Борба римокатоличке “цркве” против свих оних који нису пристали да ступе у римокатоличку “цркву” и прихвате за свог поглавара римског папу траје више векова. Током векова смењивале су се разне папе на престолу римокатоличке “цркве” али се политика уперена против свих некатолика никада није мењала.

Тај непријатељски став римокатолика осетили су у највећој мери баш православни Срби, Јевреји и Роми. Прогон православних Срба, Јевреја и Рома који је спроводила римокатоличка “црква” и њене папе почео је да се спроводи још у средњем веку тај прогон, нажалост, још увек траје. Ми смо и данас сведоци прогона православних хришћана, Јевреја и Рома захваљујући ставу римокатолика који се никада није променио. Једино су се можда промениле и осавремениле разне методе те борбе. Више није довољно борити се “огњем и мачем” када постоје савременија средства. Сада је потребно ради бољег познавања историјских чињеница навести неколико података о ставовима и мишљењима која су римокатоличке папе исказивали током више векова.

Римокатолички папа Иноћентије (Innocenzo III) је још давне 1204 године позвао римокатоличке земље западне Европе да крену у крсташки рат против православне Византије. Тај папа је крсташе који су освојили Цариград прогласио “оруђем Божје воље и казне за шизматике”. У Цариграду је тада основан Латински патријархат који је постојао све до 1261 године. Исти тај папа је рекао: ”Сам Бог је отео Византијско царство од непослушних шизматичних Грка и предао га послушним католицима”. Иноћентије III је издао заповест да сви Јевреји морају да носе на одећи јасне и видљиве знаке да би их свако могао да препозна. Слично су се попнашали и наследници овога папе. Ђовани XXII (Giovani XXII, 1316 – 1344) је јавно спаљивао Талмуд и слао Јевреје у гета. Павле IV (Paolo IV, 1555 – 1559)  је наредио да сви Јевреји морају да носе жуте шешире. Леон XIII (Leone XIII , 1823 – 1829) је затварао Јевреје у посебна гета, насилно их покрштавао итд. Убијање Јевреја је вршено давно, још у петом веку (414 године) у Александрији. Зна се да је у XI веку, за време крсташког рата (1096 године) у Француској и у Немачкој убијено 12 000 Јевреја. Заједнице Јевреја у свету памте да су у Првом крсташком рату освајачи Јерусалима извршили страшан покољ који се сваке године помиње у јеврејским храмовима као Гезерот Татну. И у наше време римокатолички цардинал Пачели који је 1939 године изабран за папу као Пије XII (Pio XII) јасно је изражавао мржњу према свим некатолицима. Његов антисемитски став је добро познат. Тај папа је примао у аудијенцију хрватског усташког поглавника Анту Павелића и благосиљао је кољаче Срба, Јевреја и Рома који су чинили злочине у Јасеновцу и целој Независној држави Хрватској. Он никада није дигао глас и протествовао против немачких концентрационих логора у којима су изгубили животе више милиона невиних људи, жена деце у току Другог светског рата.

Артур Хефнер (Arthur Heffner) руководилац немачке обавештајне службе у Загребу, у Хрватској, у своме извештају од 24 априла 1942 године је написао: “Немци би пре свега морали да схвате да је једини носилац усташког покрета у Босни и Херцеговини римокатоличка црква… Потребно је да се напомене нехришћанско понашање католичких духовника који не само да подстичу усташе, већ их предводе у њиховим походима. При чему убијају немоћне људе”. Римокатолици су у Независној држави Хрватској обезглавили Српску православни Цркву. Ниједан епископ СПЦ није остао у Хрватској. Протерали су 334 православна свештеника, а убили 187, као и 30 монаха и два вероучитеља. Тада је на територији било укупно 577 православних свештеника. Према доступним подацима римокатолици Хрвати су разорили, спалили и уништили преко 400 православних цркава.       

