Грчка Република Православна Митрополија Пиреја № протокола: 528 г. Пиреј, 23. мај 2016. године Његовом Високопреосвештенству, Митрополиту Кишиневском и све Молдавије Високопреосвећеном Владимиру, г. Кишинев Високопреосвећени Свети Брате у Христу, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
С братским целивом у Господу и с дубоким осећањима љубави у Христу шаљем најтоплије празничне поздраве с славним Господњим Васкрсењем Вашем Високопреосвештенству у име свештеног клира и христољубивог народа приморског града Пиреја наше Свештене Митрополије, прве по величини луке Грчке. Наш свети брате у Христу! Догодило се да нам је постало познато о разноврсном и напорном раду, који је био остварен од Вашег Високопреосвештенства, како ради проповедања Јеванђеља онима који су далеко од Православне вере, тако и ради подршке – материјалне и духовне – Православној вери у Вашој Богоспасаваној Митрополији: у Православној Цркви Молдавије, - дело, за које ми захваљујемо и прослављамо Светог Троједног Бога. Такође нам је постало познато о многонапорној бризи и старању, које Ви улажете да би сачували и штитили вернике Молдавије, не само од разноврсних јереси, већ и од незаконитог и безбожног прозелитизма од стране демонске и проклете Уније. У оквиру тог старања Ви сте узели на себе труд и понели расходе, како би у Вашу Митрополију позвали из Грчке Цркве учене и духовне мужеве, такве као прот. Георгије Металинос, прот. Теодор Зисис и г. Димитрије Целингидис, професоре богословских факултета Атине и Солуна, с циљем духовног усавршавања и очувања у Православној вери верног народа Молдавије. Ми прекрасно памтимо недавну посету г. Кишиневу, престоници Молдавије, прот. Теодора Зисиса, који је 21. и 22. јануара 2016. године наступао пред многобројном публиком, приближно 2500 људи, са јако горућом и актуелном темом: сазив предстојећег Светог и Великог Сабора у јуну на о. Крит. Поводом овог важног црквеног догађаја наша Свештена Митрополија је у сарадњи са Свештеном Глифадском, Гортинском и Мегалополиском, Кифирском Митрополијом, као и са Сабором клирика и монаха, организовала научно-богословску конференцију на тему: Свети и Велики Сабор: велика припрема без наде, која је одржана 23. марта 2016. године у спортском центру Мира и пријатељства у рејону Нео Фалиро г. Пиреја. Овој Конференцији су својим присуством указали поштовање Високопреосвећени архијереји, игумани и игуманије манастира, светогорски оци, свештенство, председници хришћанских заједница и организација, професори Богословских факултета и богослови, као и око хиљаду верника. У току рада Конференције формирана је Научна комисија, у коју су ушли: а) моја недостојност, б) високопречасни протосвештеник Георгије Металинос, заслужни професор Богословског факултета Атинског универзитета, в) високопречасни протосвештеник Теодор Зисис, заслужни професор Богословског факултета Солунског универзитета, г) високопреподобни архимандрит Атанасије (Анастасиу), проигуман Свештене обитељи Велики Метеори, и д) високопоштовани г. Димитрије Целингидис, професор догматике Богословског факултета Солунског универзитета. На Конференцији су присуствовали и учествовали Његово Преосвештенство епископ Банченски Лонгин (Украјинска Православна Црква) и члан игуманског савета Свештене обитељи Велика Лавра на Светој Гори о. Сава. Његово Високопреосвештенство Митрополит Ловечки Гаврило (Бугарска Православна Црква) био је заступљен о. Матејом Вулканескуом, клириком наше Свештене Миторополије, који је и прочитао његов поздрав Конференцији. Главна тема Конференције била је разматрана са четири предавања: моје недостојности и следећих излагача: Митрополита Навпакстог и Св. Власија Јеротеја, Митрополита Глифадског Павла, Митрополита Китирског Серафима и Митрополита Гортинског и Мегалополиског Јеремије, заслужних универзитетских професора – прот. Георгија Металиноса, прот. Теодора Зисиса, г. Димитрија Целенгидиса, архим. Саранда (Сарандоса), магистра Богословског факултета Атинског универзитета, о. Атанасија (Анастасиуа), прот. Петра Хиирса, магистра Богословског факултета Солунског универзитета, прот. Анастасија Гоцопулоса (магистар богословља), клирика храма Св. Николаја у Патри, архим. Павла (Димитракопулоса) (магистар богословља), управника Одељења за борбу с јересима и сектама наше Свештене Митрополије, г. Ставроса Бозовита, богослова-публицисте, члана Братства богослова Сотир и прот. Ангелоса Ангелакопулоса (магистар богословља), клирика храма Св. Параскеве у рејону Неа Калиполи наше Свештене Митрополије. Као резултат наступа излагача и потоње расправе састављена је и једногласно прихваћена следећа одлука: 1) Богословље наше Цркве је плод Божанског Откривења, опита Педесетнице. Црква се не замишља без богословља и богословље не постоји ван Цркве, пошто је то богословље, које су изложили Пророци, Апостоли, Оци и Свети Сабори. Када неки Сабор богословствује неправославно, онда он не може бити истинити Православни Сабор, прихваћен од православне пуноте. То се може догодити када у Сабору узимају учешћа лица која не владају опитом Отаца, који су достигли обожење, или особе, које, не владајући таквим опитом, не следе светоотачке догмате у потпуности, већ их тумаче по своме. У том случају чланови Сабора уобличавају безбожна учења, и налазе се под утицајем политичких или других циљева. Савремена је црквена стварност доказала да данас на многа високопостављена лица црквене јерархије на неодговарајући начин утичу политички фактори. Исто тако, у многим случајевима у унутарцрквеним односима се стварају сукоби, надвлађују национални и политички интереси. 2) На основу дуготрајне историје припрема за сазив Светог и Великог Сабора, која броји више од деведесет и три године, на основу тематике предсаборних докумената и изјава организатора, ми смо убеђени у то да постоји мањак саборности, мањак богословске пуноте, јасноћа и тачност у односу на разматрање докумената и, што је још горе, они су нетачно уобличени с богословске тачке посматрања. Посебно се у вези недостатака поменутих докумената односи следеће: 3) Неучествовање свих епископа на сазваном Сабору, већ учешће на њему само 24 сваке Помесне Аутокефалне Цркве, јесте страна појава у односу на наше канонско и саборско Предање. Постоје историјска сведочанства, која говоре о томе да не делегацијско представљање, већ по могућности учешће епископа свих епархија Васељенске Цркве има велику силу. Мишљење о тиме да Сабор не може бити означен као Васељенски због разлога неприхватљивог тврђења, да на њему не могу узети учешће „западни хришћани“, иде у потпуну противречност са Светим Оцима, који су сазивали Свете Саборе у одсуству јеретика. Последично, неприхватљивим се јавља да његови организатори хоће да му придају ауторитет раван значају и достојанству Васељенских Сабора. Међутим, овај сабор не може бити назван Свеправославним, јер се на њему искључује учешће свих православних епископа, и то је потпуно очигледно. У истој мери у нашем Црквеном и канонском предању нема сведочанстава, и из тог разлога није прихватљива одлука о тиме, да постоји нека схема: једна Црква – један глас, при консензусу свих епископа одређене Помесне Цркве. Сваки епископ има право на свој сопствени глас, а при решавању питања, која немају догматски значај, треба применити начело: „преовлађује глас већине“. Ми, такође, сматрамо недопустивим да су питања, која ће бити разматрана на Сабору, бити решена раније и да би рад Сабора био организован без учешћа у њему свих постојећих епископа Помесних Цркава и без давања им могућности да саборно искажу свој став по постојећим питањима. 4) До сада спровођени „Међухришћански“ и „Међурелигиозни“ дијалози православља с „инославним“ завршавали су трагичним неуспехом, о чему се данас сведочи како од нас, тако и од самих покретача тих дијалога. На тај начин, тим Дијализама наводна указивана помоћ ради враћања „инославних“ истини у Христу и Православљу, на самом делу јесте обмана и доказује се само њено одсуство. У коначном збиру, Дијалози су служили и спроводили циљеве тзв. покрета „Њу Ејџ“ и глобализацији. Суштински недостатак предсаборских докумената, предатих ради разматрања на предстојећем Сабору, јесте чињеница да у њима на чудан начин одсуствује критичка оцена до данас спровођених, како двостраних Богословских Дијалога између Православне Цркве и осталих „хришћанских конфесија“, тако и оцена учешћа Православне Цркве у „екуменистичком покрету“ и „ССЦ“, о чему је била помена у текстовима 3. Предсаборног Саветовања. 