Лик свештеника по оцу Јустину 

У„Црквеном животу“ (7-8/1923.), отац Јустин пише: „Размишљања пред свештеничку скупштину“, и истиче какав свештеник, као служитељ Литургије, треба да буде. Јер, Света Литургија тражи светог свештеника; јер је свештеник призван да буде освештан да би другима даривао освештање. Додуше, свештеник не мора бити носилац, него само преносилац благодати – али, ово прво је смисао, и циљ, и срж свештеничког позива, о чему отац Јустин каже: „Идем у народ, питам се с њим и допитујем; ослушкујем шта душа његова очекује од свештеника, шта тражи, шта предлаже као дневни ред свештеничког рада и наредне свештеничке скупштине.

Прво: свештеник као молитвеник и постник. – Да, молитвеник и постник. Храм је дом молитве; свештеник је мали молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве. Загледај да није нечијим хајдуковањем протерана молитва из твоје парохије, из једног угла њеног, или из другог, или из самог храма, или из срца једног, двојице твојих парохијана? Је ли нечиста која душа, или мисао, или осећање у твојих парохијана, ти знаш средство за очишћење: молитва и пост (Мт. 17, 21;Мк. 9, 29). Ако нечисти душом неће да посте, пости ти за њих; ако неће да се моле, моли се ти за њих, јер молитва праведника може много помоћи (Јак. 5, 16).

Народ се нуждава не попа већ духовника, који ће га кроз мрачна страдања водити ка животу вечном, који ће бити његов вођ и душевођ. Уморан је народ и болестан од свештеника који га укопавају у ситне земаљске интересе. Трули душа народна у ђубрету разних партизанстава и ситничарствима. Треба је извући из тог ђубрета – то је дужност свештеника, јер ће сваки свештеник одговарати за сваку душу сваког свог парохијанина. Чувај се да не будеш изговор за грехе, јер ти сваки парохијанин има право рећи: ти си одговор мој и изговор; кроз сва митарства ти мораш са мном ићи. „Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан“ (Мт. 19, 7). – Све се овде своди на питање: како да свештеник не буде саблазан, већ у свему и свачему – свештенослужитељ. То је друго питање које тражи своје решење.

Ви сте свештенство – вечно свештенство (Јевр. 8, 24); то не заборављајте никада.Свака ваша мисао мора бити – вечна мисао; свако ваше осећање – вечно осећање; свака ваша реч – вечна реч. Ваш живот на земљи свештенички је ако је – вечан. Ви сте позивани на живот вечни; будите вечни, да би и друге могли чинити вечнима. Ви сте морнари на лађи која морем пролазнога живота плови у вечност и спасава оне који се даве уњему. Ви не смете бити пролазни; јесте ли то, онда свештенство није више вечно, но пролазно. Ко ће вас у том случају уважавати? Ко оправдати?

Ви идете на скупштину; вратите нам се са оживљеним, освеженим, подмлађеним осећањем вечности свога свештеничког позива. Молимо вас, све своје речи, сва своја решења пронесите кроз безгрешну душу Господа Христа. Ако се Он обрадује, и народ ће се обрадовати; ако Он заплаче, и народ ће заплакати.

Мене муче питање; зашто су наши храмови пусти? – Да ли ће се свештеничка скупштина промучити тим питањем, јер то треба да је њено прво питање, на које је дужна одговорити. То питање има као своје наличје друго питање: зашто многи свештеници служе Св. Литургију два или три пута у години? Е да ли зато што су храмови пусти? Но за вером оживљену душу свештеникову, храм је пун анђела, који саслужују свештенослужитељу. Саслужује му и сва твар, сва васељена, јер се и на Св. Литургији приноси жртва за сву васељену. Кад људи ућуте, камење говори и Бога славослови.

Ново питање: зашто је исповест замрла? – Не значи ли то да се пастири мало интересују стањем душе своје пастве? Без исповести пастир неможе знати своје, нити своји – њега. Свештеник је позван да буде душезналац. Колико душа исповеди, онолико и зна. Тајна исповести је огромна сила; у њој је свештенику дата власт неба, јер је речено: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18, 18). Њоме свештеник детерминира живот душе човечје на сву вечност; кроз њу даје пасош за вечност. Исповедничка је дужност пуна одговорности, за то, по речима Св. Златоуста, „исповедник треба да има велику мудрост и хиљаду очију, да би испитао стање душе са сваке стране“ (О свештенству, IV, 113). – Дужност је то велика и света, и власт највећа на земљи. Је си ли је употребио или злоупотребио? Размишљај о томе; нарочито: како успаване разбудити за исповест; како разбуђене упућивати; како незаинтересоване заинтересовати?“

