УМЕСТО УВОДА

Пред читаоцима је разговор који је потписник ових редова водио са др Марком С. Марковићем (сарадник "Борбе за веру" до упокојења 27.априла 2012.) у селу Јерисосу надомак Свете Горе пре више од две деценије, по благослову оца Митрофана Хиландарца. Интервју је објављен у књизи „Православље и Нови светски поредак“, која је изашла 1994. у библиотеци „Политика и образ“, коју је, при Мисионарској школи храма Светог Александар Невског у Београду, уређивао покојни Небојша М. Крстић. Молим читаоце да обрате пажњу на чудесне увиде великог србског мислиоца Марка С. Марковића, и да схвате колико се од предвиђеног испунило.           

Владимир Димитријевић

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Господине Марковићу, данас се свуда у свету, а нарочито међу нама Србима који проблем, да тако кажем, осећамо на својој кожи, Говори о Новом светском поретку. Мишљења су подељена: једни кажу да је у питању остварење најдревнијег људског сна – сна о срећи и миру читавог човечанства, други сматрају да се иза демагошких парола о хармонији и миру крије страшно лице зла. Аргументи и једне и друге стране често су или демагошки или превише аргументи срца… Где је, по Вама, истина о Новом светском поретку? Шта је то у ствари? Иако је ово нови поредак, онда је он нову односу на нешто старо, на неки стари поредак и његове вредности.

МАРКО С. МАРКОВИЋ: Дефиниција Новог светског поретка би се могла свести на две речи: атомизација човечанства. Ако бацимо поглед на новију светску историју, добијамо утисак да се сукобљавају две струје.Француска револуција разара покрајинске и сталешке заједнице, претварајући их у административне јединице и ствара „Нацију“ – свемоћну државу која у XX веку долази до етатизма. Ратови за стварање националних држава трајали су више од једног столећа. А сада је у току разбијање тих држава у име регионализма. Али што тај регионализам буде јачи, то ће бити све више сукоба. Поделите Србију на покрајине и сутра ћете имати покрајинске ратове код нас. Сетите се да су италијански градови – и не само они – вековима међусобно ратовали. Значи да је тај „мир“ који нам доноси Нови поредак само привидан. Екстремни национализми и регионализми имају исте последице.

В.Д.: У међувремену смо присуствовали успону и пропасти тоталитарних режима. Какву улогу је одиграо тоталитаризам у односу на те две тенденције?

М.С.М.:Тоталитаризам их је спајао, уништавајући и државе, и народе, и религије, и органске или покрајинске заједнице. Да је, у своме бољшевичком виду, остао веран томе програму, он би до краја наставио свој пут посејан гулазима и геноцидима. Али бољшевизам је изневерио наде својих светских руководилаца. После Стаљина, знатно је успорено милионско уништавање словенства и Православља. Истина Хрушчов је обновио прогоне Православне Цркве, но то је било привремено. На Западу се појавила бојазан да би се Совјетски Савез могао претворити у неку врсту руске империје. Поготову, када се умешао у сукобе на Блиском Истоку. Ипак, тоталитаризам је послужио као полигон и остао социолошки модел за реализацију Новог светског поретка. Преко међународних организација, тоталитарни систем – који је тако савршено описала Хана Арент[2] – данас почиње да се шири и конкретизује на светском плану. Нови Поредак је коначно остварење тога идеала, то је нова и последња етапа историје човечанства, уколико се она буде и даље развијала по предвиђањима великих мага.

В.Д.: Али Хана Арент је првенствено инсистирала на разбијању и атомизацији човека, сматрајући да је концлогор модел будућег друштва.

М.С.М.: Да, али је признавала да су, уједно, социјална атомизација и екстремни индивидуализам били предуслови тоталитаризма. Паралелно са рушењем органских заједница, већ је Француска револуција, са својим демократским индивидуализмом, почела са разбијањем човекал његове личности, претварајући га у појединца, јединку, број.

