С радошћу обавештавамо наше цењене посетиоце да “Борба за веру” од данас започиње сарадњу са угледним свештеником и доктором богословља Олегом Трофимовим, клириком Севернодоњецке епархије Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Тим поводом објављујемо његов текст “Убијати праштајући – патриотски фашизам Украјинске гркокатоличке ‘цркве’”.

Уредништво

+ + +

           Фашизам и расизам су једина и званична „патриотска“ идеологија УГКЦ, што они отворено, очигледно и без устезања изјављују, помоћу које капелани васпитавају украјински патриотизам у ОСУ и школама Украјине.

У лону УГКЦ се баве поступком беатификације (канонизације) о. Андрѣја Бандере, „родитеља проповѣдника украјинске нације“[1] Стѣпана Бандере.

У храму Св. Успења Богоматере УГКЦ у селу Козив, Трнопољска област, у олтарском делу постављене су витражне „иконе“ Андрѣја Бандере и Никите Будке, који су „свој живот положили на олтар служења отаџбини и УГКЦ“. Творци тѣх „икона“ су „оци“ Михаил Забанџаљи и Василиј Багљеја 1.

На „икони“ „Божјег слуге Андрѣја Бандере“, зарад веће његове светости или црпљења католичке светости је насликан символ хитлеровске ЅЅ дивизије „Галичина“. Како је написано у чланку, да би то „знамење љубави“, „благодатни зраци с икона прекрили учеснике“ ⟨1⟩! Други светац, „блажени“ епископ Никита Будка, канонизован је зато што је такође сарађивао с фашистима „Украјинске устаничке армије» (УУА), и позивао на одвајање Западне Украјине од УССР, изражавао русофобске идеје. Због тога је 1945 затворен. Сада су русофобија и фашизам неодвојиви елемент католичке светости! „Иконе“ је освештало духовништво Трнопољско-зборовске архиепархије УГКЦ.

Темељна улога у промиџби идеологије фашизма, а с њом и братоубиства и геноцида у Украјини била је оваплоћена у култу сакралне жртве. Њена суштина је у томе да инсценирано убиство „сакралне жртве“ једне од политички супротстављених страна послужи као лимит или легитимизација, иницијална каписла за убиство и геноцид друге стране. А да би лик непријатеља био све бешчовѣчнији (што значи да освета мора бити ужасна и „наравствено“ оправдана), нужно је да сакрална жртва буде максимално трагична, након чега је ваља уздићи на ранг светости. И нѣје обавезно да се убијене „жртве“ досѣте да су искоришћене. То су типично сатанистичке, мајданске и револуционарне технике за распиривање мржње. Таквим организованим и од гркокатолика „промицаним“ култом сакралне жртве постао је култ „Свете небеске стотине“ с велелѣпним сахранама и јаким рѣчима. Како је постало познато из ислѣђивања убиства, „стотину“ су побили сами радикали – снајперисти на челу са гркокатоличким депутатом Врховне раде А. В. Парубијем.

Свештеници УГКЦ скупљају грађу „житија светих“ за беатификацију учесника „стотине“ „Икона“-триптих „Небеске стотине“ је већ насликана унијатским умѣтником Романом Бончуком, који је за то добио благослов кардинала УГКЦ Љубомира Гузара. Аутор коментарише „икону“: „Све то (мајдан) се дешавало с Богом и измѣнило је историју Украјине!“ „Икона“ символизује Небеске двери, а налази се у музеју „Небеске стотине“ у граду Ивано-Франковску (фото-галерија[2]).

Кратак опис. У срѣдишњем дѣлу триптиха „стотина“: за пропагирање интернационалне гркокатоличке русофобије и придавање истој „светости“, убијени Огојан је богохулно насликан на прототипу сижеа убруса „Спаса Нерукотворног“. Код неких „светих стотине“, сагласно гркокатоличкој светости, ореоли су жуто-плави. У десном горњем углу „иконе“ је насликан бивши поглавар УГКЦ Љубомир Гузар, који је људе на мајдану позвао на крвопролиће и братоубиство: „Народ има право на оружано супротстављање“! У лѣвом дѣлу триптиха на врху је насликан садашњи поглавар УГКЦ, кардинал Вјачеслав Шевчук, њему и осталим епископима УГКЦ припадају рѣчи: „На мајдан је људе извео Свети Дух!“ На „икони“ он благосиља наоружане бојовнике-убице. Не чуди што су храмови РКЦ и УГКЦ у Кијеву служили као центри за координацију и прѣбацивање радикалних бојовника. У десном дѣлу је стилизовано (по замисли аутора) изображен распети Христос, у Чијем срѣдишту је насликана „ПЕРЕМОГА“ (побѣда мајдана). До какве „перемоге“ су фашисти-унијати довели Украјину сада је свѣма очевидно: братоубиство, геноцид, русофобија, расуло земље, губљење територија.

