институције световности, односно државу, која ће потом да ствара нацију. Оно што је Видовић открио је да нацију као заветну заједницу не ствара држава и да је српску нацију, подељену у више туђих држава, створила Црква. Због тога он стално истиче значај обнове Пећке патријаршије. Књиге које је читао, литература коју је проучавао, само су потврђивале животно искуство једног Босанца. Међутим, српску нацију, као црквену заједницу, ипак је подупирала једна моћна држава – Османска империја. Како Османлије у новоосвојеним земљама остављају на снази старе обичаје, и верско питање су решавали на тај начин. Непосредно после освајања Цариграда, 1453. године, Мехмед Други поставља новог патријарха Генадија Схоларија, и то по протоколу византијских царева, а хришћанима даје црквене и политичке привилегије. Историчари су и данас запрепашћени чињеницом да само двадесет дана после пада Цариграда Мехмед Други одлази у Хадријанопољ, где му је престоница, оставивши у Цариграду један гарнизон са врло малим бројем војника. За поредак у освојеном граду није бринуо, а овај догађај ће створити два значајна преседана. Најпре, држава и црква, тј. институције световности (Османске) и вера (православна) биле су одвојене, а потом, у историји се отворило тзв. Источно питање – питање политичког присуства исламске државе на простору некадашњег Источног римског царства. Однос православља, ислама и запада постаје свакодневно и увек изнова постављано питање за сваког човека рођеног на Балкану. Југославија је створена на развалинама царстава од које је свако представљало једну од цивилизација, о којима ће Жарко Видовић после писати: архајској, европској, медитеранској. Међутим, остаје чињеница да су Срби много боље очували националну свест и заветну заједницу на оном простору који он зове архајска цивилизација – на простору Османске царевине и обновљене Пећке патријаршије, чији су патријарси, као у времену Немањићке државе, долазили углавном из Хиландара – него на просторима оне цивилизације коју назива западном. Зла судбина српског народа почиње када су и архајска (исламска), и медитеранска (православна) цивилизација започеле да опонашају западну цивилизацију (метафизику).

У прве три деценије живота Жарко Видовић је искусио све крајности које је прошлом веку произвео „правац“ (бесмисао) у који је свет (цивилизација) срљао. Схватио је и да тај свет није могуће „спасити“ у његовом суноврату. До средине тог века њега је водила стихија „живота човека на Балкану – човека 25. часа“, тако да тада он није могао да буде свестан исходишта стварности коју је опитовао: детињство је проживео гледајући крхотине двеју империја – Отоманске и Аустро-угарске; младост је доживео у време када је нова држава покушала да институцијама световности створи нову нацију – Југословене; почетак интелектуалног сазревања обележио је ангажовањем на левици, односно учествовањем у покушају да филозофију оствари мењањем стварности; зрелост је стекао на најсуровији начин – проласком кроз логоре: папску цркву доживео је као крсташку државу отеловљену у НДХ, да би, пошто је чудом преживео њене логоре смрти, био заточен у радним логорима националсоцијалистичке Немачке, и на тај начин се упознао са довршеним остварењем нације као идеологије; а као зрео човек заокружио је своје двадесетпеточасовно искуство у тамници режима који је тада баштинио непатворене моделе стаљинистичког комунизма. За све време таквог сазревања, у кратким паузама између империјалног, државотворног, папског, националсоцијалистичког и комунистичког остварења метафизике, те искушења логорског, тамничког и затворског живота, Жарко Видовић студира историју филозофије у Загребу, Упсали и Београду. Дакле, упоредо са овим студијама историје филозофије, он на својим плећима и бруталним искушењима стиче увиде у њене крајње домете. Логорашко искуство, утамничени живот и затворска атмосфера постају његов најзначајнији „праксис“.

После свих ових искушења и завршетка студија историје филозофије, Жарко Видовић усмерава своја интересовања ка уметности, јер она представља дар који се опире свакој метафизици, односно сваком (његовом) животном искуству: „Човек може да мисли само о искуству које је феномен прошлости. Човек не може да мисли о будућности, па тиме ни о смислу живота који је пројект будућности. Зато је мишљење потпуно немоћно пред основним философским питањем – смислом људског живота.“ Као историчар уметности започиње рад на универзитету и постаје професор Историје цивилизације. Међутим, у том раду он преиспитује постојећа схватања појма „цивилизација“: „Историја и уметност су изнад цивилизације у којој се (тј. над којом се) јављају, те је цивилизација снажна само у оној мери у којој не угрожава ни историју ни уметност човекову! То је став сасвим другачији и од марксистичког и Хегеловог, и метафизичког, и од Тојнбијевог и др.“ Дакле, по окончању тамновања, наредне деценије Видовићевог живота представљају стваралачки одговор његовог искуства у сусрету са делима најзначајнијих мислилаца, књижевника и уметника. Веома мало личности у нашој историји имало је такву животну припрему за научни и академски рад, који је због тога сав био у преиспитивању.