В.Д.: Добро је што смо се вратили на Француску револуцију. Постала је опасност да овај разговор почнемо са закључком. Многи озбиљни истраживачи сматрају да је преломни тренутак у историјском ходу догађаја била Француска револуција, када је уместо старог (хришћанства и монархије) понуђено нешто ново. Колико је ово гледиште о Француској револуцији као темељу савремене идеологије Новог светског поретка исправно? Ако је у тој револуцији било нечег кључног, шта је то кључно?

М.С.М.: Допустите ми да се прво зауставимо на појму „ново“. Француска револуција је заиста нешто ново у савременој историји. Но уколико се историја понавља у Шпенглеровом смислу, по коме све „културе“ пролазекроз исте фазе, онда је несумњиво да се сличне идеје налазе већ код Платона. Свака идеологија почиње поравнивањем, брисањем свега органског, „избрисаном таблом“ (“tabula rasa“). Кад хоће да прикаже идеално друштво у својој „Републици“,[3]  Платон, пре свега, уништава породицу. А погледајте како поступа Аристотел, кад размишља о друштву у „Политици“.[4] Насупрот Платону, он прво узима у обзир конкретне заједнице: породицу, село и град. Срећом, осим ретких изузетака, Платонов идеал је остао „мртво слово на хартији“, док је Француска револуција унесрећила Француску и човечанство за дуги низ година.

В.Д.: Ви помињете идеологије. Али демократи осуђују идеологије. По њима, демократија није идеологија.

М.С.М.: Нажалост, они осуђују све идеологије осим демократске. А да ли је демократија идеологија, судите сами по анализи Хиполита Тена о методу који Русо примењује у „Друштвеном уговору“: „Издваја се једна проста дата, врло општа, врло приступачна запажању, врло позната, коју чак најрасејанији и најслабији ђак може да разуме. Отклоните све разлике које одвајају једног човека од других; сачувајте од њега само део који је заједнички њему и осталима.Тај остатак, то је човек уопште… Тако се добила друштвена јединица; ујединимо неколико хиљада таквих, сто хиљада, милион, двадесет и шест милиона и ево нам француског народа. Он предпоставља људе рођене у двадесет и првој години, без родитеља, без прошлости, без традиције, без обавезе, без отаџбине и који, први пут окупљени, први пут међусобно расправљају.[5] Успете ли да ту замисао спроведете у дело, Ви сте већ народ претворили у стадо. А додате ли томе револуционарни терор, то ће бити стадо које повремено воде на кланицу. Чини ми се да је то најбољи кључ за разумевање Француске револуције.

В.Д.: Да би смо били што објективнији, зар не би боље било да нам Русо изложи своје мишљење?

М.С.М.: У том случају.Тенова критика ће Вам изгледати бледа. Русо је имао механистичко схватање човека. Он говори о „људској машини“.[6] Приликом склапања друштвеног уговора, он од човека захтева тотално отуђивање.[7] „Општа воља“ је изнад воље демократске већине („воље свих“) и треба ову да формира.[8] Законодавац је овлашћен да промени људску природу.[9] „Цивилна религија“ је изнад хришћанске и хришћани јој се морају покоравати, тим лакше што су створени да буду робови. У противном, биће изгнани из земље. Уколико ту догму признају, а не буду се по њој владали, биће кажњени смрћу.[10] Не смемо заборавити ни његова два начела, на којима почивају Француска револуција и демократија: „Ко се усуди рећи „Ван Цркве нема спасења“, треба да буде прогнан из Државе, осим ако Држава није Црква а њен владалац Првосвештеник“.[11]  И: „Нема савршенијег ропства од онога које узима вид слободе“.[12]

В.Д.: Од Француске револуције траје и подела на „леве“ и „десне“ политичаре…

М.С.М.: …и то је за Француску остала „рана непреболна“. Клице те нетрпељивости се налазе већ код Русоа, али она углавном потиче од револуционарног терора. Свака државна криза доводи до узајамног истребљења. После Револуције, до сада је дошло до осам сукоба или чак масовних покоља које, у већини случајева, треба приписати левици. До данас се није нашао ниједан државник да тај јаз премости и тај сукоб надрасте, зато што се међу њима нико није усудио да призна целу истину о Револуцији и одвоји позитивно од негативног. Изузетак чини песник и књижевник Шарл Пеги (Charles Peguy) који је 1914. године погинуо на фронту. Баш уочи Првог светског рата, он је знао да споји француски патриотизам и традицију са култом рада и поштовањем према сељаку и раднику. Може се рећи да су француски војници на Марни и пред Верденом свесно или несвесно били задојени његовим духом, гинући истовремено за монархију Јованке Орлеанке и за републику. Није чудо што се Велика и Вечна Француска последњи пут пројавила у том рату.

