 Отворено писмо монаха Митрополије молдавске и буковинске Високопреосвећном Теофану, митрополиту Молдавије и Буковине поводом „Свеправославног Сабора“
Међу потписницима су: манастир Палтин Петру Вода; архимандрит Харитон (Негрја), настојатељ манастира Петру Вода и наследник архимандрита Јустина (Првуа); јеросхимонах Симеон из манастира Сихастрија; протосинђел Антим из манастира Бистрица и протосинђел Јероним, настојатељ скита Светог Теодора, као и многи други. Високопреосвећени оче Митрополите, Христос воскресе!
У ове дане велике радости за све нас, православне хришћане, када Христос „из гроба восијал“ и „смертију смрт попрал“, са смирењем и радошћу желимо да поделимо ова узвишена осећања са Вашим Високопреосвештенством. Напоредо са овом пасхалном радошћу, наше душе, као и душе многих других живих чланова Цркве Христове (клирика, монаха и мирјана), прожима такође и осећање дубоких страховања поводом будућег „Великог и Светог“ сабора, који треба у јуну месецу да се одржи на острву Крит. Ми знамо да је велика мисија нас монаха да се молимо за сав свет и - као основно делање, - стражење над собом и просвећене душе, али, у исто време, савест нам не дозвољава да будемо равнодушни према савременим проблемима који се тичу вечности. Тако нам је и велики исповедник и началник монаха Свети Теодор Студит говорио, да „када је вера у опасности, заповест је Божија да се не ћути. Ако је реч о Вери, нико нема право да каже: 'Ко сам ја? Зар сам ја свештеник? То није моја ствар'“. Наши страхови не произилазе из егоистичких позиција и жеље за расколом или бунтом, већ из превелике искрености и жеље за спасењем. Узрок наше забринутости су пројекти докумената тог „великог сабора“, а пре свега докуменат „Однос Православне Цркве с осталим хришћанским светом“, у чијој се првој тачки признаје самосвест Православне Цркве, али се већ у тачкама 4,5,6 и 7 искривљује догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, како је то одлучено на Другом Васељенском Сабору, и притом се разне јереси признају за цркве. Свети Фотије Велики је говорио да „постоји само једна Црква Христова, Апостолска и Саборна, не више њих, чак ни две, а све остало су у суштини синагоге лукавих и зборишта бунтовника“. Нацрти докумената не само да не третирају остале „цркве“ као јереси и инославне, већ и протежирају уједињење са њима, како је то показано у тачки 5. Изрази као што су „невидљиво јединство“ или „изгубљено јединство хришћана“, који се често помињу у тачкама 4,5,6 и 12, не одговарају богословском духу Светих Отаца Православне Цркве и темељна су поставка пројеката докумената. Православна Црква никада није тражила уједињење са јеретицима (аријанцима, монофизитима, монотелитима и иконоборцима), већ, напротив, њени живи чланови се налазе у постојаном и пуном јединству једни са другима и са Главом Цркве – Христом васкрслим. Православна Црква је свагда сматрала да се уједињење може остварити једино кроз покајање јеретика, одрицање од њихових јереси и вођа, а из пројекта докумената не стиче се утисак да ће се они вратити Православљу. Шта више, Свети Кипријан Картагински каже да се „јеретици никада неће вратити Цркви, ако их ми будемо утврђивали у њиховом уверењу да су они такође имају Цркву и Свете Тајне“. Друго место које изазива бол, јесте 22 тачка пројекта документа, у којој велики сабор узурпира право да буде коначни и компетентни судија у питањима Вере, заборављајући на историјску чињеницу да је црквена пунота, која је будна догматска свест Цркве, - свагда коначни одлучујући фактор. Наше неспокојство изазива и текст о мешовитим браковима између православних и инославних, који су апсолутно неприхватљиви за Православну Цркву. 72. правило Шестог Васељенског Сабора јасно о томе говори да „не треба да се меша оно што се не може мешати“. С обзиром да предвиђени за гласање текст „Однос Православне Цркве с осталим хришћанским светом“ има догматски карактер и да је, очигледно, екуменистички, што суштински искривљује и урушава Цркву, ми, уз сво уважавање, не можемо бити сагласни са њим и остајемо следбеници Светих Отаца. Такав негативан однос према тексту пројекта документа, исказали су и Синод Грузијске Цркве, Синод Бугарске Цркве, Синод Руске Заграничне Цркве, грчки јерарси (Високопреосвећени Серафим Пирејски, Јеротеј Влахос, Серафим Китирски, Јеремија Гортински, Павле Глифадски), Кипра, Молдавије, Украјине, професори богословља (Димитрије Целенгидис, Теодор Зисис) и Света Гора Атон. Због тога, позиција Вашег Високопреосвештенства, утемељена на Светој Традицији Православне Цркве, биће духовна светлост која ће поверено Вам стадо путеводити стопама наших великих Светих Отаца и православних Исповедника ка Царству Божијем. С дубоким смирењем просимо Ваше отачке молитве и архијерејске благослове. Нека би Вас Господ укрепио у сваком правилном исповедању и сваком и благом и душеспаситељном делу. (следе потписи) Превод са румунског на руски: Зинаида Пејкова Превод са руског на српски: „Борба за веру“ На фотографији у наслову: манастир Петру Вода Извор: odigitria.by |