„Икону“ је освештало па се усрдно молило прѣд „Светом стотином“ духовништво УГКЦ на челу с „митрополитом“ Владимиром (Вијтишином) Ивано-франковским ⟨2⟩ (в. фото). О тој „икони“ с радошћу саопштава лист „Католички обозреватељ“ од 5. IV 2014.[3] Врло је занимљив искоришћени унијатски начин у музеју „Небеске стотине“, гдѣ је поред портрета папе римског који показује дигнут палац постављена слика наоружаног бојовника-убице с маском. Што самим тѣм појачава религиозну мотивацију за братоубиство (в. фото) ⟨2⟩. Колико такво друштво импонује поглавару католика папи, мислим да га обавезно трѣба питати!

Погледајмо 2. број годишњака „Капелан“ за 2015. и 2016, који прѣдставља приручник за патриотско васпитање и душепастирство – пројекат Департмана патријаршијске курије УГКЦ за пастирство безбѣдносних структура Украјине.

За подршку интереса украјинске олигархије, како би на рачун народа имала јахте и некретнине у иностранству, за обезбѣђивање тој олигархији сталних прихода од рата, за унапрѣђивање бизниса с продајом људских органа Оружаних снага Украјине (ОСУ), зарад тога да земља остане под спољњом колонијалном управом, зарад узакоњења геноцида над украјинским становништвом због пада животног стандарда – због свега тога је потрѣбно прѣћи на романтику „патриотског“ рата са дубоким религиозним побудама.

Овај часопис у потпуности обезбѣђује пропаганду горе указаних циљева, скривајући се рѣчима о вѣри у Бога и патриотизмом.

У чланку „Служење капелана: историјски преглед“ ч. Капелан за 2015.[4] почетак украјинства украјинских капелана види у „пролѣћу народа“ (стр. 7) (највѣроватније да је примѣњени термин – „пролѣће народа“ искориштен у унијатском приповѣдању тѣх догађаја као супротност „руском пролѣћу, а њима је то важно!) у Аустро-Угарском царству 1848, кад је била освештана „руска хоругва“ (премда такве земље као Украјина на карти у то доба нѣје било, па је и тамо указано на „руску хоругву“, али је главно на исто мѣсто дописати још хипотетичку Украјину и украјинство; тѣм прѣ ако то пишу „свети оци“ у то се мора вѣровати!). Бандеро-унијати се поносе том страницом своје историје, што су се онда као „народна војска“ (стр. 7), служећи мађарског краља, звѣрски обрачунали с устанком сељака, и то је рађено под руководством унијатског духовништва, званог „фелдкурати“.

Ето откуд потиче украјинство капелана УГКЦ! То се не спори. Узгред, управо за тај злочин је „народној војсци“ подарена аустријска католичка жуто-плава застава, обагрена крвљу невиних мађарских сељака и наметнута Украјини као државни символ.

Такође предмет поноса (!) унијатских бандеро-фашизма (о чему они отворено говоре) јесте то што су унијатски свештеници улазили у састав хитлеровског батаљона Вермахта „Роналд“ и „Нахтигал“ у дивизији СС „Галичина“ (12 капелана), а такође бѣху и међу војницима УУА (стр. 7), гдѣ је с њиховим благословом кињено, стрѣљано, резано на комаде и спаљивано мирно становништво.

Како видимо, фашизам и расизам су једина и званична „патриотска“ идеологија УГКЦ, о чему они отворено, очигледно и без устезања изјављују, помоћу које капелани васпитавају украјински патриотизам у ОСУ и школама Украјине.

У „Капелану“ за 2015, у чланку „Крстом Твојим сохрани народ твој…“ унијати се изравно и отворено боре за племените нѣмачке фашисте називајући, на примѣр, ослобођење совјетским трупама (у чијем саставу бѣху и Украјинци) од фашиста града Счастје (Луганска област) – „ослобођењем“, написавши ту рѣч под наводницима, имајући у виду руску „окупацију“, због чега веома жали „свештеник“ УГКЦ Орест Сало (то му је презиме)! И зато је о. Орест Сало освештао капелу у част погинулих украјинских војника, зацѣло да се они нечим не би разликовали од побѣђених фашистичких страдалника, и молитва Ореста Сала је надахњивала каратеље на те исте подвиге – сопштава се у овом годишњаку.