В.Д.: Они које, каткад подругљиво, називају „теоретичарима завера“, као следећи ступањ у наметању Новог светског поретка сматрају бољшевичку револуцију, чије су последице нестанак најмоћније православне монархије, после II светског рата, пад источне Европе у канџе комунистичког атеизма (наравно, не заборављамо ни Кину, Камбоџу, Вијетнам). Дали се може повући некаква „директна“ линија која води од Робеспјера до Лењина и његових комунистичких наследника?

М.С.М.: О томе нема сумње. Читаве књиге су посвећене сличности између Робеспјера и Лењина.[13] Сам Лењин је ту везу признао. Али подударност њихових метода се односи првенствено на револуционарну праксу, наперманентни терор, на стални унутрашњи рат који постаје погонска сила друштва и државе. Међутим, та „директна линија“ која иде од Француске до Октобарске револуције се не своди на сродност између револуционарног и бољшевичког терора. Она је много дубља, она има теоријску подлогу и корени се у тоталитаризму Русоа, као и у комунизму француских револуционара.

В.Д.: На шта конкретно мислите, осим неких провизорних покушаја остварења комунистичког идеала?

М.С.М.: Осврнимо се прво на револуционарне крилатице Русоа: „Човек је рођен да буде слободан, а свуда је у оковима“.[14] Или: „Онај који је први оградио свој посед, усудивши се да каже „Ово је моје“ и нашао просте људекоји су му поверовали, био је прави оснивач грађанског друштва“.[15] По признању Енгелса, Русо је најближи комунизму кад описује етапе људске корупције које назива „револуцијама“. У том „прогресу неједнакости“, Русоразликује три епохе. Прва је оснивање Закона и Права приватне својине (богаташ и сиромах), друга је установа Магистратуре (моћан и слаб), а трећа прелаз легитимне власти у самовољну (господар и роб). Талмон, професоруниверзитета у Јерусалиму – кога је поштовао и Слободан Јовановић – иде и даље, па у русоизму назире „политички месијанизам“ и види „школу која дефинише политику као вештину примене дотичне философије на организацију друштва“: „Коначни циљ политике неће бити постигнут све док та философија не буде владала у свим областима живота“.[16]

В.Д.: Укратко, Ви сматрате да идеолози Француске револуције нису утицали само на Лењина но и на Маркса.

М.С.М.: Па то је јасно. Поред Русоа, опажа се поглавито утицај комунистички инспирисаних револуционара, као Робеспјер, или идеолога, као Бабеф, са својим колективизмом[17] и етатизмом,[18] Буонароти, СилвенМарешал, аутор „Манифеста једнаких“, и многих других. Маркс и Енгелс су сматрали овог последњег претечом њиховог „Комунистичког манифеста“.[19]

В.Д.: Да се овде зауставимо, не бисмо ли утврдили логичну повезаност Вашег излагања. Ви тврдите даје Нови поредак, схваћен као „атомизација човечанства“, у ствари мондијализација тоталитаризма, његова примена на светском плану. Затим смо се сложили с тим да постоји не само веза између Француске и Октобарске револуције него такође између револуционарних идеолога и Маркса. Међутим, на другом месту, у напису о Француској револуцији, Ви сте, колико се сећам, навели америчког политиколога Кокера[20] који подвлачи разлику између тоталитарне и либералне демократије. У оној првој, грађанин нема могућности да се брани од злоупотребе закона и власти; у овој другој, његова права су заштићена против Државе, против већине и против Закона. Кад утврђује везу између русоизма и тоталитаризма, Талмон, кога сте у разговору поменули, има у виду тоталитарну демократију, као што показује сам наслов његове књиге: „Извори тоталитарне демократије“. Шта нам сведочи да вођи Новога поретка хоће свету да наметну баш ту тоталитарну демократију, као што нам Ви сугерирате, а не ону либералну? Ви своју тезу треба тек да докажете.

