ЦРТЕ СУ ЖИВОТА РАЗЛИЧИТЕ ШИРОМ, НА РУБОВЕ ГОРА И НА СТАЗЕ ЛИЧЕ (ХЕЛДЕРЛИН) Упитан о томе како је успео да издржи толика страдања, Жарко Видовић је једном одговорио:„Чини ми се да је део тајне у родитељима, у васпитању...Имао сам бабу по мајци, Марту, која је била неписмена, али је целу литургију знала напамет. Била је попадија. Многе ствари је знала и њима нас је учила. Углавном, њен утицај на мене био је од огромног значаја. Посебно, када је говорила да смрт није моја брига. Има ко о томе води рачуна, а на мени је да бринем о животу, како да га корисно употребим.“
Жарко Видовић је рођен у Тешњу у Босни на Бадње вече, 24. децембра 1920. године по православном календару ( 6. јануара 1921. по грађанском), али је као датум свог рођења узимао 17. мај 1921, када је крштен. Крштење је сматрао својим правим рођењем. Упокојио се 18. маја 2016, дан после духовног рођендана, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду два дана касније. Гимназију је учио у Новом Саду, а затим студирао на загребачком Свеучилишту. Као Србин пројугословенске оријентације, русофил и борац за социјалну правду, а против хрватског сепаратизма, био је припадник СКОЈ-а. Присуствовао је тзв. „сукобу на левици“, када је схватио да Брозов, али и Крлежин курс у КП Југославије, значе србофобију. Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. Сарађивао је, кад је наступила окупација, са Владимиром Перићем – Валтером у илегалном раду. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у усташким и немачким тамницама у овом граду до 1942. Отац је успео да му обезбеди адвоката, и да пред Немцима докаже да није крив. Али, усташе се му убиле оца, а њега су о Ђурђевдану те године у великом транспорту, у коме су људи умирали у вагонима, пребацили до Јасеновца. Ту су нацисти из немачке радне службе ТОТ вршили селекцију логораша – јаке су водили у Норвешку, на принудне радове, а слабе су остављали у логору смрти. Зато што је био спортиста и снажан, одређен је да иде у Норвешку. А онда, 1943. године, уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где упознаје Еву Марију Јохансон, којом се жени и која му 1945. године рађа ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију да узме документе и оде у своју нову домовину, али од комуниста бива хапшен и затваран, због својих ставова о демократији. Док је био у затвору, „народна власт“ је спречила његову преписку са супругом Евом, која је остала да живи у Шведској. Жена му се преудаје, а његову кћи Загу подиже очух. После Евине смрти, Зага ће оца потражити у Београду, и они ће се виђати до краја Жарковог живота. Касније се оженио Душком, која му је родила сина Бранка, који је погинуо почетком седамдесетих, као врхунски студент - постдипломац у Сарајеву, у, по свему судећи, подметнутој саобраћајној несрећи. Жарко Видовић је предавао историју уметности у Сарајеву и на Свеучилишту у Загребу одакле је, због својих ставова о кроатокомунистичкој србофобији, био искључен. Нарочит бес је изазвао његов чланак „Папска црква - света држава“. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност, радио све до пензије 1986. По доласку у Србију, снажно се окреће православној вери и упознаје оца Јустина Ћелијског и његове ученике. Почетком осамдесетих година 20. века учествује у низу духовно и национално будилачких трибина и академија, а почетком деведесетих година, када избије рат за југословенско наслеђе, неуморно пише и говори о србском питању као светском питању. Учествује у оснивању Православне духовне академије у Србињу (Фочи). Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“ и „Књижевне новине“. Текстови су му излазили у црквеној штампи, у „Православљу“ и „Теолошким погледима“. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији и Европи“, „Романи Ђорђа Оцића“, „Историја и вера“, „И вера је уметност“... Многи његови рукописи тек чекају да буду објављени. ЊЕГОВИ ПОЗНАНИЦИ Жарко Видовић је био човек који је умео да чудесно прича о људима што их је знао. У свом изврсном огледу о њему као човеку „25. часа“ Богдан Златић сведочи:“Жарко Видовић је познавао и Терезу Гонђу и Вукашина Мандрапу. Тереза Гонђа, будућа римокатоличка мисионарка – Мајка Тереза рођена је сестра Персиде Гонђе која се удала за његовог брата Владимира. Познавао је, како то само деца умеју, породицу Гонђа: Милана, Николу, Терезу… православне Влахе, пореклом са Космета. За њих вели да су сви имали потребу да буду милосрдни. Вукашина је виђао за певницом сарајевске цркве, са њим је на Ђурђевдан 1942. године депортован возом у Јасеновац. Када је сурово разврставан за рад у немачким логорима имао је срећу да у логорској смени на дужности не буде његов