Како је познато, кад су „освободили“ ушли, град Счастје је подвргнут масовним убиствима мушког становништва, не само млади, него и пензионери бѣху стрѣљани од бандеро-унијата – преко сто људи. Људе што су се скривали у подрумима од борбених дѣјстава, налазећи их у склоништу, смѣста су засипали бомбама. У доколици су војници ОСУ силовали сирочад – малолѣтну дѣцу из тамошњег сиротишта, да се не говори о већ разглашеном случају силовања пољске најамнице из сопствених редова.

И то је, како видимо, резултат молитава и поука УГКЦ у ЛНР – убијање мирних грађана бандеро-фашистима, грабеж, насиље. Та капела-„поклон“, изграђена од о. Ореста Сала, по његовим рѣчима, трѣба да постање „светиња за читав Исток“, „управо тако се гради украјински свѣт“ (стр. 9), баш тако, као противтежа руском свѣту!

У чланку „пут на Исток“ (ч. Капелан за 2015.) о волонтерству, за подизање борбеног духа ОСУ користи се типична манипулација породичним сентиментализмом – прослѣђивање на фронт дѣчјих цртежа од волонтера (стр. 11) и капелана (стр. 15), такви цртежи „образују нацију“ (стр. 15), након чега је ОСУ мирно убијала такву исту дѣцу Донбаса, по благослову унијатског духовништва.

Исто тако за подизање борбеног духа војника користи се и монахиња УГКЦ Симиона, која за њих „свира на гитари“, а за стицање повѣрења „се служи војничким сленгом“ (стр. 12). Но, без обзира на такве „концерте“ и присуство капелана УГКЦ, чак и војни психолог укро-фашиста, поручник Јарослав Фоик, изјављује: „Војници су незадовољни командантима, па срџбу искаљују једни на другима“ (стр. 14).

Литургијски „бисер“ прѣдстављају и молитве прѣдложене за војнике у том часопису, као, на примѣр, у „Молитви војног лица“: „дај ми стално сѣћање на заклетву коју дадох на вѣрност Домовини, дај моме срцу љубав и искрену везу с народом“. А баш ту УГКЦ сатански, чудовишно обмањује војнике, јер, како по уставу Украјине, тако и по присези војника Украјини и народу, армија не трѣба да ратује против свог народа! Чак ни законити предсѣдник Јануковић током оружаног прѣврата нѣје примѣњивао војску против народа. Но, за братоубице, бандеро-фашисте УГКЦ та правила нѣсу писана. Војник ОСУ је дужан умрѣти ради олигарха Украјине и њиховог бизниса, ради њихових златних клозетских шоља, ради повишавања станбено-комуналних дажбина, ради сиромашења народа Украјине и геноцида над њим. Ето шта у пракси прѣдставља капеланство УГКЦ!

О чуду од молитава се наравно исто тако говори. Сад ви оцѣните унијатски бисер којим „хране“ читаоца. У чланку „Бог живи на фронту“, поглављу „Бог никад нѣје обмањивао“, „киборг“ снајпериста Микола саопштава да се, кад се заоштри ситуација, он обраћа преко фејсбука за помоћ пријатељима с позивом да се помоле. По његовим рѣчима, „тада сам осѣћао да ме Свевишњи носи на рукама… израстају ти анђеоска крила… ничег се не бојиш“ (стр. 13). Чиме се завршила за „киборге“ молитва пријатеља, свѣма је познато… унијатски „бог“ ипак их је обмануо. Можда је узрок „анђеоских крила“ у потом нађеним на њиховом мѣсту шприцева с наркотицима.

Али још занимљивији бисер је објашњење заповѣсти „Не убиј“, гдѣ пан-отац Роман прави поређење сепаратисте са злим духом, што значи да га нѣје грѣх убити. Испоставља се да житељ Донбаса не штити своју земљу, него бандеро-окупатор што је дошао на Донбас, убијајући тамо мѣштане – дѣцу и старце, силујући жене, самим тѣм брани Украјину, па му, дакле, унијатски „бог“ прашта (стр. 14). „Свети отац“ благодари војницима за убиство житеља Донбаса: „Ја сам им врло благодаран зато што они завршавају тај посао (убијају – прим. аут.) за нас“ – доноси закључак УГКЦ о. Виталиј Кузмин (стр. 14). Онај исти о. Роман саопштава о случајевима кад су сепаратисти, који су допали ропства на аеродрому (!), плакали и молили га да их крсти и исповѣди, ђаво их, веле завео. Ето зашто сад он може опростити сепаратисти, премда су они „сѣкли уши језике војницима ОСУ“ (стр.15).