Најпре метафизички аксиом: мишљење је исто што и битије. Но, „оно што јест (што постоји), заиста може бити (постојати, бити сушто), само на тај начин да буде истоветно са самим собом.“ Али када се сушта изједначе са представама у уму, а оне са појмовима, тада по законима ума (метафизике):

– државе, од којих је мисао начинила субјект, теже да се неограничено шире и да постану империје;

– култура има потребу да се претвори у тзв. универзалну културу и потом цивилизацију која жели да све потчини својим „вредностима“;

– црква, која је заправо духовна заједница, постаје клерикална организација моћи, као нека политичка партија, а када је клерикалци још замисле као универзалну „заједницу“, онда она постаје „света“ (и светска) држава;

– нације, уместо да буду заједнице саосећања окупљене око свог духовног центра и да теже успостављању мира међу осталим нацијама, оне (у метафизици) настају делатним моћима институција световности, па зато имају усађену потребу да се шире постану ратне формације у сталном сукобу са другим нацијама;

– филозофија се у својим крајњим дометима претвара у идеологију;

– језик, као систем обичајности потекао из потребе замене непосредног показивања, постаје „кућа битија“;

– институције световности се обоготворавају, а Бог постаје само појам потребан таквом, метафизичком мишљењу… а пошто је тада Бог само потреба мишљења, оно га, таквог, заиста непостојећег, кад-тад истим тим мишљењем мора укинути;

– човека и све у свету дефинише положај у космосу, па је човек метафизичким мишљењем упућен на свет и на вољу да га савлада и постане надмоћан над њим, те из моћи ума рађа технику којом ће покушати да овлада тим светом, да влада над другим људима, баш као што нација жели да завлада другом нацијом, а цивилизација другом цивилизацијом све док не постане „универзална“, па ће и тада, нарочито тада, покушати да завлада целом планетом и космосом. Но, мишљње је ограничено на онога који мисли, па тако човек мишљењем и у мишљењу може скоро све – само не може оно што је за правог философа најважније, да мишљењем сагледа самог себе и дође до самоспознаје. Метафизиком, која је овладала његовим постојањем, човеку је онемогућена самоспознаја.

Жарко Видовић у Огледима о духовном искуству тврди:

„Зато битије не може бити схваћено мишљењем (поимањем) колико год да је то мишљење неопходно језику (што значи да језик није ни истина битија ни ‘кућа битија’… треба да будемо свесни  да језик мора бити јасан, а да је јасан – тј. да му је значење одређено – само ако су речи истоветне са појмом: само тако се појмови преносе на саговорника! и тако се саопштава, али саопштава се само појам (ако је језик јасан). А појам (у томе је поменути парадокс) није истина битија. Зато језик мора – по самој својој интенцији (својим смислом) – да противуречи истини битија… наше искуство (па ни искуство доживљаја битија) није истоветно са појмом. Искуство није ни саопштиво зато што није истоветно са појмом; а саопштив је само појам (и то због његове истоветности са речју или знаком!)… Овде указујемо на две битне чињенице језика: прва, да је појам оно једино што је у језику саопштиво, и друга да је искуство несаопштиво, јер није истоветно са појмом (са оним јединим што је саопштиво).“

Империја, државно стварање нације, утопијска измена света, црква као институција, нација као систем институција моћи, идеологија итд. све су то деривати чије је исходиште метафизика. Опет у Огледима: „Филозофија је, дакле, корисна као упозорење на опасност, а стварна опасност је кад се тај филозофски појам Апсолута остварује, јер се тада, са остваривањем филозофије остварује НЕГАЦИЈА човека као личности. А то није више хипотетичка, него практична негација… Апсолут је негација личности.“

Ћутањем забрањен мислилац

Жарку Видовићу ни рад на универзитету, који се одвијао у привидно нормалним околностима, није пролазио без искушења. Поставши неподобан у Сарајеву, нашао се у Загребу у коме је нарастала атмосфера коју је запамтио као студент пред почетак Другог светског рата. Ни протеривање из Загреба у Београд није донело спокојство: у главном граду Југославије затекао је средину која је заборавила, односно која се трудила да заборави, историјску свест српског народа.

Не постоји „изгубљено“ време, као што не постоји „добијено“ време – постоје само безуспешни покушаји да се изиђе из историје и да се завети предака препусте пијанству тренутних заборава. Тако је и већина Срба помислила да ако утоне у самозаборав да ће и сви други заборавити на њих па ће их коначно „пустити да живе у миру“. Авај, у историји, зато што је она континуитет, ако нека нација и покуша да заборави свој идентитет, друге нације ће је кад-тад подсетити. Због тога је сасвим погрешно оптуживати Југославију за самозаборав – она је била само један правни оквир као и Османлијска или Аустро-угарска империја. Управо супротно – да није било потискивања заветне свести она би била изузетна прилика да се историјско искуство употпуни. Српска нација, која је некада живела просторно расута по разним државама и у три издишуће цивилизације, а сада већ истовремено и у четвртој (модерној) која је била у настанку, добила је Југославијом прилику да се спреми за изазове кобног двадесетог века. Само је требало схватити да је прокламована Југославија заправо била синоним и припрема за једну једину опасност – револуцију као антиисторијски чин и рушење континуитета нације као духовне заједнице. Прилика је пропуштена, али је неумитност историје приредила милионима Срба живот људи 25. часа.