другар са студија медицине у Загребу, Љубо Милош. Да га је Љубо видео, онакав какав је био – учени стручњак за скалпел – намах би га убио. Вукашин је ипак остао, да би касније, усред масакра изговорио: „Ради ти, дијете, свој посао“. У календару светих Вукашин се прославља 29/16 маја. /…/Када се, после свега, вратио у Сарајево, отишао је на крсну славу породице Мандрапа – Никољдан. У кући Мандрапа није било живе мушке руке да запали славску свећу. /…/ Логораш Видовић гледа и види једну-по-једну смрт својих пријатеља и другара – логораша. Исмет Пашић, беговског држања, неће да по немачкој наредби за казну удара свог логорског другара Томића. Ударце прима на себе и тако трпи све до смрти, док му не пребију кичму. Четрдесетак година касније, на књижевној трибини посвећеној Плотиновим Енеадама, на запрепашћење свих присутних, Жарко Видовић каже академику Николи Милошевићу: „Видиш, Никола, све је то у реду што причаш о политичким слободама, али ја мислим на другу врсту слободе. Човек може да буде слободан и у затвору!“ Тајац. И, потом: „Слобода је моћ човека да одлучује о својим поступцима упркос претњи смрћу.““ Причао је Видовић да је за Исмета Пашића, Србина муслиманске вере из Мостара, кога су, због изгледа и идеализма, звали Дон Кихот, увек палио свећу. Јер, управо од њега је сазнао да је слобода човекова моћ да одлучује о својим поступцима упркос смрти. А пролазећи кроз затвор усташки, логор немачки, затвор комунистички, Видовић је схватио и као поруку нам оставио нешто што никад не смемо заборавити: „Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ‘логораши’, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“ Једна од кључних Видовићевих порука је: аутентична србска елита 20. века су управо ЛОГОРАШИ! ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА Мисао једног од најначитанијих наших умова, Жарка Видовића, била је крајње оригинална и сржно једноставна; није потицала из књига, него из живог живота. Зато је успевала да запањи онога ко се с њом, отворена срца и ума, сретао. Довољно је сетити се његовог огледа „Трагедија и литургија“, који просто врви од драгоцених увида. Видовић доказује да античка трагедија није била позориште у данашњем смислу, него ода у славу жртве која је утемељила заједницу (Дионис, бог вина, раскомадан је и оживео; у његову част, током дионисијских мистерија, жртвован је јарац, трагос, од чега трагедија и настаје). Есхил и Софокле били су свештеници-жртвоприносиоци, па тек онда писци. Град Атина је, рецимо, три дана славио Прометеја, који је отео ватру од богова и дао је људима, због чега је кажњен прикивањем за Кавказ, да би га захвални Херакле касније ослободио. Током та три дана атинског славља, извођена је Есхилова трилогија:“Прометеј Ватроноша“, „Оковани Прометеј“, „Ослобођени Прометеј“. Глумац није имао позоришну улогу Прометеја, него се с њим поистовећивао, као што свештеник и епископ у Литургији прасликују Христа. Античка трагедија, са својим стремљењем ка катарзи, била је припрема за хришћанску Литургију, закључио је Жарко Видовић. У том истом огледу, он је разградио фројдистичку конструкцију тзв. „Едиповог комплекса“, по којој сваки мушкарац несвесно жели да убије оца и спава с мајком. Едип грчког мита, указује Видовић, није убио оца и оженио се мајком, него је, у незнању, убио биолошког родитеља и оженио се биолошком родитељком. Прави отац и мајка били су му пастир и пастирица који су га одгајили када га је родитељ, краљ Лај, као бебу бацио у шуму да умре. Убијајући Лаја и женећи се Јокастом, Едип није знао шта чини, па је себи ископао очи и напустио престо чим је схватио шта се десило. Његова кћи, Антигона, понеће трагичну кривицу очеву и такође ће бити жртва која утемељује заједницу. Зато у свом огледу о трагедији и литургији Видовић пише: “Суштина трагичне жртве је у томе да потомак прихвата дугове предака као своје… идентитет личности је заветни, клетвени, као када унук признаје дедин неплаћени дуг као свој, па – ако треба – и читавог живота настоји да тај дуг исплати.