5) Предсаборски документ „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ објављује собом стварну укупност богословске недоследности и противуречја. Тако т. 1. објављује о црквеном самосазнању Православне Цркве, где је она потпуно тачно названа „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом“. Међутим, у т. 6. се јавља израз противречан горњем. На особен начин се врши напомена о томе да „Православна Црква признаје историјско постојање других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с њом“. У овом случају потпуно оправдано ниче питање: ако је Црква „Једна“, сагласно Символу вере и самосазнању Православне Цркве (т. 1.), зашто се онда говори о другим хришћанским црквама? Очигледно да су те цркве „инославне“. Међутим, православни хришћани уопште не могу називати „цркве“ инославних „црквама“, пошто с догматске тачке гледишта немогуће је говорити о многим „цркавама“, које имају различите догмате и, наравно, разликују се по многим богословским питањима. Последично, пошто те „цркве“ непроменљиво пребивају у својим безбожним догматима вере, онда ће с наше стране бити богословски нетачно признати, чак и позитивно се изражавати о томе, да у њима постоји нека „црквеност“ ван „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. У тој т. 6. постоји и друго озбиљно богословско противречје. На почетку ове тачке примећује се следеће: „Јединство, које поседује Црква по својој онтолошкој природи, не може бити нарушено“. Међутим, поред тога на крају ове тачке пише да Православна Црква својим учешћем у „екуменистичком покрету“ има „објективни циљ – припремити пут за јединство“. У овом случају ниче питање: пошто се јединство Цркве јавља као датост, онда какав вид јединства Цркве се тражи у оквиру „екуменистичког покрета“? Могуће да се овде подразумева повратак „западних хришћана“ у Једину и јединствену Цркву? Међутим, ово се не чини очигледним из слова и духа читавог Документа. Противно овоме, стиче се утисак да се има као датост раздвојеност Цркве и у перспективи вођени дијалог предвиђа обнову јединства у раздељеној Цркви. 6) Горе поменути документ се налази у оквирима нове екуменистичке еклисиологије, која је већ била изложена у време 2. Ватиканског псевдосабора. У својству своје основе ова нова еклисиологија има признање крштења у свим „хришћанским конфесијама“, („крштењско богословље“). Творци овога документа, да би придали канонски ауторитет и саборну законитост овој безбожној еклисиологији, приводи 7. правило Другог Васељенског Сабора и 95. правило Пето-Шестог Васељенског Сабора. Међутим, свештени канони одређују само начин уласка у Цркву кајућих се јеретика, и у њима се уопште не говори о „еклисиолошком статусу“ јереси, ни о процедури дијалога Цркве с јереси. Ван сваке сумње, овде се не подразумева „постојање“ тајни код инославних, као ни то да јереси дају спасавајућу Божанску благодат. Црква никада није признавала нити учила о црквености у заблуди и јереси. Место унутар „броја спасаваних“, о којима говоре свештени канони, налази се само у Православљу, а не у јереси. Икономија, коју уводе горе поменута правила, не може се применити у односу на „западне хришћане“ (римо-католике и протестанте), зато што се губе богословске основе и критеријуми, који су установљени конкретним правилима. И, пошто у догматском самосазнању наше Цркве не може бити примењива икономија, западни се позивају на одрицање од својих јереси, да их анатемишу, да напусте своје религиозне заједнице како би постали оглашени и молили у покајању, да кроз тајну Крштења постану сапричасници Цркве. 7) Слично горе помињаном: у тексту се нигде на помињу јереси или заблуде, које се не одређују у њему као такве, као да у садашње време дух заблуде више уопште не делује. Текст не помиње о неким јересима или искривљењима црквеног учења и живота у тзв. „хришћанском свету“, смештеном иза граница Цркве. Напротив, заблуде и јеретичка одступања од учења Светих Отаца и Светих и Васељенских Сабора означавају се као „традиционалне богословске разлике или појаве могућих нових неслагања“ (т. 11.), која су Православна Црква и инославни дужни да „превладају“ (т. 11.). Треба исправити синтагму „јединство цркви“ у „јединство Христове Цркве“. Такође у тексту нема никаквог позива на покајање и на одрицање и осуђивању заблуда и неправославних учења, која су незаконито уведена у живот у тим јеретичким заједницама. 