М.С.М.: С том намером смо и започели овај разговор. А у исправност моје тезе можемо се уверити посматрањем савремених збивања на Западу и код нас.

В.Д.: Према томе, пређимо на питања савремености, питања која се тичу свих нас. Један од првих народа који се нашао на директном удару Новог светског поретка је наш. српски народ: са свију страна опкољен, збуњен и запрепашћен окретањем леђа од стране оних које је сматрао за своје савезнике, изнутра раслабљен и пометен, он је оптужен за све злочине овог света, упоређен са нацистима, прикован за стуб срама без права одбране. Откуда таква појава? Пошто живите на Западу од краја II светског рата, можете нам рећи да ли је медијски јуриш на Западу заиста такав какав смо чули да је, или је реч о одређеној српској склоности као хиперболисању (неки то називају „медијским геноцидом над Србима“).

М.С.М.: Кад је реч о „медијском јуришу“, могу Вам лично посведочити да је он хиљаду пута гори него што замишљате, али да није само уперен против Срба него и против свих „демократских“ народа, мада не у истомправцу и смислу. Шта мислите, ко је од великих социолога однео победу у XX веку? Кроз неколико година, човечанство улази у XXI столеће, па имамо право да поставимо то питање. Неки ће рећи да је победио Маркс. Ви можда мислите на некога од његових критичара. Не. Победник је француски социолог Габриел Тард (1843-1904).[21] Вероватно сте чули за њега,ако га нисте читали. Он се бавио проучавањем имитације и социјалног миметизма. У почетку, имитација је за њега била углавном позитиван појам. Дете се развија подражавањем. И што је шири круг људи око њега, што је већи број примера за подражавање, то је подражавање здравије и успешније. Наравно, имитација мора бити подвргнута контроли и руководству све до зрелих година. Током времена, Тард је увидео могућност колективне злоупотребе имитације, кад је опазио улогу штампе у друштвеном животу и њен утицај на масе. Схватио је њену „велику моћ која мора стално расти“, њену способност да створи „једну огромну гомилу, апстрактну и суверену, коју ће назвати „Јавно мњење“ и изврши „грандиозно уједињење“ на националном и светском плану.[22] Али, анализирајући психологију гомила – које разликује од „публике“- као Густав Ле Бон, он је пронашао закон који данас звучи пророчки: „На несрећу, сви колективи су слични у једном: то је њихова жалосна склоност да се раздраже завишћу и мржњом. За гомиле, потреба за мржњом одговара потреби за акцијом. Буђење одушевљења их не води далеко; али дати им предмет мржње, то значи отворити пут њиховој акцији која је, као што знамо, у суштини деструктивна“.[23]

Тард је знао да моћ штампе може да запали и „публику“ једног листа, претварајући је у гомилу: „Открити или измислити неки нов предмет мржње намењен публици, то је једно од најсигурнијих средстава да се човеку врсти у краљеве журнализма. Ни у једној земљи, ни у једном временском периоду, апологија није имала толико успеха као клеветање“.[24]

В.Д.: А шта би тек рекао да је познавао скоро неограничене могућности радија и телевизије?

М.С.М.: Зауставимо се тренутно на „невиним“ медијским утицајима на масе. На нижем ступњу, где медији још не изазивају колективну мржњу против некога него се ограничавају на обичне извештаје и програме. Запазићемо да су већ на том нивоу, путем имитације и миметизма, масе дресиране као животиње у циркусу. Узмимо за пример говорни језик. Он је у зависности од моде, а мода зависи од речника којим се свакодневно служе спикери и новинари на радију и телевизији. Од пре десетак година, најмодернији и најпопуларнији израз у Француској је „un petit peu“ (малко, малчице), уместо „un peu“ (мало). Ако хоћете да будете добро виђени, морате бар једном употребити „un petit peu“, ма какав био предмет разговора. А још боље је ако тај израз употребите у свакој реченици или чак више пута у истој реченици. Кад би у Француску дошла девојчица која не зна ни две француске речи, и на питање да ли говори француски са љупким осмехом одговорила „un petit peu“, она би одмах постала симпатична.