Колико у животу толико и у раду, прекретницу у искуству Жарка Видовића представљало је упознавање дубине и историјске мисије Медитеранске цивилизације, али и сусрет са Његошевим свештено-поетским делом које по њему представља наш највиши уметнички домет у новом веку. Пишући о разним философским, богословским, уметничким и историософским темама – од текстова Логос, литургијска свест православља, Трагедија и Литургија и Романи Ђорђа Оцића до зборника радова Срби у Југославији и Европи, Суочавање Православља са Европом и Историја и вера – Жарко Видовић је пружао одговоре на готово сва битна питања у вези са СМИСЛОМ-ЛИЧНОШЋУ-ИСТОРИЈОМ како их тумачи „медитерански поглед на свет“, међутим, Његош је био и остао његова највећа инспирација. Због тога је његова књига Његош и Косовски завјет у новом вјеку прави сажетак свега онога о чему је целог живота писао – богословски речено „требник“ једног човека кога можемо назвати „белим пером“.

Препричава се непроверена анегдота да је један француски мислилац на питање да ли је у Европи философија мртва, љутито одговорио – није, у Београду живи последњи европски философ а он се зове Жарко Видовић. Истини у атар, у Химелстиру је 1989. године одржан Међународни симпосион на коме је Жарко Видовић на немачком изложио свој рад Завет – изворно начело европске историје. Текст је на немачком и српском језику објавио Балканолошки институт САНУ 1991. године. Као и целокупан рад Жарка Видовића овај рад није наишао на било какав одјек, нити међу присутним српским научницима у Химелстиру, нити у српској научној јавности. Од свих људи од „науке и струке“ ипак су се за овај рад заинтересовали неки странци, а посебно један клерик – тадашњи римокатолички кардинал, Јозеф Рацингер, човек који ће се шест година касније, само тада као папа римски Бенедикт XVI, заложити за беатификацију Терезе Гонђе.

Жарко Видовић је прећутан и најгором врсте цензуре – ћутањем забрањен мислилац. Пре скоро две деценије једна студенткиња историје филозофије са БУ ми је кришом рекла: „Читала сам професора Видовића, али ако моји професори то некако примете никада нећу стећи диплому професора историје филозофије. Њега не смеш ни да споменеш, а камоли да неки ‘дежурни мислилац’ открије да си га читао.“ Осим голе истине да све што ваља код нас, иначе, нема прођу, постоје и реални разлози због чега је Жарко Видовић црна овца тзв. културне српске јавности. За марксисте-праксисовце он је ренегат, а за либералне фанатике је „праксисовац“. За професионалне историчаре он је незгодан ерудит и аутентичан сведок догађаја који они тумаче по правилима катедре на којој су запослени. Ушавши у философију кроз историју уметности он је за филозофе мистик а за богослове некористан неоплатоничар. За професоре књижевности, као тумач Његоша, он је идејни занесењак који користи Његошеву поезију за тумачење сопственог погледа на свет, насупрот њиховој чистој естетици као „науци о лепом“. За преучени високи свештени клир он је антиклирикалац који угрожава њихове квази-политичке циљеве. Заправо, свима њима је метафизика аксиом, а он се бави њеним раскринкавањем.

Скоро потпуно непознат ширем кругу људи, њему се диве, и од њега праве живу легенду, углавном осујећени људи које свака друштвеност увек ставља на маргину, као и мали број савесних клирика и истинских парохијана расутих по преосталим храмовним заједницама. Деда Жарков Његош каже: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ`јездо вије!“ У каквом је народу је гњ`јездо свио геније Петар II Петровић Његош? У малом или великом? Грмен није велик по томе што је бројан паством, нити је мален по томе колико има да прослави. Безљудица не зависи од бројности и силине неког народа. Грмен је онолико велики колико уме да поштује, цени и вреднује своје стварне лафове, али то не зависи ни од бројности ни од величине лафова који су из њега изишли, него величина грмена зависи од начина на који он гњ`језда вије, односно, како их у својој успомени и заветној свести чува и успева да утка у смисао који се зове будућност. Ниједна средина није сићушна зато што, наизглед, има мало лафова – великих људи посвећених будућности – него зато што се у њој лафови заборављају, игноришу и исмевају.

Ово је први број неког српског часописа посвећен Жарку Видовићу после 94 године његовог страдалног живота, мукотрпног рада и хришћанског ишчекивања будућег века.

_______________________________

[1] Назив филма Јована Живановића. У наводницама је део дијалога из тог, јединог, југословенског филма који се бавио српским страдањима у Другом светском рату.

[2] Фридрих Ниче: Сумрак идола

[3] Преглед, Сарајево, 1967.

[4] Солун, Хиландар, Галипоље итд. и не помињемо, јер колико би требало помињати? Академик Павле Ивић написао је лепу и научно поткрепљену књигу О говору Галипољских Срба, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994.

[5] Парафраза Јована Скерлића.

Фото: Душан Јауковић

Извор: „Стање Ствари“/Часопис „Зенит“