         Отац Јустин је као узорног свештеника истицао свог ђака проту Алексу Тодоровића, у то време пароха у Бресници код Чачка. Прота Алекса ће касније бити десна рука Светог владике Николаја у издавању библиотеке „Свечаник“, и помињаће, на Проскомидији, око десет хиљада имена упокојених. Ево шта је отац Јустин писао о њему, истичући га као пример за подражавање: „Из отровних јама наше свакидашњице летос сам се попео на високу гору његове православне ревности. Небеским ваздухом освежио сам малаксалу веру своју. Са његове горе кратко је растојање између неба и земље, између Господа Христа и српске душе. Тада сам осетио како расте душа у човеку, када ученик постане већи од свог бившег учитеља. Некада је био мој ученик, а сада је постао мој учитељ. Свештеник у Бресници. Умножио је моју веру, освежио моју љубав, охрабрио моју наду. Великом вером својом како не би повећао веру моју? Својим молитвеним држањем у храму како не би на молитву разбудио сва срца у мени? У свакој молитви, у свакој песми својој присутан је свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом. Осећаш да пред Богом стоји, Богу служи, Богу ревнује. – По молитвености се познаје свештеник; то је најбоља и најтачнија дијагноза и његова и његове пастве. И он и паства улазили су у храм „Со вјероју, благовјенијем и страхом Божјим“ и држали се у храму као да су на небу. Осетио сам како душе дишу молитвом, и како молитвом расту до неба и изнад неба. Тада сам свим бићем својим осетио шта значе чудне речи великог подвижника православног о. Јована Кронштатског: „Молитва је духовно дисање; када се молимо, ми удишемо Духа Светог; све молитве црквене јесу дисање Духа Светог“.

Ако има озбиљног позива на земљи, онда је то свештенички позив. Јеси ли свештеник, ти живиш на оштрици мача; толико је твој посао озбиљан и опасан. Да, озбиљан и опасан; јер ти Бога узрасташ у човеку; Божји образ васпитаваш и увеличаваш, док обличје Христово не формираш у душама својих парохијана (Ср. Гал. 4, 19). Твој је посао: даноноћно гонити грехе из душе своје и својих парохијана, јер сваки грех –онакарађује образ Божји у човеку. А циљ је свештеничке службе да душу своје пастве учини Христоносном и Христоликом. Свештеник зна стварну тајну душе, зна како расте душа. Расте молитвом и постом, богољубљем и братољубљем, вером и надом, кротошћу и смиреношћу; а опада и пропада – неверјем и непостом, мржњом и пороком, грехољубљем и злоумљем, гордошћу и среброљубљем. Кроз тајанствени свет овај свештеник ограђује душу своју молитвом, јер је сваки корак кроз живот у корак у – нову тајну, у нову мисао Божију. Бог је мисли своје обукао у материју, и метнуо их за подножје ногама твојим; обукао их у звезде, и метнуо их за кандила над главом твојом. Не заборави никад: ограђен си Богом. Како ћеш свештено ићи кроз овај свет Божји, ако Анђела Божјег не измолиш за свог вођу: „Ангела мирна, вјерна наставника, хранитеља душ и тјелес наших, просим! - Пода-а-ај, Господи!“

Омолитви ли себе свештеник, он неосетно и друге омилотвљује; светлост самим тим што је светлост – осветљава; топлота самимтимшто је топлота – загрева. Такав свештеник око свачије душе обилази са молитвом, док не нађе улаз уњу. Молитва је матица која за собом води сав рој божанских добродетељи. Ако наше Богословије не створе на првом месту молитвенике, да ли су ишта православно створиле? Да ли ће ишта од њиховог рада остати што се неће огњем спалити? Без тога – све је друго слама, и сено, и плева (Ср. 1. Кор. 3, 9-15). Свештеник-молитвеник служи богобојажљиво као да ослушкује Анђеле који му саслужују; он се и ван храма држи молитвено као и у храму; његов живот је непрекидно богослужење. Свака служба у храму за њега је – нови живот. Служи ли службу Св. Мученику, он и сам мучеништво његово преживљава као своје; служи ли службу Светитељу, он сав утоне у житије његово и чезне за светошћу његовом. Он непрестано обилази око срца свог и око душе своје да се неки порок не увуче у њих. Од човека иде човеку као од богослужења – богослужењу. У свакоме Бога тражи, и налази; и служећи човеку, служи Богу у човеку. Непрестано подгрева благодат Божју у себи, а тиме и у другима око себе. По његовој Христочежњивој души непрестано ничу све нове и нове очи, и он видовито бди над сваком мишљу својом, над сваким осећањем својим, над сваким делом својим, над сваком речју својом, трудећи се да потпуно испуни савет Великог Апостола: „Никако ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди; него се у свему покажите као слуге Божје, у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у таницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, уљубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево, славом и срамотом, куђењеми похвалом, као варалице а истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као накажени а не уморени, као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни, а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају“ (2. Кор. 6, 3-10).

