УМЕСТО УВОДА

Позивамо читаоце да пажљиво прочитају текст нашег угледног књижевника Срђана Воларевића који дубински указује на разлике између Православља и римокатолицизма, за које је руски филсооф Василије Розанов рекао да то нису различите конфесије, него две различите религије. Текст је писан дивним стилом, и дубоко просветљујући.   

+ + +

Позван све очевиднијим данашњим настојањима да се токови живота у нас православних Срба преклопе и уједначе са римокатоличким Западом, пожелех да   о томе  кажем неколико својих успутних речи, речи које никог ни на шта не обавезују и никог ни на шта не позивају.

Далека ми била свака мозгања и мудровања, сваки вид спекулације, јер знам, као што се и зна: дела су непоткупљиви сведоци и несумњиви докази, шта год ми приписивали себи и другима – тако и за однос између нас и Запада, односно православног и римокатоличког духа. И шта год ја рекао, речи ће се моје развејати као и мартовске пахуље на водама Дунава и Саве, а остаће наш православни и њихов римокатолички свет. Исто као што су и ранији нараштаји наши једнако гледали у тај други свет, мање или више хотећи да нешто имају с њим и од њега.

Кренимо од оног што нам је вазда и без ласкавог удвориштва  разастрто пред очима, а што је темељно уграђено у токове и нашег и западног живота. А шта би то било, него саме слике, најпре посејане по храмовима, за призивање Бога и само обраћање Њему. Јер шта је храм него место где се, уз јемство Божије, молитвеним призивањем Бога ослобађамо пропадљивих талога овога света. А негде чух да је храм небеска палата, дакле место где је све истина и где нема опсене и привида. И шта су те слике него знаци једног већ уобличеног и однегованог лика живота, па, на тај начин, и његова правоваљана обележја.

 Исто тако, као непоткупљиви сведок нас самих, шта је слика ако не највернији и неувијен  одраз наших стања и тежњи. Без обзира шта ми њима приписивали и у својој машти, свом миру и својим страстима и бесовима  проналазили. 

Дакле, на самом почетку да кажемо: у  православним ликовним представама Господа нашег Исуса Христа ми имамо живо и  непосредно присуство Његово, као и у осталим ликовним представама присуство  Пресвете Богородице и свих светитеља, што доказујемо целивањем и молитвом, односно светом литургијом, али и литургијским животом.  А римокатоличким ликовним представљањем Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богородице и свих светих суочавамо се са светом који нас и иначе окружава, и без храма, што у први план пред нас доводи свештено лице, а не Бога или светитеља коме се молимо или кога славимо.

 И то је само срце  наших суштинских, животодајних и вредносних разлика. 

Будући да римокатолички дух у литургијским ликовним представама тражи да препозна овај свет, чулни, материјални, савремени, променљиви, тиме за своје оправдање посеже искључиво за естетизацијом, по којој нешто јесте или није, па тако мање или више вредно. Тако нам се намеће да  искључиво естетизација, као тражење најпогоднијег израза, постаје врховни судија таквог ликовног делања. У прилог томе следе перспектива, пластичност, верност лику, композиција, вештина дочаравања (што су стари Грци звали мимезис)... по чему се установљава постојање предметног ликовног дела. Док православни дух ликовној представи приступа са осећањима (умиљење, покајање, скрушеност, радост, туга, чамотиња, прозба, страх, љубав...) која га примичу светитељу, односно Господу нашем Исусу Христу, Светом Духу, Богу Оцу, Троичном Богу, што за собом повлачи целивање и молитву, односно литургијски живот, односно веру. То нам вели да је једини начин постојања светог ликовног дела у православљу искључиво засновано на љубави, према Оном Ко је Васељенска Алфа и Омега. Дакле без естетске срачунатости, без величања оних сазнања и вештине који се натурају свим измозганим средствима, као у римокатоличком поимању ликовног израза.

Као живи пример ових дубоких, суштинских и непремостивим понором потврђених разлика, може нам послужити једна изложба у галерији Српске академије науке и уметности. Изложба је била одржана (почетком деведесетих прошлог столећа, не сећам се тачне године) у галерији САНУ, у оно време када је комунистичка идеја у Србији окинула у чабар, а на изложби су се нашле неке драгоцености из Хиландара. Између свега, на некој врсти налоња, нашла се и икона Богородице Одигитрије, Путоводитељице и Наставнице.

