Говори сабрат манастира Кутлумуш, иконописац, уметник и писац, који је лично познавао преподобног Пајсија Светогорца и који се 20 година исповедао код њега – схиархимандрит Анастасије (Топозиус).

Светост је увек нешто чудно. Људске очи не могу увек да разликују деловање Божанства и ове различитости. Међутим, светлост сија у свецу управо како би се ти просветлио! И како би твоје око постало чисто (в.: Лк. 11: 34). Да за тебе гледање Светлости Благодати не би било болно (као што јарка светлост после боравка у тами «боде» очи), већ природно и пожељно. Тада ћеш открити да идеш у истом правцу у којем иде светац.

Ко је био старац Пајсије?

Како се попети на Небо? И где је Париз?

Ви, наравно, знате да је он био плод светости на руској грани атонског подвижништва. Његов старац – отац Тихон – је био Рус. И овај плод је сладак. Старац се тако и обраћао свом једином послушнику који је дошао код њега кад је старац већ био у позним годинама: «Мој слатки Пајсије.»

Сачувано је врло лепо писмо које је старац Тихон послао свом духовном сину Пајсију док је овај живео у Керосу, постоји такав крај на Атону. Ова посланица је написана са свим грешкама које су за старца биле карактеристичне. Као што је познато, он је говорио мешајући руски, грчки, а можда и још неке друге језике. То је био његов посебан «есперанто». Али се ипак могао разумети. То није било тешко. Све је покривала његова љубав. Она је откривала срце.

И ево шта пише оцу Пајсију: «Синко мој Пајсије, молим те, дођи и живи са мном да се заједно попнемо на Небо.»

Они су и овде били као на Небу. Старац Тихон је служио бесконачно много сати. Света литургија је, кад је он стајао пред Престолом трајала и трајала... Понекад преко 5-6 сати. Помињао је огроман број имена. Чак није знао ни да ли су ови људи живи или нису, али је стално помињао на хиљаде имена. А тако је служио сваког дана. Истина, нама је све то чудно. Ко од нас ће толико сати стајати на ногама? И да не размишља о томе да је време да једе, како је мало спавао, да ли ће све стићи. А старац Тихон је почињао Свету литругију и понекад је заборављао да је заврши. Живео је у овом литургијском времену! Свеци који су се удостојили да виде вечни живот кажу да ће тамо бити литургија! И једном је преподобни Пајсије, који је већ живео са својим старцем прислуживао на богослужењу. Старац Тихон је отишао у олтар, а отац Пајсије је појао за певницом, појао је и појао... Већ је било крајње време да свештеник изађе из олтара, а отац Пајсије је певао и певао, осећајући да његовог аве заправо овде више нема... Ускоро се појавио потпуно изненада – с кадионицом у рукама – и упитао је свог послушника:

– Пајсије, где је Париз?

– Тамо, - климнуо је отац који је певао Херувимску. Отац Тихон је окадио овај правац и ушао је у олтар. Сад се његово присуство поново могло осетити.

Ето то су свеци! Заједничари у литургијском вечном времену и васељенском бићу!

Оптика светаца

Код вас се поштује преподобни Пајсије. У Грчкој преподобни Серафим Саровски. Свеци, где год да се поштују, не мењају своју земаљску домовину. Али се одазивају на молитве верника у целом свету. Док смо још увек овде заиста нам је стално потребно заступништво светих. И то толико да желимо да видимо да су нам блиски као да је светац члан наше породице. Чак и ако је живео у Христово време. Ми, хришћани смо једна велика породица и у Причешћу се не орођујемо само са свецима, већ и са Самим Господом нашим Исусом Христом.

Имам 67 година и 67 пута са ишао да се поклоним светом Јовану Русу, јер је он наш рођак. Ја сам Грк, он је био Рус. Како то? Управо то је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, које нас диже из трулежи и које нас од смрти изводи у живот. То је оно што стално појемо: «Христос воскресе!»

Ако ово сродство са Христом и у Христу ставимо изнад свега Светлост Христове Благодати ће деловати и у нама.

