ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЛАВИРИНТ У ЧОВЕКУ?

ЧОВЕК У ЛАВИРИНТУ?

(Др Владета Јеротић и потрага за православном духовношћу)

 О др Владети Јеротићу

          Дело др Владете Јеротића, редовног члана Српске академије наука и уметности, познато је свима који се међу нама занимају за духовност. Др Јеротић је човек који је, као психотерапеут и професор пастирске психологије на Богословском факултету Србске Цркве, веома утицао на људе који су се занимали за питања религије, психологије, историософије, смисла живота уопште. Отворен за дијалог и другачији став, он је умео да се приближи многима и да многе наведе на размишљање. Његове књиге су радо читане, а често је виђен и у медијима. Увек се изјашњавајући као хришћанин, он је био спреман да говори о свом националном и верском идентитету, помогавши интелектуалцима да се тог идентитета не стиде.

Студенти су га запамтили као љубазног и доброг професора, а они који су му се обратили за помоћ нису били одбијени. Једном речју, др Владета Јеротић је човек чији се значај у србској култури крајем XX и почетком XXI века не може превидети: од психологије, преко теологије, до тумачења књижевности.

Но, овај зборник се не бави свим аспектима Јеротићевог стваралаштва. То би било немогуће, и прелазио би намеравани обим књиге. Циљ приређивача зборника је унеколико другачији: да укаже на извесне “подводне стене” Јеротићевог мишљења, које с крију у мору његових огледа и чланака, испод плаве површине православних надахнућа и стремљења. Зашто? Зато што се лађа боготражитеља лако може разбити о подводне стене неправославних мишљења. Учење о Богу и човеку није неутрално: од њега зависи наше практично, свакодневно понашање, наш пут према вечном спасењу.

Иако ова књига има критички однос према појединим ставовима др Јеротића, она је далеко од тога да његово дело пориче у целини. То би, на крају крајева, било супротно здравом разуму. На овакав зборник и његово сабирање подстакла нас је само опасност од, синкретизму склоног, модерног доба и његових искушења. Верујемо да ће и др Владета Јеротић и његова читалачка и слушалачка публика имати разумевања за такав наш став. Уосталом, нека се чује и друга страна!

                                                              О утицајима

Др Владета Јеротић се, поред православног Хришћанства, формирао под снажним упливом неогностицизма розенкројцерско-масонског и антропософског типа. У свом тексту о Новалису, немачком песнику – романтичару, др Јеротић покушава да споји розенкројцерство и хилијастичку идеју о “миленијуму Духа” са откривењем о стицању Светог Духа датом Серафиму Саровском, мада једно са другим нема никакве везе: јер, розенкројцери су веровали у остварење утопије у историји, а Свети Серафим Саровски је говорио о ЛИЧНОМ задобијању Духа Светога, кроз литургијско-подвижнички живот у Цркви. У огледу “Новалис и време које долази” др Јеротић је јасан: “Чезнући, најпре, да човек стварно постане религиозан, у срцу као и уму, што значи отворен према свему, описујући увек нове кругове, али из препознатог и из слободе прихваћеног Центра, Новалис се у оваквој универзалној религиозности опредељује за хришћанство. Међу његовим Духовним песмама неколико их је инспирисаних Христом, његовом љубављу и жртвом. Понесен хилијастичком идејом о хиљадугодишњем царству мира и моралног усавршавања на Земљи, Новалис будуће хришћанство сагледава као католичко (у смислу изворног значења грчке речи: католикос – општи, општеважећи, прави), ослањајући се на Лесинга, Канта и Шлајермахера, који су писали о “једној, универзалној и правој цркви”, односно гајили наду у једно будуће доба у коме ће људски род бити одгојен за “вечно Јеванђеље” (Лесинг). Овакав Новалисов хилијазам није био секташког порекла већ је почивао на традицијама оног езотерног хришћанства које је наговештавало “хиљадугодишње доба Светог Духа” (после старозаветног доба Оца и новозаветног доба Сина), чија се скривена нит од Јоакима из Флоре провлачила преко Дантеа, ружокрсташке реформације, Лесинга и Шелинга, све до Штајнера, Кандинског и Јунга. Један прост руски калуђер, свети Серафим Саровски, на почетку XIX века, озарен унутарњим просветљењем, без икаквог страног утицаја, сам је имао исту визију о силаску Светог Духа у човека и човечанство, као могућем путу спасења.

У својој оригиналној визији таквог будућег хришћанства, у коме ће деловање Светог Духа бити видљиво, Новалису ништа не смета да у такво хришћанство стави наслеђе античких мистерија, оно што највиталније непрестано траје од паганства у људском бићу, као и гнозу – али не у смислу луциферског бекства од земље и негације телесног, односно материјалног у човеку, већ као езотерну спознају узвишеног. Њега није интересовала реформација нити противреформација цркве, као ни обнављање старе форме црквености. Оно што га је једино стварно узбуђивало, било је обнављање доживљаја Христа у срцу и уму слободног човека”.

Ево, дакле, традиције под чијим се утицајем нашао др Јеротић: “езотерно” хришћанство Јоакима да Фјоре (римокатоличког хилијасте), Дантеа (који је доживео уплив гностичких идеја што су их, кроз песме о Дивној Дами, Европом ширили трубадури и трувери), розенкројцера (претеча масонерије, који су, бавећи се алхемијом и окултном философијом, били пантеистички еманационисти, посвећеници магијске иницијације кроз коју се спознаје да “што је горе, то је и доле”), Лесинга (масона-просветитеља, учитеља “универзалног братства” људи укључених у слободнозидарску дружину), Шелинга (немачког идеалисте чији је поглед на свет такође био неогностичке обојености), Рудолфа Штајнера (једног од најзначајнијих окултиста XX века, оснивача антропософије), Кандинског (сликара-антропософа, који се нашао међу претечама идеје “Уједињене Европе”) и Карла Густава Јунга (психо-гностичара.) Свети Серафим Саровски је, насупрот свима овима, исповедао чисту веру у Свету Тројицу, живога Бога, творевини недоступног по суштини (дакле, за разлику од “езотерних хришћана” није веровао у божанскост природе по себи), али доступног кроз безброј нестворених благодатних енергија – и то не било где, него само у Цркви коју је Својом крвљу основао један од Тројице, Бог који је постао Човек, Господ наш Исус Христос. Розенкројцери и Свети Серафим Саровски никакве блискости и везе немају: ни духовно, ни богословски; једно искуство, оно розенкројцерско, је гностичко, а друго је православно и благодатно.

Новалисово мешање паганских мистерија и хришћанства, плус гностицизам, др Јеротић не сматра луциферским (јер је, по њему, луциферско само “бекство од земље и негација телесног”, односно “материјалног у човеку”), него “езотерном спознајом узвишеног”. Међутим, није тако: кључ паганских мистерија и гностицизма је у самообоготворењу, у веровању да је човекова душа ПО ПРИРОДИ божанска и бесмртна, да то треба да СПОЗНА и да се ОСЛОБОДИ; кључ Хришћанства је у веровању да је човек саздан по Божјем образу и подобију, али не као бесмртан по природи, него са могућношћу благодатног причешћа Бесмртним и Живим, Који је Бог.

Кад ово знамо, јасно нам је да др Јеротић не успева да превазиђе многе замке хуманистичког (=хоминистичког) односа према човеку, који је непосредна плод просветитељско-масонске идеологије XVIII века. Та идеологија је нудила човечанству самопроглашену елиту “мудраца” (“езотерних хришћана”) што ће га повести хиљадугодишњем царству среће на земљи. (Ово што излажемо не значи да тврдимо да је др Јеротић антропософ или масон. Он се исповеда и причешћује као православни хришћанин. Али, ипак тврдимо да су масонско-антропософски утицаји на др Јеротића били толико јаки да се многи њихови трагови налазе расути по Јеротићевом делу. И, зарад читаоца, на њих треба и указати).

Што се масонерије тиче, о њој се писало и говорило много, и то на разне начине. Од почетка је, међутим, јасно да је ово гностичко-иницијатичка дружина која нема никакве везе са Црквом Христовом. И србски свеци су о томе посведочили. Тако је Свети Петар Цетињски 1813. године, поводом борби с Наполеоновим трупама у Боки Которској, упутио својој пастви писмо у коме упозорава да су Французи претили да ће крвљу залити Црну Гору, па каже: “Они би то и учинили по својству њихове злоће, будући да су најприје окаљали своје руке у крви законитога краља и краљевске фамилије и основали на темељу безбожја своје јакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу нијесу то могли учинити” – јер, по Светом Петру, код Црногораца, Срба витезова, није било издајника “јакобинскога духа”, него су сви дали заклетву да ће умрети за своју веру и слободу, не предајући се никад Наполеоновим трупама, што су у борбама и доказали. Отац Јустин је, у “Хришћанском животу”, говорио да је тајна зла највештије мистификована у масонству, а Свети Николај Жички је једном свештенику писао 25. фебруара 1956 (уочи свог упокојења): “Грчка и Руска црква су отворено осудили то као нехришћанску организацију, која поткопава Цркву Христову. Чувај се, дакле, од тога, брате Саво, и моли се Богу да се и други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путова који воде у смрт, а прави је пут спасења потежак, али је прав и сигуран”.

Дакле, Свети Петар је против масонско-јакобинске Француске револуције, преподобни Јустин Ђелијски зна за антихришћанску природу слободног зидарства, вешто прикривену иза приче о универзалном братству, а Свети Николај Жички отворено упозорава да се од ове организације, која поткопава Цркву, озбиљно треба чувати, јер је један од глатких путева који воде у пропаст.

Но, др Јеротић има извесних резерви по том питању.

У књизи “Постојаности Владете Јеротића” (“Партенон”, “Београдска књига”, Београд 2006.), у додатку (“Путокази духа / Од кога сам све учио”), под одредницом “Масонство” налази се (очито, као нешто са чиме је др Јеротић сагласан), следећа дефиниција слободног зидарства (из дела руског масона Новикова): “Ми смо под именом правог масонства подразумевали оно масонство које посредством самопознања и просвећености води најкраћим путем ка моралном усавршавању, и то стазама хришћанских поука... Свако масонство које поприма политичке облике је лажно; и ако у њему приметиш макар и трачак политичких облика, веза и релативизације речи једнакост, слобода – сматрај то лажним масонством”.

А у својој студији о Моцартовој “Чаробној фрули”, др Јеротић пева химну овој опери, која се, и данас, изводи као слободнозидарска иницијацијска музика, и најбоље изражава идеје мистичке масонерије, блиске нашем мислиоцу. Ево шта др Јеротић каже: “О Чаробној фрули давно су изречене највише оцене са највиших места. Поменимо само Гетеа, кога је музички садржај ове опере директно инспирисао да напише други део Фауста, или Бетовена који је ову оперу сматрао највећом опером свих времена, или Рихарда Вагнера, који је био задивљен најузвишенијом химном љубави која је икада у једној опери испевана. Није нимало случајно што је управо Херман Хесе посветио једну своју песму овој опери којој се искрено дивио.

Чаробну фрулу створила су заправо двојица пријатеља, Моцарт као композитор и директор путујућег позоришта Емануел Шиканедер као либретист. Блиско повезан са Моцартом и његовим радом, обојица су били слободни зидари, познајући вредности генија, Шиканедер је створио текст који је оговарао и духу времена и њиховој унутарњој зрелости, дубок текст једне бајке која је Моцарта уздигла у највеће висине музицирања.

Чињеница да је опера брзо освојила све познате позорнице Европе уз огроман успех свуда где се појавила, да је доживела и још доживљава безбројна извођења уз увек нове, инспиративне режије и декоре, да су је спонтано прихватили како најмлађи тако и најстарији слушаоци, необразовани као и најобразованији, несумњиво говори о томе да снаге и моћи које су згуснуте у ликовима опере потичу из најдубљих, архетипских слојева заједничког несвесног свих људи. Слушајући и гледајући ову оперу, пред нама поново оживљавају праслике вечитих симбола телесног, душевног и духовног човека, вечите борбе принципа Добра са принципом Зла, као и представа највишег Добра и Онога који ово Добро људима шаље. Божанско и људско спојени су у овоме тексту и овој музици онако како су хармонично спојени само у врхунским делима музике (Бах, Хендл, Бетовен), сликарства (Леонардо, Рембрант), скулптуре (Микеланђело) или литературе (Шекспир, Гете, Достојевски). Усуђујем се да кажем да је дејство музике из Моцартове Чаробне фруле непосредно исцелитељско.

Приђимо, најпре, ближе изворима из којих је дело настало. Према одличном познаваоцу Моцартовог живота и дела, Алфонсу Розенбергу, у овој опери сједињена је предаја духовне историје човечанства дуге четири хиљаде година. У њој су садржане египатске мистерије о Озирису и Изиди, идеја духовног савеза питагорејаца, Платонове духовне академије и нарочито хеленске мистерије, приче и бајке Европе, хришћанске идеје вере, наде и љубави, као и чежња XVIII века према јединственој новој светској Целини. У идеалним очекивањима нечег новог и бољег, као један од мање навођених извора у настајању Чаробне фруле, Розенберг истиче окултно-просветитељски покрет розенкројцера, ружокрсташа, с почетка XVII века, подстакнут списима песника, научника, теолога и социјалног реформатора Јохана Валентина Андреје. У току неколико наредних деценија розенкројцерске идеје постале су основа за један од најмоћнијих духовних покрета у Европи барокног доба. Ове идеје су подржавали и остали његови активни заступници, угледни научници, политичари и теолози ондашњег времена. Митска фигура тајанственог оснивача розенкројцерског реда, Кристијана Розенкројца, заокупљала је машту већине припадника овог реда, а сто педесет година касније у Моцарт-Шикандеревој опери нашла је своје оваполоћење у лику чувара култа сунчаног бога Озириса, Сарастра. Сто година касније розенкројцерски покрет уклопио се, већим делом, у тек основан тајни ред слободних зидара чије су ложе почеле ницати као печурке по свим већим градовима Европе, почињући од прве сачињене у Паризу 1732. године. Браћа тајног савеза слободних зидара обавезивала су се да ће помагати сироте и болесне, да ће неговати хришћанске идеале братства и слободе, да ће ћутати пред неупућеним о тајнама друштва и да ће реч Розенкројца изнету у биографији Јохана Андреје, чувати као завет. У стварности, идеје и обичаји слободних зидара потекли су највећим делом из религиозних јеретичких покрета XI-XIV века (пре свега богумила на Балкану, затим сличних моралних реформатора на Западу: катара, валдензера, раних францисканаца итд.), који су уздрмали социјални склоп западних земаља где је корумпираност цркве стварала све већи јаз између вере и практичног живота. У исто време са револуционарним, мада још утопијским покретима за поновним сједињењем вере и живота, расла је свест и самосвест у редовима зачетника грађанске класе Европе. Процес индивидуације добио је нов полет за класу која је нагло расла.

Поникло на идеалистичким, теистичким основама, још свеже у поменутим идејама општег братства међу људима, друштво слободних зидара окупљало је у својим редовима мноштво значајних људи свог доба (међу њима и Моцарта који је као ученик, тачније шегрт, ступио у бечку ложу “Доброчинство” 1784. године), а у току следећа два столећа прелазиће постепено са теистичких на деистичке, затим пантеистичке и најзад атеистичке позиције, расипајући се и активно мешајући у политичке догађаје, постајући све више део грађанског друштва и грађанских идеала времена. Негујући у првим деценијама свога постојања сањалачке планове о духовном и политичком преображају Европе, савез слободних зидара постојао је из века у век све стерилнији, окоштао у застарелим формама и ритуалима који су изгубили у симболима свој животни сок. Можда последњи узвишени реквијем за све тајне редове у нашем веку спевао је изванредно продуховљено Херман Хесе у свом последњем роману Игра стаклених перли.

Чисти, генијални, духовни Моцарт, који је потпуно и искрено припадао слободним зидарима, и брзо напредовао од шегрта преко калфе до мајстора у року од само неколико година, желео је да неким својим делом обесмрти оно што је било најплеменитије и најузвишеније у слободнозидарском учењу, а што се још могло назрети у његовом добу, како у појединим светлим ликовима слободних зидара, тако и у њиховим списима. Један од таквих који је на Моцарта директно утицао био је познати минералог и геолог, уз то сјајан литерата, Игнац фон Борн, чије је дело О мистеријама Египћана послужило као извор за стварање опере Чаробна фрула.”

