|
РАЗГОВОР С ЈЕРОСХИМОНАХОМ ДИМИТРИЈЕМ ЗОГРАФСКИМ Високопреподобни оче, каква је аргументација атонских монаха, који су заузели такву позицију према сабору одржаном на Криту? - Пре свега, они сматрају да дух сабора на Криту није дух Светих Отаца Седам Васељенских Сабора, где су све јереси биле тачно изложене и потом одговарајуће осуђене. У принципу, они желе да дух екуменизма не буде толико изражен, како се то догодило на Критском сабору, где је он практично био легализован. С обзиром да то није први случај да се патријарх Вартоломеј отворено залаже за екуменистички покрет, управо то и јесте разлог због чега они инсистирају на престанку његовог помињања.
Али, мало је вероватно, барем по мом мишљењу, да ће Свештени Кинот донети такву одлуку. Једноставно, браће која су потписала практично је мали број. Оче Димитрије, коме је потребно то насилно сабирање различитих деноминација на принципима хришћанског минимализма? Јер за секуларну, светску људску свест то, наравно, звучи као примамљива алтернатива: «Хајде да будемо сви заједно, без мржње, хајде да се ујединимо»... Једноставно, пред нашим очима се испуњава библијско пророчанство да ће се на послетку сви одрећи истине, и Бог, када дође, наћиће лажно јединство, које ће се клањати антихристу. Односно, оно што је предсказано у Библији, почиње постепено да се збива. Свакако, има и оних који са подсмехом говоре: «И шта се десило? Сабор је одржан, но нити су се римокатолици ујединили с православнима, нити је антихрист дошао». Међутим, то су мали кораци. Један за другим ови кораци, као што видимо, постају чињенице. Но, свакако, било би веома добро када би се ми ујединили, али уједињење се мора извршити у истини и у Христу. На жалост, управо такво уједињење се не догађа. Врше се компромиси, замагљују формулације. То се у Цркви никада није догађало дејством Светога Духа, јер Свети Дух свагда делује јасно и категорично. А ми сада видимо једну магловиту људску дипломатију. Шта треба да се деси да би заиста остварило такво уједињење? - То уједињење које нам се данас нуди, гради се на бази неких договорних односа, у којима се каже да се води дијалог. Али дијалог претпоставља равноправност учесника, а код Апостола ми видимо мисионарење и проповед. То јест, они су иступали као носиоци истине, а човеку остаје само да ту истину прихвати или је одбаци – то је човеков избор. Док из тог дијалога происходе бесплодне измишљотине, тражења некакве словесне еквилибристике, а истина, на крају крајева, остаје по страни. Може ли православни хришћанин да прихвати папино право на непогрешивост, папу као живог Христа на земљи, такозвано ex catedra? Зар то није буквална промена догмата о Светој Тројици, с додавањем још једне испостаси Оцу, Сину и Светом Духу – а сада још и папа с његовим божанским имунитетом? - Нормално је да у папском учењу долази до искривљавања истине, јер када се од Цркве уклони Дух Свети, то више није Црква, већ, да тако кажем, збориште. То се управо види у пројавама као што су инквизиција и појављивање нових догмата у римокатоличкој заједници. И уопште ми видимо да није у питању само један догмат – папска непогрешивост ex catedra, већ видимо да су они измислили још многе друге догмате, непознате древној Цркви, и, разуме се, она их је одбацила. Оче Димитрије, сведоци смо нових увреда у медијима на рачун православних хришћана: архијереја, свештеника, монаха и мирјана, који се противе такозваном Критском сабору. Њих називају јеретицима, зилотима, па чак, са подсмехом, «ултраправославнима». За мене је страшно то што се догађа унутар православне заједнице: једни православни друге православне именују таквим називима. Да ли постоји нека политичка линија у томе? Тако звуче политичке отпужбе. У већини, они који користе такав ужасан речник, себе називају прозападнима. И они су у много већој мери заступљени у медијима. У суштини, има ли за политику места у храму и ко покушава да је тамо уведе? За политику, у принципу, не би требало да буде места у храму, зато што је храм – место за Божанску благодат, да она ту делује. Ми, верујући људи, треба да призивамо ту Божанску благодат, како би она ушла у наша срца. То су молитве које узносимо Богу, да би Он био са нама, да би нас закрилио, да би Он пребивао у нашим срцима. И то није први пут да видимо да политика силно настоји да утиче на таква питања као што су питања истине и лажи, добра и зла. То чине људи и институције, који се труде да уведу геополитичку атмосферу у чисто црквена питања... Најупечатљивији пример за то јесте чињеница да су Бугарску Цркву оптужили да следује Руској Цркви, а у ствари је било супротно: Руска Црква изјављује да су на том сабору сви документи у реду, да нема никаквих проблема, а истовремено читава Бугарска Црква говори да је њена позиција управо супротна. Такође се оптужује Антиохијска патријаршија да следује руској политици, и да јој следује такође и Грузијска патријаршија. Међутим, то је само, рекао бих, нелогична оптужба. Јер у случају Антиохијске патријаршије, то су клевете, пошто је Антиохијска патријаршија – то је одавно познато – прогрчки орјентисана: садашњи патријарх Јован стекао је диплому у Солуну 1983. године. А рећи да се Грузијска патријаршија налази под руским утицајем, нарочито после проглашавања Русије, од стране двојице грузијских председника, за највећу опасност за Грузију, - то је заиста смешно. Штета је што су они који то говоре веома познати, владају великим медијским ресурсима, па њихове клеветничке измишљотине постају познате јавности, што је најгоре. И они трују атмосферу. Разговор водио: Васил Жечев Превод са бугарског на руски: Зинаида Пејкова Превод са руског и приређивање: «Борба за веру» Извор: odigitria.by |