Увек су се римокатоличке папе трудили да приграбе сваку могућу црквену и државну власт.. Иако је “непогрешивост папа” постала званична догма римокатоличке “цркве” тек 18 јула 1870 године за време папе Пија IX (Pio IX) мора се истаћи да је још папа Иноћентије I (Innocenzo I, 401 – 417) сматрао да постоје случајеви “ чауша мајорис”, које само он може да решава. Папа Лав I (Leone I, 440 – 461) је истицао да сваки папа има неограничену власт (plentitudo potestatis). ПапаГригорио VII  (1073 – 1085) је изјавио у своме Dictatus papae да римокатоличка “црква” никада није погрешила и да никада неће погрешити. Папа Бонифације VIII (Bonifacio VIII, 1294 – 1303) је издао булу Unam Sanctum према којој све папе владају светом.

Потребно је нагласити улогу коју врше римске папе у садашње време. Узмимо за пример да је папа Павле VI (Paolo VI) још у оно време када је био кардинал римокатоличке “цркве” организовао тз. “пацовске канале” за бежање Хрватских кољача и зликоваца из Јасеновца и других крајева Независне државе Хрватске. Папа Бенедикт XVI (Benedetto XVI) који је више познат као кардинал Јозеф Рацингер поделио је опроштај грехова нацистичким злочинцима, као и кољачима Срба, Јевреја и Рома у Јаеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба , Јевреја и Рома, као и свим злочинцима у Независној држави Хрватској. Папа Јован Павле II (Joannes Paulus II) је више пута изразио своју мржњу према православним Србима. Он је прогласио за “блаженог” на путу да постане римокатолички светитељ Ханца Ивана Мерца, главног идеолога хрватских усташа, крижара, часних сестара и кољача Срба, Јевреја и Рома. То проглашење је извршио у фрањевачком самостану Петрићевац у Бања Луци из кога су Фрањевци започели клање православних Срба 1942 године. Фрањевац Томислав-Вјекослав Филиповић Мајсторовић је предводио усташе који су започели клање касапљењем мале српске деце у школи у Дракулићу, Мотикама и Широговцу. Управо је тај папа прогласио за “блаженог” осуђеног ратног злочинца,” надбискупа геноцида”, загрбачког кардинала и надбискупа Алојзија Степинца. Тај папа је у својој беседи приликом ступања на престо, приликом помињања свих хришћанских нација једино “заборавио” да помене Србе. Зато није нимало чудно што се Ватикан под управом овог папе здушно заложио за распад Југославије и први признао одцепљење Хрватске и Словеније од Југославије. Приликом своје посете Хрватској тај папа није нашао за сходно да посети Јасеновац и очита бар једну молитву за покој душа невиних жртава овог римокатоличког логора смрти.

Римокатоличка “црква” и њене папе никада нису покушали да измене своју политику мржње према свима који нису католици, који не признају папу за свог поглавара. Вековна мржња коју римокатоличка “црква” против православних Срба, против Јевреја и против Рома и даље траје, а нарочито је изражена у Републици Хрватској, у којој се стално спроводи против - српска политика. Држава Хрватска онемогућава повратак православних Срба у њихове домове из којих су их протерали риумокатолици Хрвати у ратовима деведесетих година прошлог века. Тада је скоро 300 000 пра вославних Срба приморано да напусти Хрватску бежећи од клања и убијања.

Поставља се на крају питање оним епископима Српске православне цркве који се залажу за некакво помирење са римокатоличком “црквом” у име некаквог “екуменизма” да ли има смисла да се сарађује са онима који само православље сматрају за шизму и вековима се боре против њега. Поставља се и питање да ли садашњи васељенски патријарх Бартоломеј који се залаже за сарадњу са римокатолицима и њиховим папом стварно зна за страдање православних хришћана у свету, током векова, од стране римских папа и њихове “цркве”.   

Литература:

1.     Bentley,P: The stormover the deputy, New York, 1968.

2. Blet,P: Papst Pius XII, Paderborn,2000.

3. Falconi,C: The Silence of Pius XII, London,1970.

4. Gilbert,M: The Dent Atlas of Jewish History, London, 1979.

5. Paolo IV, Bula Cum nimis absurdum.

6. Радић Р: Вером против вере, Београд, 1995.

7.Умељић, В: Окцидентално-европска културолошка традиција..., Гамбит, Јагодина, 2016,

8. Wisenthal.S: Die Segel der Hoffung, Wien, 1992.

9. Xenos,W>D: Vergleich zwichen katolizismus und kommunismus, Frankfurt, 1988.

10. Живановић, С: Јасеновац, Београд, 2012.