Дакле, из претходног се види: др Јеротић Откривење дато Цркви Божјој не сматра јединитим, једино истинитим. Оно јесте лепо и узвишено, али није једно и једино. Постоји знање мистерија, које се, од доба Озириса до раних масона, преноси као тајна – вера у Великог Архитекту Универзума и његову синкретистичку религију. Колико ово све има везе са ставом Св. Кипријана Картагинског и свих светих, да, коме Црква није Мајка, томе Бог није Отац, читалац нека сам просуди. Додуше, др Јеротић се ограђује од уплива “атеистичке масонерије” у политику – њему је блиско розенкројцерско предање синкретистичког универзализма; али, и то предање је, упркос свим лепим формама, туђе Светом Предању.

 Др Јеротић и “роман за гатање”

Типичан идеал романтизма, геније који ствара и који превазилази границе добра и зла, коме је све дозвољено јер он букти пламеном познања недоступном обичним смртницима, др Јеротића је довео до поигравања са стварима којима се не би требало играти. Рецимо, он, у “Даровима наших рођака”, уклапа свој православни поглед на свет у окултистичке играрије “романа за гатање” Милорада Павића који се појавио под насловом “Последња љубав у Цариграду”. Основа Павићевог романа су тарот – карте, омиљено средство прорицања код свих магова (закључно са сатанистом Алистером Кроулијем.) Павићу нико не спори право да за своја дела користи предлошке какве год хоће (мада је он своју идеју изгледа “позајмио” од Итала Калвина, чији се, много раније објављен, роман “Замак укрштених судбина” такође заснива на литерарном читању тарота.) Али, др Јеротић није пуки књижевни критичар – он је и сведок вере Христове; као такав, дужан је да “прескочи” дело свог пријатеља Павића ако оно тако непосредно, сирово, уметнички непреображено, нуди гатарски тарот, са све упутствима за употребу. Пишући о Павићевој књизи, др Јеротић се не уздржава ни од оваквих коментара: “Кључ загонетке књиге Милорада Павића Последња љубав у Цариграду, дат је, по моме мишљењу, у Уводу књиге подужим цитатом “Из једне енциклопедије”: Реч је о гатању из шпила од 22 карте названих Тарот познатим из египатске традиције Хермесових култова. Карте тумачи гатар који, или познаје значење карата, или – почујте – сам им “придаје смисао који држи у тајности”. Милорад Павић, одавно страсни заљубљеник у Тајну, преузима улогу гатара да као књижевни стваралац – није ли сваки истински уметник и гатар? – одгонета Тарот словенске, православне културе. Ово наш писац чини претварајући се у лик поручника Софронија Опујића, Србина и Грка пореклом, који, са женским осмехом и мушким копљем “полази на дуг пут одгонетања” Тајне, почињући од прве и уједно, последње, нулте карте Тарота – Луде. Отац је за Софронија иначе говорио да је “луд ко кошава и да иде ивицом провалије”, баш као Луда на Тарот-карти са капом дворске луде, растављене у две кићанке, као змија када запалаца на оба своја, по значењу и дејству, супротна језичка, у пратњи кучета, жутог месеца и сребрних врхова планине (креатор свих карата у књизи је Иван Павић, сликар)“.

Шта значи израз “Тарот словенске, православне културе” који користи др Јеротић? Да ли православни Словен треба да се бави таротизацијом своје културе? Да ли је тачно да је сваки прави уметник – гатар? Да није сваки прави уметник сведок Истине? Колико је Павић уметник, а колико, како би рекао Момчило Настасијевић, онај који “симулира целину вештином”?

Но, др Јеротић се не зауставља на овоме. Има тога још, као “дарова наших рођака”, у огледу “С Павићем, последњи пут у Цариграду”: “Буђење мушке и женске Снаге у тек процвалој младости брескве осмог кључа, као и њихово различито показивање, подсећају ме на заносне речи Владимира Дворниковића, како би Срби и Хрвати морали да се допуњују и траже, као што се траже мушкарац и жена. Збиља, зар су Словени и Германи, Срби и Хрвати, православни, католици и муслимани ту, један поред другог вековима, да би се до истребљења тукли, или их је Бог поставио такве, различите и супротне, да би нешто један од другог “научили, свесно или несвесно тежили?

Др Јеротић наставља: “Девета карта Тарота је Пустињак. Одувек је било много пустињака, у нама и око нас, у православљу нарочито. Ја, Милорад и Софроније Олујић, и када смо у миру и, нарочито, када смо у рату, морамо као Срби искати помоћ од пустињака у светосавској испосници, оној горњој, у манастиру Студеници, или у Карејској, у Светој Гори. Ако тренутно тамо нема никога, Пустињак је у некој другој далекој планинској пећини, скривен од буке и беса. Мудра реч, коју Софроније, на путу у рат чује од пустињака, реч је о заменљивости побеђених и победника у рату, о апсолутној потреби ратовања и о релативности њеног исхода. Све то православни пустињак саопштава, скоро у длаку слично као што Кришна храбри Арџуну у Бхагавад-Гити”.

(Ако ово није “melting pot”, ја онда не знам шта је “melting pot”. Све је ту, збрда-здола: и Словени и Германи, и Срби и Хрвати, и православци, католици и муслимани, и пустињак који личи на Кришну кад Кришна храбри Арџуну, а ничему се не зна ни крај, ни почетак.)

На крају, препоручујући Павићев роман, др Јеротић каже да га је “декомпоновао и поново компоновао на начин, условно, православне христоцентричности”. Шта је ту христоцентрично, и да ли таротизација србске историје може бити христоцентрична, није нам сасвим јасно. Но, реч дајемо др Јеротићу: “Овога пута, при читању романа Последња љубав у Цариграду, препуштајући се, могуће, и више него при читању ранијих Павићевих романа непосредном утиску, декомпонујући и поново компонујући роман на начин, условно, православне христоцентричности, закључак о Павићевом новом роману био је, за мене, унеколико неочекиван. Ако се, наиме, и могао стећи површан утисак, при првом, релативно брзом читању ове Павићеве дугачке приче, да је играчки елемент у писца Павића почео да добија обрисе неких средњовековних позоришних фарси за које се не зна у шта се још могу у будућности претворити, при пажљивијем, поновном прочитавању романа, све позитивне пишчеве одлике, познате нам из ранијих његових дела, могле су бити и у овоме роману препознате: успешно смењивање парова супротности уз очуван закон симетрије; препуштање фантастичном и сненом до једне одређене, интуитивно тачно уочене границе, после које следује “реална” радња романа, уз сав познат драматски заплет љубавних и ратних збивања јунака и јунакиња у роману.”

А тајна романа би, сматра Павићев приказивач, могла бити у овоме: “Да, управо тако. Последња карта Major Arcanae, двадесет прва. Свет, приказан је полуголим андрогином, обешеним, али овога пута усправним Софронијем, затвореним у медаљону у коме је “круг као лавиринт”, свет човека затворен непрестаним рађањем и умирањем, изложен погледима четири јеванђелиста, који су с правом постављени на карти изван света (као уосталом што су већ једном приказани изванточка на десетој слици – Точак среће). Не налазећи начина да допру из света, преображеног ероса, до јеванђелиста, и међу њима нарочито до православног Јована-орла, велики љубавници света, Јерисена и Софроније, морају се коначно разићи, трагично - Јерисена би да опет рађа, као мајка земља већ милијарде година: између сина и оца Опујића одлучује се за оца, не слутећи да је капетан Харалампије Опујић већ био прошао кроз своју трећу смрт не приметивши је, трећи пут вампири више не оплођују. Јерисену Тенецки – Опујић наш писац оставља тако без потомства на крају свога романа, уколико је у некој новој причи не учини на волшебан начин плодном. И Софроније Опујић је остао без љубави. Он ће остати, додуше, предмет инцестуозне пожуде госпође Растине Калоперовић, више агресивне него сексуално похлепне, како то увек бива у односима полова када нема стварне љубави. Без агапе, као најузвишенијег облика љубави до које човек може да стигне – Ева, Марија, Софија – уз помоћ оне друге стране уговора с Богом (лева рука Божија), Човеку Софронију испуњаваће се све жеље, јер ће му “све будуће одлуке” бити олакшане, када се одрекао оне најтеже – преображаја до Преображења. Бог поштује одлуку човекову. А таква је била слободна одлука Човека Софронија када је пред Софијом у Цариграду исказао своју потајну жељу. Уместо опредељења за “небеско царство”, писац би се, преко његовог јунака Софронија Опујића, определио за настављање земаљског постојања и, као у учењима о реинкарнацији, обновио би живот да “познато заборави, а ново упозна”. Не заборавимо још, да се ова последња сцена магичког троугла одиграва у Цариграду, 1813. године, зна се какве године за Србе.”

Каква је то “лева рука Божија”?

И шта је овде “христоцентрично”?

Др Јеротић и софијанска прелест

Др Владета Јеротић се веома много потрудио да србској јавности као, тобож православно, понуди учење извесних руских мислилаца краја XIX и почетка XX века о Софији, Премудрости Божјој, као “женском аспекту” Божанства; о томе он говори у својој књизи “Старо и ново у хришћанству” (Београд, 1996.), у огледу о софиологији и православном хришћанству: “Према једном од најтемељнијих данашњих познавалаца проблема Софије као Свете Мудрости, немачком теологу Томасу Шипфлингеру, Света Мудрост, Хагија Софија појавила се у свету, као што је предсказао јеврејски пророк Барух (ученик или пријатељ пророка Јеремије) – у обличју Марије. Теолошки изражено: Софија је постала човек у Марији (као Христос у Исусу). Као што смо видели, овако јасно дефинисана мисао појавила се први пут у мистичкој визији Јакоба Бемеа, да би као таква била прихваћена и даље развијана од хришћана склоних мистици (све три вероисповести), закључно са руском религиозним философима XIX–XX века и са Тејар деШарденом, познатим француским научником (археологом и палеонтологом), теологом и мистиком, помало католичким јеретиком, у XX веку.”

У свом огледу о “мариологији” у православљу (учење о Пресветој Богородици), др Јеротић излаже своје главне идеје: “Мирче Елијаде пише да је пред крај 1. века, у време настанка Јеванђеља по Јовану “Црква већ признала верски значај Марије... Значај Марије последица је њеног материнства: она је Deipara “она која је родила бога”... при томе се увек подразумевала Мајка-Девица, и догма о Маријином вечном девичанству обзнањена је на Сабору у Ефесу” (431. године). Тако су прастаре представе, нарочито код азијских народа, али и у старим цивилизацијама Медитерана, о партеногенези Великих богиња, нашле свој смисао у једној јединој стварној партеногенези која се одиграла са јеврејском девојком Маријом. Спаситељ света могао је да се роди само из чистог, девичанског тела једне чедне, побожне и послушне јеврејске девојке. Кроз Богородицу Марију, мистерија жене која је од увек заокупљала пажњу мушкарца, добила је свој завршни акорд у историји; Марија је постала на Западу божанска Мудрост, а на истоку Марија ће постати Софија. Софиологија је у православној цркви она врста обнове, или и оригиналне концепције Богородице, у којој се испољава женски лик Светог Духа, коју је улогу неотомизам одиграо приликом обнављања католичке философије (према Мирчеу Елијадеу).” И још каже др Јеротић:

“Можда и под утицајем протестантског мистичара Јакоба Бемеа (16/17 век), Софија је код руских софиолога добила свој оригинални наставак, и то најпре код Владимира Соловјова, затим Павла Флоренског, а онда нарочито код Сергеја Булгакова, који повезује догму о јединству две природе у Христу, у једну једину Хипостазу, и то, сједињењем две Софије у Марији, небеске која је нестворена и земаљске, која је створена. У небеској Софији, према Булгакову, Бог воли самог себе, док се у земаљској Софији Бог огледа као у огледалу. Позитиван одговор на већ дубоко искварену људску природу, долази од Мариологије (Софиологије), природног органског дела Христологије. Требало је показати свету да се у апсолутној послушности и чедности Маријиној сачувала првобитна божанска природа човека, без греха. Икона Богородице (Теотокос) која држи дете Исуса, права је икона Божанске Инкарнације, сједињења две Софије. Ово сједињење подвлаче Маријина имена у литургији: Краљица неба и земље, космичка радост итд. Тако је Софија –Марија, за Булгакова, откривење Логоса и Духа, Разума и Срца; да ли бисмо смели да додамо, јунгијанским језиком речено, сједињење Анимуса и Аниме, који када су хармонично развијени и међусобно уравнотежени у људском бићу, обезбеђују целовитост људске личности.”

Шта рећи на све ово?

Да, заиста, први руски софијанац био је Владимир Соловјов, философ који је настојао да споји хришћанство и гностицизам, православну веру и римокатолицизам, управо на основу своје визије Софије као “вечне женствености” која треба да све синтетише и споји.

Соловјева су наследили прво песници симболисти Борис Бугајев (познатији као Андреј Бјели) и Александар Блок. Они су развијали песнички култ Вечне женствености, тзв. “Дивне Даме”, женског “божанства” коме су приписивани сви атрибути хришћанског Тројичног Бога. Њихова прелест одразила се и на лични живот: слуђени својом маштаријом, они су Љубов Мендељејеву, супругу Блокову, обоготворили, назвавши је Дивном дамом, што је довело до брачног бродолома у породици Блокових. Љубов је, збуњена њиховим понашањем, побегла од куће са Бјелим.

Теолошки занос Софијом обузео је и свештенике Павла Флоренског и Сергеја Булгакова. Први, генијалан човек, “руски Леонардо да Винчи”, научник, песник, философ, проналазач, итд. пише о Софији у књизи “Стуб и тврђава истине”, о којој Георгије Флоровски сведочи као о делу самозатвореног писца, усамљеника који благодат тражи романтичарским путем естетског заноса.

Булгаков, пак, већ у својој “Философији привреде” (1913.) развија учење о “панеротизму” природе, светској души, енергијском женском првом принципу света, који је истоветан са Софијом као “живим свејединством света”. Основни ставови софиологије разрађени су у књизи “Невечерња светлост” (1917.) у којој Булгаков уводи нове догмате, тврдећи да је “тајна света у женствености”, и то “вечној”, коју он назива Софијом.

Говорећи да је Богородица – ваплоћена Софија, он у својим делима (нарочито у “Неопаљивој купини” (1927)) инсистира на Мајци Божијој као “божанском бићу”, “Спаситељки света”, кроз коју се јавља Дух Свети и назире “трећи завет” (стара јерес хилијазма у новом, “православном” руку).

О светом Јовану Претечи Булгаков пише као о некаквом “ангело- човеку”, ангелу који је постао човек, и који је, као Богородица, био нужан Богу у делу искупљења (као да Бог није апсолутно слободан!)

О софијанизму се пре Другог светског рата много писало и говорило, а учење је, као ново и туђе Цркви, било разобличено од многих. Осудиле су га и Московска патријаршија и Руска Загранична Црква. Изврсно су о софијанској прелести писали: Свети Јован Шангајски, полтавски архиепископ Теофан, богучарски архиепископ Серафим (обојица неканонизовани свеци), као и млади Владимир Лоски. Да би читалац увидео колико је софијанство туђе Православљу, доносимо у нашем преводу одломак из “Одлуке архијерејског сабора Руске Заграничне Православне Цркве од 17/30. октобра 1935. године о новом учењу протојереја Сергеја Булгакова о Софији “премудрости Божијој”: “Учење протојереја Сергеја Булгакова о Софији – Премудрости Божијој, изложено у његовим делима “Светлост Невечерња”, “Неопаљива купина”, “Јагње Божије”, “Ипостас и ипостасност”, “Жеников пријатељ” нема довољну заснованост ни у речи Божијој, ни у делима светих отаца Цркве. Сва настојања протојереја Булгакова да своје софијанско учење утемељи на сведочанствима Божанственог Откривења и светоотачког учења показују се као неоснована. Уместо да своје учење изграђује на ауторитетима које признаје Света Црква, аутор тражи потврду у философији паганина Платона и у кабалистичком учењу. Али, у још већој мери он своје мисли црпе из гностицизма, који је Црква давно осудила, а нарочито из учења гностичара-валентинијанаца. Такво је његово учење о две премудрости, о образу Божијем, о Софији, као суштини творевине, и као о творцу света и посредничком бићу између Бога и света. Исто то се види и у именовању овог посредничког бића Софијом и Земљом од стране Булгакова са једне, и гностичара-валентинијанаца, са друге стране.