В.Д.: А то, вероватно, није једини пример.

М.С.М.: Постоји, наравно, низ других речи, управо општих места, којима се обавезно морате служити, ако хоћете да уживате углед пословног и модерног човека: “incontournable“ (незаобилазан), „avancee“, „partenariat“,„mise du dispositif en place“ (постављање диспозитива на место или на лице места). Ово последње, било да је реч о доласку француских трупа у Босну, о гашењу ватре на Корзици, о полицији приликом уличних манифестација, о припреми хируршке операције или о последњој школској реформи. Уместо „oui” (да) треба одговорити „absolutment“ (апсолутно)или “tout a fait“ (сасвим). Кад изговорите неколико реченица, препоручљиво је да своје излагање прекинете са „mais bon…“ (па добро). Добро је и, када хоћете да кажете „поводом“, послужите се изразом ,.au niveau de“ (на нивоу). Раније су Французи имали више начина да кажу „поводом“: a propos de, en ce qui conerne, au sujet de”. Али ће сада, уместо „поводом бомбардовања Сарајева“ рећи „на нивоу бомбардовања Сарајева“. То на француском звучи исто тако глупо као на српском, али „тако се данас говори“. Док сам још био у активној служби, водио сам преписку са филијалама у унутрашњости. Када сам шефу поднео писма да их pотпише, он их одбаци, презриво ме погледа и пружи ми један „модел“ писма за будуће одговоре, искључиво састављен од општих места. Шта мари што је на конкретно постављена питања он у последњој реченици одговарао: „Ако имате неке проблеме, не оклевајте да нам се обратите“. Главно је било убацити омиљено „не оклевајте“ – “n’ hestiez pas”“.

В.Д.: На тај начин ће француски језик бити убрзо осиромашен.

М.С.М.: И то у најкраћем року. Школа „Берлиц“ ускоро више неће морати да саставља уџбенике „Француски у сто лекција“. Биће јој довољно да штампа „Француски у сто речи“. Али имитација још разорније делује кад почне да изопачава језик. Реч „већ“, на француском „deja“ (читај: „дежа“) милиони Француза сад изговарају „џа“, као „џамија“, мада нагласак на првом самогласнику захтева отворено „е“. Пре тридесет годнна, неко је нателевизији морао изопачити латинско „et caetera“ (и тако даље) које су они изговарали или „at caetera“ или само са вокалним „е“, док сада изговарају „ek caetera“. Неко је својевремено убацио „К“ и милиони следе за њим. А уенглеском “ week end” неко је избацио „d” и сада већина Француза изговара „week eN”. Једном сам присуствовао телевизијском интервјуу са директором једне познате фабрике аутомобила и чуо како он реч „une espece“ („једна врста“) која је на француском женског рода, као и у српском језику, претвара у мушки род. Већ сутрадан сам срео људе који су га несвесно имитирали говорећи „un espece“ (један врста). И зараза се касније проширила. Ипак, најгоре од свега је колективно муцање, управо почетак милионског муцања. Засада се оно своди на чланове мушког и женског рода – „lе“ и „lа“, на предлог „de“ (од) и на заменицу „qui“ (који). По најновијој моди, треба поновити најмање двапут, још боље трипут “dе, dе, dе“, што одражава извесно оклевање или размишљање. Рсцимо: „le peur de, de, de loup“ (страх од, од, од вука). Слично је са ,,lе“ и „lа“. Зет једног француског државника се не устручава да на телевизији „размишља“ са “de,  de, de“. А један мој француски рођак у свакој реченици употребљава ,”de, de, de“ „1е, 1е, 1е“ и „lа, lа, lа“, што им даје специјалан музички ефект. Замислите сад да неки популаран човек на телевизији изговори муцајући реч „piquage“ (убод, акт бодења). Милиони Француза ће одмах за њим почети да муцају, по законима имитације.

В.Д.: Зар нико до данас, осим Вас, није ту појаву приметио и јавно жигосао?

