|
 Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
ЈЕДАН ЕПИСКОП ПРОПОВЕДА ЈЕРЕС А Он, знајући њихове помисли рече им: свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам по себи пропашће ( Св. Лука 11:17; Св. Матеј 12:25). Доста одавно, има више од десет година од онда, био сам у Калифорнији. Пред десетак свештеника и три наша епископа, на захтев епархијског епископа, одржао сам предавње. Тема је била Наше разнообразије илити ко је крив? Изнео сам примере који су показивали да смо радили по оном ко у плочу, ко у клин. Није било никакве ракције. Онда сам додао: Ако надлежни не одлучују, онда свако може да ради шта и како хоће.
А од онда је разнообразије постало много озбиљније. Уверавају нас да су наши архијереји сложни и једнодушни, да је све у најбољем реду. Дај Боже да је тако. А ако су они сложни и једнодушни, онда би и свештеници у њиховим епархијама морали бити једнообразни у служењу свете литургије. Не знам како је свуда где има Срба и српских богомоља, али знам како је у Америци. Неки свештеници у цркву долазе пред богослужње у мантијама, други у цивилном оделу, па се у олтару облаче. Једни почињу свету литургију са отвореним царским дверима и држе их отворене као да је архијерејска литургија. Други их отварају како и када типик одређује. Под утицајем Православне цркве у Америци многи су избацили јектенију за оглашене, други нису. Неки су избацилии прозбену јектенију пре Оче наш, јер се понавља. А да ли се не понавља при богослужењу свете литургије скоро све сем када типик одређује шта да буде друкчије? Код неких се причешће прима често, али без припреме, без исповести. Народ збуњен, па се пита зашто код овога не морам ни да постим ни да се исповедам пре светог причешћа, а код онога морам. Један угледни прота, када је сазнао да један епископ Православне цркве у Америци једне недеље долази у град у коме је његова парохија, не питајући надлежног епископа за одобрење и благослов, затворио је цркву, не само зато што је он желео да чује тог епископа, већ и зато да и бар неко од његових парохијана то учини. А, Богу хвала, већина свештеника то не ради. Има још примера, али, како рече један епископ, то су ситнице. Јеретик Игњатије Мидић: епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић и новоизабрани декан на Богословском фактултету у Београду
А како стоји са једнообразијем код наших архијереја? Неки од њих, чак и када су гости у туђим епархијама, служе по свом типику. Служе онако како они сматрају да је правилно. Не обазиру се на то да је Свети архијерејски сабор Свете српске православне Цркве неколико пута донео одлуку да се тако не служи. Врлине архијераја су смерност и послушност. Да ли ови који себе стављају изнад Архијерејског сабора својом непослушношћу дају пример пастви како да се понаша? Зашто кажњавају оне који се њима не покоравају, не зато што не поштују личност, чин и власт епископа, већ не прихватају њихове самовољне одлуке, када сами не поштују надлежну власт? Да ли смо јединствени ако један епископ служи овако, а други онако? Да ли смо јединствени ако долази чак и до тога да у светом храму свештеник удара верника који се не слаже са променама у служењу свете литургије? Књига нашег најугледнијег каноничара, др Никодима Милаша Православно црквено право (Београд, 1926) је ретка и није лако доступна. Ипак, онај ко жели, може је наћи у некој од наших библиотека. Добро би било да је прочитајуи свештеници, а нарочито епископи. Епископи или свештеници који своју самовољу стављају изнад одлука Сабора, могу на страници 525 ово да прочитају: ...и ко је члан Цркве, тај је безусловно обавезан покоравати се њеним законима, не покори ли се по својој вољи, он мора бити принуђен на то, ако жели и даље остати чланом цркве. Ово се не односи само на мирјане, већ и на свештенослужитеље. У истој књизи, на страници 522 под број 7, др Милаш пише да подлежу казни они који самовољно служе како они хоће: Кад један епископ или презвитер не врши свештенодејства по прописаном уставу, него самовољно уводи нешто ново. У фусноти # 3 на тој страници др Милаш наводи ауторитете који су то правило донели: Апостолски канон 35; I васељенски 15, II васељенски 2; III васељенски 8 ; IV васељенски 5. Именује и четири помесна сабора, али доста је и оволико. Према томе, епископи који се огрешују о ове каноне подлежу казни, али они који имају право и власт да их казне ћуте. А зашо ћуте није јасно. У сваком случају, познато је да се са овом самовољом не слажу сви епископи и неки од њих, по цену да их брат у Христу заспе ниподашавајућим епитетима јавно износе своје неслагање. Има још једна ствар која није у области литургике, већ у области догматике. Постоје писмени и звучни записи једног епископа из којих се види да студенте, будуће свештенике, а можда и епископе, учи да душа није бесмртна и да је хомосексуалност нешто природно јер она није пала са неба. То је јерес. То је оповргавање светога апостола Павла који тако не мисли и пише о хомосексуалности. Да ли се и други епископи са њим слажу и такву веру исповедају? Тешко нама ако се слажу, а ако се не слажу зашто ћуте и дозвољавају проповедање јереси? На станици 519, др Милаш даје дефиницију јереси и додаје: За јерес црква казни анатемом. Неопходно је да се учине кораци да се из нашег разнообразија не пређе у поделу, јер ће се онда десити оно што је Господ Исус рекао, пошто јер правда је Његова вечна и реч је Његова истина. |