На тај начин, учење Цркве није темељ учења оца Булгакова о Софији, него гностичка мисао о посредништву, без кога, тобож, Бог не може бити у додиру са тварним светом. Сагласно овом, Булгаков се пита: “Да ли је могућ директни, непосредни однос Бога са светом, Творца са тварју, Апсолутног са релативним? Има ли и може ли бити некаквог посредништва између Бога и света, чија се неопходност не уклања ни триипостасношћу Божанства?... Овде се, – наставља он, – и јавља питање о Премудрости, као предвечној основи света у Богу, као о предвечном свету, чији је тварни лик и пројекција у времену – створени свет”. “Уобичајено је мишљење, – каже Булгаков, – да између Бога и творевине не може бити никаквог посредништва: tertium non datur. Али, у стварности, између Бога и ствари постоји то посредништво – tertium datur, и ово tertium јесте Софија, Сушта Премудрост Божија, вечна и тварна.” Та гностичка мисао о посредовању, као исходна, сусреће се у учењу Булгакова о стварању, о ваплоћењу, и о вазнесењу Спаситеља. Њоме су прожете све софијанске дефиниције и читаво његово учење о Софији – Премудрости Божијој. Та лажна гностичка мисао (тј. Основа учења Булгакова) јесте узрок мноштва противречности, својствених његовом учењу о Софији. Тако, изјављујући у једном од својих дела, да Божанствене Софије није ипостас, него ипостасност, он у другом тврди сасвим другачије, говорећи да је Софија ипостас, и то четврта ипостас. У свом чланку “Ипостас и ипостасност”, он говори да “премудрост Божију треба строго разликовати од суштине или природе Божије. А у књизи “Јагње Божије” Софију и усију (суштину Божију или Божанствену природу) он поистовећује. Даље, у књизи “Светлост Невечерња” читамо код њега сведочанство да Софија није твар, али се на истом месту говори и о томе да је Софија “створење и кћи Божија”. На сличан начин, у истој “Светлости невечерњој”, он тврди да “Софија нема сопствене моћи, него да је добија од Бога”, док се већ на следећој страници, као и у другим његовим списима, иста та Софија дефинише као стваралачко или светотворачко начело. Иста ова противречност да се уочити и у другим његовим дефиницијама, где он час тврди да Софија није Бог, час јој додељује називе који се могу дати само једноме Богу, не заустављајући сe чак ни пред тим да је назове “богињом”. Доста таквих противуречности код њега налазимо и у раскривању учења о Софији као усији, и ваплоћењу.

Исто одступање од учења Православне Цркве видимо код Булгакова и са идејне стране. Узрок тих заблуда је иста лажна гностичка основа његовог софијанског учења. Са те тачке гледишта читаво његово учење о Софији не може да не буде препознато као обновљени дуализам. У том учењу, напоредо са нашим црквеним учењем, он у лицу Софије предлаже науку о некаквом другом Богу. У исто време, његова тежња да у Софији раскрије и да на њој заснује свејединство које обухвата се што постоји, називајући је старим термином “душа света”, открива неправославни пантеистички поглед на свет.

У учењу о стварању света, увођењем гностичког посредништва, код Булгакова се унакажава и једноставно одбацује православно учење о стварању. Јер, Света Црква учи да је Бог створио свет Ипостасним Словом Својим и Светим Духом, не подразумевајући и не допуштајући никакве посреднике и садејства (који се, као службене силе, већ допуштају на путевима Божијег промишљања о створеном свету – Јев. 2, 7, 14). Булгаков, међутим, изјављује: “У почетку, то јест у Софији, преко Софије, на темељу Софије, софијно створи Бог небо и земљу”. Тим речима, уводећи гностичко посредништво приликом стварања света, он заклања Божанствено посредништво Сина и Духа, не остављајући места за Њихову делатност. Зато ово његово учење морамо препознати као јеретичко, као ново рађање древног гностицизма, које се уједно примиче и аријанској јереси. Због свега тога оно потпада под осуду Свете Цркве на Првом, а затим и на Шестом васељенском сабору, скупа са другим јеретичким лажним учењима.

Даље, у дефиницији Софије, која је одређује као “енергију Божију”, и којом се, као дејство Божије, поистовећује са самим Богом, понавља се јерес варлаамита, који су, у супротности са учењем светог Григорија Паламе, енергију Божију поистовећивали са самим Богом, због чега су били осуђени одлуком помесних Цариградских сабора 1347. и 1351. године. Исто тако, називајући и дефинишући Софију именом Божијим (чиме се она готово поистовећује са самим Богом), он се приближава јеретичком учењу једног од крајњих представника аријанства, Евномија, који је такође поистовећивао име Божије (Нерођени), са самим Богом. Та јерес је осуђена одлуком II васељенског сабора, његовим првим правилом. Обновљена у виду имебоштва на Атону, она је била осуђена како Синодом Цариградске Цркве на челу са Патријархом Германом 1913., тако и нашим сверуским Синодом.

Још грубљу јерес, супротну самим основама хришћанске вере, Булгаков уводи кроз поменуту дефиницију Софије као Усије, суштине Божије. Њу он назива самобитним принципом, скупа са Божанственим Ипостасима. Тиме нам се нуди појам о Софији-Усији као о некаквом другом Богу, насупрот учењу Свете Цркве, која, као што сви добро знамо, на Биће Божије и Три Божанствене Ипостаси не гледа као на два, него као на једно самобитно, тј. Божанствено начело. И по Старом Завету и по речима самог Спаситеља – прва од свих заповести јесте: Чуј Израиљу: Господ Бог наш јесте Бог једини (Мр. 12, 29; Пон. Зак. 6, 4). И читаво Божанствено Откривење, почевши од прве заповести, строже од свега забрањује допуштање било каквих других богова: Нема ниједнога другога Бога осим једнога (1. Кор. 8, 4). И зато: “Вера католичанска јесте да поштујемо једнога Бога у Тројици и Тројицу у Јединици, нити сливајући Ипостаси, нити раздељујући Суштину”. Сасвим је несумњиво дасамобитно начело може бити једино Бог, као једино Божанствено Биће. Таквим се Он јавља у нашем хришћанском учењу, тј. као Божанствена природа у свој Пресветој Тројици, и као свака Ипостас оделито – као што је приметио свети ава Таласије: “Ипостас одређује природу са личним својствима, јер свака Ипостас поседује и оно што је заједничко природи, и оно што је својствено Ипостаси”.

Но, одређујући Софију као некакву самобитну Усију, Булгаков је, без обзира на све своје ограде, ставља у положај нарочитог Божанског Бића. Са једне стране, код Булгакова налазимо изразе у којима се та Усија поистовећује са Божанском суштином до степена сливања, при чему се о самој природи Божијој расправља као о Софији. Са друге стране, у Софији, по њему, “не само да Бог љуби самог себе у Свом самооткривењу, своје постајање по себи, објективирано и опредмећено, већ и Софија љуби ипостасног Бога-Љубав узвратном љубављу. Тако она не само да припада Богу, него и јесте Бог, тј. љуби Триипостасног Бога”. Ту се о Софији расправља као о другом Божанственом Бићу, напоредо са Бићем Божјим, што противуречи православном учењу о Светој Тројици.”

Као што видимо, учење о Софији, које др Јеротић подржава, није хришћанско, него гностичко. Софија се није јавила кроз Пресвету Богородицу као некакво “женско начело Божанства”, него су под Софијом Св. Оци Цркве увек подразумевали Логоса Божјег – Господа Исуса Христа, Онога Који је био у почетку (Јн.I, 1-4) и с Којим је Отац, скупа са Духом Светим, саздао свет. Јаков Беме, кога др Јеротић помиње, био је немачки мистик неогностичког правца, и његов софијанизам извире управо из гностицизма.

И Соловјов и Флоренски и Булгаков су се, нажалост, у области о којој говоримо, нашли у заблуди. И не само они.

Време у коме се у Русији јавио софијанизам било је време дубоких заблуда руске интелигенције. Берђајев у својој философској аутобиографији “Самопознање” каже: “У тој атмосфери било је много несвесне лажљивости и самообмане, и било је мало љубави према истини. Нису могли да трпе критику. Сви су хтели да буду посвећеници правог розенкројцерства, како је то било у масонским струјама краја XVIII и почетка XIX века”.

Сликар Врубељ и композитор Скрјабин надахњивали су се сатанизмом, а песници попут Блока, Белог и Иванова су, по оцу Георгију Флоровском, хтели да остваре “мистерију разарања и пропасти космоса”. Нека Ана Шмит, уседелица – учитељица из Нижњег Новгорода, била је заљубљена у Владимира Соловјова који се, ужаснут, од ње склањао, и писала мистичке трактате о најновијем, “Трећем Завету”, тврдећи да је управо она ваплоћење мистичке Софије, “Вечне Женствености”, а Соловјов – инкарнација Христа. Иако је оснивач софијанства од Ане Шмит бежао, позивајући је да сваки слободан минут посвети молитви како би је Господ избавио од самообмане, Сергеј Булгаков је, са великим поштовањем, објавио њене списе, устврдивши да су то мистичка штива од првостепене важности, која се могу поредити само с делима Бемеа, Пореџа и Сведенборга. Андреј Бјели је у бунцањима Ане Шмит налазио многе кључеве за дело Александра Блока, свог пријатеља – симболисте.

На руске песнике, нарочито Бјелог и Вјачеслава Иванова, веома је утицала антропософија РудолфаШтајнера. РудолфШтајнер, аутор преко стотину књига и брошура, поникао је из теософског учења Јелене Блавацке, а циљ му је био да створи “хришћански окултизам”. Данас антропософски покрет има чврсте корене у САД и Немачкој.

Штајнер се родио 1861. у Аустрији. Стекавши титулу доктора, заинтересовао се за дело Јохана Волфганга фон Гетеа, нарочито за његово окултно учење о свету и човеку. Следећи Гетеа, он је тврдио да космос прожима извесна “сила”, коју неки зову “Бог”. Сила је и светла и тамна, и позитивна и негативна, и добра и зла – “све је једно”. Године 1902. Штајнер се учланио у Теософско друштво и постао је секретар друштва за целу Немачку. С радошћу је прихватио учење о реинкарнацији, а Христа је прогласио “Господом карме“. Иступа из теософског друштва и оснива антропософију 1913. После десет година, у Дорнаху у Швајцарској, саздао је духовни центар “Гетеанум”, који је антрософски штаб до дана данашњег.

Штајнер је еволуциониста, који верује да човек до натчовештва може да стигне употребом разних окултних техника – визуализације, призивања духова, астралних путовања, итд. Медитацијом се открива стаза познања. Штајнер је негирао човеков пад у грех по опису Библије, и устврдио да је човек пао кад је изгубио “познање виших светова”. Свако се кроз низ инкарнација, селећи се из тела у тело, “враћа блаженству”. Планета земља такође пролази кроз еволуцију разних ваплоћења: Сатурн (топлота), Сунце (ваздух), Месец (вода) и Земља (минерал). Еволуцију човека и света надзиру духовна бића из горњих светова. Тренутно се води “рат духова” Сунца и Месеца, у коме ће “сунчани духови” победити, доносећи срећу човечанству.

Штајнер је тврдио да је “Христ” нешто што се достиже на мистички начин, да Еванђеља могу разумети само “иницирани”, јер је реч о једној врсти тајне недоступне онима који нису посвећени. Нови Завет је за њега имао исти значај као и “Багавад Гита”; на крају, Исус је само највећа мера савршенства до које може доћи “иницирани човек”.

Уместо Другог Христовог Доласка, антропософија говори о доласку Сунчаног Бића које се још зове Скривени. Он је такође “Христ”, само друге форме (“Христ-есенција”). По Штајнеру, Исус је стекао “христ-есенцију” кад је крштаван на Јордану. Такође, била су два Исуса – један из Еванђеља поМатеју и Луки, а други “реинкарнација Заратустре”. Тело Исуса су за појављивање у овом свету припремала духовна бића, међу којима је био и Буда. Што се васкрсења тиче, апостоли су Исуса видели “у духу”, “трећим оком”, што и ми можемо постићи путем медитације.

Поред Дуге, један од антропософских символа је и Змија. Гетеанумска змија има реп у устима, што означава постајање индивидуалног духа делом “духа макрокосмоса”. Други символ је купола, која је знамен достигнут савршенства и ујединење мушког и женског принципа. Антропософи су основали своју “цркву”, која се зове “Хришћанска заједница”, и која има 350 жреца у САД, Немачкој и Холандији. Они следбенике поучавају “преображавајућим силама љубави”, које зову “Христ-импулс”. Имају обреде које је саставио сам Штајнер. Антропософи верују у постојање гнома, саламандера, силфа и осталих митских бића, сматрајући људско астрално тело делом “земаљске силе”. Имају и пољопривредне технике и ритуале, које зову “био-динамика”. Верују у светост краве, чија астрална аура негује “гноме”.

Валдорфске школе је подржао власник фабрике цигарета Валдроф-Асторија из Штутгарта, па се оне зову по њему. Наравно, њихов план и програм такође је осмислио Штајнер. Један од основних предмета је еуритмија, окултно играње засновано на хинду-концепту да су Бог и човек укључени у космички плес, и да је енергија свемира непрестано у покрету. У школама се предају нордијски митови, објашњавају се пагански пантеони, историја Индије, Вавилона, Сумера, Персије и Египта; говори се о схватању хармоније и музике у древној Грчкој. Нагласак се ставља на бајке и вилинске приче, а повести Старог Завета, које се такође излажу, сматрају се такође неком врстом поучних бајки.

Такво је било учење Штајнера, који је веома утицао на руски симболистички покрет преко свог ученика Бјелог. И философија руског “сребрног века” била је под гностичким упливима.Флоренски, несумњиво генијалан човек, био је склон утицајима окултизма (његова књига “Имена” прави је сведок тога), а Булгаков је, од марксизма, улетео у гностичко-платонистичку екстазу. Берђајев, такође бивши марксиста, одушевљавао се Бемеовом мистиком која је тврдила да, поред Бога, постоји и некакав Ungrund, праосновна слобода, нестворена и вечна, над којом ни Бог нема власти.Многи руски религиозни мислиоци, који су, од стране бољшевика, протерани из Совјетије, нашли су уточиште у Паризу, где су основали парамасонско-рознекројцерско братство Свете Софије. Окупили су се око митрополита Евлогија (Георгијевског), који је подржао њихов рад, напустио Руску Заграничну Цркву и, мењајући јурисдикције (од Цариграда до Москве), интензивно сарађивао са екуменским покретом, примајући од масона Џона Мота, председника Хришћанске заједнице младих људи (УМСА) новац за оснивање института Светог Сергија, на коме су неки из братства Св. Софије нашли уточиште: већ поменути Булгаков, А. В. Карташов, епископ Касијан (Безобразов), В. В. Зјењковски итд. Братство Св. Софије имало је троделну јерархију, па је кнез Трубецкој упозорио оца Сергија Булгакова да би се могло десити да у братству неки епископ, као члан, буде потчињен свештенику, ако свештеник буде изабран за челника братства. Трубецкој је подсећао на то да “братство ствара нарочиту јерархију, и сапостојање те нарочите, братске јерархије, са канонском јерархијом доводи до стања недопустивог из православне перспективе”.

Софијанци су, по праведној речи Св. Јована Шангајског, “осећали блискост према древним јеретицима, не скривајући своје симпатије према њима и гледајући у њима проповеднике истине”.

Православни одговор на учење софијанаца био би. укратко, овакав

1. Софија је Христос, Син Божји, како се каже у делима VII васељенског сабора (787. године после Христа): “Самосуштна Премудрост Бога и Оца, Господ наш Исус Христос, истинити Бог наш”...

2. Храмови Свете Софије су увек били посвећивани Христу, а не “женском начелу Божанства”, па чак не ни Богородици.

3. Московска Патријаршија је, својим указом од 24. августа 1935. године јасно исповедила: “Учење професора протојереја С. Н. Булгакова /.../ прогласити учењем туђим Светој Православној Христовој Цркви и упозорити све њене служитеље и чеда да га се клоне”.

То је, као што рекосмо, став истоветан ставу Руске Заграничне Цркве.

4. Софијанизам је данас популаран у протестантском “хришћанском феминизму”, који појам Бога Оца жели да замени појмом “Богиње Мајке”.

Реч је, дакле, о јереси.