М.С.М.: Неко је то морао приметити, али жигосао није нико. Недавно је Жак Тубон (Jacques Toubon), министар културе, спровео једну језичну реформу која се састојала у избацивању енглеских варваризама из француског језика, али се није одважио да осуди медијску карикатуру која је тај језик унаказила. То питање остаје „табу“. А зар је могло бити друкчије? На једној страни милиони заглупљених, а на врху они који неће да униште машину којом се служе. Зашто Вам све ово причам? Па зато што се по истим правилима врши медијски геноцид над Србима. Довољно је имитацији дати убиствен карактер, „измислити нов предмет мржње“, по речима Тарда, и бацити га лавовима у чељуст. Вредно је помена да су тренутно само Срби на нишану западне пропаганде као народ коме се прети смрћу. За време Горбачова, дигла се слична пропаганда и против руског народа, али она се утишала после распада Совјетског Савеза и по доласку Јељцина. Стога се не треба чудити што, по сондажима, око 60% Француза желе војну интервенцију против Срба. Од става према Србима зависи и каријера јавних радника, генерала или уметника. Жака Мерлиноа, помоћника директора париског Канала 2, више никад нисам видео на телевизији од како се појавила његова објективна књига „Није добро рећи све истине о Југославији“.[25] Кад се неки генерал у активи усуди да изрази своје мишљење о југословенском сукобу, он ће обавезно узгред напоменути да Србе сматра „агресорима“. А кад неки певач хоће да себи направи „промоцију“, он ће, као Сарду, прво на телевизији изјавити своју спремност да пође у рат против српске гамади, а кратко време затим добит.и легију части. Поводом операције у једној париској болници, лекар мога сервиса ме је послао своме колеги, хирургу, у другом сервису, са једним пропратним писмом. У жељи да сазнам нешто више о своме здравственом стању, бацио сам индискретан поглед на то писмо и у њему прочитао: „Шаљем ти Марка Марковића. Он је Србин“. После четири године антисрпске пропаганде,то је било горе него да је написао: „Шаљем ти М.С.М. Он је гангстер“. Тако изгледа Нови светски поредак „на терену“.

В.Д.: У тексту „Српска апокалипса по Ф.М. Достојевском“, као и у неким другим чланцима, упозорили сте на могућност избијања Трећег светског рата који би у многоме био опасан за православне народе (Русе, Грке, Бугаре итд). На чему заснивате такву прогнозу, која је у много чему заиста апокалиптична?

М.С.М.: С обзиром на горњу медијску праксу, на бандитско разбијање Југославије, противно основним начелима међународног права, као и програм који већ годинама спроводи Трилатерална комисија, то више нијепрогноза него закључак. Читав политички и пропагандни апарат Запада угрожава првенствено православне народе. Србија је прва на реду, као прва „домина“ и ако се она сруши, све остале ће се срушити једна за другом. Запад нам је очигледно већ припремио нова жаришта на Балкану: Косово, Македонију, а сада и Црну Гору. Нас-тави ли се тако, васкрснуће Отоманско царство, па ће најзад доћи ред и на Русију. Без заједничког отпора, неманикаквог изгледа ни разлога да се тај смртоносни точак заустави. Царска Русија је некада ту игру смртних непријатеља Православља тако добро схватала, да је радије ставила на коцку свој животни опстанак, но што бинапустила Србију. Данас Сољженицин сматра да Русија нема шта да тражи на Балкану.[26] Велики књижевници нису обавезно велики политичари. Тај лажни „прагматизам“ губи из вида витални значај православне солидарности. А затим, кад Русија буде изгубила све своје савезнике и остане усамљена, окружена својим непријатељима, онда ће чак и Сољженицин признати своју самоубилачку кратковидост, али ће тада све бити касно.

В.Д.: Има ли решења? У једном тексту који је изазвао одјек код многих православних Срба (и не само код њих) предложили сте Савез православних народа. Какав би то савез био, и где је његово место у новом европском и светском поретку?

