Нико не спори да је главни град Боке – Котор.  Само незналице и туристи зарезују Будву. Котор посјећују мисионарски бродови-библиотеке (Доулос, 2004), посјећују геј крузери (Celebrity Silhouette, 2013), посјећује га флотила крузера и јахти, потом олигарси, државници, масони, шпијуни, оберкурве... чиме се, дакако, не треба хвалити, али служи као одличан увод у то колико је Котор, поред тога што је лијеп и географски алогичан, све вријеме тема многих геополитичких ћакула.

Преко Котора Његош одлази у свијет, у Котору ће убити књаза Данила И Петровића, а његовом насљеднику, Књазу Николи, стићи ће Фројд. Итд, итд. Котор је главна лука средњовјековне српске државе. И одличан тег клупку змијах увезаних с оностраним, који се не преплићу у Будви, нити у Подгорици, него баш у Котору. Како онда, тако и данаске.

Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја... да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“?

Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски Српске православне цркве, о. Момчило Момо Кривокапић, један од најобразованијих Бокеља у историји, на увид ставља непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву христову веру“. Екавица и мало х су изворни, као и велико М у именици Маузолеј, из времена док га на врху Ловћена још није ни било.

Елем. Прије скоро 50 година Ватикан је дебото имао оперативне планове за обезглављивање Ловћена и сламање духовне кичме Црне Горе и православне Боке Которске.

У писму митрополиту Данилу (све грешке су изворне), наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше... где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.

„Свима је јасно“ – каже се у писму папиног изасланика – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, можесе рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру заштој је вољан и да уложи велика средства“...

У наставку писму митрополиту Данилу, папин изасланик спекулише: „Верујући да ће у вама наичи и на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вера, и тај народ поврати и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да се све жртве поднесеи сва средства зато уложи“.

Зато је требало да се Озана огласи светицом а њени остаци похране у маузолеј на Ловћену, „за што ће битии изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост Маузолеја“.

Папин изасланик, звани Паловинети, узалуд се надао да ће у митрополиту Данилу наћи саговорника. А нуди му чак и „положај међу својим најближим сарадницима“, уз загарантовану дискрецију.

Стари Бокељи и данас имају пословицу: Карта канта, у значењу – писмо (до)казује. Београдска издавачка кућа „Јасен“ објавила је 2013. мега-документ под насловом „Седам Његошевих сахрана“. Данас се кости највећег Црногорца међу Србима налазе у саркофагу на врху Ловћена, без икаквих хришћанских ознака.

Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски, о. Момо Кривокапић, човјек који се својеврено успео на многе свете горе па и на Синај, одлучио је да никад ногом не стане на Ловћен, оскврнут 1972. На мало простора, мудром доста.