А јерес води у духовну смрт; јер, како каже свети авва Агатон, “сви греси су од слабости, а јерес је од упорства воље” која одбија да позна Истину и поклони се Истини, Која је Софија – Христос.

Не може се, како др Јеротић каже о Тејару де Шардену, бити “помало јеретик”. Јеретик је од грчке речи “ајрео”, што значи “БИРАМ”. Јеретик је човек који је изабрао веру супротну вери Цркве. У том смислу, софијанство је духовна обмана која отуђује од Христа, а не некакво “богаћење православне теологије.”

За православне, Христос, Син Божји, је и Логос, Реч Божја, и Премудрост – Софија Божја. Њиме су светови створени и Њему стреме. Све остало је заблуда.

Др Јеротић и др Фројд

У својој књизи “50 питања и 50 одговора”, која се баве односом хришћанства и психотерапеутске праксе, др Јеротић наводи једно питање о Фројду као сатанисти, а затим даје свој одговор, узимајући Фројда у заштиту.

“Човек који је открио законе несвесног живота у бескрајно сложеном човековом бићу, и још успео да их и докаже, човек кога је Бог целог живота мучио и о Коме је до краја живота писао, човек који је разобличио огромно лицемерје човека – појединца, и народа, као и лицемерје хришћанског човека и хришћанског народа (аустријског), човек који је у љубави “познао жену своју”, са њоме родио шесторо деце, престао да полно општи мало после навршене четрдесете године живота (да не би његова Марта морала да абортира!), човек који је живео моралним животом и морал високо ценио, човек који је, одмах док је бољшевичка револуција још трајала, тачно уочио и јавно оценио ову револуцију као погубну појаву за човека и човечанство, човек који је открио оригиналну методу психотерапије, проглашавајући да је љубав у психотерапији оно најважније, што стварно лечи, једном речју, један од ретких генијалних људи у XX веку који је јасно прозрео malaise нашег века и понудио могућу помоћ – није никако могао бити сатаниста. Фројд је, као и неки други генијални Јевреји, био оруђе у Божијим рукама, јер, “они сад не хтеше да верују вашега ради помиловања да би и они били помиловани” (из Посланице Римљанима апостола Павла, 11 глава, 31).”

Кад човек прочита ову похвалу Фројду, могао би да помисли да је оснивач психоанализе био нека врста “анонимног хришћанина”. Но, шта је заиста био Фројд? Какве су његове основне тезе? И да ли је у личном животу био баш тако беспрекоран?

Сигмунд Фројд (1856-1939) је описивао себе као трећег револуционара у новијој европској науци – прво је био Коперник, који је човека извео из средишта универзума; затим Дарвин, који је “доказао” да човек није боголик, него мајмунолик, а он, Фројд, је устврдио да је човек више несвесно него свесно биће. У својој књизи “Тотем и табу” (1913), он се трудио да докаже да је целокупна религија, уметност и култура произишла из сублимације, то јест преусмеравања, сексуалне енергије.

У несвесном доминира принцип задовољства, углавном заснован на полном нагону; њега надзире разум, који спречава разорне пројаве нагона. Потиснуте нагонске трауме могу да изазову тешке психичке последице – парализу или халуцинације. Психоанализа има за циљ да открије потиснуте трауме и омогући њихово нормално проживљавање и заборављање.

Основне Фројдове тезе, онако како их излаже Клифорд Бишоп, су следеће: “Свако се рађа са либидом или сексуалним нагоном који је полиморфно перверзан, или способан да полна задовољства доживи путем стимулације било ког дела тела. Сексуални нагон мења “природни предмет”: комплексна структура либида одраслог бива одређена неколиким фазама током детињства, од којих свака може да крене у погрешном правцу, при чему се јављају трауме и перверзије. Оралну фазу карактерише задовољство бебе док сиса, и осећај губитка кад се дојка уклони. Анална фаза је она у којој дете задовољство (и стваралаштво) повезује са свесном контролом црева, пре но што уђе у гениталну фазу и открије задовољство гениталне мастурбације. У то доба дечаци и девојчице почињу да верују да имају оплодне способности, и да својој мајци могу да подаре дете, или чак да га произведу из свог ануса. У петој – шестој години то води ка Едиповом комплексу, када жеља за родоскрвном везом са мајком бива праћена страхом од оца потиснутом жељом да се отац убије.

Дечаци се плаше да ће их осветољубиви отац уштројити; девојчице откривају да су већ уштројене, развијају у себи завист због пениса и могу да осете презир према мајкама зато што су их донеле на свет недовршене”.

Фројд је велику пажњу посвећивао слободним асоцијацијама из несвесног, случајним омашкама у говору, сновима. Психоанализу је представљао као опасно путовање у таму зарад задобијања тајног знања. Поред нагона живота, ероса, у човеку је јак и нагон смрти, танатос. Они су у узајамном сукобу. Човекова психа се састоји од ида (несвесно), ега (рационална интелигенција) и супер-ега (савест – слика родитељског ауторитета.)

Сигмунд Фројд је, као мото за своју књигу “Тумачење снова” изабрао Вергилијеве стихове: “Flectere si nequeo superos, Acheronta movebo” (Ако не могу додирнути небеске силе, покренућу реку паклену”). Једна од најважнијих тајни коју је скривао Фројд (и коју је Јунг открио нешто пре раскида с њим, на основу сна “оца психоанализе” који је Фројд, да не би довео своју репутацију у сумњу, одбио да протумачи Јунгу) – била је инцестуозна веза са свастиком Мином Бернејс... Велики део приче о подвесним пожудама, о снази либида, о Едиповом комплексу – потицао је управи из тог извора. Незаобилазан је и утицај Ничеове студије “Рођење трагедије из духа музике” (коју Фројд никад није помињао, јер је имао обичај да прикрива порекло својих идеја).

У Ничеовом делу, насталом под утицајем Вагнера и његове философије музике, лик Едипа је дат као лик представника дионисијске мудрости – која је “противприродна”; јер – онај ко је решио загонетку Сфинге (а она је баш природа), и тиме је потчинио себи, морао је против природе да сагреши и инцестуозном везом са мајком. Ниче је тврдио да је “мудрост злочин против природе”...

Савремени истраживачи сматрају да је Фројдова концепција ида настала под непосредним Ничеовим утицајем... А у чему је била њена новина, у односу на традиционални европски поглед на човека којим, без обзира на страсти, ипак треба да влада разум? Е. Мајкл Џоунс каже:”Фројд овде нуди револуционарну психологију, у којој страсти, негда држане под контролом разума, сада делују као тајни агенти – издајници надзора разума, који издајство чине, на први поглед неповезаним, стварима какво је заборављање страних речи или замена имена. Несвесно, што је Фројдова реч за оно што се класично називали страстима или пожудама, одговара силама пакла које је Дидона призвала да освете Картагину”. О чему је реч? Фројд је од малена себе доживљавао као Ханибала који ће, заобилазним стратегијама, освојити Рим. Моћна римокатоличка хабзбуршка империја (Рим) могла је да се сруши само поткопавањем традиционалног морала и рационализма на коме је исти почивао. “Несвесно” и “Едипов комплекс” су, по Џоунсу, били политичка средства фројдизма.

Џоунс у вези са инцестом примећује и ово: “Узевши основ од Ничеа, Фројд је видео инцест као начин да му природа открије своје тајне, и тако му преда своју моћ, али је био свестан да тајна о извору његове моћи над природом мора то и остати ако он жели да сачува углед. Ако људи попут Јунга буду открили везу коју има са свастиком Мином, они ће имати одгонетку за Фројдову сфинголику загонетку и то ће значити крај његовог угледа, а, самим тим, и моћи. Такође ће разумети праву снагу Едиповог комплекса у његовој савести која се осећа кривом”.

Психоанализа је, на известан начин, постала секуларна исповест, у којој је психоаналитичар стицао моћ над душом човековом, а да јој није могао дати никакво разрешење, осим олакшања савести која би била умиривана тврђењем да је несвесно јаче од свесног, и да се не да покорити, осим по цену неурозе.

Фројд се обликовао под непосредним утицајем кабалистичке школе. Дејвид Бакан, у својој студији о јеврејском мистицизму, каже да је Фројдова породица била пореклом из Галиције, из средине Јевреја франковаца, који су били следбеници лажног месије Шабатаја Цвија и веровали, на гностички начин, да се налазе “с оне стране добра и зла”. Бакан указује на чињеницу да су Фројдови родитељи свакако слушали славног проповедника јудаизма, Адолфа Јелинека, који је писао студије о кабалисти Абулафји. А ту је, свакако, било упознавање и са “Зохаром”. С тим у вези, Бакан каже: “Осим свог јединственог наглашавања односа међу половима и унутар породице, “Зохар” са Фројдовим психоаналитичким списима има заједничке и следеће црте: погледе на антисемитизам, идеју човека као бисексуалног бића, теорију сексуално-друштвеног развоја и, што је можда најзначајније, скуп техника за тумачење језичких производа. Ово последње, по обрасцу “Мидраша”, али прилично преувеличано, у “Зохару” се примењује на наводе из “Библије”, а код Фројда на људске исказе”. О утицају шабатијанаца Бакан додаје: “Шабатијанци су се придржавали учења о нужности силаска у зло да би се достигло духовно ослобађање, учење коме ће франковци касније придодати специфичну сексуалну конотацију /.../ Што се тиче нашег повезивања ове материје с Фројдом, шабатијански покрет је подстакао занимање за забрањене пределе људског искуства”.

У вези са психоанализом, још на самим почецима њеног ширења, Рене Генон је уочио: “Психоаналитичари природно могу, у већини случајева, да буду исто тако несвесни као и спиритисти оног што стварно постоји у свему томе; али и једни и други се појављују као једнако вођени неком субверзивном вољом /.../ Ту је и наметнута неопходност било коме ко професионално хоће да примењује психоанализу, да сам претходно буде “психоанализиран”. Ово пре свега, подразумева признавање чињеница да биће које је претрпело ту операцију више никад неће бити онакво какво је пре тога било или да она /.../ на њему оставља неизбрисив траг, попут иницијације, али на неки начин, супротног смера, јер је, уместо духовног развоја, овде очигледно реч о развоју инфериорног психизма”.

Др Јеротић и др Јунг

Иако има симпатија према Фројду, др Јеротић је, ипак, духовно уобличен као јунгијанац. У предговору за књигуМигуела Серана “Јунг и Хесе: херметички круг”, он Јунга назива “Ахасфером и распетим Христом”.

Ко је био др Јунг?

Један од најзначајнијих психолога XX века, Карл Густав Јунг је рођен 26. јула 1875. године у Касвилу, малом селу на језеру Констанци у Швајцарској. По једном сведочењу у породици је било много медијума и људи који су имали окултне доживљаје. Његов деда по мајци је био масон и “разговарао је са покојницима”. Увек је веровао да је окружен духовима, па је постављао Јунгову мајку да стоји поред њега док је спремао проповеди (био је пастор), пошто није желео да му духови сметају. Мајка је такође имала медијумнистичке способности, као и бака (опет по мајци) Аугуста Прајсверк. Јунгов отац је био пастор млаке вере, и лик Исуса Христа, који је малом Карлу стизао преко протестантизма, подсећао га је само на смрт и људе у црном окупљене на погребу. Зато се дечак више интересовао за Браму, Вишну и Шиву (чије је слике гледао у једној илустрованој енциклопедији) него за Христа. Као мали, имао је сновиђење силаска у подземље и “иницијације у царство таме”... У потпуности је одбацио сваку потрагу за црквеним Хришћанством, и определио се за паганизам, додајући му извесне “хришћанске црте”.

Као млади и способни ученик Сигмунда Фројда, Јунг се веома занимао за окултизам, што је, између осталог, и довело до раскида са Фројдом, који је био убеђени материјалиста. Године 1912. Јунг је, у тешкој животној кризи, доживео да су му се јавили зли дуси, који су се представили као “мртви из Јерусалима”, и од њега захтевали да им проповеда нову веру, пошто у Јерусалиму “нису нашли оно што су тражили” (очито, нису били задовољни јерусалимском вером, Хришћанством.) Тада је Јунг, по диктату демона, написао “Седам проповеди мртвима”, у којима пропагира новог бога – Абраксаса, који је “Пан, Пријап, клупко крилатих змија, монструм подземља”, “најјасније светло дана и најмрачнија ноћ лудила”, кога гледати значи ослепети, поштовати значи наћи смрт, бојати га се – мудрост, спознавати – полудети, а најбољи начин општења је – предати му се. Абраксас, древно гностичко божанство, са главом петла и ногама у виду змије, касније је прослављен у Хесеовом “Демијану”.

У својој књизи “Сећања, снови, размишљања” Јунг је устврдио да је надахнуће за сва своја дела црпео из “Седам проповеди мртвима”, које је објавио потписавши их псеудонимом (именом александријског гностичара из II века, Василида) да би избегао подсмех научне јавности. Основне идеје овог аутоматски писаног текста су: начело индивидуације (за које каткад покушавају да нас увере како је она исто што и православно обожење), као стремљење ка различитости којом човек бежи од смрти; јединство супротности (“Василид”, Јунг у стању транса, види лик “бога-ђавола”); ЧЕТВОРСТВО човекове психе (у “Проповедима” је саставни део четворства, поред сунчаног бога, Ероса и дрвета живота, такође и ђаво)... Јунгу се привиђа и “женски аспект Божанства” – Софија… Јунг се читавог живота бавио окултизмом, магијом и алхемијом, трудећи се да им да научно објашњење. Духови му се јављају непрестано: египатски мудрац Ка; дух-водич Филемон, са којим психолог води разговор. Сања библиотеке у којима чита алхемичарске списе; чује гласове и види средњовековну прошлост са своје куле у Болингену. Мигуелу Серану, чилеанском нацисти, признаје да лечење многих пацијената почиње слањем истих код астролога, који им израђују наталне мапе. Пред крај живота (сведочи његова ученица Рут Бејли) разговара са шерпама и лонцима у болингенској кули, коју је исцртао магијским симболима. Наравно, списи су му маскирани научношћу: “Психологија и алхемија”, “Аион”, “Сећања, снови, размишљања” врхунци су окултистичке науке XX века...

У својој познатој студији о Јунговој психологији, његова ученица

Јоланда Јакоби истакла је да “дубинска психологија” познатог Швајцарца није имала само медицински смисао, него да је она, пре свега и изнад свега, “систем образовања и духовног руковођења”. Зато Пол Виц у својој књизи “Психологија као религија” с пуним правом примећује да циљ индивидуације, достизања тзв. Сопства, није научан, него религијски. Међутим, Јунгова религија не може бити Хришћанство. Он није знао и није волео Христа, мада је пуно причао о “архетипу Христа у нама”.

У књизи “Сећања, снови, размишљања” он вели:

“За мене, Господ Исус никад није постао сасвим стваран, никад у целости прихватљив, никад до краја достојан љубави, јер бих увек изнова размишљао о Његовом подземном двојнику, застрашујућем откровењу које ми је дато иако га нисам тражио”. Виц каже: “Циљ самоостварења или самооактуализације је у сржи гностичарски, при чему заповест: “Познај и изрази себе” замењује јудеохришћанску заповест: “Воли Бога и ближњега” /.../. Јунгово откриће психологије религијских симбола је важно, али овде, с обзиром на усредсређење на човеков унутарњи живот, постоји велика опасност да психолошко искуство религијског несвесног код човека постане замена за истинско религијско искуство које долази од трансцедентног Бога Који делује у историји”. У својој књизи “Одговор Јову” Јунг је у потпуности доказао да је гностичар: за њега је Јахве Старог Завета “морално несавршенији” од многострадалног Јова; у својим психолошким расправама о религији Јунг је дао идеолошку основу за њуејџерску тезу да је “Бог у Човеку”, и да човек може достићи самообоготворење... Присуство “архетипа Бога” у човеку не значи да Бог “објективно” постоји... Тако је Карл Густав Јунг, тумач ЈИ ЂИНГА и алхемије, дао допринос ширењу “водолијашке завере”, што је признала и аутор истоимене књиге Мерилин Фергусон. Она је, наиме, изјавила да су главни идејни надахнитељи Њу Ејџа били психолог Јунг и римокатолички теолог – пантеиста Пјер Тејар де Шарден...