У галерији, на каквој изложби ликовних дела, пред сликом, где се људи удубљују у нијансе цртежа, колорита, истражују композицију и траже сродности са постојећим ликовним изразима, вреднују анатомску верност, скраћења, перспективу, дубину простора ликовног израза, одмеравају упечатљивост предоченог и загледају детаљи не би ли се саставили у складну целину, и још толико тога што се премеће по свести и у души, и најзад се, пуним задовољством због свега одгонетнутог, удаљавамо од тог ликовног дела, дакле, у галерији где се све то дешава у човековом духу, посетиоци ове Хиландарске изложбе право и без двоумљења прилазили су икони Богородице Одигитрије и целивали је и осењивали се крстом, неки са наклоном, а неки просто и скрушено пришавши и оставивши свој целов. И нико се није ни обазирао на постојећа оштећења на површини иконе. Нити је ко постављао питање ауторства, места и године настанка, технике осликавања, разлога оштећења... или да ли је то каширана репродукција. Одавде, надаље, речи ништа неће рећи, Пресвета и Пречиста Богородица је својим живим присуством све надкрилила у исказаној љубави посетилаца.

А кад је римокатолицизам у питању, погледајмо, на пример, Капелу Скровењи и Сикстинску капелу, као најмаркантнија здања са сакралним ликовним  изразима у римокатоличком свету. У обе капеле у западном, односно римокатоличком свету имамо врхунце ликовног израза са старозаветним и јеванђеоским призорима, призорима који на њихов, римокатолички начин тврде хришћанство.

За веран увид у ова два света здања римокатолицизма није потребно да се ступи у њихова окриља, довољно је и да се завири у ма коју историју ликовних уметности на српском језику, али на кукавичјој латиници, са одбаченим правилима српског језика (све и једна од постојећих у Србији,  сачињена је на Западу и неће нас изневерити у овом тражењу), и преко понуђених рогобатних речи погледају се фотографије. И то ће бити довољно.

У Сикстинској капели, што је нека врста узора у западном ликовном представљању старозаветних и новозаветних призора, имамо повелику галерију разодевених људских телеса која горостасно кипте и бујају од једрине и своје атлетске али и титанске масе. Иако су у основи свег тог сликања најмање таква лица из Светог писма, сва та телеса, поклопивши разлоге свог настајања, напросто пуцају од набреклости и горостасности, да то мора да се схвати као култ тела и онога што оно може да оствари искључиво својом снагом – да је необожено, или самосвесно тело (уберменш и највиши идентитет римокатоличког запада, однеговано у Великој Британији а до алпских висина уздигнуто у Немачкој), заправо највиша људска сврха и једини домет његовог трајања. Ово нас уводи у оно уверење које каже да је сам човек мера свих ствари: оних које јесу да јесу и оних које нису да нису – што је сажет израз пута гордости, исте гордости која је за вечни наук доживела свој пад са градњом Вавилонске куле. Али исто тако то је и први цивилизацијски километар оног пута који води до овладавања другим, да је власт над другим највиши човеков смисао, уз све оно што томе следи, од происходећег уверења о надређујућој култури, технолошкој надмоћи и, с друге стране, о дивљацима и примитивцима који нису на том путу, а које треба култивисати (којима треба довести демократију), што је друго име и расизма и нацизма (који су врхунци римокатоличке политичке културе, што свеукупно важи и за адвентисте и евангелисте и калвинисте и протестанте и све проистекле из римокатолицизма). У осталом, у тој похвали самог човека као крајњег васељенског домета, на расплогању имамо још једну римокатоличку вредност која се саставља у речи господин, или џентлмен, односно лорд. Па се зна: господин (џентлмен) је само онај ко је стекао велико богатство и који располаже вештином овладавања другим, до те мере да га носи уверење да му је то Богом дано. Томе свакако треба додати и установу светог оца папе – са његовом непогрешивошћу. Да би индивидуа, односно индивидуализација била суштински актер живота (па по томе и западни изборни парламентизам као начин огранизовања живота у држави).

У Сикстинској капели, с позиција хришћанског погледа на свет, људско тело, односно сам човек је поприште живота и смрти, мада нас Јеванђеље упућује на то да је поприште живота и смрти Онај Који је Алфа и Омега.

Међутим, ово на шта нас наводи Сикстинска капела, чини се да под сумњу доводимо у Капели Скровењи, с обзиром да је приличан број година ова претходила првопоменутој.

