header image
Славка Којић: Шта то скрива СПЦ? Штампај Е-пошта
уторак, 02 август 2016
           Преп. Јустин Ћелијски:  «Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.“

Сабор на Криту је окончан. Оцене и резултати истог, гледано из православног угла, су врло брзо изашли на видело, а у светлу датих оцена српски народ не може а да се не упита шта је делегација СПЦ уопште тражила на том Сабору и у чије име су стављени потписи челника СПЦ на документима који су усвојени на Сабору?

Руски писац – академик Александар Филимонов у тексту „Удари у срце Православља“ поменути Сабор назива „конгресом архијереја – модерниста – екумениста“ који су својим потписима на усвојеним документима нанели „тешке ударе“ традиционалном Православљу у десет Цркава, (међу којима Православљу и у Српској Православној Цркви). Учешће у екуменистичком покрету и делатности Светског савеза цркава су основа учења које је промовисано на Критском скупу, а непријатељи Православља су одржавањем овог скупа за још један корак напредовали по питању достизања свог главног циља – изградње јединствене светске религије антихриста – истиче Александар Филимонов . (1)

С тим у вези треба поменути и Отворено писмо Светогорских отаца Светом Киноту Свете Горе, у којем се констатује да је, након пажљивог проучавања докумената прихваћених на Криту, утврђено да је сабор показао своју неправославност, тј. да је исти разбојнички и јеретички, услед чега су Светогорски оци поднели захтев да Свети Кинот осуди поменути лажни сабор и прекине општење са константинопољским патријархом, a као разлог се између осталог наводи то што је на сабору, користећи се неправославним методима, званично озакоњена јерес екуменизма, а јересима као што је папизам признато својство цркве. (2)

Свети Синод Руске Православне Црквe је поводом Критског сабора издао кратко саопштење одлучивши „да се Сабор који је одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, нити документа усвојена на њему као израз свеправославног консензуса“.

Када је у питању Српска Православна Црква и њено учешће на Критском скупу, може се констатовати да након што је Критски сабор окончан никаквих конкретнијих и прецизнијих званичних саопштења о томе за сада нема.

По завршетку Сабора на званичном порталу СПЦ-а огласио се Митрополит Порфирије који је известио верни народ да је Сабор завршен, најавивши једно циркуларно опширније писмо упућено свим Помесним Црквама, као и једну краћу поруку верном народу, везано за резултате скупа на Криту, чији текстови до дана данашњег нису званично објављени од стране СПЦ. Митрополит Порфирије је приликом обраћања истакао да ми „као хришћани не можемо бити самозаљубљени и чувати истину Јеванђеља само за себе као своје власништво, него је морамо сведочити пред светом, морамо пружати руку наде, руку спасења, руку љубави и онима који су близу и онима који су далеко.“ На кога је конкретно Митрополит мислио, тј. коме је потребна наша рука наде, спасења и љубави, нисмо успели да сазнамо, јер никад касније није дат никакав кључ за дешифровање фраза изнетих у саопштењу Митрополита. (3)

До данашњег дана представници Српске Православне Цркве нису дали званично саопштење о томе:

·  који документи су изгласани и усвојени на Сабору (тачан назив тих докумената)

·  како је гласао Патријарх Српске Православне Цркве тј. да ли се успротивио доношењу било које од донетих одлука;

·  тачан списак свих архијереја који су били присутни приликом гласања и прецизан податак о томе да ли су сви јерарси СПЦ потписали све документе и, ако нису, који од њих није потписао и који документ;

Апсолутно је недопустиво да се на сајту СПЦ-а још увек не налазе текстови свих докумената који су усвојени на Критском скупу које је потписао и Патријарх Српске Православне Цркве, преведени на српски језик, али исто тако и верзије тих докумената и на другим језицима, како би јавност могла да прати и упоређује тачност превода појединих делова докумената.

Не можемо а да не приметимо да је у црквеном животу заживео принцип тајности и лова у мутном, уместо да буде обрнуто, тј. да све што се збива у вези са православљем и нашом Црквом буде изложено на увид најширој јавности, како би у животу наше Цркве у целости могао да учествује и верни народ (тело Цркве). Да би православни верници могли да прате збивања и формирају свој став и мишљење у вези са актуелним збивањима, неопходно је најпре да о свему буду благовремено, на доступан начин и редовно обавештавани, а не да им се само спорадично и повремено обраћају поједини јерарси, и то високо стручном богословском реториком уз коришћење уопштених и двосмислених фраза, које касније дозвољавају различита тумачења, у зависности од конкретне ситуације или актуелног аудиторијума коме се Црквени врх обраћа.

Устав СПЦ у чл. 1 каже да је Српска православна црква једна, недељива и аутокефална. Она своје верско учење јавно исповеда, своје богослужење јавно врши и самостално управља и уређује црквеноверске послове.