Јунг, снови, православна аскеза

Својевремено је др Јеротић у “Гласнику СПЦ” (2. фебруар 1993. године), пишући о сновима и библијском ставу према њима, дао осврт и на текст потписника ових редова “Проповедник мртвима / Јунг и православно хришћанство”. Овај осврт је веома занимљив, па га у наставку доносимо, да бисмо га укратко прокоментарисали: “Отуд, и када могу, као хришћанин, да се смирно сложим са многим умесним примедбама Владимира Димитријевића, упућеним учењу К. Г. Јунга (у његовом инструктивном чланку “Проповедник мртвима. Јунг и православно хришћанство”, Теолошки погледи, 1-3, 1990), не могу, ни као хришћанин, ни као психијатар и психотерапеут, бити искључив и осудити или одбацити Јунгову аналитичку психологију, као што је одбацује Владимир Димитријевић, коме психотерапеутска пракса није блиска. Пренаглашавајући штетност маште (фантазије), као и бављења сновима, Димитријевић се ставља на страну строгих хришћанских подвижника из раног и средњег хришћанског века, пренебрегавајући, па и потискујући не само реалног човека, већ и човека нашег доба. Стављајући се потпуно на страну св. Јована Лествичника, када светитељ одбацује или осуђује човекове снове, или на страну Константина Каварноса (аутора књиге Византијска мисао и уметност) када овај пише да је машта “главно средство које зли духови користе да би навели човека на нечиста осећања и зла дела”, Владимир Димитријевић не само што отписује све генијалне ствараоце човечанства, без којих би људска култура, нарочито хришћанска култура била незамислива, већ се ставља, вољно или невољно, на страну зилотског православља. Ништа немам против зилота, познатих још из 8. века у византијском монаштву, много касније преуобличених на Западу у виду протестантских пуританаца, презбитеријанаца, квекера – када ови опомињу млак и посустао хришћански свет на буђење. Не марим их само кад у њима препознам траг фанатизма, или радикализма, који неће да води рачуна о стварној људској природи и стварном животу. Хришћанство нас је тако ранило љубављу, Христовом жртвом на крсту и спремношћу апостола Павла да се одрекне оностраног блаженства зарад спасавања своје заблуделе јеврејске браће, да нам је због тога поново постала блиска мисао древног посвећника: “Све док се ма и један једини човек буде пекао у паклу, нико од нас неће доспети у Рај”. Не бежимо од могуће осуде неког ригорозног православца и некад и данас, да је овакав став апокатастазе, јеретички оригенизам.

Поред древног посвећеника, можда ће нам бити ближи рани хришћански подвижник ава Исхирион и ова поучна причица која се о њему у Добротољубљу спомиње: “’Шта смо ми урадили?’ – питали су монаси аву. ’Ми смо испуњавали заповести Божије. А шта ће радити они што после нас дођу? Они ће радити ово што ми радимо, но у пола мање. А они после њих? Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења да ће они, кроз трпљења тих напасти и искушења, показати се у царству Божијем већи од нас и од отаца наших’“.

Када поставимо обичног човека нашег времена, дакле, никаквог узорног ранохришћанског монаха, светитеља или данашњег зилота, између крајности строгог подвижништва, обично са примесама монофизитизма или скривеног манихејизма (какво је подвижништво заступао и свети Јован Лествичник, наравно не као догматско учење, али утолико пре приметно у свакодневном монашком животу) и модерног гностичара, несумњиво јеретичког хришћанина (ипак хришћанина, а не будисту или браманисту, нити савременог агностичара или нихилисту!) Карла Густава Јунга, онда не могу да се не дивим узвишеном, и скоро бих рекао, са авом Исхирионом, данас недохватљивог Божијег свеца Јована, а да у исто време не осетим људску и хришћанску захвалност Јунгу на његовој психотерапеутској помоћи унесрећеном, жалосном и болесном савременом човеку – хришћанину, али не само хришћанину, који је изгубио пут до своје цркве, протестантске и римокатоличке. Указујући на реалну могућност да данашњи човек почне на нов начин да упознаје своју стару хришћанску душу, и то путем “активне имагинације”, као и проучавајући своје снове, Јунг је помогао многим људима у Европи, а његови ученици и у Америци, да опет открију смисао и циљ овог живота.

На оправдано питање шта ће нама православним хришћанима Јунг и његово учење о сновима, одговорио бих на два начина. Православни свет, па и српски православни свет, не лебди у празном простору човечанства издвојен од општег културног живота света, нарочито од хришћанског европског света. Неки међу данас најбољим представницима православне мисли, живе и сведоче православље усред, на други начин, ипак, хришћанске Америке и Европе (ЈованМајендорф, Антоније Блум, Тимоти Вер, Јован Зизјулас, Оливије Клеман, до своје недавне смрти и Александар Шмеман, итд.). Они не би могли постати аутентични теолошки гласници православља без доброг познавања и делимичног асимиловања оног што је духовно позитивно у савременој европској култури. Ни за једног од споменутих корифеја православља, као ни за неколицину других угледних православних теолога који живе данас у

Грчкој, Србији и Румунији није ми познато да су писали о Кралу Густаву Јунгу као о “проповеднику мртвима”. А, познато ми је да је руски теолог Павле Евдокимов, један од најугледнијих професора православног Института Светог Сергеја у Паризу, до своје смрти пре неколико година, писао позитивно о Јунговом учењу, да је са Јунгом био у преписци и да је управо од Јунга тражио да му протумачи један сан Достојевског.На другом месту, подсетио бих да је увек било људи интровертованих и екстровертованих, склоних апстракцији и дубљем философском и философско-религиозном мишљењу, који су онда морали на разне начине жртвовати своју чулност, и чулних, осећајних или и интуитивних људи који су првенствено мислили у сликама, отуда са живом маштом и фантазијом, а који су, због тога, морали жртвовати интелект (sacrificium intellectus Тертулијана!). Несумњиво је присутна природна тежња и код једног и код другог типа ка “изједначавању супротности” у себи (coincidentio oppositorum Николе Кузанског). Искључивост на једној или другој страни могућа је као хришћанска ревност (јасно видљива само код неких теолошки образованих хришћанских светитеља), или као мистика стваралаштва (приметна код светог Симеона новог Теолога, светог Јована од Крста, свете Терезе Авилске, код једног Тертулијана, Паскала или Кјеркегора). У свим осталим, бројним случајевима искључивости хришћанског подвига, пре се може говорити о фанатизму (карактеристичном иначе за све монотеистичке религије!) и неурози, него о ревности у аскези љубави. Ваља подсетити да аскезе није било у апостолској Цркви, нити у првобитном хришћанству. Без обзира на оправданост увођења аскезе у 4. веку, после признавања хришћанства као званичне религије Римске Империје, свакако је на месту опомена Николаја Берђајева – за кога се не би могло рећи да је био склон компромисима и олаком “уједињењу супротности”, јер је о Јеванђељу говорио као “катастрофичном”, а не еволутивном продору Духа у свет –да су у хришћанску аскезу рано продрли неоплатонски, стоички и манихејски елементи. Берђајев пише да се запањио, управо над једним текстом светог Јована Лествичника, који гласи: “Ко је склон сладострашћу, самилостан је и милостив, а који су склони чистоћи, нису такви... Да би се избегла жалост, нужно је омрзнути све на свету; љубав према Богу гаси љубав према сродницима и према створењима уопште”. Шта ове речи треба да значе? Не стварају ли оне јаз између начела овако строге аскезе, која као да треба да угаси, уместо да преобрази у човеку сваку нагонску делатност (која је, заправо, извор виталности) и начела љубави, самилости и милосрђа?

Морам да признам да сам се и ја једном, као психијатар, запањио пред једним текстом у Житију светог Антонија Великог. Када се једном сам сатана појавио пред светим Антонијем, на питање светитеља зашто мучихришћане, ђаво одговара: “Нисам ја онај који их мучи, него они муче сами себе, јер мени се у извесној прилици догодило, што се доиста збило, да би они, да им нисам довикнуо да сам ја непријатељ, себе за свагда упропастили”. Могла би се, без претеривања, написати читава једна психолошко-теолошка студија само на основу овог кратког дијалога. Мојој запањености одговара дивљење св. Антонија који дословно одговара ђаволу: “Како то долази да ти, који си у свакој другој прилици био лажац, сада истину говориш?”

Да се вратим још једном на Николаја Берђајева, који није могао без позитивног утицаја како Фројдове психоанализе тако и Јунгове аналитичке психологије, иако им интимно није био склон, да напише следеће редове са којима се ја у потпуности слажем: “Садизам и мазохизам у идеализованом облику играли су голему улогу у духовном животу и често су давали смер аскетици. Борба против греха израђала се у борбу против свега људског”. Зар је оваква врста аскезе блиска православном духу радости у Васкрслом Христу?

Мислим и као хришћанин и као психотерапеут да је увек на месту упозоравати на онај тип интровертованих мистичара који из страха од света одлазе у аскезу, непријатељски расположени према свету и људском телу, доживљавајући потом овај свет, изразито дуалистички, као ђаволски свет који треба одбацити и од кога се треба сасвим повући. Једнострано неговање само вере (пистис) без сазнања, или само сазнања (гносис) без вере, води фанатизму живљења, погрешном мисионарству, некој врсти зилотства у православљу, који и када игра неку корисну педагошку улогу буђења млаких у временима невере или слабе вере, пре изазива код просечног човека који је на путу да освоји веру – страх и зазирање од оваквих људи.”

Шта бисмо могли рећи на ове ставове др Јеротића?

1. За Свете Оце, машта није исто што и уобразиља. Машта је нестваралачка особина душе, препуштање самовољном наслађивању сликама непостојећег, начин да човек изгуби додир са живом стварношћу. Ђаво је био први маштар, јер је умислио да може постати бог без Бога и Његове усиновљујуће благодати. Уобразиља (од “у-образ-ити”, створити мислени лик) је стваралачка особина човека. Нема писца научника, занатлије који у уму не уобличи оно чему стреми, оно што жели да оствари, па тек онда почиње да дела. Дакле, бити против фантазирања не значи бити против имагинације.

2. Зилотизам није из 8. века, и нема везе са пуританцима и квекерима. Већ у првом веку, међу апостолима, имамо Симона Зилота, ревнитеља отачких закона и обичаја, и, вероватно, борца за слободу од римске окупације. Бити православни зилот значи ревновати за Истину Која је Христос, Бог Љубави, и држати се начела које је изрекао Свети Јован Златоусти: “Јеретичке догмате треба разобличавати, а људе штедети и молити се за њихово спасење”. Жеља апостола Павла да буде одлучен од Христа да би се његова браћа Јевреји спасли, прихвативши Богочовека, нема никакве везе са некаквим “древним посвећеником” и његовом идејом апокатастазе по којој, тобож, нико неће ући у рај док се “ма и један једини човек буде пекао у паклу”. Др Владета Јеротић врло радо подржава апокатастичке идеје, анатемисане на V васељенском сабору као оригенизам. У својој књизи “Старо и ново у Хришћанству”, др Јеротић јасно каже: “Узбудљива ми је била због тога једна мисао Сергија Булгакова (1871-1944) која гласи: “Епоха хуманизма, свесветско удаљење блудног сина из очева дома у току које човечанство испитује своје силе и чини очајан покушај да се уреди и да живи без Бога, има свој смисао и своју неопходност. У изградњи царства Божијег, које је процес богочовечански и заснива се на самоактивном усвајању, од стране човечанства, божанског садржаја живота, неопходно је слободно развиће чисто људске стихије, проба сила на страни; зато је хуманистички, ванрелигијски, штавише, и антирелигијски период историјског стваралаштва неопходан за богочовечанско дело”.

Наравно, да “ортодоксни” ортодокси неће да чују за оваквог православног Булгакова, као ни за, њему сличног, Николаја Берђајева, замерајући им на “прешироком” словенском срцу које жели све људе света да смести у себе. Сергеј Булгаков развија и нове “јеретичке” мисли, као на пример: “Свет је створен у стању незавршености који носи у клици Историју са инкарнацијом у центру”, приближавајући се тако Оригеновој идеји апокастазе (пре Оригена, као први у хришћанству, ову идеју, као и сличну о “огромном чистилишту”, изнео је Климент Александријски, 150-220); Булгаков предвиђа чишћење човека, после смрти, за време еона, јер “пакао није вечит... светлост Христова осветљава и нехришћане после смрти, и то је значење Силаска у пакао”. Не заборавимо да је и поред свих оваквих смелих визија овог знаменитог руског теолога, његова књига Православљевеома добро примљена у нашој средини, нетеолошкој као и теолошкој.”Шта рећи на ово проповедање спасења свију, чак и оних који то не желе? “Ортодоксни ортодокси”, израз који др Јеротић користи, значи “православни православци”. Али, такви не замерају Булгакову и Берђајеву на “прешироком словенском срцу”, него на заговарању апокатастазе као јереси.

У чему је суштина православног учења о паклу?

У томе да Бог вечно воли оне који Га вечно мрзе. “Бичеви у паклу су бичеви божанске љубави”, вели Св. Исак Сирин. Бог излива љубав Своју и на свеце и на непокајане грешнике. За оне који су ту љубав имали у себи, она је рај; за оне који је нису имали, за оне који су слеђени – смрзнути од мржње, љубав Божја је пакао. О томе сведочи старац Зосима у “Браћи Карамазовима” кад говори о онима који и у паклу остају горди и свирепи, и Бога живота без мржње гледати не могу. О томе је изврсно писао и Александар Каломирос, у свом огледу “Огњена река / Да ли је Бог створио пакао?” Бог никог не спасава на силу, јер је анђелима и људима дао разум и слободу. И то нема везе са “ширином словенског срца”, него са Откривењем Христа који каже да ће праведници отићи у вечни живот, а непокајани грешници у вечну муку (Мт. 25, 46). Кога ћемо слушати? Христа или Булгакова и Берђајева?

Али, да чујемо Александра Каломироса: “Бог је Истина и Светлост.

Суд Божији није ништа друго до сусрет са Истином и Светлошћу Бога. У Дан Последњега Суда сви људи ће да приступе наги тој продорној Светлости Истине. “Књиге” ће се отворити.Шта су те “књиге”? Оне су наша срца, која ће се отворити за продорну Светлост Божију. Тада ће се видети шта је у тим срцима. Ако у њима пламти љубав према Богу, та срца ће се тада обрадовати Божијој светлости. Али ако је у њима лед мржње против Бога, тим људима ће бити мучно, зато што у њихова срца продире светлост истине коју су они целог живота мрзели. Значи разлика између једног или другог човека неће зависити од одлуке Божије, него од садржине свачијег срца. Оно што се у њему гомилало читавог живота биће откривено у дан Последњег Суда. Све зависи од тога да ли је срце пуно љубави или мржње. Љубав носи у себи блаженство. А мржња мучи безнадежношћу, горчином, злобом, немиром, тамом и свим осталим тегобама пакла (1 Кор. 4, 6). У дан последњег Суда Бог ће Својом благодаћу као Светлошћу, загрлити све људе једнако. Бог Љубави може само волети. Разлика је у томе да неки прихватају, а неки одбијају ту Светлост. Сунце једнако сија на здраве и болесне очи. Здраве очи уживају у светлости, зато што виде лепоту око себе. Болесне очи осећају бол од светлости, и желе да се сакрију од ње.

Међутим, тада нико не може избећи свуда присутну Божију Светлост. Јер, у новој творевини после Васкрсења, Бог ће бити свуда и у свему. Његова светлост и љубав загрлиће све. Тада неће бити места скривеног од Бога, као што је било на овој земљи у царству кнеза овога света. После Васкрсења Бог ће наново узети у посед целу своју творевину. Љубав Божија ће заблистати као свети Огањ који тече као река из Престола Божијег и натапа Рај. Али та иста пламена река Љубави – бићенеподносива за оне који имају лед мржње у својим срцима.

У том смислу је написано: “Јер Бог наш је огањ који сажиже“ (Јевр. 12, 29). У истом пламену злато се кали, а дрво сагорева. Племенити метали блистају као сунце, а отпад гори у црном диму. Сви су у истом огњуЉубави. Али једни блистају, док су други тамни. Разлика је у човеку, а не у Богу. Разлика је условљена слободним избором човека, који Бог апсолутно уважава. Суд Божији је само раскривање онога што је у човеку. /.../

Мислим да смо сада начисто са вечним паклом и са вечним рајем, и да нам је јасно ко је одговоран за разврставање и разлику.