Божанска Благодат је управо оно што нам омогућава да видимо Бога у другима. Из Патерика је до нас дошла прича о томе како су тројица монаха из године у годину долазила код Антонија Великог. Најстарији је постављао много питања, средњи два-три, а најмлађи је сваки пут ћутао. Тада је већ свети Антоније треће године упитао ћутљивца:

– Зар ништа не желиш да питаш?
– Довољно ми је да те видим, аво, - одговорио је он.

Једноставно га је радовало лице свеца. Сва питања су се решавала сама од себе, као да се мрак нашег незнања у присуству ове Божанске Светлости расејава. Исто се може рећи и за сусрете са старцем Пајсијем. Али оно што је најчудније јесте то што и свеци чистим оком (в.: Лк. 11: 34) виде већ очишћени образ Божији у нама.

Најбоља молитва

На првом свеноћном бденију на спомен старца Пајсија који је био прослављен управо те 2015. године, главни уредник часописа «Покров» игуман Кипријан (Јашченко) и ја били смо у манастиру Кутлумуш. Наравно, и тада је, као и сада, било речи о томе да је канонизација старца Пајсија била обављена прилично брзо. Али знате, ушли смо у капелицу поред храма кутлумушког манастира. У њој је Страдална икона Мајке Божије. Понекад неки радозналац упита:

– Зашто је тако раширено поштовање Мајке Божије с Богомладенцем? Он је још сасвим мали, а дело нашег спасења ће извршити тек у зрелим годинама.

А то је икона где Анђели Богомладенцу већ показују оно што Му предстоји – оруђе Његове крсне смрти. Поред ове иконе се ту, у капелици, често у стасидији старац Пајсије молио сатима. Најбоља молитва је кад је човек већ сасвим тамо, и кад га више ништа у овом свету не мучи и не заокупља.

Кад смо ушли у капелу упитао сам игумана Кипријана:

– На којој стасидији је седео старац Пајсије?

Било је немогуће погрешити. Једна од стасидија је светлела... Никаквих других извора светлости у том тренутку у капели није било. Али се блага светлост ширила од овог места молитве новопрослављеног свеца. То је за мене био одговор на питање које сам често постављао старцу:

– Шта је блаженство?

Блаженство је управо то – знати само Бога.

Најбоља молитва коју сам по благослову старца изговарао гласи: «Ја сам црв, а не човек.» Кад је старац Пајсије желео да уразуми нас, младе искушенике, који смо лебдели у помислима, говорио је:

– Знаш ли како је добро црву који живи у јабуци?

Тако нас је подсећао на блаженство смирења.

Замршен задатак

Савремени човек у свему тражи тешкоће и сам не може да издржи овај пресинг. Тако је млади сликар Јанис из Солуна једном решио да се убије. Везао је камен за ноге и скочио је у море. Мислио је да ће потонути. Али се то није десило: одједном се нашао на обали. Старац Пајсије му је пришао као да се ништа није десило, погледао га је, пријатељски потапшао по рамену и почео да се распитује:

– Јанисе, зашто то радиш?

Можете ли да замислите шта се десило у души овог неуспешног утопљеника?

Иако се заправо отац Пајсије у том тренутку налазио на Светој гори Атон. А како се притом обрео у близини Солуна и како је извукао овог савременика који се копрцао у мору, како је сазнао како се зове и почео с њим искрено да разговара?!

После овог догађаја Јанис је више пута долазио код старца, неколико пута годишње. Досађивао је старцу својим «хиљаду и једно зашто», али ниједно није успео да изговори. Чим би угледао старца овај би одмах сам почињао да одговара на оно што је било у глави човека који је дошао, као да се нису ни растајали и као да је старац био присутан у његовој фабрици мисли приликом производње ових «зашто».