8) Горе поменути документ чини опширно помињање о „ССЦ“ (т. 16-21.) и потврдно оцењује његов допринос у „екуменистичком покрету“, примећујући при том пуно и равноправно учествовање Православних Цркава у њему и њихов допринос „сведочењу истина и напредовању јединства хришћана“ (т. 17.). Ништа мање, утисак, који нам ствара наведени документ у односу на „ССЦ“ јесте лажан и вештачки. Прво, зато што такво укључивање Православне Цркве у организацију, која објављује себе у својству „надцркве“, као и сапостојање и сарадња Православне Цркве с јересју јесте нарушавање њеног канонског уређења, нарушавање њеног еклисиолошког самосазнања. Богословска суштина „ССЦ“ јесте отворено протестанска. Сведочење Православне Цркве до нашег времена у целини није било прихваћено од свих протестантских конфесија „ССЦ“, што постаје очигледно, исходећи из 70-годишње његове историје. Све указује на то да се циљ „ССЦ“ састоји у хомогенизацији његових конфесија-чланова, помоћу дуготрајног процеса преплитања. Текст документа утајује реалну слику до данас продуженог Дијалога с протестантским конфесијама – члановима „ССЦ“, и њихову безизлазност због онога до чега су данас дошли протестанти. Осим тога, из разлога неприхватљивости с православне тачке гледишта, нису били осуђени заједнички документи, прихваћени на генералним Асамблејама „ССЦ“ ( у Порто Алегрију, Пусани итд.). Шта више, савршено се ћути о дегенеративним појавама, с којима се срећемо у тој организацији, као „Лимска Литургија“, интеркомунион, међурелигиозна молитва, рукоположење жена, употреба инклузивног језика у односу на Бога, признавање содомије од многих конфесија итд. 9) Промена календара 1924. године у Васељенској Патријаршији и Грчкој Цркви је било учињено једностраним поступком и самовољно, будући да није била донета свеправославна одлука. Међу Помесним Православним Црквама је произашао расцеп у литургијском јединству, и изазвана појава раскола и деоба међу верницима. У овој промени су заједно учествовали и подстицали на то „инославне“ конфесије и тајне организације преко патријарха Мелетија Метаксакиса. Црквене вође су обећале да ће у будућности бити сазван Сабор ради разматрања и решавања овога питања. Нажалост, у време дуготрајних предсаборских токова паписти и протестанти су предложили православнима ново питање – „о заједничком празновању Васкрса“, желећи тиме да обрате пажњу на она питања која њих занимају, и да би нас одвратили од разматрања питања о лечењу рана, нанесених богослужбеном јединству у празновању непокретних празника, што је изазвано и пастирском неопходношћу. На завршној етапи припрема за Сабор и без саборне одлуке Помесних Цркава, питање календара је било искључено из списка питања за разматрање, у време када се оно јавља у већој мери као актуелан и критичан проблем. 10) Историја Светих Васељенских Сабора нас уверава у то да су они сазивани сваки пут када би нека јерес угрожавала богонадахнути опит црквене истине и њено изражавање од Тела Цркве. Уместо тога, идући Сабор се не сазива од ограђивања вере од јереси, већ зато да би дао потврдно признање и озакоњење свејереси екуменизма. По томе се овај Сабор не заснива на искуству читаве Цркве, већ, супротно томе, овај Сабор то искуство унижава и умањује, прекида и презире. Читав ток припрема и тема Сабора јесу резултат наметање од стране црквене олигархије, која излаже академско, закржљало, млитаво и бездушно богословље, одвојено од Цркве. Завршни судија правилности и основаности одлука Сабора јесте црквена пунота: свештенство, монаштво и верујући Божији људи, који, захваљујући бодром црквеном и догматском сазнању, или прихвата или одбацује њихове одлуке. Међутим, код будућег Сабора потпуно одсуствује овај важни чинилац, јер је званично било изречено да ће носилац пуноважности одлука бити саборни систем, а не православна пунота. 