У Капели Скровењи, дуж целе мале једнобродне базилике, имамо насликане призоре из живота Господа нашег Исуса Христа, по јеванђеоском сведочењу. Кроз све призоре, са мноштвом људи, на разним местима, по градовима и у пределу, осим углавном уједначене драперије, као и одеће, ту и тамо појављују се видна обележја из оног времена када су те зидне слике и настајале. То су поједина здања, делови намештаја као и поједини предмети. А што је најважније, сви предочени призори делују као нешто што се управо десило на улици, пред капијама каквог града, каквим храмом, или у њему самом, са људима који као у каквој позоришној представи напетим изразима свог лица допуњавају тај дешавајући тренутак. И ту, у тим лицима верно се сажима сва узнемиреност, ускомешаност и драма представљеног јеванђеоског призора, што је, по мом личном суду, најупечатљивије изражено на зидној слици Јудиног пољупца. Уз натурално дочаран емотивни набој у лицима, осим ножа који је из руке Симона Петра севнуо преко уха једног од оних који су хватали нашег Господа Исуса Христа, сву ускомешаност тог часа описују локалне бакље, мотке, батине, као и халебарде – дакле као у догађају који се десио на улицама Падове (у којој је и Капела Скровењи).

На шта нас тај закључак натуралистичког осавремењивања Јеванђеља упозорава сликом, нека свако за себе расуди. За разумавање живописа Капеле Скровењи мени је далеко пробитачније његово одређивање оним што ословљавамо као дух времена. Дакле, мирне савести смем установити да у Капели Скровењи на зидним сликама присуство нашег Господа Исуса Христа нема друге улоге осим да нас упозна са духом времена, па је тако и превасходан налог наше вере, упућен Богу, усмерен на познавање духа времена, као носећег дела приказаног догађаја. Али један дух времена буде па прође, давши место другом, као што је случај са одећом једног доба која је дотрајала и изгубила своју сврху. Па онда није ни чудно што је Капела Скровењи данас  музеј у који се улази са наплаћеним улазницама (у оној мери као што је музеј и минаретима окупаторски оперважен храм Свете Софије у Цариграду).

Је л то данас значи да је света литургија посећивање музеја?

Овако смо стигли до тога да живопис Капеле Скровењи друга је, или прва, свеједно, страна медаље коју смо гледали у Сикстинској капели, и она сумња да човек ипак није васељенско средиште губи на важности. Он је у оба случаја тако и приказан и потврђен. Ако смо тамо, под сводовима Сикстинске капеле имали човека као врховног жреца постојања, онда у Капели Скровењи гледамо његова дела као мерило сопственог бића. Што би рекао један Немац: људски исувише људски.

Неку врсту круне па и ковнице, али и најјаче карике,  овде наведних одлика римокатоличког разумевања сакралне слике, имамо у Тајној вечери, из храма Санта Марија дела Грација, у Милану. И као што Капелу Скровењи и Сикстинску капелу можемо узети као неку врсту узора за римокатоличко разумевање слике са литургијском сврхом, тако нам се и ова Тајна вечера надовезује на то разумевање, као обједињавајући чинилац. 

Призор ове Тајне вечере без околишења, сасвим непосредно, суочава нас са неколико несумњивих чињеница које прате Господа нашег Исуса Христа. Рецимо, као прва чињеница, речено световним речником, то је опроштајна вечера, о чему сведочи трпеза; а у центру издвојен и као носећа личност је Господ наш, док је испруженом руком уз Њега онај који Га је издао и који глуми оданост, док су на лево и десно од Господа нашег симетрично разврстани апостоли. И цео тај призор је хармонично установљен, са необично наглашеном дубином простора, да се стиче утисак како се сав догађај одвија управо око Господа нашег Исуса Христа, а не Он сам да је и Алфа и Омега, и без тог перспективно разастртог простора. Обогаћење и природност те дубине имамо у разноликости натурално  изражених карактера у апостолима, неким њиховим међусобним расправама, јер је очевидно пало тешко питање „један између вас ће ме издати“ и, што је иначе у делатности сликарској редован додатак аутора те слике, имамо једно андрогино лице, прво са десне стране Господа нашег. (То захтева посебно расуђивање, у другој некој прилици.) У неку руку пред том сликом ми присуствујемо једној добро, скоро савршено постављеној и изрежираној представи, без трунке непосредности и саучествујућој саживљености – с обзиром на миметички и натуралистички начин разумевања светог ликовног израза, а као кулминација свега је перспектива изведена до савршенства, што се, иначе, по духу времена настајања те слике, сматрало врхунцем ликовног умећа.

