Света земља – то је земља стопа Христових, Његових Апостола, древних Пророка и многих Светих, место настанка Писма, место древних богословских школа и библиотека – место рођења хришћанске цивилизације. Сви ови историјски догађаји и светиње су фундаментални у историји Русије и налазе дубок одзив у срцима руског верујућег човека.

Ове земље и светиње задобијене су и освећене крвљу мученика из многих народа. Но, и сада се на тој светој земљи пролива невина крв хришћанских мученика, и како је речено у књизи Откривења, вапије сада та крв ка Небу:»...Докле, Господару Свети и Истинити! Не судиш и не кајеш крв нашу на онима што живе на земљи? (Откр.6,10).

На почетку војне интервенције, Руска Православна Црква прогласила је тај рат за свети, а све остале конфесије солидарно су потврдиле ту позицију. Ни једна од постојећих држава, које себе сматрају за хришћанске или им је већински део становништва хришћански, није благоизволела, нити је знала, нити је могла тако да каже и учествује као што је то учинила Русија.

Сва та, не само духовна питања, обавезују мајчицу Русију. Но, обавезује је и савремена држава – Русија и њени више него животни интереси.

И сасвим је разумљиво да било које цивилизацијско, судбоносно и жртвено дело за читав свет, које Русија чини за спасење тог света, код ватрених слугу антихристових и русофоба, непријатеља хришћанства, изазива непријатељство, мржњу, подсмех, па чак и директно супротстављање, како у информационом простору тако и на пољу војних дејстава.

Чак су и идеолошки непријатељи, противници, лојални иноверцима, савезници муслиманима-шиитима, морали да признају улогу Русије као једине конструктивне и мирољубиве у решавању Блискоисточног конфликта. Ватикан је само декларативно, али без својих «крсташа», потврдио неопходност спасавања хришћанског света на Блиском истоку.

Поглавари Помесних националних Цркава, како Православних, тако и монофизитских, али и унијатских и других представника етнорелигија, изражавали су своју велику благодарност за њихово спасавање од потпуног уништења. САД, а са њима и земље НАТО пакта, створиле су ДАИШ и играју лицемерно на два фронта, дајући противуречне изјаве типа «једно мисли, друго говори, треће ради». Шиитски свет, на челу са Ираном, у потпуности је солидаран са Русијом. Кина и њено савезничко окружење су важни, али је она пасивни савезник. Турска и Свет Саудијаца дефинитивно су показали своје терористичко лице. Њихов ред за исплату тек долази.

Русија полако и победоносно, у свим видовима рата, који се сада назива – хрибридни, расплиће то блискоисточно клубе од разнобојних нити: «Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати» (Мт. 5,9).

Учешће Русије у рату је геополитички веома важно у ситуацији када су је базе НАТО-а окружиле са свих страна. Потискивање руског присуства у Сирији и са целог Блиског истока, стратешки је лишава савезника и омогућава још болнији удар у глобалном рату. Русија је показала целом свету да је верна својим савезницима. Одуговлачење на овом пољу само би је приближило још катастрофалнијим последицама, како за судбину света, тако и саме Русије.

Русија у том рату делује као представник Христове цивилизације – Свете Русије. Чак је и један друштвени догађај – концерт, повезан с ослобађањем г. Палмире, потврдио слику Русије као заштитнице светског културног наслеђа од апсолутног зла. Непријатељи – САД, шгргућући зубима, ипак су уочили јединствени «културни десант» Маринског позоришта у античком граду. Председник Владимир Путин, обраћајући се учесницима концерта, позвао је да се сваки успех у борби против тероризма доживљава као заједничка светска победа.

Сака кап приливене руске крви треба да отрезни наше друштво, усмеравајући га ка избору моралних идеала. Свака кап проливене руске крви, чини могућим будући живот потомака и освећује смисао жртве. Свака кап проливене руске крви, полаже се у заједничку ризницу и у темељ Велике Руске Империје и њен духовни феномен – Свјатују Рус!

Да, у нашем друштву још увек постоји читав низ појава и смртних грехова катастрофално деструктивних по Русију: абортуси, наркоманија, разврат, крађа... Крвоточива рана – Малорусија и Новорусија... Наставља се деловање пето-шесте колоне, зато што смо још духовно слаби... И потребно је улагати све више напора да се преокрене ова ситуација.

Ипак, одлучили смо и ушли у рат на Блиском истоку. Хришћански свет, исламски свет, здрави свет, гледа са надом у Русију. Глобални рат против Русије никада није престајао, прелазећи из пасивне у активну фазу. Но, не узимати то у обзир и не учествовати на пољу војних операција, са оним савезницима који су нам још остали верни – то је немогуће. И како се против нас не би покретали ти ратови кад Русија има светску мисију Катехона?

У сваком случају, последњу реч на простору Блиског истока даће руски човек. Рат још није завршен. Но, да ли смо ми сазрели духовно? Да ли смо ојачали духовно? Имамо ли довољно снаге да кажемо реч у пуноћи и сили Христове Цивилизације – Свете Русије – одговарајући Христу јеванђељски – «Господе! Кад Те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли Те видесмо госта, и примисмо? Или гола, и оденусмо? Кад ли Те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо к Теби? И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте... ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света (ср. Мт. 25, 34-46)

Превод са руског: "Борба за веру"

Поштовани читаоци! Аутор чланка, сарадник "Борбе за веру", протојереј Олег Трофимов, патриота Новорусије, је прогоњен и лишен имовине, «крова над главом» и места служења, због чега му је потребна помоћ. Картица Сбербанке Русије: 676196000086178580