Морамо указати на два проблема која извиру из истог корена, и на једну опаску која се тиче оба.

Прво, постоје манастири, у којима се заједно подвизавају и монаси и монахиње, под различитим изговорима, или затеченим стањем;

Друго, постоје многе жене, махом монахиње, које живе по епископским дворовима и опслужују епископе. Много је епископа који у овоме безакоњу истрајавају.

А опаска везана за ове проблеме јесте та да ове неуредности јесу посебна кршења божанских установа, одвојена од оних која осуђују блуд. Значи, није изговор ни за једно од њих да ту блуда нема, јер се блуд и не тражи. Безакоње је сама ситуација при којој монахиње и монаси заједно живе у комплексу истог манастира и подвизавају се; или када епископ поред себе у епископској резиденцији има женскињу, било монахињу, било ону која је ван монашког чина, да неку службу врши – било коју службу.

Заузети многим бригама ми из „Законоправила“ овај проблем нисмо уочили на време. Али нас је на тај проблем подсетило Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Хризостом, којему дугујемо велику захвалност, и који је у нама пробудио велику наду да ће се ово стање макар у Жичкој епархији, а потом и по целој С.П. Цркви исправљати.

Наиме, у манастиру Благовештење владика Хризостом је својим актима ситуацију мешовитог манастира разрешио, и монахињу која је ту годинама живела, Февронију, одвојио од архимандрита о. Георгија и тако повратио у манастир стари поредак: да је мушки манастир - мушки, а женски – женски. У том смислу ваљало би погледати изванредан 20. канон Седмог Васељенског сабора, да човек види како је велика лепота божанске установе:

„Наређујемо, да у напријед не смије бити никакав двогуби манастир, јер то бива за многе предметом саблазни и спотицања. Хоће ли који, да се заједно са родбином одрекну свијета и да слиједе калуђерскоме животу, људи нека одлазе у мушки манастир, а женске нека ступају у манастир женски; и тиме се Богу угађа. У погледу двогубих манастира, што су до сада бивали, нека важи правило светог оца нашега Василија, и по његовој установи нека се поступа: У једноме манастиру не смију живети калуђери и калуђерице, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Калуђеру нека је забрањено да са калуђерицом говори кад хоће, или калуђерица на само да се разговара са калуђером; ни калуђер да спава у женскоме манастиру, нити калуђерица с њиме да на само једе. И кад се од стране мушких донесе калуђерицама потребите ствари за живљење, те ствари нека ван врата прима игуманија женскога манастира заједно са каквом старом калуђерицом. А ако се догоди, да калуђер зажели видјети коју своју родицу, нека говори с њоме у присуству игуманије у мало ријечи, и кратко, пак на брзо нека од ње одлази.“

 Надамо се да ће и други манастири у Жичкој епархији, који имају овај проблем, бити доведени у редовно стање, а то су: Жича, Градац, Јовање, Тројице, Ваведење, Вујан и други. Посебно желимо да нагласимо да Епископ Жички Г . Хризостом мора, ако је већ кренуо путем заштите ове Божије установе, из своје резиденције отерати монахињу Марту, која је ту стално на служби, и монахиње Фотину и Арсенију, које су ту на смену, као и монахињу Ефросинију која долази повремено.

Да се ради о ствари која је врло повезана са оном неуредношћу, која се догађала у Благовештењу, сведочи и то да је 18. канон Седмог Васељенског сабора уједно осудио и боравак и службу женскиња и у  манастиру и у епископској резиденцији односно двору:

 „Не будите на саблазан ни извањскима (1. Кор. 10, 32), каже божанствени апостол. А што жене у епископијама или манастирима бораве, бива узроком сваке сумње. Ради тога, који се затече да држи ропкињу или слободну у епископији или манастиру, да ту неку службу врши, нека се казни; а ако остане упоран, нека се свргне. Ако буде, да у предграђима жене бораве, и епископ или игуман има да се ту на путу заустави, - у присуству епископа или игумана жена никакве службе нека не обавља у то вријеме, него нека се у друго мијесто склони, док епископ не пође, да не буде никаква приговора.“

Овај канон није поменуо изузетак да било која женскиња може бити изузета од овога правила. Као на пример, да би могла мајка или сестра или ћерка епископа или игумана боравити у манстиру или епископском двору. Исто тако не помиње ни монахиње, као оне које су изузете од правила. Особито што је почетак канона у ствари цитат Апостола који говори: -Не будите на саблазан... То је оно што објашњава све разлоге овога правила. И монахиња је такође женско и може изазвати саблазан, као што се говори у канонима 18. и 20. а доцније и у 22. истога Сабора. Дакле, да не идемо даље.

Ако је владика Жички пронашао, препознао и разрешио безакоње у манастиру Благовештење, онда га је тим пре пронашао и препознао и у сопственом двору. Јер ако монахиња Февронија није имала право да опслужује архимандрита, онда ни монахиња Марта и остале, немају права, по истом канону, да опслужују епископа Жичког Г. Хризостома.

Ми смо обрадовани чињеницом да је Епископ Жички препознао то безакоње, јер верујемо да ће, препознавши га и у свом двору, у истоме га и разрешити, као и да ће то исто урадити и у осталим манастирима у својој епархији. Уколико то не би учинио, питамо се шта би томе био разлог. Да ли не би имао снаге да доврши започето, или би за некога правило важило, а за некога правило не би важило. И онда бисмо, заиста, могли да посумњамо, и поставимо питање где је критеријум. Но, отом-потом.

По нашем мишљењу било би боље да је Епископ Хризостом уприличио састанак игумана односно настојатеља манастира са којима је ову неуредност могао разрешити у духу братске љубави. Овакав начин, где се иде од манастира до манастира, не дирајући у епископски двор, може побудити сумњу.

За сада се заиста надамо и молимо Господа Бога да оснажи Епископа Жичког Г. Хризостома да разреши ову неуредност у Епархији Жичкој, нeбили се из Епархије Жичке благодат добропоретка ширила по свој Цркви Светосавској.

Предочавамо 48. канон Св. Никифора, патријарха цариградског, који говори: „...Јер, делимично бити благочастив, а делимично скврнећи се, јесте прљаво“.

Ето, заиста, у свему морамо бити у складу за божанским установама и божанским заповестима, а не само делимично бити по њима, а делимично их вређати својим понашањем.