Данас сахранисмо једнога брата, отпратисмо га како Црква и Света Традиција налажу и побожно га положисмо у земљу, као клицу, семена која ће једног дана поново израсти за вечност. Но по свршеном прогребу, приђе љутити унук, те се Владици, свештеницима и појцима обрати врло љутитим тоном. Средовечни човек љутито рече:
”Због Вашег инсистирања ми смо га овако покопали; њега закопасмо у земљу а себе у дугове! Искрено се надам да је оволики трошак вредан и да ће деда отићи у рај”. Видно разгневљен окрену се и оде. Лако је осудити овога брата за такво понашање но ипак нам је јасно где лежи корен срџбе овог човека. Просечна, базна сахрана, фамилију кошта од десет до четрнест хиљада канадских долара, док са друге стране кремација је готово бесплатна и у базичном пакету услуга стаје свеха хиљау долара. Овакв финансијски терет за породицу, често наилази на неразумеваље и често се приписује ”беспотребном” и старомодном, сујеверном инсистирању Цркве. Оно што ја грешни и у свему ограничени опажам је да код овдашњих Православних не постоји јасна свест о томе зашто се Црква противи кремацији и шта је уосталом толико ту лоше; кад се ето читав ”цивилизован” свет спаљује, како они воле да кажу. Но ми знамо да Бог није са онима који су у већини но са онима који су у праву, те управо тога ради пишем и овај текст. У општем модернизму и заглушујућој буци савременог живота, смрт је готово постала табу тема; на смрт се не мисли, о њој се не говори и сви се праве као да она и не постоји. Хуманизам немоћан да победи смрт потискује је на маргину, као да се од смрти моће сакрити. Умирући се шаљу у болнице или институте где умиру сами, далеко од својих ближњих. Испада да је теже породици да гледа умирућег но што је њему мрети. По смрти, упокојеног преузимају погребна предузећа и покојник се обично одмах кремира. Не ретко породица онда закаже комеморацију у погребном салону чак неколико недеља касније, да би се на крају урна са пеплом положила у земљу или расула у ветар на каквом одабраном месту. Оваку посмртну обраду дочекају многи: протестанти, римо-католици, агностици и атеисти али не ретко и велики број Православног живља који сконча у Северној Америци. Шта је ту дакле толико лоше? Зашто се Црква опет буни и зашто нас враћа у седњи век, како то многи воле да кажу. Да би смо ово схватили, прво морамо да препознамо нехришћанске елементе који су вешто прикривени. Морамо да схватимо шта Црква учи и како гледа на тело покојника (мошти). На крају морамо схватити и шта је догматско учење и колико је битно оно: ”чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Само тад кад размемо ове елемент постаје нам јасно зашто Православног верника морамо предати земљи а не спалити попут старог тепиха. Прва велика заблуда: Тело је небитно, душа је на небу! Овај аргумент чујемо јако често. Овакав поглед је засигурно јеретички те га треба разобличити. Овако учење о телу је имао гностички јеретик Маркион од Синопе, учитељ Цркве у 2. веку. Црква је његово учење одбацила и осудила. Црква уништење људског тела види као унижење људског достојанства управо зато што је тело храм душе. И кад се душа разлучи од тела и кад упокојени преда своју душу Господу, тај и такав храм остаје празан, но је и даље храм. Спалити такво беживотно тело било би исто као срушити празан и беживотни храм једном кад су верници отишли кући. Неко ће сад рећи: па није то исто, вратиће се Верни сутра у храм! Па вратиће се и душа у тело при оштем Васкрсењу! Разлика је овде само у томе како ми меримо време шта је сутра а шта крај времена. Ако верујемо у Васкрсење мртвих онда верујемо и у то да мошти покојника имају кључну улогу. Друго: Шта је тело верника који је живео светотајнским животом, но дом Божији. У том телу, боравио је Сам Господ! Кроз свето Причешће у то и такво тело, много пута је свратио Господ наш Исус Христос! Није свратила нека и некаква идеја; нити је свратила некаква мисао, но сам Живи Бог! Управо је Он присутан кроз Свету Крв Своју и Свето Тело Његово којом се Причешћивало то тело за живота. Дакле кад у неку кућу сврати познати писац, научник, државник... Мештани тог града или кварта ставе спомен плочу на којој обично пише: ”дана тог и тог, овде је боравио тај и тај”. И ето људи одају пошту неком тамо човеку а дом у који Бог сврати, не једном но много пута ми предајемо пламену. Врло често чујемо: ма то је само материја то је Богу небитно... ако је тако одричемо ли се ми то онда благодати материје, комплетно попут протестаната? Ако се тако односимо према освештаној материји онда наше исповедање није православно. То тело не само што је Богопримац оно је и Богоносац. Даље: Црква је над тим телом извршила многе Свете Тајне, сваки пут га освештавајући. Спаљујемо ли дакле ми освештане Иконе? Недај Боже! А опет то тело вољно спаљујемо? Друга велика заблуда: Моје тело, моја својина! То је оно што често данас чујемо. Овај и овакав аргумент најчешће се повачи у расправама око утробног чедоморства али не ретко и у случају