О припреми свештеника за богослужење

Да би свештеник служио Свету Литургију, он се мора, по оцу Јустину, лично омолитвити. Не може он служење Литургије свести само на Литургију – потребна је и лична молитва, без које саборне молитве нема и не може бити („Црквени живот“ 12/1924): „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа – чиме ће дисати православни? Онаказите ли богослужења, онаказили сте плућа, – није ли то почетак духовне сушице; није ли крај тога почетка – потпуна сасушеност душе? Што ређе богослужење – све је ређе удисање ваздуха вечно-свеже Христове вечности: у души је све загушљивије, све мучније, све мртвије; зачињу се живе ране, унутрашње ране; плоде се црви и множе нагло и обилно; нагризају и гризу човека изнутра, и душа постаје црвињак, јер је сваки порок – црв, свака нечиста мисао – црв, свако прљаво осећање – црв. Да не буде душа сва иструлела и расула се у црве, треба је осолити сољу, духовном сољу. „Ви сте со света“ ви – Апостоли, ви – прејемници Апостола, ви – архијереји, ви – свештеници. Без вас – свет се распада у црве; свет постаје црвињак; ви сте – да га сачувате од трулежи, да га осветите. Но ако со обљутави, чиме ћете осолити свет, чиме ћете осолити душу своју, душу пастве своје? А молитва је та Христова со, која чува душу да не обљутави и да не иструли у гресима. „Треба се свагда молити Богу, и не дати да дотужи“ (Лк. 18, 1), учи незаменљиви Господ Исус; треба свагда солити душу своју сољу молитве; треба сваку мисао посолити њоме, јер је још речено: „у молитви будите непрестано“ (Рм.12, 12).

Црква је – дом молитве; а мени пише један свештеник: у нас се по многим црквама хајдукује. Ако нигде ту треба да фијукне бич Христов, као некада. Све је мање народа по црквама, јер је све мање молитвеника међу свештеницима. Један свештено-монах је сву душу своју послао у житејска попеченија, а дом молитве – нема молитвеника. Један свештеник је сав изашао из дома молитве и ушао у политику, а дом молитве – чека свога молитвеника. Други се сав предао пољопривреди, – шта је оставио за дом молитве? Неки су сву душу своју иситнили у многе послове, – а дом молитве чека своје молитвенике. Жали се један благочестиви младић: наш попа ни на први дан Божића не служи Св. Литургију, већ „изобразитељну“.

Православље је силно молитвом; – нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви? Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Св. Отаца, наук Светитеља Православних. Ко смо ми да Светитеље поправљамо? А ми ревносно – поправљамо Светитеље; ми смело прерађујемо Православље по образу и подобију своме, и зато још мало, још мало, па ће нам се рећи: духовне наказе.

Свештено искуство Св. Отаца нас учи: молитва изводи душу из сваког порока и уводи у сваку врлину; без ње – свештеник је без душе; молитва је мајка љубави; љубав се молитвом стиче: „љубав је од молитве“, учи богомудри Св. Исак Сирин (Слово XXXV, 6, 229).

Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хтео човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва – онакав човек. Молитва не само показује већ и проказује човека. – Желиш ли да познаш себе: испитуј своју молитву и молитвеност. Не можеш ли да се молиш: приморавај себе на молитву, препоручује Св. Макарије Велики, и Бог који види твој напор, даће ти молитву. – Јеси ли се молио сат – молићеш се још један; јер молитва изазива молитву.

У Св. Литургији је казана сва Истина од алфе до омеге. Зато је сва ограђена молитвом. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила у које улазе: Канон умилителном Ко Господу нашему Исусу Христу, Акатист Пресвјатјеј Богородицје, Канон ко Пресвјатјеј Богородице, Канон Ангелу Хранитељу, Последованије ко Свјатому Причашченију Ко кроз овакву припрему уђе у Св. Литургију, ушао је просејан, разнежен, умекшан, уплакан, смирен. У овим припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење: „Божествено тјело и обожајет мја и питајет“. Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Св. Литургији? Припремне молитве казују нам тајну. Просеј себе кроз њих, – какав изгледаш? Шта је то – што није рана у теби? Шта – што није грехоимано? А у нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Св. Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Св. Литургији сабрано све Хришћанство, све откривење.<<

Отац Јустин се свим својим бићем и целог свог живота, држао православног подвижништва као најдубље и најважније припреме за служење Литургије и живљење Литургијом. Његов младалачки молитвени дневник, нађен после Старчевог упокојења, сведочи о томе какав је он био молитвеник – на стотине, па и хиљаде метанија, правио је припремајући се за Свету Литургију (10. јануара 1921: триста метанија пред Литургију; на Савиндан исто тако, а у поноћ, по

Савиндану, 1000 метанија.) Тиме је ћелијски светлосник доказао да се саборној, литургијској молитви, не сме и не може приступити без личне молитве.