“ ЊЕГОШЕВА САЗИРАЊА Средишња личност која је обасјала мисаоне путеве Жарка Видовића био је србски песник и владика, Петар Други Петровић Његош. Његову „Лучу микрокозма“ знао је напамет, али и мноштво стихова из „Горског вијенца“ и „Лажног цара Шћепана Малог“. Видовић је доказивао (и доказао) да Његош није пуки настављач епске традиције нашег фолклора, него поета који је, визионарски, схватио какав је пут луче – људске душе – до Бога, и понудио одговор на питање:“Шта је човјек, а мора бит човјек? /Тварца једна те га земља вара,/ а за њега, види, није земља“. Јер, човек није пука датост, него и задатост, стрела чезнућа чије је средиште у Богочовеку Христу, а не у самом њему, заточеном у просторно-временске координате. „Горски вијенац“ је, по Видовићу, само на први поглед спев о истрази потурица. У њему је реч о уобличавању Србства као заветне заједнице, „кола око Цркве“, и о нацији као празнику који почива на надилажењу епског (које може бити и паганско – злочиначко) хришћанском, светолазаревском жртвеношћу Причешћа (игуман Стефан, нимало случајно, причешћује учеснике божићње борбе, уздижући их ка Христу из епске бесловесности, макар и херојске, која се, сажето исказана, налази у Мићуновићевим речима:“А ја зебем од много мишљења“). „Лажни цар Шћепан Мали“ је, сматра Видовић, завршни Његошев обрачун са непреображеним епским менталитетом: у овом делу се види шта бива са народном заједницом која отпадне од Христа и остане само са гусларским херојством. Она лако прихвата варалицу као месију (зар нам се то није збило са Брозом? ), а у овом делу најузвишеније речи о Србству изговарају или преваранти, какав је Шћепан, или обманути, какви су његови следбеници. Игуман Теодосије Мркојевић опире се општем лудилу иронијом и цинизмом, а млади ђакон Петар Први Његош одбија да прими џефердар из руке лажног месије – и то је клица за будуће освешћење и повратак себи. Међутим, Његошева слика свеопште обманутости у „Шћепану“ је крајње песимистична, и Жарко Видовић међу првима указује на тај болни увид владике Рада у судбину Србства које је изгубило заветну нит свога постојања. КО СУ СРБИ? Србство се, по Жарку Видовићу, није уобличило као западне заједнице, око метафизичко-империјалне агресивности. Србство је, како смо већ навели, заветна, празнична, црквена заједница, коју је трајно уобличила Пећка патријаршија у доба турског ропства, тако да је могло да сачува свој идентитет чак и у бездржављу. Због тога је Иво Пилар, хрватски идеолог, још у Првом светском рату уочио да су Срби опасни јер могу да опстану и без војске и без државе ако остану верни култу Светог Саве. Зато је Видовић указивао да нам од 18. века главна претња нису били Турци, чије се царство полако рушило, него Хрвати, које је Ватикан уобличио углавном од србских преверица као ударну песницу за борбу против „источних шизматика“ на Дунаву („Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“, рекао би Хитлер Нојбахеру). Србофобија, по Видовићу, није ништа друго до хрватски поглед на Србе који је Запад прихватио и учинио саставним делом свог схватања Балкана. Ватиканску борбу против Срба применио је и усавршио кроатокомуниста Броз, градитељ америчког, „кока-кола социјализма“, што је Србе рушио уништавајући им завичајност и одвајајући их од духовних корена. Србски левичарски интелектуалци, који су усвојили овај брозовско-амерички модел мишљеа, православље су стално оптуживали за „стаљинизам“, верујући да је Запад једина могућа култура, чак и за древне народе медитеранског круга, какав је и србски. Зато се од Жарка Видовића често могло чути да су такви интелектуалци (који су комунистичку револуцију доживели као једину могућност србске историје, а касније постали американофилни квазикосмополити само да би могли да наставе да се боре против православних основа нашег народног бића), људи који ништа не схватају. НАДА ЖАРКА ВИДОВИЋА Једина нада Жарка Видовића била је духовна обнова Србства кроз нашу Помесну Цркву, Пећку патријаршију. Он је тврдио да до обнове треба доћи само истинским покајањем као самонадилажењем и дијалогом, могућим једино у парохијама као новим завичајним заједницама. Јер, реч „морал“ потиче од „mores“, обичаји – морал је, по Видовићу, завичајна обичајност. Управо зато човек тешко може бити моралан у велеграду (по Шарлу Бодлеру, месец дана луташ Паризом, а не видиш никог познатог). Моралан је човек пре свега у завичају, међу онима које зна и који га знају. У парохији, где се људи окупљају око свог свештеника и воде дијалог после Литургије, препород постаје могућ као увиђање сопственог греха и греха заједнице, али и снажно покајање које је постављање новог почетка преображене људскости. Зато је Жарко Видовић био против клерикализма - израза воље за моћ људи у мантији, и истицао патријарха Павла као узор ка коме треба стремити, јер он је, по србском философу, био „брат – владика српски“ („Вама сам епископ, с вама сам хришћанин“, рекао би Блажени Августин.) Дело Жарка Видовића, дубоко и чисто, остаје да бди као међаш на усудним границама нашег постојања. Његова личност просветљног патника, радосника у Христу, свима који су га знали остаје као сведочанство да Небеска Србија постоји док постоје небески Срби попут блаженопочившег Жарка. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ ИЗВОР „ПЕЧАТ“ |