«Следећи пут сигурно неће погодити!» - једном се Јанис кладио сам са собом и одлучио је да следећи пут кад види старца у принципу не размишља ни о чему. У свету људи стално о нечему размишљају. За Атонце је заиста важније умеће да искључе ову траку са вестима у сопственом мозгу. Али пошто човек у свету није у великој мери усвојио ову навику Јанис је ипак морао да испуни свој ум и у мислима је нацртао у својој глави сложену геометријску фигуру. Била је врло сложеног облика! Узгред речено, и то је скоро аскетска вежба на коју је овај сликар случајно набасао: замислите неку сложену фигуру и то покушајте да је замислите у свим детаљима и вијугама – ако вас је мучила бура помисли све помисли ће нестати! И Јанис се с овом компликованом громадом нацртане конструкције у глави приближава старцу Пајсију... Корак по корак... Овај је први пут стајао окренувши се. Аха! Али кад му се Јанис приближио видео је да замишљено црта штапом у земљи... И то шта? Јанис само што није поскочио кад је бацио поглед преко старчевих рамена. Испоставило се да је усредсређено цртао геометријску фигуру коју је смислио творац загонетке: цртицу по цртицу! Исту онакву каква је била у Јанисовој глави.

Ето, такав је старац Пајсије: и са морског дна ће те извући, и све смеће из твоје главе ће избацити и подићи ће те очишћеног на Небо Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Тамо, где су се попели он и старац Тихон.

Суштина монаха

Ја сад живим у манастиру Кутлумуш – у једној од колиба које припадају овој обитељи. Раније је близу нас живео старац Пајсије. Једном смо отац Силуан и ја добили благослов да одемо код њега. Тада сам био на послушању у башти, одговарао сам за пољопривредне радове манастира.

– Хоћемо ли понети нешто за оце-пустињаке? – упитао ме је отац Силуан кад смо почели да се спремамо.

– Хоћемо, – кажем.

И одмах је набацио торбу с једне стране, а с друге је окачио корпице. Све то је напунио патлиџанима, парадајзом и другим плодовима који су у то време сазрели на нашем имању. Тако смо кренули. Успут смо свуда где бисмо на извесној удаљености од главних путева наишли на колибе стараца, остављали ову храну. Код оца Пајсија смо дошли скоро без ичега. Поседели смо и попричали, већ је требало да идемо кад се старац Пајсије изненада обратио оцу Силуану.

– Добијам много писама, - почео је издалека. – У њима људи пишу о својим болестима, невољама и проблемима. Ево, на пример, сад сам добио писмо из Ларисе (град у Грчкој, административни центар Тесалијске области – Ред.). Тамо већ осам месеци нема кише! Час прете губици: пшеница не може да сазри... Дакле, овако: оставићу себи болеснике, а ти стани данас на молитву и моли се док не почне киша у Лариси.

Вратили смо се у манастир и заиста сам видео како је отац Силуан узео велике дугачке бројанице...

Следећег јутра сам се враћао са послушања у башти – у њој треба радити врло рано – пре него што сване. И већ је излазило сунце, а ја сам сео код манастирске капије. Ту је био отац Христодул, вратар. Скувао ми је кафу. Свитање је било дивно. Први посетиоци су почели да се пењу стазицом ка обитељи.

– Одакле сте? – упитао сам их.

– Из Ларисе смо, - одговарају они.

– Баш невоља! – почех да кукам. – Већ осам месеци нема кише! Шта да се ради! – као човек који одговара за пољопривредне радове знао сам каква је то напаст.

– Оче, јуче је пала таква киша да је цела Тесалија поплављена!

– Оче Пајсије, - нисам се уздржао и повикао сам, - како си нам отворио Небо?!

После извесног времена позвао сам оца Силуана и рекао му:

– Хајдемо код старца Пајсија!

Кад смо дошли старац је зауставио оца Силуана:

– Зар ти нисам рекао да не смеш овде да крочиш док не почне да пада киша у Лариси?

– Старче! – реферише овај. – Синоћ је већ падала киша! Много влаге је пало!

– Силуане! А шта си ти мислио, да је монах нешто ето тако? Носач патлиџана и парадајза?! Помоли се и сви амбари потребитих биће пуни летине! Видиш, твоје бројанице* нису биле узалудне.

Схиархимандрит Анастасије (Топоузис)

Записала: Олга Орлова

Са руског: Марина Тодић

Извор: Часопис «Покров»

Преузето са: "Православие.ру"