На фрескама Последњег Суда Господ Исус Христос је насликан како седи на престолу. Са десне стране видимо Његове пријатеље, блажене људе и жене који су живели Његовом љубављу. Са леве стране видимо Његове непријатеље, све оне који су провели свој живот мрзећи Га, чак иако су наизглед били побожни и богобојазниви. А између њих, извирућу испод Престола Христовог, видимо Огњену Реку која тече према нама. Шта је та Огњена Река? Зар је она огњени бич у рукама Божијим? Зар је она пламени мач освете којим Бог побеђује Своје непријатеље? Не, никако! Бог нема ништа са паклом. Та Огњена Река је она река која од давнине “тецијаше из Едема натапајући рајски врт” (Пост. 2, 10). То је Река Благодати Божије којом су се напајали Свеци Божији од почетка света, то је изливање Божије Љубави на сва Његова створења. Љубав је Огањ. Свако ко воли зна то. Бог је Љубав, дакле, Бог је Огањ. А огањ сажиже све оне који сами нису огањ, док оне који су огањ чини да буду и сјајни и блиставији (посл. Јеврејима 12, 29). Бог се више пута јављао као огањ: Авраму, Мојсеју у несагоривој купини, затим народу израилском, показујући му пут кроз пустињу као огњени стуб ноћу и као светли облак дању, осењујући шатор од састанка славом Својом (Изл. 40, 28, 32), као и појавом Огња на врху планине Синајске. Бог се открио као огањ и на планини Преображења, а касније је рекао да је Он дошао “да баци огањ на земљу” (Лк. 12, 49), то значи, да излије љубав на земљу, у смислу у којем је свети Јован Лествичник рекао: “Љубав је извор огња” (Лествица 30, 18).

Грчки писац, Фотије Кондоглу, негде је рекао: “Вера је огањ, зато она и даје топлину срца. Свети Дух је сишао над главе светих Апостола у виду огњених језичака. Два ученика, којима се јавио Господ, рекоше: ’Није лисрце наше пламтело, док нам путем говораше?’ Свети Јован Претеча рекао је у својој проповеди да ће Христос крстити људе огњем и Светим Духом. И заиста, Господ је рекао: Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; а како би ми се хтело да се већ запалио! (Лк. 12, 49). Из овога се види да је први знак вере – топлина; зато се говори о “топлој вери”, или о “вери која зрачи топлином”. Дакле, вера се одликује топлином, а неверје леденошћу “Разликоваћете верника о неверника по топлини која из њега зрачи... Ако је неко хладан, он нема вере ма колико клечао или проповедао понизним гласом. Из њега бије нешто ледено...”

Свети Исак Сиријски каже: “Реч јеЉубав Божија, у којој се налазе сва блаженства”, и “Дрво Живота је Љубав Божија” (Беседа 72).

Свети Симеон Нови Богослов каже: “Немојте се заваравати, Бог је Огањ и када је Он дошао у овај свет и постао човек, Он је излио Огањ на земљу, као што Сам рече Тај Огањ тражи запаливу материју – добро душевно настројење и намеру – да би је запалио. Они који се запале тим огњем постају пламени стуб који досеже до небеса... Тај пламен их највише чисти од прљавих страсти, а затим постаје њихова храна и пиће, јер се причешћују Његовом светлошћу” (Беседа 78).

Бог је Огањ Љубави. Он је такав једнако и за добре и за зле. Велика је, међутим, разлика међу људима у пријемчивости и непријемчивости за тај Огањ Божије Љубави. Свети Василије Велики каже: ”Пламени мач који стоји изнад рајских врата да брани прилаз ДрветуЖивота је застрашујући и сажижући за невернике, а пријатан за вернике, као светлост дана”. Тај исти огањ Божије Љубави блиста као дан онима који узвраћају љубав за љубав, а жеже оне који узвраћају на љубав мржњом. (Причају да је неки фанатични сербианофоб у току последњег рата рекао: “Ако је свети Сава Србин у Рају – онда он неће да иде тамо, јер где има живих Срба, ту је за њега пакао”). Рај и пакао су, дакле једнако преплављени огњеном реком Божије љубави. Тај нестворени огањ је добронамерно изливен на сва створења без разлике. Та Животна Огњена Река је живот вечни за вернике, а вечна смрт за невернике. За прве је храна живота, а за друге узрок вечнога гнушања. За једне је рај, а за друге пакао. Не чудите се овом. Син који воли свога оца срећан је у загрљају очевом, али син који га не воли, њему је очев загрљај право мучење. Због тога је наша љубав према човеку који нас мрзи слична угљевљу и жеравици која пада на његову главу. Свети Исак Сиријски описује управо то стање: “Кажем, они који се муче у паклу, муче се јер не могу да поднесу да их неко жарко воли... Потпуно је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави. Љубав је плод познања Истине, према томе Љубав је подарена свима једнако. Али Љубав има двојаки учинак: она је мучна за грешнике, док је уживање за оне који су живели у складу са њом” (Беседа 84). Бог је Љубав. Ако стварно верујемо у ту истину, онда знамо да Бог никад не мрзи, никад не кажњава, никада не чини одмазду. Као што рече пустињак Амон: “Љубав не мрзи никога, не одбацује никога, не осуђује никога, не жалости никога, не гнуша се никога, ни верника ни неверника, нити луталице нити блудника, нити икоје нечисте душе, него насупрот,Љубав чак више воли грешнике, слабе и лакомислене душе, сажаљевајући их и тугујући и плачући за њима. Љубав састрадава са заблуделим грешницима, више него са добрим, јер је Она Христос који је звао к Себигрешнике, са њима је јео и пио. Зато је, показујући на делу шта је права љубав, Господ учио говорећи: “Будите добри и милосрдни као што је Отац ваш небески, и као што Он даје кишу добрима и злима и једнако обасјава сунцем праведне и неправедне, такав је и сваки онај који има истинску љубав, – он је пун сажаљења, и моли се за све”.Тако сведочи Александар Каломирос,ученик Светог Предања.”Спасење свих” је хула на Бога Љубави који је човеку дао слободу.

3. Наравно да се на данашњег човека односе речи авве Исхириона о трпљењу невоља као путу спасења. Наравно да је Свети Јован Лествичник данас “недостижан” већини православних, али је истина и то да остаје вечни учитељ трезвености. Могуће је да је Јунг некима помогао да нађу “смисао живота”. Али, у чему је тај смисао? У неогностичком култу свог ја? У прављењу хороскопа и читању мандала? У окретању окултној мистици?

4. Нико не оспорава да треба добро познавати савремену западну културу, и усвајати оно добро из ње. Али, сама начела православне духовности дубоко су туђа јунгијанству и хуманистичкој психологији уопште. Ево шта о томе каже један од највећих православних теолога данас, митрополит Јеротеј (Влахос): “Свети Оци су били Свети. Светост није морална, већ онтолошка категорија. Они су прозвани Светима “по Светоме у коме се посветише”. Свети Бог дарује од Своје нестворене енергије људима и освећује их. Бог се благодаћу Својом усељава у човека и човек постаје обиталиште Свете Тројице – живи храм Божји.

Апостол Павле дели људе на три категорије: на телесне, недуховне и духовне људе. Телесни људи су они који су лишени Духа Светога и који живе противно (човечанској) природи. Недуховни (душевни) људи су, такође, телесни људи, будући да немају Духа Светога, али живе у складу са природом. Другим речима, они имају врлина, но то су искључиво природне врлине. Недуховни (душевни) људи су често добри, захвални и суздржани људи, који имају природну љубав, и томе слично. Но, и поред тога, они нису Свети, зато што немају у себи Духа Светога. Отуда они не могу учествовати у обожујућој енергији Божјој. Свети Григорије Палама каже: “Ако Бог не дела у нама, све што чинимо јесте грех”. Духовни људи су они који живе у складу са Духом Светим, тј. “примањем Духа, богопознањем и сазрцањем”. Апостол Павле јасно каже: “А телесни човек не прима што је од Духа Божјега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. Духован, пак, све испитује, а њега самог никоне испитује” (1. Кор. 2, 14-15). Психологија је модерна наука и плод западног хришћанства. У свом страшном очају и бескрајном безнађу, западни човек је изумео психологију, управо због тога што су западне “цркве” отпале одисихастичког Предања Цркве. У светоотачком учењу је, заиста, много тога речено о души, о оболелости и излечењу душе. Нас Православне нимало не импресионирају открића и напредак психологије. Монаси, који се баве лечењем душе, врло добро знају како делују страсти, како делује ђаво и како благодат Божја улази у срце човеково. У мојој књизи Разговор о православној психотерапији једно поглавље сам посветио питању које сада анализирамо. У истој књизи наглашавам разлику између психологије и православног лечења душе тј. између хуманистичке психотерапије, са једне, и православне психотерапије (душелечења), са друге стране. Овде могу да поменем само оне најосновније ствари.

Душа се у хуманистичкој психологији не схвата као боголика, као што је то случај у православном богословљу, већ као пука “активност” тела. Због тога о хуманистичкој психологији говоримо као о “психологији без психе (душе)“. У савременој психологији душа нема онтологију. Душевна болест је за психологију напросто нарушеност човекове психичке равнотеже, што је, пак, последица различитих трауматских искустава из ранијег живота. Међутим, православно богословље оболелост душе схвата пре свега као духовно помрачење ума. У хуманистичкој психологији циљ терапије је да се човек поново доведе у психичку равнотежу, док је у православном богословљу лечење душе повезано са поновним човековим сједињењем са Богом и са боговиђењем, то јест, са обожењем, које је у Православљу поистовећено са боговиђењем. Терапијски метод човекоцентричне психологије јасно се разликује од метода православне психотерапије (душелечења). Уз то, човекоцентрична психологија не може да разликује створене од нестворених енергија, другим речима, не може да распозна да ли душевна болест има везе са психичком исцрпљеношћу или, пак, са ђавоиманошћу. Психологија је, такође, слепа за деловања Божје благодати. Психологија, с једне стране, не верује у постојање ђавола, док, са друге, негира свако деловање нестворене благодати Божје.

О лечењу душе се говори у готово свим светоотачким списима. Потпуно је исто рећи “лечење душе” и рећи “психотерапија”. Право питање је: да ли Оци говоре о лечењу душе, а затим и – каква је отачка антропологија и сотериологија? И ту лежи истина. У сваком случају, чињеница да испред речи “психотерапија” стављамо придев “православна”, суштински разликује православну психотерапију од сваке друге психотерапије.

Морам још једаред да нагласим оно што сам већ рекао, а то је чињеница да је откриће психологије, до кога је дошло на Западу, било резултат разочарања западног човека, тј. последица одбацивања и пренебрегавања читавог подвижничког Предања Цркве. За западног човека, отуђеног од исихастичкоподвижничког предања, психологија је представљала право чудо. Међутим, психологија за Православље није никакво чудо. Да живе у наше време, Оци би се чудили над нечим другим – над човековом фасцинираношћу психологијом. Баш као што и савремени подвижници, тј. савремени Оци – који искуствено познају сва унутарња стања душе човекове, како лукавштине ђаволове и палост “старога човека”, тако и дејство благодатних енергија Божјих – сматрају открића психологије релативно незанимљивим. Кажем, незанимљивим, зато што је осредње знање од мале важности за оног ко је примио савршено знање. Колико се божанска мудрост разликује од људске мудрости, толико се и православна психотерапија разликује од хуманистичке психотерапије. Чега занимљивог за човека који живи и доживљава Божју љубав – ту једину савршену љубав, ту “богосједињујућу и свеобуимајућу силу”, то “иступљење ума”, ту “разбуктаност духа”, ту “огњену и неподносиву чежњу и жеђ” – може бити у открићима о острашћеној и онечишћеној “љубави”, која није ништа друго до пад љубави и идол? Зато и Оци наших дана, који својим животом пројављују свецело искуство Цркве, сматрају безначајним наводно “просветљујућа” открића савремене психологије.

Неко би могао поставити следеће питање. Да ли би Оци, да живе у ово време, прихватили психологију, као што су у своје време прихватили философију? Да бисмо одговорили на ово питање морамо претходно да разјаснимо извесне ствари. Пре свега, Оци нису живели само у прошлости, Отаца има и данас, и ја сам, срећући такве Оце, схватио да су они веома резервисани према психологији. Друго, Свети Оци у своје време нису прихватили философско знање. Зар им је било потребно знање философа, када су сами имали савршено знање? Они су се напросто користили философским појмовима, којима су удахњивали ново значење и нову онтологију. Вероватно би исто то чинили данас и са психологијом. Свети Григорије Палама је критиковао Варлаама зато што је овај заступао став психолошког тумачења духовног живота. И многи други Оци су, такође, критиковали психологизацију духовног живота, сматрајући да не треба да покушавамо да улазимо у такозвану подсвест нашим сопственим напорима, тј. уз помоћ нашег разума, зато што нас то може одвести у схизофренију. Православни метод је следећи: треба да се трудимо да, без упуштања у исцрпљујућу самоанализу, живимо испуњавајући заповести Христове. Трудећи се да испуњавамо Христове заповести, ми све више раскринкавамо “старог човека” у нама, са свим његовим страстима, што нам, потом, омогућава да се боримо за излечење од наших страсти. Упоредо с тим, треба да се трудимо да очистимо наш ум од злобе и гордости, е да би он постао способан да разликује добре мисли од демонских помисли. Како вели Свети Дијадох Фотички, вежбањем у духовној будности ум постаје способан да разликује мисли: он похрањује божанске мисли у ризницу свога памћења, док “тамне и демонске помисли” избацује из памћења. У таквом расположењу ума рађа се покајање.

Ми, наравно, по расуђивању прихватамо ставове савремене психологије и психотерапије у два случаја. Први случај се односи на људе чији је нервни систем оштећен из разлога психичког или менталног стреса и који се, стога, суочавају са озбиљним психичким проблемима. Други случај се односи на оне људе који стицајем околности немају никакве везе са Црвком и њеним Светим тајнама. Мислим да таквима модерна психологија-психотерапија може донекле помоћи да не западну у стање неповратне душевне оболелости. Психологија делује на такве људе као лек за умирење болова, пружајући им какву-такву утеху у страшној тамници очаја у којој су заточени.

Такође, има људи који се исповедају, који одлазе код свог духовника, али њихов духовник нема потребну духовну снагу и знање о духовном животу да би могао да им помогне. Не треба да затварамо очи пред стварношћу: човекова немарност према исповедању греха и духовничка неспособност многих – у духовно-терапијском методу Цркве неопитних – духовника, јесте оно што многе људе одводи психијатру. Међутим, понављам, човек је створен по образу Божјем и мора да се труди да се уподоби Богу. То је, рекао бих, крајњи циљ и мистичко назначење човеково. И док год не почне да утољава своју чежњу за Богом, тј. док год живи одвојен од Бога, човек душевно страда. Док год не почне да испуњава своје основно назначење на овој земљи – а то је, заједничење са Богом – човек, без обзира на сву ефикасност медицинских и психо-аналитичких третмана којима се подвргава, и даље остаје роб унинија и своје трагичке потраге. Ми не трагамо само за пуком душевномуравнотеженошћу, већ за пунотом живота.

Ми не желимо само да развијамо наша религијска осећања, већ да задобијемо пуноту живота. Зато, да бисмо били у стању да схватимо разлику између човекоцентричне и богоцентричне психотерапије, неопходно је да се пре тога подробно упознамо са учењем Православне Цркве о (из)лечењу душе. Но, наша тема овим није исцрпљена, већ остаје отворена за даљи разговор,” вели митрополит Јеротеј.

5. Др Јеротић ревност види само код неких образовани хришћанских светитеља (не каже којих) и томе, као нешто допустиво, додаје “мистику стваралаштва” (повезујући мистичка искуства Св. Симеона Новог Богослова и Терезу Авилску!) Све остало је “фанатизам и неуроза”. И, по др Јеротићу, аскезе није било до 4. века, а, по, Берђајеву, у хришћанску аскезу рано су продрли “неоплатонски, стоички и манихејски елементи”. То није тачно! Аскете су били сви прави хришћани, од почетка: сетимо се само Св. Павла, који редовно пости и моли се Богу уочи својих мисионарских путовања, као и апостолске заповести о непрекидној молитви.