О клечању на Светим Службама

 Отац Јустин је, у умилењу клечао на Литургији. Његов молитвени дневник из раних дана има таквих сведочанстава. („Литургија коленопреклоњена сва“ (3.1. 1921.). У одбрану клечања и покајничког настројења, отац Јустин је записао неколико речи („Црквениживот“ 12/1924): „С правом је Богомољачки Покрет многе збунио, а многе и узбунио. Он је нов одушевљењем, али да не би постао нов и учењем, потребно је да га свештенство што пре возглави. Има нечега у том покрету што збуњује, али је чудно да и најправославније ствари у том покрету збуњују и узбуњују неке наше свештенике. Један млађи свештеник у „Гласу Цркве“ пише: „Рђавим тумачењем речи Св. Писма богомољачки је покрет створио, у сравнењу с православљем, изопачен, иначе нов правац у испољавању верских истина. Њихове молитве које не бивају без клечања, метанисања и лупања у груди, тако су одвратне и тешке за гледаоце да прелазе границе стрпљења“.

Клечањем изражавати верска осећања није „нов правац“, већ стар као и прва молитва првог човека; а ако не толико, онда несумњив стар као и Гетсиманска Молитва Господа нашег Исуса Христа, јер је у Св. Еванђељу речено: „Клекнувши на колена мољаше се Богу“ (Лк. 22, 41), но не само клекнувши већ и метанишући, јер је речено свештено и тужно: „паде на лице своје молећи се и говорећи: оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али не како ја хоћу него како ти“ (Мт. 26, 39).

За Господа нашег није била одвратна и тешка молитва митара „која бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13), – зашто је онда таква молитва одвратна и тешка за младог свештеника нашег, за младог слугу Христовог? Спаситељ је такве молитве ради не само похвалио митара, већ и оправдао, и спасао: „Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој“ (Лк. 18, 14). Завири ли човек у живот ма ког православног Светитеља, биће му још јасније зашто је Господ оправдао митара. Да се човек не би саблазнио и огрешио у процењивању туђег религиозног искуства, треба да га проверава искуством Господа Христа, Св. Апостола и Подвижника“.

О благољепију богослужења

 Отац Јустин је много бринуо да богослужење буде благољепно и величанствено. Оштро је критиковао оне који су богослужењу приступали немарно и непажљиво, јер су тако могли да саблазне многе. О томе је писао у свом чланку „Наша интелигенција и наша Црква“: „Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашњи човек који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним христопознањем, неки се још хвале тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк. 11, 16), да се не би кварило благољепије храма и молитве: и још заборављају оношто ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају (претпоставља се да сваке недеље служе): „Господ воцарисја, в љепоту облечесја“. А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту. Нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова – Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста цара Небеског, зар она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј анђела и арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њезиним. Где је храм вечне лепоте ако не у њој, ако не – Она сама? И храм вечног Добра? И храм вечне истине? Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју. – А ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила. Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1.Кор. 7, 20). – Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспектуЦрква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, уколико сте ви христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве: кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у царство вечних вредности, кроз њих удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане христоносно, и тиме христолико. Сваки други циљ одводи телу у ружноћу, расипа га у црве.На завршетку историје, када се добро буде опростило зла заувек, боголике ће душе, по дубокој мисли Св. Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним.

Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у свете тајне, у свете иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљење вером и љубављу – свете иконе су живе. А за мртве? – мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос“.

Гледајући немар у служењу Свете Литургије, велики ћелијски литург је, још као млади јеромонах, горео и плакао над тим немаром, упозоравајући да га никако не сме бити: „Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Св. Литургију, ту службу над службама, коју анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље где служе Св. Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Св. Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Св. Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Св. Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?... И колико би се ових „зар“ могло ставити иза дела нас, званичних представника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили“.

Извор: Владимир Димитријевић, Хлеб небески и чаша живота (Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу), ЛИО Горњи Милановац, 2007.г., стр. 78-93.

Приређивач: "Борба за веру"