Тако се суочавамо са оном људском вештином која је у стању да нам нешто натуралистички, чулно дочара као заиста истинито и непатворено, о ма чему да је реч у том дочаравању, а пре свега се односи на нешто Духом Светим прожето. И полако долазимо до сазнања да је та вештина оно што је превасходно у целом том миметичком послу, а да оно што је представљано само је пуко средство те вештине. Дакле, важна је вештина а не оно чему она служи. И ова слика нам тиме сведочи управо то да је човек онај који установљава поредак, вредности, као и само трајање – а да оно што своди на то своје установљавање, само је у његовој служби (као у оној крилатици: паковање продаје производ, како треба разумети све и једно изборно надметање за освајање власти, или необично наглашену учтивост у којој нема ни љубави ни обзира, али ни поштовања).

Овим смо се полако примакли сазнању да литургијска сврха римокатоличког разумевања слике своди се на слављеничко утапање у овај свет и његово величање, с ослонцем на снагу сопственог ума. У томе, за ову прилику, најпре можемо препознати примарну тежњу за потпуним овладавањем овим светом (историјом потврђено, од континента до континента, што се као вид понашања духа преноси и на твар, видно у егзактним наукама) и  преобликовањем света по сопственом моделу уређења и поретка вредности (да се не чудимо одакле потиче римокатолички насилнички прозелитизам и мисионарење до истребљења – на пример: Ендехазија и др. Алозије Степинац као светац, или колонијално понашање Велике Британије по целом свету). Дакле, није тежња у апостолском ширењу јеванђеоских истина и вере у Господа нашега Исуса Христа, него у овладавању светом.

Уз нешто ситних опаски, колико се у овим напабирченим расуђивањима може познати нарав и трајање римокатоличког духа до данашњих дана, нека остане као отворено питање. У међувремену погледајмо како се у православљу сагледава слика са литургијском сврхом.

У српском православном разумевању литургијског лика слике не постоји ништа или скоро ништа од оног што краси, велича и изражава литургијску слику римокатоличког духа. То су два потпуно неспојива света. Два чак међусобно искључива света, до потпуног одбијања да се сместе у једнаку раван вредновања и трајања. Погледајмо, на пример, Распеће Христово из Богородичне цркве манастира Студенице. И најповршнији поглед на ту слику на ненаметљив начин казује нам да ту нема оне грчевите тежње за анатомском доследношћу и веродостојношћу, нема слепе потребе за освајањем перспективе, нема нервозне и растрзане јурњаве за детаљима духа времена, да колористички то нема никакву жељу да подражава природу (твар)... да на тој православној представи Распећа Христовог једино што се види јесте веран одраз распетог Господа нашег Исуса Христа. И ништа више. И ништа даље. И ништа преко тога. Све остало што спада у тај призор, дешава се у нашој души, са молитвом далеко више, каква год да нам је молитва. И то је само срце, сама суштина православног духа на делу у слици коју он сачињава.

А што је, са ликовне стране веома важно, колористички ова слика, као и укупно српско православно сликарство, нема ону пијану тежњу да препозна боју твари, да опонаша природу – као што то чини римокатолички дух. Улога боје се своди на то, да смиреност коју носи Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица, или ма који светитељ, не буде ни са чим поремећена, или изазвана, а понајмање угрожена. Дакле, нема буктања, пламсаја, помаме колористичке – као у римокатоличкој слици.

И то не заборавимо: на Распећу Христовом, из Студенице, нигде и ни трага оном што се код римокатоличког литургијског сликања ословљава као ауторски рукопис. Због чега неко себе истиче и друге вуче за рукав, скрећући пажњу на себе –  нек свако за се пронађе одговор.

Или погледајмо, на пример, Издајство Јудино, из цркве Светог Ахилија у Ариљу. Од оне халабуке, вреве, витлања моткама, цике, заошијаности и острашћености оних који су се окомили на Господа нашег Исуса Христа, што гледасмо у Капели Скровењи, овде нема ни у наговештајима – иако је сам чин издаје толико страшан да мало шта може бити тако страшно.  Издајство Јудино Ариље нам даје на увид са блаженством мира и узвишеног а неумитног тока страдања Господа нашег Исуса Христа - иако је ту присутна нема драма изукрштаних руку које се преплићу око Господа, иако се Јуда истиче као онај који прогонитељима предаје Прогоњеног, иако су се ту саставиле многе главе прогонитеља, са њихових лица не зрачи натуралистички вапај за сировим подражавањем. Напросто слика нас упозорава колико су сви који су се острвили на Господа нашег ништавни и тричави, да управо стога што су се тиме окренули од Њега таквима су постали, а да је у најстрашнијем положају међу њима управо онај који Га издаје – јер Он је, каже слика јасно и разговетно, у центру са својом нетакнутом смиреношћу и преданошћу, да Му је овај свет под ногама управо по тој смирености, а да су ови око Њега спетљани у тешко разрешив чвор својих страсти и бесова. 