М.С.М.: Убеђен сам да је тај савез једини излаз који нам је Бог оставио. У догледном времену, то би прво морао бити војни савез, а касније би можда постала могућа и једна конфедерација. Чак и војни савез би напочетку био довољан да измени злочиначки карактер Новог европског и светског поретка. Кад једном буде постало очигледно да је тај православни блок неуништив, онда би требало успоставити пријатељске односе са Европом на Западу и Кином на Истоку, како би се најзад остварио идеал негдашњих руских Евроазијаца. У том смислу, искрено верујем да би Савез Православних Народа био најбољи могући допринос Новом европском и светском поретку, јер би спречио Трећи светски рат коме наша данашња слабост оставља отворена врата. По себи се разуме да не треба чекати долазак провиденцијалних вођа који неће бити пиони и спроводници савременог Новог поретка. На нама је да већ градимо темељ и спремамо потку будуће православне заједнице, сваки на свом сектору. Овде превасходно мислим на одлучну улогу Православних Цркава и на мобилизацију омладинских организација.

В.Д.: На крају, питање личне природе. Од II светског рата нисте били у Србији, писте се срели са савременошћу српског народа који је, под комунистичким ропством, унеколико изменио свој лик. Па ипак, као житељ Француске, нисте пали у искушење да свој народ (попут неких „ независних “ интелектуалаца и у отаџбини и у дијаспори) блатите пред светом, да га се одричете и тражите још суровије казне због непослушности „међународној заједници“. Шта је то што Вас још увек чини родољубом?

М.С.М.: Прво, укорењеност у народне и породичне традиције. Прича о Косову, о српским јунацима и ратовима је у мени од најранијег детињства створила предосећање да ћу једног дана и ја поћи у рат. А имао сам исрећу да ми, у основној школи Краља Петра и у Другој мушкој гимназији предају елитни наставници. Захваљујући породичним везама, рано сам се упознао са нашим књижевницима и уметницима: Велмар-Јанковићем, Симом Пандуровићем, Божидаром Ковачевићем (мојим најмилијим професором), Вељком Петровићем, Браном Ћосићем и Марком Царем. Брана Ћосић ме је импресионирао својом добротом, а Сима Пандуровић својом блиставом ерудицијом у књижевној области. Седећи са мојим оцем у кафаницама београдске Скадарлије, он је са највећим стрпљењем мени, средњешколцу, одговарао на питања из књижевности и естетике. Од наших умних жена сам познавао Ксенију Атанасијевић, Јелену Димитријевић и Јелу Спиридоновић-Савић, сусетку и даљну рођаку, која је зрачила својом духовном лепотом. Знао сам такође лично многе наше глумце и оперске певаче, а нарочито Добрицу Милутиновића, Рашу Плаовића -незаборавног Хамлета – и Жарка Цвејића. Кад ме је отац први пут Добрици представио, овај ми је, као на позорници, рекао: „О, Марко, то је херојско име!“. Тај театрални усклик био је уједно позив и опомена. Касније, у Паризу, Станислав Краков ме је упознао са Милошем Црњанским пре његовог повратка у Југославију. Он се није могао помирити са судбином да остане жив закопан у емиграцији. Ишао сам и у Лондон, да се поклоним Слободану Јовановићу. Запањио ме је својим памћењем. Кад је сазнао имена мојих предака, рекао ми је са осмехом: „Па то је савршен пејзаж српског политичког живота: дед по оцу либерал, дед по мајци напредњак, а отац радикал“. Педесетих година сам активно сарађивао са Велмар-Јанковићем у емигрантском часопису „Слободна Југославија“. Преко једног писма из Америке, Владика Николај је мој рад у дијаспори писмено благословио, а пре тога, у ратним годинама, имао сам част да ме лично благослове отац Јустин Поповић, будући Владика Хризостом Војиновић и отац Јован Рапајић.

В.Д.: Можда Вам те лепе и трајне успомене o сусретима са оцима Српске Цркве и српском интелигенцијом не бi биле довољне да нисте дошли у додир са ширим народним слојевима и нарочито са српским сељаштвом у току II светског рата?