11) Још је један кључни услов истинитости Светог и Великог Сабора – признање, у својству Васељенских, два сабора, који се као такви јављају у сазнању православне пуноте: Осмим Васељенским Сабор из 879-880. г., сазван од Св. Фотија Великог, и Деветим Васељенским Сабор из 1351. г., сазван од Св. Григорија Паламе, који поседују сва својства Васељенских Сабора, и који су осудили јеретичко учење папизма. Но, теме предстојећег Сабора и пресаборски документи не допуштају такву могућност. 12) Православни пост се толико укоренио у сазнању православнх пастира и православног народа да нема никакве потребе за његовим скраћивањем или прилагођавањем. Пастири Цркве су они којима је неопходно да добију потпуније православно образовање и задобију аскетски дух, ради тога да би могли својим примером и недокучивим богатством светоотачке писмености с расуђивањем поучавати своју паству. Наша Православна Црква примењује христољубиво-човекољубиву икономију у свој њеној величини по свој васељени. Код Светих Отаца има толико књига повећених посту, у којима они разматрају његову корисност за спасење и могућност да се помоћу поста умртве страсти, и зато не треба скраћивати пост. Ово је настојање добило своје право на постојање због менталитета минимализма, који оправдава постотачке обнове, које се уводе због савременог света. Ако будући Сабор буде наметао нове реформе односно дана поста и коришћења хране, онда ће он подражавати тоталитаризам, који је својствен канонском праву папизма, који је установио правилник и неиздрживе мере ради деловања по принципу икономије. 13) У 20. веку екуменизам се дегенерише и мутира, претварајући се у неки „сверелигијски спектакл“. Бесконачни међурелигијски сусрети и заједничке молитве православних с религијским лидерима читавог света (нпр., у Асизију) сведоче о томе да је коначни циљ екуменизма сједињење религија у чудовишни облик, ужасну „Надрелигију“, која стреми уништавању спасавајуће истине Православља. Међурелигијска сарадња с другим религијама не може бити оправдана ни на основу Светог Писма, ни православним светоотачким богословљем. Богонадахнута реч Апостола Павла је довољно јасна: „Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом?“ (2. Кор. 6, 14). Идеал мирног сапостојања, којим се обично покрива међуконфесионални дијалог, постаје немогућ, јер се оштро супроставља речи Господњој: „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20), и речима Апостола: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12). До сада вођених Дијалога, нажалост, нису могли предати неискривљено православно хришћанско учење, нити привући макар једну религиозну заједницу Православљу. Напротив, они су дошли до жалосно лошег положаја: они су заведени у заблуде и јереси, дају светогрдне изјаве, саблажњавајући верни народ Божији, заводећи у заблуде невине у вери, и самим тим изазивају велико духовно кварење и ерозију православног мишљења. Без обзира на број до сада вођених Дијалога, исламски фанатизам не само да не престаје, већ он поприма све веће размере. 14) Борба пророка Старог Завета, упоредо с борбом Отаца наше Цркве, треба да нас надахну и воде, како би сачували наше драгоцено наслеђе. Покушаји кварења вероучења пророка Мојсија ми видимо још у Старом Завету, где су, на почетку религија Хананеја, и касније религија Вавилоњана и елементи египатске реглигије, претили икривљавањем вере у Јединог Бога. Велики мужеви (пророци, цареви, владари држава итд.) усрдно су се борили за чување учења вере Мојсија у чистоти. У појединости, рат се водио против разних лжепророка, који су се појављивали с времена на време. Сводећи збир свему горе реченоме, ми долазимо до закључка да сазвани Свети и Велики Сабор неће бити ни Велики, ни Свети, зато што на основу садашњих података не следи да ће он бити сагласан са саборским и канонским Предањем Православне Саборне Цркве, и да ће бити аутентични наставак древних великих Васељенских и Помесних Сабора. Начин, помоћу кога су уобличени предсаборски документи, који имају догматски карактер, не остављају сумње о томе да тај Сабор има за свој циљ давање „инославним“ статус црквености и самим тим да прошири канонске и благодатне границе Цркве. Међутим, ни један Свеправославни Сабор не може дати другу границу постојећем и досадашњем идентитету Цркве. У предсаборским документима, такође, нема