Док су неоплатонистичка, стоичка и манихејска аскеза имале за циљ да душу ослободе из тамнице тела (јер је само душа божанска, а тело треба одбацити и презрети као неки “отпад”), православни подвижници су имали за циљ да и тело и душу принесу, кроз преображење Духом Светим, Господу Исусу Христу; јер, по отачкој изреци, тело без душе је леш, а душа без тела утвара. Речи Лествичника о самилости сладострасних јасне су свима који познају светоотачко аскетско богословље: непреображено добро, добро у палом човеку овог света, чулном човеку, често не потиче из чистих, боголиких извора охристовљеног бића, него је помешано са злом и страстима. Зато је подвижник изнад те “чулне самилости” јер разапиње своју палу природу да би је поново стекао, преображену. То што је било “садизма и мазохизма” у нечијој аскези (рецимо, средњовековној римокатоличкој) не значи да их је било код православних светаца (Св. Серафим Саровски, који је хиљаду дана и ноћи клечао на стени молећи се за род људски, свакако није био мазохиста.) Управо су најсуровије православне аскете били најрадоснији сведоци Васкрслог Христа.

Паганско и хришћанско у нама

Пишући о паганском и хришћанском у нама, у књизи “Старо и нову у хришћанству”, др Јеротић је склон да много шта помеша и понуди нам извесну збрку појмова. Тако, на пример, позивајући се на Симу Тројановића, он каже да је кађење икона у храму пагански обичај – јер се некад кадило идолима; то је чак и паљење свећа. А ово није права истина; иако су форме и обреди веома слични у свим религијама, и паганским и хришћанској (будисти, рецимо, имају и монаштво и бројанице и храмове, као и хришћани), али се њихови садржаји разликују; а кађење и паљење свећа постојало је у старозаветном култу, коме је Нови Завет испуњење.

Такође, др Јеротић нам нуди и овакву причу:

“Узмимо још један, упечатљивији пример присне везе паганских обичаја са хришћанским, који не морају да сметају нашем хришћанском “чистунству”. Познато је да су се стари Срби, давно пре примања хришћанства, у пролећној сезони причешћивали (ако је та реч погодна за овакав обичај) глоговим листом, или, чешће, пупољком од леске. Још у нашем веку забележено је, у “Дабро-босанском источнику” (према Чајкановићу), једно причање простог босанског сељака, већ старца, које делује узбудљиво, поетски, фантастично и аутентично: “Постим уочиУскрса, скинем капу, метанишем код лијеске и кажем све лијесци што сам сагрешио, ухвативши се за њу руком; потом кажем: опрости ми, лијеско, отргнем пут с ње и изијем, те то ми је било причешће. На измаку године дођем тој лијесци и прегледам ју: ако се буде осушила, онда нијесам се право исповедио, ако ли није, онда сам се право исповедио.”

Кад то прочитамо, др Јеротић нас пита – има ли суштинске разлике између овог босанског сељака, који поседује “чисту душу”, и нас који примамо Свето Причешће у Цркви, да би читаоцу дошапнуо (“уздржано и са снебивањем”): “Ако су сви, или већина ових “стараца“, прилазили паганској причести “чистога срца” (а видели смо да су и сами себе, опет преко природе дрвета, критички посматрали), и не знајући за Христа, или у безазлености срца заборављајући на Христа, можда је њихову “причест” благи Господ и примио!”

Необично тврђење! “Безазлено” заборавиш на Христа, исповедиш се лески (за коју др Јеротић вели да је “свето дрво од најстаријих времена човечанства, у које не удара гром!”), причестиш се леском и чекаш да те благи Господ прими!

После свега, симпатично незнавени старац – незнабожац постаје (несвесно) Христов апостол! Чујмо др Јеротића, који продужава созерцање старца из Босне причешћеног леском: “Осећам да немам права, као православни хришћанин, да одбацујем своје јудео-хришћанско порекло (и то у смислу присутности, признавања и свесног прихватања свега вредног што је свима народима света донело Јахвеово објављивање Мојсију на Синајској Гори), као ни своје српско, словенско, паганско порекло. Пример оног босанског старца поучан је за ово што желим да кажем. У њему је, као представнику целог нашег народа, проговорила вишехиљадугодишња љубав према природи у којој је овај старац (и то у дрвету леске) видео живог Бога, али на изразито пагански начин; старчева потреба да исповеди своје грехе, знак је старозаветног човека присутног у њему, свесног да је грешан према Богу и да своје грехе треба да исповеди; причест лесковим пупољком сведочи о старчевој новозаветној,хришћанској потреби да узимањем пупољка, уместо хлеба, односно тела Христовог, он, ипак, несвесно изврши налог Христов ученицима на Тајној вечери”.

Зашто би овај јадни чичица, који је ко зна кад ушао у храм и видео свештеника, био “представник целог нашег народа”? То би било као када бисмо рекли да је ђак Гимназије са десет јединица, који ће сигурно понављати разред, представник целокупног нашег гимназијског подмлатка...

Треба бити јако опрезан кад се са разумевањем односио према “паганском слоју” наше историје и наше душе. Случај самог Карла Густава Јунга у том смислу је опомињући. Није пука подударност да је књигу “Јунг и Хесе: херметички круг” (Плави јахач, Београд, више издања), за коју је у нас предговор писао др Јеротић, сачинио чилеански нациста Мигуел Серано.

О Серану као нацисти пише руски истраживач окултизма Јуриј Воробјевски у својој књизи Куцање на златна врата: пут у апокалипсу (код нас је обављена под насловом Западни пут у апокалипсу / Од мита о Граалу до Новог светског поретка, Светигора 2001.) Серано је један од теоретичара мистичког нацизма, још тридесетих година 20. века примљен у познато друштво Туле, езотеријско језгро SS-реда. На једном од ритуалних скупова нациста у Андима Серано каже: “Ако будем викао све до Валхале, где живе бесмртни богови знам да ћеш ме ти, мој фирере, Адолфе Хитлеру, чути и одговорити ми. Рећи ћеш: Саборци, ваша крв ће спасити не само Чиле, него и сав свет. Боја крви се не заборавља. Она је тако црвена, тако јарко црвена, та крв јунака. Њу богови много боље виде него безбојне сузе светаца. И бесмртни богови завиде онима који су за идеју дали оно што су сматрали својим јединим животом”. Да ли је код Јунга било нечег што је допринело Серановом везивању за њега као “аријевског психолога”?

Још приликом сукоба са Фројдом, Јунг је настојавао на чињеници да он покушава да психоанализу учини науком која неће бити чисто “јеврејска”. Сам Фројд и његови најнепосреднији сарадници били су аустријски Јевреји, којима је било потребно неколико угледних хришћана – који ће, као психолози, фројдизам понудити ван јеврејског гета. Када је срео Јунга, Фројд је схватио да њему може припасти таква улога, и “усинио” га, што због талентованости младог ученика, што због његовог швајцарско-протестантског порекла. Па ипак, дошли су у сукоб: Фројд није допуштао никаква “застрањења” кад је у питању његов метод, а Јунг је кренуо даље, показујући да либидо није само полна енергија, него енергија целокупног бића.

Професор Џери Дилер о овом аспекту односа Јунга према јеврејским коренима психоанализе пише: “Историја психоанализе неодвојива је од њеног оснивача Сигмунда Фројда. За већину људи на размеђи векова Беч и психоанализа били су нераскидиво повезани са њиховом јеврејском суштином. Фројд је, наравно, био Јеврејин. Он је своје радикалне теорије први пут изложио не пред неком блиставом лекарском групом, него у току предавања које је држао у Бнај Бриту, реду јеврејске браће”. Иако се по култури осећао као Немац, Фројд је ипак био типични Јеврејин: када је у Немачкој и Аустрији дошло доба нацизма, он је морао да бежи из Беча. Његове теорије су протеране са Универзитета и из лекарске праксе, а књиге су му јавно спаљиване.

Јунг је још 1913, на Четвртом конгресу психоанализе, дошао у сукоб са јеврејском струјом међу аналитичарима. Уместо њега, као председник (привремени) конгреса био је изабран Карл Абрахам. Касније, швајцарски психијатар долази до закључка да постоје разлике у психи Јевреја и аријеваца. Он се о томе није устезао да пише ни у доба када је Хитлер гонио јеврејски народ. У раном периоду Трећег рајха, Јунг је био уредникЧасописа за психијатрију, који је у Швајцарској излазио на немачком. У том часопису су стално нападана “јеврејска” психичка стања и била на сав глас хваљена нордијска аријевска психологија. У часопису су излазилепохвале на рачун Хитлера и националсоцијалистичке партије. У извесној мери, Јунг је подржавао идеју физичког уништавања душевно болесних људи који не могу бити излечени. У доба холокауста, Јунг је у својој 65. години живота написао дело “Аријевска психологија”, настојећи да истом замени јеврејске психоаналитичке теорије као нешто што не приличи немачком народу.

Касније је Јунг схватио да је погрешио, па је и спису О Вотану објаснио демоничност стихије несвесног која се пројавила у немачком нацизму.

Ипак, Јунгово одушевљење нацистичким идејама није било случајно. Оставши без јасног хришћанског критеријума за разликовање добра и зла, овај психолог није могао (слично Хајдегеру и Јингеру) да се не препустиономе за шта је веровао да је буђење здравих паганских (“природних”, “природно-божанских”) стихија у германском племену. Њима се хитлеровски нихилизам учинио као знак животне снаге, као нешто што ће обновити у декаденцију огрезлу западну цивилизацију...

Стога је Мигуел Серано одабрао баш Јунга за саговорника; без обзира на чињеницу да се разумом одрекао своје позне, старачке заблуде, Јунг је и даље остао ирационалиста какав је Серану био потребан за заснивањеидеја о “здравим” паганским праобразима у аријевској раси.

Православље и римокатолицизам

Др Владета Јеротић је један од главних заговорника сјединења православних и римокатолика који су, тобож, и сад, “мистички” – “једна Црква”. Очито је да му је блиска прича папе Ивана Павла II, који је говорио о Православној Цркви и ватиканској заједници као о “плућним крилима” јединствене Европе (ту слику је позајмио од руског песника и философа Вјачеслава Иванова, који је прешао у римокатолицизам.) Др Јеротић Православну Цркву назива Маријом, а римокатоличку вероисповест – Мартом. На питање да то боље објасни, он, у “50 питања – 50 одговора” вели: “У јеванђелској причи, да се подсетимо, Христос долази у пријатељску кућу коју држе две сестре, Марта и Марија, и њихов брат, Лазар. Марта се труди да најбоље угости Исуса, да га нахрани и напоји земаљском храном, да му пружи удобан лежај, чисту кућу која одише заједничком љубављу обе сестре и брата према Исусу. Пошто се претходно окрепио плодовима земље које је Марта брижљиво и с љубављу припремила, Исус проповеда своју божанску науку укућанима и гостима ове гостољубиве куће. Марија је крај Његових ногу, слуша га пажљиво и усхићено – за оно време међу патријархалним Јеврејима незапамћен догађај – док Марта и даље нешто спрема или распрема у кујни или некој побочној просторији. Да ли подстакнута љубомором или што јој је Маријина помоћ била стварно потребна, Марта гласно ставља примедбу на Маријино понашање, на шта Исус Христос изговара чувене речи:Марта,Марта, за много се трудиш,Марија је изабрала бољи део! Да ли су ове речи значиле да је Исус више волео Марију од Марте? Не мислим тако. Каква поука се може извући о Марти и Марији у односу на источну и западну хришћанску Цркву? Поређење које ћу изнети смело је и хипотетично, рекло би се, чак, произвољно.

Подсећам, најпре, да је хришћанство изникло из два корена: грчког и јудејског. Није спорно да је идеалистичка философија платонизма и неоплатонизма, наклоњена философским спекулацијама и мистици, употцењивању материјалног и чулног, земаљског живота (отуд каснија склоност хришћана аскези, односно строго монашком животу) нашла плодно тле у византијском, а касније у руском православљу. Јаку веру у васкрслог Христа Који наговештава небеско блаженство својим следбеницима, по цену одрицања и жртвовања овог живота насељеног палим духовима, и под влашћу “кнеза овог света”, палог Луцифера, повремено угрожавану монофизитским претеривањима у догмама и у практичном животу – схватам као Маријину љубав за Христа.

Реалистичкија философија Аристотелова, римски дух права и практичности, као и остваривање удобнијег земаљског живота, заједно са познатом јеврејском љубављу према овоземаљском животу (идеја о личној бесмртности човека појавила се, зачудо, касно у јеврејском народу и јеврејској религији), као да је више одговарала Западу, где је нашла погодније тле, најпре у римској цивилизацији, затим франачкој и онда, редом, у свим каснијим творевинама европске цивилизације и културе. Наглашавање земаљске појаве човека Исуса, Његовог голготског страдања, брига за свакодневни практичан живот, јаче истицање индивидуалне моралности у односу на религиозност, смисао за правно и техничко уређивање живота и државе – схватам као Мартину странухришћанске вере и љубави према Христу.

Зашто је потребно делити Исуса Христа на Исуса и Христа када знамо да је Халкедонски сабор још 451. године успоставио трајну хришћанску догму о Богочовеку Исусу Христу, у коме су присутне две природетајанствено спојене и, у савршеној хармонији, делатне? И зашто онда не схватити близаначки пар Марта-Марија као две половине једног и целовитог бића, који се разликују међусобно само привидно! Уместо што су се на луциферски начин разјединиле (Луцифер свуда уноси деобу), инфициране гордошћу борбе за првенство Рима и Цариграда, и тако наставиле да се у току векова све више разједињују водећи чак верске ратове – Источна и Западна хришћанска црква ће се можда тек под претњом неке друге религије присетити, једног и неподељеног,Богочовека Исуса Христа и његове две руке, Марије и Марте.”

Др Јеротићу су свеци и Свети Јован Златоуст и Симеон Нови Богослов и Фрања Асишки и Тереза Авилска. То је, за њега – исто предање. Да ово није случајно, јасно је и из књиге разговора са Милошем Јевтићем, у којој на слично питање, др Јеротић одговара: “Ваша питања упућена су егзотерној страни хришћанства и сада ћу се њима окренути. Када кажемо да је хришћанство езотерно и да је оно крај сваке религије, онда мислимо на “мистичко тело” Христово и есхатолошку заједницу у историји, а када кажемо да је хришћанство и егзотерно, онда мислимо на хришћанство као “институцију”. Много је бола и неправде хришћанска институционализована црква нанела и хришћанима и нехришћанима у току векова хришћанске историје. Највећа несрећа је стигла цркву као институцију када се поделила на Источну и Западну цркву почетком XI века, док је у основи Црква Христова увек једна, општа и целинска, katholikos. Друга несрећа (да ли такође неизбежна као и она прва?) настала је још много раније, када је држава ушла у цркву и црква  државу. То је био онај смртоносни, доживотни загрљај државе и цркве,антиномичност која није могла бити разрешена ни после одвајања државе од цркве. Западно хришћанство, у нечему битном више овоземаљско, законско, дисциплиновано, школско (као да је човек, иако одрастао, увек у школи, седи у клупи и бојажљиво слуша учитеља који са штапићем у руци стоји испред њега), сачувало је историјског Христа-човека. Источно хришћанство, више духовно, мање физичко, помало лебдеће, с потцењивањем земље, тела, нагона, поетско и химничко, сачувало је Христа-Бога. Зар није било потребно и једној и другој цркви да се допуњују и у загрљају пољубе, као што се на хришћанским иконама грле и љубе Петар и Павле, два тако различита Христова апостола, али са једним, јединим Христом у себи!”

У свом огледу “мариологији” у Православљу, др Јеротић се залаже за сјединење православних и римокатолика, позивајући се на њихов однос према Богородици: “На крају овог есеја, осврнуо бих се на користанчланак римокатоличког теолога из Загреба Предрага Белића, под насловом “Мајка Цркве код Јустина Поповића”. Залажући се за “мир и помирење” међу завађеном хришћанском децом пред једним јединим Богом, једним јединим признатим Месијом, Исусом Христом и Светом Тројицом, као и пред једном Мајком свих људи, Богородицом Маријом, Предраг Белић најпре подсећа да је папа Павле VI, на једном ватиканском заседању, у јесен 1964. године, Богородицу Марију означио као “Мајку Цркве”, не тражећи да ово означење постане нова догма. Мада је реакција неких православних теолога (оних са православног Института светог Сергеја у Паризу) била негативна, Предраг Белић открива у делу архимандрита др Јустина Поповића, и то у трећој књизи његовеДогматике, у одељку посвећеном Марији и Цркви, јасно обележено место које указује да је и отац Јустин Поповић, као православан духовник, заступао гледиште да је Богородица Марија – Мајка Цркве. То место у Јустиновој Догматици гласи овако: ”Новозаветна је свеблаговест: Црква је тело Христово и Пресвета Богородица, родивши нам Богочовека Господа Христа, у ствари је родила Цркву, јер је дала тело Цркви. Тако је Богородица у исто време Црквородица; Богомати је у исто време Црквомати. Зато света молитвена мисао Цркве исповеда и проповеда овуистину, ову свеистину: Богородица је “свесветла Црква Божија” (овако се пева средом на јутрењу Канон Пресвете Богородице, глас 7 Октоих).