Веома је поучно и душекорисно за оног ко ступа стазом хришћанском, да се ни овде ни види траг ауторства живописца. Јер он није сликао своју вештину, моћ дочаравања и личну способност проницања јеванђеоског предања. И ништа мање вредно запажања је да на овој слици нема перспективе којом би се одредило место Господа нашег Исуса Христа, или тако неког другог артистичког штоса. Као да нам се хоће рећи: где год да се задеси, Он је увек ту, у самом средишту, и кад год Му се обратимо, као што је и Он сам рекао: где год се двоје или троје нађу у име Његово, и Он ће бити међу њима. А ако шта од чега просторно се може забележити, онда су то само вертикала и хоризонтала: у преводу на наше трајање и понашање то било само успон и само пад, чему треба додати да су и успон и пад границе оног ко живи у слободи. (А слободан човек не јурца по свету да би га освајао и себи потчињавао.) Као у оној апостолској речи: „све ми је допуштено, али није све на корист“.

Онда није ни необично да као једну од носећих одлика православног духа налазимо у потпуном, безрезервном и неспутаном отварању према свету. Као пред сликом римокатоличког духа нисмо суочени са диктатом слике, да нешто јесте или није верно насликано, па да морамо да се замајавамо над вештином руке која је сликала, да бисмо самозадовољно ликовали у одгонетању те вештине. Православни дух, дакле, пред свет ступа пуним плућима простодушности, наивности и непосредности. За њега је свет увек нов – као када славуј пева своју свакодневну песму он слави Бога творца, па макар га нико и не чуо.

Најлепшу потврду ових речи налазим на слици Господа нашег Исуса Христа, са мачем у руци, у цркви посвећену Христу Сведржитељу, у Високим Дечанима. Ту, на тој слици, у пуном смислу значења речи Сведржитељ, Господ наш, по речима једног нашег нововековног светитеља, показује се као Онај који раздваја истину од лажи, правду од насиља, скотство од човечности, невиност од разврата, Бога од мамона – јер Он је „донео мач да расече и одвоји једно од другог, да се не мешају“ – како се на целовит начин описује поредак живота у слободи. Истој оној слободи у којој славуј пева а да нико то није наручио и за то платио.

Нек мисли ко шта хоће, али тај мач није освајачки, није мач потчињавања и израбљивања, мач гордости и таштине – то је мач одбране живота у истини Господњој.

Тако смо полако дошли до краја овог малог огледа о сличностима и разликама између православног и римокатоличког духа, изражено кроз црквено сликарство. Колико је шта од овде реченог присутно у једном или другом току живота, као ослонац и путоказ, нека свако за себе закључи. Намера ми је била да овим кратким, веома кратким запажањем кажем да су православни и римокатолички дух носиоци два сасвим различита света, иако се оба позивају на сасвим исте вредности.

ПС Неколико успутних запажања додајем овом мом малом раду.

Дух времена је, сам по себи, плод бесова и хирова, као нешто крајње непостојано и пролазно, и усмерено на удовољавање слабостима и немоћи.        

И онда није необично што чујемо да је дух времена легло јереси. Или просто речено дух времена је најприродније окриље успаване душе коју зовемо медиокритет.

Повиновање духу времена као просудитељу људског трајања није ништа друго но одбијање од истините мере људске у Божјем окриљу. Јер дух времена је стална промена у којој је мера да нема мере – осим у закону о неуништивости материје, преношењу енергије, хемијским и биохемијским процесима, гравитацији, светлости... дакле у свету где је материја издигнута на раван божанства а стицање њених добара носећи и најважнији људски налог.

Када аномалија (посрнуће), услед честог понављања постане правило, онда је веома тешко да се она препозна и одстрани. То се обично дешава у крви и великом страдању - да би једино безболан начин за уклањање аномалије био довођење нове аномалије на рачун старе. И тако у недоглед. До потпуног ништавила. (Ово је пут апокалипсе и појаве антихриста.)