Ако СПЦ своје верско учење јавно исповеда, како је могуће да челници исте те Цркве промовишу потпуно супротно начело, тј. начело искључења јавности из питања која су суштински битна за сам опстанак православне вере? Како је могуће да верници, не само да више не могу да учествују на Помесним саборима, већ не могу ни да прате о чему се на Саборима дискутује, те какве се одлуке доносе, а све то захваљујући новом начелу (тајност) које је заведено противно предањима Светих отаца и противно Уставу СПЦ? На пример, да ли ће српској јавности, укључујући и најистакнутије сручњаке из области историје, бити омогућено да до најситнијих детаља пропрати ток рада Мешовите православно-католичке комисије која треба да проучи улогу кардинала Алојзија Степинца у геноциду који је извршен над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ? Ово је битно јер постоје тврдње, и то са врло компетентног места, да састав наше Комисије није квалификован да обави поверени јој задатак, пошто у саставу Комисије са наше стране нема ни једног доктора историјских наука, нити неког другог квалификованог историчара из Србије, већ о тако битним питањима преговарају четири „неквалификоване владике (СПЦ) као и један дипломата који је служио у Ватикану“. Како је кренуло, разговори и договори и по овом питању ће се обављати по већ устаљеној пракси, далеко од очију јавности, иза затворених врата. (4)

Живимо у веку високо развијених телекомуникационих технологија, па не постоји никакав разуман разлог којим би се оправдало то што није омогућен директан телевизијски пренос скупа на Криту, али исто тако и свих Сабора СПЦ (већ одржаних, али и оних који ће бити одржавани у будућности), као и других битних скупова и састанака у којим учествују представници СПЦ, како би верници били до детаља упознати са дешавањима у Цркви, тј. у ком правцу Црквени великодостојници воде Српску Православну Цркву. Српски Патријарх би требало да одговори верницима на претходно питање зашто се сагласио са одредбама Правилника које су предвиделе да се Критски сабор одвија у строгој тајности, иза затворених врата? Последица рада иза затворених врата јесте чињеница да се сада информације пажљиво селектују и тек након тога на кашичицу објављују, тако да је немогуће сазнати које чињенице никада неће угледати светло дана, шта се у ствари дешавало на Сабору и како је исти текао.

Поставља се озбиљно питање шта се то од верног народа крије и који су разлози тајности?

Одговор се сам по себи намеће.

Како време пролази, и како на видело излази суштина докумената који су усвојени на Сабору, у јавност излази један по један српски владика говорећи како наводно није гласао за неке од тих докумената. (5)

Накнадна памет и кураж српских владика нису од велике вајде и више личе на жалостан покушај прања властите савести. Да се заиста ради о искреним и бескомпромисним борцима за православље, ове владике, које су иначе међу најутицајнијим у СПЦ, би пре Сабора јавно раскринкали екуменистичку суштину докумената, чиме би се спречио одлазак наше делегације на Крит и учешће наше Црква на екуменистичком Сабору на којем су учешће пре тога отказале Руска Православна Црква, те Цркве Грузије, Бугарске и Антиохије. Опште је познато да је садржина докумената који су усвојени била позната и пре одржавања Сабора, али не чусмо наше владике да су подигли свој глас против истих, нити отказаше свој одлазак на Крит у знак неслагања. Да ли су или нису потписали поједине документе, не можемо да проверимо јер је ток Сабора био обавијен строгом тајношћу. Али то сада више није ни битно јер је правно релевантан само потпис Патријарха, док су акти потписивања или непотписивања осталих чланова делегација само накнадно смишљен начин да се спинују чињенице и релативизује улога СПЦ-а у одржавању екуменистичког скупа на Криту.

Поставља се такође питање, обзиром на учествовање и потписивање донетих одлука, да ли ће примена истих бити обавезна у нашој Цркви, да ли ће се поједина решења обавезно примењивати, и да ли ће бити прогањани и кажњавани они који отворено одбију да примењују наметнута правила?

На пример, да ли ће убудуће саслуживање и заједничке молитве са јеретицима бити дозвољене и да ли је Крит својим одлукама накнадно озаконио већ постојеће недозвољено и некажњено понашање појединих владика и свештенства у СПЦ? (6)

Да ли се СПЦ, супротно самој суштини православља и Уставу СПЦ, сагласила са предлогом да се Критски Сабор конституише као стални наднационални орган црквене власти у чијем раду ће, нема сумње, главну реч и убудуће водити Патријарх Константинопољски, као експонент и представник западних центара моћи међу Православним Црквама?

Дакле, након што је скуп на Криту одржан, те након што је нажалост и наша Црква узела учешће на истом и прихватила донете одлуке, поставља се мноштво питања, на која изгледа нико из Црквеног врха за сада не жели да одговара.

Чини се да мук који је настао после Крита није случајан, и да се даља тактика екуменистичког врха СПЦ-а своди на анестезирање православне јавности, уз неприметну и постепену практичну примену Критских одлука у тишини, по принципу прозора Овертона, како се Власи не би досетили и побунили против издаје православља која се у тмини спроводи.

(1)    http://borbazaveru.info/content/view/8903/1/

(2) http://www.odigitria.by/2016/07/14/otkrytoe-pismo-svyatogorskix-otcov-svyashhennomu-kinotu-v-kotorom-oni-trebuyut-prekrashheniya-pominoveniya-patriarxa-varfolomeya/#more-29861

(3) http://www.spc.rs/sr/mitropolit_porfirije_zavrshen_sveti_veliki_sabor_pravoslavne_crkve

(4) http://borbazaveru.info/content/view/8904/1/

(5)http://www.odigitria.by/2016/07/12/mitropolit-chernogorskij-i-primorskij-amfiloxij-ne-podpisal-dokument-na-vsepravoslavnom-sobore-na-o-krit/

http://www.odigitria.by/2016/07/11/serbskij-arxierej-uchastnik-vsepravoslavnogo-sobora-vyskazal-svoyu-poziciyu/

(6)  http://borbazaveru.info/content/view/7682/1/

Извор: „Фонд стратешке културе“

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.