М.С.М.: Мислим да сте у праву. Активно учешће у рату ми је пружило прилику да обиђем Србију и прокрстарим Босном. Тада сам открио лик српског сељака као домаћина и војника. Наилазио сам понекад на људе, негдашње борце са Солунског фронта, који су ме својим изгледом и мудрошћу подсећали на наше средњевековне племиће и владаре. Посматрајући их као војнике, упознао сам све њихове слабости, али и врлине којих имабезброј. Дивио сам се њиховој снази да издрже глад, мраз, бескрајна пешачења, непријатељску ватру, ране, болести и гњиде. Закључио сам да смо ми народ створен за патње. Ако нам је историјска судбина да вековиматрпимо голготска страдања, Бог нам је подарио пеку чудесну моћ да на том мученичком путу истрајемо. Не знам да ли, осим Руса, у Европи постоји још неки народ кадар да понесе такав крст. Али најлепши утисак је на мене оставила српска мајка. Није било села где ме нека српска мајка не би помогла или благословила. У једном босанском селу, – ако се не варам, на Никољдан – ушао сам у један дом где је све било спремно за славу.

А ту беше само једна жена која ме дочека као да сам јој рођени син, рекавши ми: „Мужа ми убили усташе, а син ми у партизанима. Ваљда те сам Бог посла да замениш домаћина и упалиш свећу“. Српска жена се отада уселила у моју душу као једна од највећих светиња. Но и да сам све то заборавио – а ко би могао ишчупати такве корене? – пробудила би ме сатанизација Србије на Западу. Сетите се Јевреја који су се некада осећали Немцимаили Французима, а неки чак и заборављали да су Јевреји, све до почетка нацистичких прогона, када су постали свесни свога порекла и са својим сународницима добровољно пошли у смрт. Та спремност на жртву се и у менијавила. А њу нисам осетио само ја. Мој млађи син, који има чин резервног поручника у француској армији и никад није видео Србију, поверио ми се једног дана: „Не бој се: ако мс буду мобилисали за рат против Срба, ја ћу пре пристати да ме баце у тамницу.“

[1] Разговор вођен у Јерисосу, септембра 1994.

[2] Hannah Arendt, Le systeme totalitaire, Paris, Ed, du Seuil, 1972.

[3] Платон, Република, књига V, 459-560

[4] Аристотел, Политика, I,1252 до 26 sq

[5] Hippolyte Taine, Les origines de la France contemporaine, t. I, L’Ancien Regime, Paris, Hachette, 1880

[6] Jean-Jacques Rousseau, О неједнакости међу људима, 1.

[7] Jean-Jacques Rousseau, О друштвеном уговору, 1, 6

[8] Исто, 2,6

[9] Исто, 2,7

[10] Исто, 4,8

[11] Исто, 4,8

[12] Jean-Jacques Rousseau, Емил, књ. 2

[13] Albert Mathiez, Le boleherisme et le jacobinisme, „Commentaire“ 1989, Paris, 351-357

[14] Jean-Jacques Rousseau, О друштвеном уговору, 1,2

[15] Jean-Jacques Rousseau, О неједнакости међу људима, II

[16] J.L. Talmon, Les origines de la demonratietotalitaire, Paris, Calmann-Levy 1952/1956, стр. 12

[17] Gracohus Babeuf, Manifeste des egaux in Histoire de la conspiration pour regalite par Buonaroti, Paris, 1985, стр. 70

[18] Bertrand de Jouvenel, Du pouvoir. Histoire naturelle de sa oroissance, Paris, Constant Bourquin/Bibl. du Cheval aile, 1947, стр. 208,431

[19] Навод по J. L. Talmon, op. cit., стр. 395

[20] Lester G. Crocker, Rousseau et la voie du totalitarisme in Rousseau et la philosophic politique, Paris, P.U.F., 1965, стр. 104-105

[21] Gabriel Tarde, Les lois de Г imitation, Paris, Felix Alcan, 1904 et L’Opinion et la foule, Paris, Felix Alcan, 1922

[22] Gabriel Tarde, L’Opinion et la foule, стр. 153-158

[23] Исто, стр. 59

[24] Исто, стр. 59

[25] Jacques Merlino, Les verites yougoslaves ne sont pas Unites bennes ä dire, Paris, Albin Michel, 1993

[26] Alexandre Soljenitsyne, Le„probleme russe“ ä la fin du XX^е siecle, Paris, Fayard, 1994