кремације. Бог је Творац све материје. Пошто човек не настаје својом вољом тако он није ни власник тога свог тела. Оно му је дато, позајмљено, он је у њему гост по благодати, те га он сам није нит начино нит стекао. Зашто је ово уопште битно? Управо у овоме и лежи кључ проблема кремације. Јако често сам човек, за свог живота, својевољно, себе предаје кремацији. То и такво уништење властитог беживотног тела онда постаје грех, је л је израз воље и непослушности Цркви, те побуни против Бога. Хајмо мало дубље да закорачимо у овај проблем. Јако често можемо да чујемо аргументе: а шта је са свима који су изгорели у пожару; са онима који су се утопили у води... не ретко чујемо и оно: ”па зар Нацисти нису спалили милионе Православних у својим крематоријумима, хоће ли сви ти Мученици остати без тела у дан Васкрсења” Лукава су таква опажања, но она у једноме праве фундаменталу грешку. Сви ти људи су мимо своје воље страдали. Њихов избор није био да их Нацисти услед властите слепе мржње стрпају у пећницама; или да њихов авион изгори на полетању. Овакво сагоревање у огњу није одраз њихове богоборне воље, но је залог за вечни живот и сведочење њиховог страдања. У житијима Светих пак, налазимо многа места где се мученици, својевоано предају џелатима знајући да ће бити бачени зверовима, бачени у огањ, покидани на комаде те да же бити оскрнављени од безумника. Управо је то одраз њихове воље да себе предају Богу и за Бога онако како је Божија света Воља. А где се то боље види но на примеру Свете Марине, коју наш народ зове Огњена Марија, која пошто би сагорела као угаљ оздрави и заблагодари Господу, говорећи: ”Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ”. Дакле како ми онда можемо поредити одраз наше самовоље да будемо кремирани са сведочанством нечијег страдања Христа Бога ради? Оваква аргументација је одраз велике дрскости и крајњег непоштовања Мученичког страдања. Из свега овога видимо да грех не лежи у самом чину горења, чак и ако је та материја освештана и Богоносна. Грех лежи у човековој вољи која се противи Богу и у човековој жељи да располаже Божијом имовином по властитој вољи, опирућу светој Вољи Творца те имовине. Морамо додати и ово: Постоје случајеви у којима Православна Црква даје благослов за кремацију. Такав пример је епидемија заразних болести кад тело мора бити спаљено како би се заштитило здравње живих. На пример у Јапану, грађански закон налаже кремацију, услед мањка животног простора. Православна Црква се не противи држави и њеним законима. У оба случаја Црква спаљивању покојника прилази кроз Икономију, снисходећи она то чини са страхом Божијим. Уоасталом, исто као што спаљујемо старе освештане предмете. На примеру старих Антимиса (Антимис је Литургијско платно на коме је изображено Страдање Христово и на коме се служи Света Литургија) који више нису у употреби, можемо да видимо са којом вером и љубављу Црква спаљује освештану ствар. Када се припрема Свето Миро, ватра се ложи управо старим антимисима. Свето Миро се користи у Светој Тајни Миропомазања новокрштених али и у самом освештавању Антимиса. На овај начин топлотна енергија освештаног Антимисиа ствара Миро које освештава нови Антимис и тиме се затвара круг који је непрекинут од Апостолског времена. Погледајте са колико пажње и љубави Црква то чини! На примеру Свете Горе Атонске, такође видимо како се на Православан начин приступа проблему мањка простора. Монаси се погребљују на маленим манастирским гробљима, на којима има јако мало места. Пошто се мошти или распадну или пројаве као нетрулежне, упокојени монах се премешта. Кости се са великом бригом слажу у манастирске костурнице да ту сачекају Други Христов долазак и опште Васкресење мртвих. На крају морамо рећи: Кремацијом ми показујемо непослушност Цркви, јер се противимо њеном учењу и догматима, ми спаљујемо оно шта је она освештала. Кремациом се противимо Божијој вољи, узимајући оно што није наше, уништавајући нешто што припада Богу. Постоји још један, смртни и неопростиви грех, који има све ове елементе а то је самоубиство. Самоубица се на исти начин противи Богу, поставља себе за господара живота који му не припада те својом богопротивном вољом уништава овоземаљски живот и овоземаљско тело. Онај који жели да се кремира саучествује са самоубицом у својевољном уништењу тела. Човек иако живи створ, јединствен је на земљи. Човек створен по лику Божијем, оваплођењем Бога Логоса, постаје осиновљен, а потом и искупљен Крсном смрћу Господа Исуса Христа. Као такав човек је јединствена материја, а његово беживотно тело није као свако обична лешина бесувисле животиње коју радници зоохигијене спале у крематоријуму кафилерије. Ми Хришћани у двадест првом веку, умиремо исто као и они у првом веку или деветнестом, те ако себе називамо Православнима и у смрти морамо бити послушни, и покоравати се Божијој Вољи а не својим хировима и судовима. Линк ка видео запису комплетног процеса кремације: https://www.youtube.com/watch?v=BHBaCZ3slis |