Дубоко прожет оваквом вером у Богородицу као Мајку Цркве, архимандрит др Јустин Поповић се позива и на оне свете Оце хришћанске Цркве који ово исто верују и пишу, а то су: Јефрем Сирин, Кирило Александријски (“Богородица је света Црква”), Теодор Студит, Симеон Нови Теолог, Григорије Палама, а од српских духовника отац Јустин наводи богонадахнуту песму владике Николаја Велимировића “Царица тишине”.

Најближи ученик оца Јустина Поповића, владика Атанасије Јефтић написаће и сам:”Црква се не може ни замислити ни постојати без Свесвете мајке Спаса Христа. Пресвета Богородица је Црква и Црква је Пресвета Богородица”.

Пошто и сам верујем и мислим да сам човек “мира и помирења”, изнео сам у овом чланку о мариологији – теотокологији у православљу, овај чланак (римокатоличког теолога Предрага Белића), из кога се може видети да и поред бројних догматских и недогматских неслагања између православне и римокатоличке цркве, постоје и значајна учења обеју цркава – зар није довољно значајно за обе цркве учење о Пресветој Богородици? – која саопштавају једну истину о једном Богу и једној Цркви! Када би постојала добра и постојана воља с обе стране, као и усрдне молитве упућиване једној Мајци Божјој из обе цркве, зар се не би нашла и друга заједничка учења о једном Господу Исусу Христу која би, на од Бога спасавајући начин, приближила не само обе цркве једну другој,већи жалосне, и од Христа никад прихваћене раздвојене народе ових цркава!”

Овде се, по ко зна који пут кад је др Јеротић у питању, демонстрира нека врста интелектуалне “сфумато” технике зарад сликања љупког, али нереалистичног, платна... Наиме, др Јеротић прећуткује да за православног подвижника, оца Јустина, култ Мајке Божје никад не добија јеретичке примесе римокатоличког поштовања “блажене Дјевице” (рецимо, догмат о “безгрешном зачећу” Маријином од стране Јоакима и Ане, култ “срца Маријиног”, склоност називању Богородице “саискупитељком” човечанства, чиме се јединствена улога Христоваумањује, итд.) И за оца Јустина Богородица је мајка Православне Цркве, док за њега римокатолицизам и није Црква, него инославна заједница чији је поглавар, папа, прогласивши себе “незаблудивим” ex cathedra попитањима вере пао трећим најтежим падом у историји човечанства (Адам се одрекао Бога, Јуда издао Бога, а папа себе ставио на место Бога, сведочи отац Јустин у књизи “Православна Црква и екуменизам”.)

Навели смо три текста др Јеротића у којима се Православна Црква и римокатолицизам сједињују и допуњавају: прво су, у “50 питања”, Марија и Марта, затим су, у “Постојаностима”, “Петар и Павле”, да би се, накрају, у огледу о “мариологији” сусрели у молитвама Богородици. Недвосмислено је: др Јеротић, попут Соловјова, верује да уједињује досад несјединиво.

Али, шта су Свети Оци говорили о римокатолицизму?

Да их чујемо:

Преподобни Теодосије Печерски (1074.)

“Они (Латини), множином својих јереси, обешчастили су целу земљу. Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот.”

Свети Григорије Палама (око 1360. г.)

“Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити с вама”. (Дела Св. Григорија Паламе. Т1, Солун, 1962, стр. 26)

Свети Марко Ефески (1457.)

“Јасно је да су они (латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике.”

“Оно што се тиче Цркве никада се не може разрешити путем компромиса”.

“Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима.“

“Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег.”

Преподобни Максим Грк (1556. г.)

“У својим делима, ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу”. (Дела преподобногаМаксима Грка, Твер. 1993. стр. 7)

Свети Филарет Московски (Дроздов)

“Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж”.

Преподобни Пајсије Величковски (1794.)

Пише о латинству, да се оно одвојило од Цркве и “пало у бездан јереси и заблуда... и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи.” И даље: “Латини нису хришћани”.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) (1867.)

“Папизам – тако се назива јерес која се појавила на Западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Некизападни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. Папа је идол паписта – он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани-творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову.

Ниједна јерес не изражава тако отворено и насилно своју претерану гордост и сурови презир и мржњу према људима.” (О јереси и расколу)“Не играјте се вашим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Прихватите се читања Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (а никако Терезе и Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свеце!); учите се од Светих Отаца Православне Цркве, како се исправно разуме Писмо и какав живот и какве мисли приличе хришћанину.” (Дела, Т. 4. Спб. 1886. стр. 476.)

Преподобни Амвросије Оптински (1891.г.)

“Источна православна Црква, од апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлукеВасељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије...” И даље: “Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви.” (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима. Ч. 1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235)

“Истина сведочи, да је Римска црква отпала од православља” (Сабрана писма стр. 234)

“Да ли би било разумно тражити јединство са католицима?

Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, то јест латинских мисионара и милосрдних сестара?

Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу.”

(Сабрана писма преп. Амвросија, 1908, стр. 7)

Свети Теофан Затворник (1894.)

“Постојала је једна црква на земљи, Црква једне једине вере. Али дошла су искушења – папа и његови приврженици предали су се сопственом мудровању и отпали су од једне Цркве и вере.” (Писма разним лицима о различитим стварима вере и живота. М1892. стр. 45)

“Хришћанским Црквама, како је теби наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројствомБожије Цркве.

Латинска црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола”. (Писма, стр. 230-232) “Веровати на латински начин – значи одвојити се од Цркве, јерес.” (Писма о хришћанском животу М, 1908, стр. 37)

Свети праведни Јован Кронштатски (1908.)

“Ко од православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једна Црква, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или патерима, које од њих спреман да се одрекне својих заблуда? НИКО. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво – лаж и истину?” (Живи клас са духовне њиве. Из дневника за 1907-1908. г., М 1992. стр. 31)

“Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: ко није са Мном, тај је противМене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове... они јавно иду против Христа и Његове Цркве... не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа”. (Живи клас са духовне њиве, стр. 32-33)

“У својој папској цркви, папе су створиле разне трикове, разноразне лажне догмате који воде ка преварама и у вери и у животу. То је потпуно јеретичка црква.” (Живи клас са духовне њиве, стр. 35)

“Кад би римски папа био потпуно истоветан са Господом, у мислима, у души и учењу, могао би се, свакако не у личном смислу, назвати главом Цркве; али како је он различит од Христа и у мисли и у учењу, он је јеретик и не може се назвати главом Цркве нити учити Цркву; будући да је она стуб и тврђава истине (I,Тим. 3, 15), а папа и паписти – трска коју ветар љуља потпуно су извитоперили истину Христову и у учењу и у богослужењу (бесквасни хлеб и одбацивање проскомидије) и у руковођењу, искваривши својом јереси сво католичанство и учили гапогрешним, при чему је папа, и поред све своје јереси проглашен непогрешивим од стране католичке цркве, то значи да је он непоправљив у својој противности мисли Христовој”.

Из посланице Источних патријараха 1848. г.

“Једна Света Саборна и Апостолска Црква... сада и овде поново саборно објављује да је такво новаторско учење по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина. Сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно богослужбено општење православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!” Тако су говорили Свети Оци.

Православни нису одвојени од римокатолика зато што су ускогруди фанатици и “зилоти”, него зашто што су њихова духовна искуства потпуно различита. Ево шта каже о томе митрополит Јеротеј (Влахос): “Вера и богословље су, са једне стране, плод духовног излечења, док су, са друге, истовремено и пут ка духовном излечењу и боговиђењу, које је – будући заједничење са Богом – у исти мах и богопознање. То је оно што твори човеково спасење.

Разлике у догматима имају за последицу и разлике у схватању и практиковању лечења душе. Има случајева када такозвани унијати личе на Православне, чак и када је у питању догмат о происхођењу Светога Духа.

Они не користе додатак Filioque у Символу Вере, а ипак су се у схватању и практиковању лечења душе разликују од Православних. Сматрам да постоје два критеријума на основу којих можемо да проценимо да ли јечовек који се упокојио био православан или не, и да ли је био светога живота или не. Први критеријум се тиче начина и метода лечења душе који је он примењивао у свом животу, а други критеријум јесте да ли су од њега одатле свете мошти или не. Ми верујемо да православље у себи садржи оба критеријума. Другим речима, православље има и правилан метод лечења душе и свете мошти обожених Светитеља. Ова различитостПравославља од свих осталих хришћанских деноминација се онда, сасвим логично, пројављује и у догматичком учењу, будући да богословље, као што смо то већ рекли, увек јесте израз живота и артикулација начина живота.

Ако, из ове перспективе, поредимо Православље са латинским и протестантским деноминацијама, одмах ћемо уочити разлике. Протестанти уопште немају никакав духовно-терапијски метод. Они мисле да пука вера у Бога гарантује спасење. Али, ми смо већ указали на чињеницу да савршена вера – вера која спасава човека! – јесте вера која је заснована на сазрцању (боговиђењу), а да је претпоставка сазрцања (боговиђења) очишћење срца. А очишћење срца започиње прихватањем оне почетне вере, која се пројављује кроз дела покајања. А дела покајања јесу све оно што доприноси човековом духовном излечењу. Ето зашто протестанти немају духовно-терапијски метод. С друге стране, латински духовно-терапијски метод је – у поређењу са православним духовно-терапијским методом – непотпун. Латинско упадање у Filioque заблуду резултат је латинске неспособности да се правилно схвати однос између личности и заједнице. Тако, Латини бркају лична својства Лица Свете Тројице: нерођеност оца, рођеност Сина и происхођење Светога Духа од Оца, јер Отац рађа Сина и происходи Духа Светога. Латинска неспособност да се изрази светотројични догмат и погрешна формулација тог догмата указују на немање богопознањског искуства и откривења. Јер, тамо где постоји боговиђење, тамо постоје и јасне догматичкеформулације.

На пример, ученици Христови су на гори Тавору видели славу Христову. Они су у исти мах чули нечујиви глас Оца, који говори: “Ово је Син Мој љубљени...” и видели силазак Духа Светога у виду облака. Таворски облак, по Светом Григорију Палами, јесте – присуство Духа Светога. Тако су ученици Христови стекли знање о Тројединоме Богу кроз сазрцање и откривење. Њима је откривено да је Бог Један по Суштини и Тројица по Ипостасима. То је оно о чему говори и Свети Симеон Нови Богослов у својим химнама. Он у њима на много местаказује да током сазрцања нестворене Светлости обожена личност прима Откривење Тројединога Бога. Свети у свом сазрцању никада нису бркали ипостасна својства лица Свете Тројице.

Латинско бркање ипостасних својстава лица Свете Тројице и учење да Свети Дух происходи по суштини и из Сина показатељ је чињенице непостојање доживљајног богословља у Латина. Латинско учење о “створеној благодати” показатељ је да латинска традиција нема доживљај благодати Божје. А будући да латинска традиција нема тај доживљај, јасно је да нема ни правилан духовно-терапијски метод.

И, заиста, у латинској традицији нема оног духовно-терапијског метода који имамо у Православљу. У латинској традицији нема разликовања разума и ума. У латинској традицији нема учења о томе да помрачење умајесте духовна болест, нити о томе да просветљење ума јесте обнова духовне целовитости (целомудрености, здравоумља). Многи латински текстови, о којима се толико говори, пренатрпани су сентиментализмом и исцрпљују се у пуком морализму. Православна Црква, пак, у погледу тих питања има велико Предање, што и показује њен истинити духовно-терапијски метод.

 Истинитост вере се пројављује кроз њене духовно-терапијске учинке. Ако вера уистину лечи човека онда је она истинита вера, ако, пак, не лечи човека онда она није истинита вера. То, такође, важи и за медицинску науку. Прави лекар је онај који зна како да излечи пацијента и који успева да га излечи, док лажни лекар не уме да излечи пацијента. Исто важи и у случају лечења душе. Из тог разлога, верујем да се разлика између православног Предања, са једне стране, и латинске традиције и традиција протестантских конфесија, са друге, огледа првенствено у начину духовнога лечења. Разлике у схватању и практиковању лечења душе резултат су разлика у догматима. А догмати нису философија, као што ни богословље није философија.

Веома се радујем томе што ми се пружила прилика да тачно објасним шта мислим када кажем да Православље и православно богословље нису философија. Пре свега, морам да разјасним оно што сам већ рекао, да православно богословље, пре свега и изнад свега, јесте доживљај и Откривење. Бог се открива онима које он удостоји Свога Откривења. Они који од Бога добију дар Откривења и друге дарове постају богослови Цркве. Свети Григорије Богослов епиграматски вели да Оци Цркве не богословствују на начин на који би то чинио Аристотел, већ на начин на који су то чинили Апостоли. То значи да они богословствују не на рационалистички начин, већ на начин Светих Апостола, који су били рибари. Прави богослов Цркве се постаје тек по примању Духа Светога.Богословље је, дакле, искуство.

И управо се ту показује сва разлика између философије и богословља. Философија је плод људскога интелекта, то јест, у философији човек својим интелектом кроз мишљење долази до артикулације и формулацијепојмовнога знања, док је богословље, напротив, плод Божјег Откривења човековом очишћеном срцу. Најпре срце прима Откривење, а тек потом људски ум артикулише то Откривење. Ову разлику јасно видимо у одељку из пророка Исаије, и у тумачењу које на тај одломак даје Свети Јован Златоусти. Пророк Исаија пише: “Јер, гле, Господ Господ над војском узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ... пророка и мудраца...” (Ис. 3,1-2). Ево јасне разлике између пророка и мудраца коју даје Свети Јован Златоусти: “Мудрац размишља о будућности на основу сопствене велике мудрости и личнога искуства”. Даље, Златоусти говори о томе да је мишљење једна ствар, а пророштво сасвим друга. Пророк говори “не од себе”, већ у Духу Светоме, док мудрац (мислилац, философ) говори искључиво од себе. Зато, постоји велика разлика између пророка и мудраца (мислиоца, философа), и она одговара разлици “између људске мудрости и божанске благодати”. На језику Светог Писма пророк и богослов су исто. Очигледно је, дакле, да постоји огромна разлика између богослова и философа, те стога и између богословља и философије. Оци Цркве су се, и поред тога што су проучавали философију свога времена, држали другачијег метода богопознања. А тај метод јесте исихастички (тиховатељски) метод.

Основна разлика између јеретика и православних богослова била је (и још увек јесте!) у томе што су се јеретици у расправама о стварима вере служили философијом, док су се Свети Оци увек служили Откривењем, које је плод тиховатељског подвига. Ако пажљиво проучавамо црквену историју, видећемо јасно да су у црквеном животу увек постојале те две струје. Једна струја је била философирајућа струја, која се руководила интелектом, и њој су припадали сви јеретици који су покушавали да тумаче Бога сопственим разумом. Друга струја је била исихастичка струја, која се руководила Предањем и Свети Оци припадају тој струји”.Ово су јасни критеријуми којенам нуди велики богослов Јеротеј (Влахос).

Дакле, православље је здравље (а ја, као православац, болестан човек који тражи лека), а римокатолицизам је болест (а римокатолик болесник који тога није свестан, и који верује да је његова болесна вера – здравље.)

Да ли ја, као православан, мрзим римокатолика? Не. Јер ја знам да ће моја вечна судбина с оне стране гроба бити страшнија од његове зато што се ја нисам потрудио да ме Христос, Архијереј моје Цркве, исцели. Јаримокатолика, као болесног брата, жалим и желим му да и он дође у лечебницу од Истока, Господу Свеисцелитељу. Али, да признам његову заблуду за Марту, а моју истину за Марију, не пада ми на памет. Јер, иМарта и Марија су биле православне – исповедале су старозаветно православље и зато су препознале Месију Исуса, Чије су Мироносице биле.

Извор: Владимир Димитријевић, Јагње и змија (Православље и неогностичка психологија), ЛИО, Горњи Милановац, 2007.год.

Приређивач: „Борба за веру“