Ја лично сумњам како су неке приче и презимена измишљени, али штета што имена „сепаратиста“ нѣсу саопштили (мада се нѣсу побојали да кажу за тајног снајперисту – Миколу Вороњина), пошто за пастире то морају бити као минимум заблудѣли хишћани; али не, остадоше опет – сепаратисти.

Резултат анализе унијатских бисера и живота УГКЦ износе рѣчи поглавара УГКЦ кардинала Светослава Шевчука о капеланству: „Служење наших свећеника на првој линији данас јесте изражавање лика наше Цркве… ми смо народ хероја, народ великих људи. Не постоје двѣ реалности – постоји један народ…“ (стр. 18).

Сада та ђавоља секта, овдѣ тако звани „католици источног обреда“ или РГКЦ, прикривена хришћанским именом, притајена, постоји и на територији РФ, Бѣлорусије, Казахстана. Чекају да буду покренути како би исто онако утопили свој народ у крви и братоубиству са чудовишним звѣрствима „у име Христа“, с хитлеровским зиг-хајловањем, по примѣру који зорно показују на Украјини.

Дужни смо схватати и бити свѣсни да је сваки храм унијата (католици источног обреда), којих можда има и у вашем граду, сваки њихов псевдосвештеник, проповѣдник „унијатизма-фашизма“ – обагрен крвљу умлаћених и невино убијених људи у Украјини. На мантијама и рукама гркокатолика је хришћанска крв невиних људи, они не мѣњају своју фашистичку реторику, сáми погледајте издања УГКЦ, њихове фашистичке „иконе“ које већ наведох као примѣр и почујте њихове „проповѣди“.

Рамзан Кадиров: „Уколико бојовник у Чеченији изврши убиство сарадника полиције или иног човѣка, породица бојовника ће без одлагања бити исељена ван граница Чеченије без права повратка, а кућа уклоњена заедно с темељима“.

Позивам родољубе Русије који воле своју Домовину, позивам козаке, људе добре воље, да за примѣр борбе с религиозним тероризмом узму како је то учинио Рамзан Кадиров. Он се нѣје уплашио дреке либерала, „заштитника“ вѣрских права да разгради и уништи(!) недограђену џамију у Чеченији, утемељену од исламских терориста – вехабија, с образложењем „да је на том камену крв суграђана, како се онда у таквој џамији може молити или обејдинити народ“. С тачке гледишта муслимана могло би се рећи: зар они (чеченске вехабије) не вѣрују у Алаха, не читају Куран, не клањају намаз – рашта је трѣбало рушити њихову џамију? Али нема мѣста вѣрском тероризму! Рамзан Кадиров се не уплаши дреке либерала, не побоја се да заштити свој народ, па је издао наређење да се куће вѣрских терориста и куће њихових рођака сравне тракторима, и то је учинио јавно!

Можете ме укорити за екстремизам и непобожност; онда за то у првом реду ваља оптужити папу римског – управо је поглавар католичког свѣта папа Фрања у „Хаванској декларацији“ осудио праксу унијатизма, т. 25: „метод „унијатства“ прошлих вѣкова… нѣје пут ка васпостављању јединства… Православним и гркокатолицима потрѣбно је помирење и проналазак узајамно прихватљивих облика сапостојања“. Такав једини облик за фашисте – ђавољу секту у друштву прѣдставља њихово потпуно ишчезнуће!!! Тѣм прѣ уколико не пожеле да се покају и осуде унијатство (да престану бити унијатима). Што смо ми дужни и остварити ради своје Домовине и ради остваривања „Хаванске декларације“. Јер, чак и најтрадиционалнији римокатолици у РФ изјављују како их унијати само брукају, како због њих исто и о римокатолицима, нажалост, суде. А друго, за екстремизам онда окривите и Рамзана Кадирова, но, животно искуство показује да је такво поступање једино правилно!

[1]http://teren.in.ua

[2] http://ifinfo.cinfoo.com/news-28516.html

[3] http://catholicnews.org.ua/v-ivano-frankivsku-predstavili-kartinu-ikonu-nebesna-sotnya?mini=2015-03

[4] https://drive.google.com/file/d/0B6LskhkoFUhsb045SEpHbHJmbVk/view?pref=2&pli=1

Прѣвод и припрема: Д. Буковички

Извор: http://sloven.org.rs/srb/?p=5485