назнака тога да је Сабор дужан да прође са осудом савремених јереси, и у првом реду свејереси екуменизма. Напротив, све указује на то да сазвани Свети и Велики Сабор предузима покушај озакоњења екуменизма и његовог учвршћења. Међутим, ми смо апсолутно уверени у то да било које одлуке у екуменистичком духу неће прихватити свештенство и верни народ Божији, док ће, у исто време, сам Сабор бити записан у историји Цркве као лажни сабор. Ваше Високопреосвештенство! Ако будући Свети и Велики Сабор стварно жели да буде Православни Сабор, он треба да донесе, сагласно нашем смиреном мишљењу, следеће актуелне одлуке: а) Признати одлуке свих претходних Васељенских Сабора (од Првог и до Седмог Васељенског), тј. од Светих Отаца установљене догматске одлуке и свештене каноне, б) Признати два сабора деветог и четрнаестог столећа, који се од свих православних сматрају за васељенске, тј. VIII у време Св. Фотија Великог, 879. г. и IX у време Св. Григорија Паламе, 1351. г., који су осудили – први Filioque и првенство–примат папе као јереси, а други је као јерес осудио учење о тварности благодати, и, последично, и папизам као јерес. в) Неопходно је осудити јерес синкретистичког екуменизма, како ју је називао Свети Јустин Поповић. г) Неопходно је осудити присуство и учешће Православних Помесних Цркава у тзв. „Светском Савету Цркава“ („ССЦ“). д) Неопходно је прекинути Међурелигијске Дијалоге и Богословске Дијалоге с римо-католицима, протестантским конфесијама „ССЦ“, а такође и с монофизитима. е) Неопходно је осудити постотачку и антиотачку „нову „еклисиологију“, која одбацује благодатне, догматске и канонске границе Цркве. ђ) Неопходно је изабрати, рукоположити и извршити устоличење новог Православног Римског папе у древној патријаршији Рима, не признавајући устоличење садашњег узурпатора Западне патријаршије и јересијарха, тзв. папе Франциска. На тај начин, биће решена питања о папизму, унијатству и протестантизму. ж) Неопходно је створити Аутокефалне Цркве, и, самим тим, решити питање о Дијаспори и з) Неопходно је следити светоотачки пут – проповедати Јеванђеље по читавој Васељени помоћу стварања сателитских платформи ради сведочења о Православљу на 17 језика. На тај начин, може се заврштити с јересима помоћу васељенске проповеди и ширења светоотачког наслеђа, прослављајући Бога и штитећи човека. Текстове докумената Сабора треба у потпуности поново написати, у духу Светих Отаца и црквеног Предања. Недовољно је сазивати неки Сабор само и само ради тога да би се у свету створио утисак, да су православни јединствени. Јединствени у чему? Јединство настаје само на основу Истине. Јединство је плод Светога Духа, како нам је о томе говорио наш Господ Исус Христос у Својој првосвештеничкој молитви: „да буду једно… освети их истином твојом… да и они буду освећени истином“. Јединство Цркве се састоји у неповређеном и целосном чувању учења праве вере, коју су нам предали Свети Апостоли и Свети Оци. Одвојени и одбијени од Цркве јесу они који мисле другачије него Свети Оци Цркве, како нам говори Преп. Теодор Студит. Свети Оци су назвали Цркву „Саборном“ зато што само она чува пуноћу Истине и исповедања вере, без којих се нико не може спасити. Веома је важно схватити да је реч, не о покушају измене поста или монашког чина или поретка богослужења, већ се искривљава и изопачава оно што изазива највећу забринутост – еклисиолошко догматско учење Цркве. Ваше Високопреосвештенство! Знајући довољно добро Вашу пуну преданост и жртвену љубав према Спаситељу Исусу Христу, коме Ви служите свим Вашим бићем, Ја Вам шаљем ове моје мисли, поводом проблема које изазивају нашу забринутост. Ми се молимо дан и ноћ нашем Архипастиру и све надилазећем Господу Исусу Христу, да Вас Он укрепи Својом спасавајућом благодаћу, да би, када буде сазван Сабор, Ви, будући да сте члан делегације Руске Цркве, посведочили православну Веру, не прихватајући и не потписујући никакве одлуке, које се показују као јеретичке и стране Православној Вери и Предању. Желимо Вам многа љета, срећу, здравље и сверадост. МИТРОПОЛИТ + Пирејски Серафим Превод с руског: архим. др Никодим (Богосављевић) Извор: http://www.aparatorul.md/pismo-mitropolita-serafima-pireysk/ |