header image
В. Димитријевић: Друга Србија против истине о Србији (а о Русији да не говоримо) Штампај Е-пошта
четвртак, 08 септембар 2016

 О ЈЕДНОЈ КУПУСАРИ МОМЧИЛА ЂОРГОВИЋА

КРИТИКА СВОГ НАРОДА – ИЗМЕЂУ РОДОЉУБЉА И ДРУГОСРБИЈАНСТВА  

          Другосрбијанци не бирају средства за преваспитавање заосталих Срба, који неће у ЕУ, више воле Русију него Запад и стално пркосе очевидностима светске конфигурације моћи. У борби против тврдоглавих Срба, другосрбијанци се често замарају. Да би освежили посустале редове својих пропагандиста, понекад траже нова лица. Рецимо, турбо-фолкерку Јелену Карлеушу су „усвојили“ пре неку годину, као би бранила ЛГБТ „бракове“ и сличне „вредноте“. Подухват им није успео: Карлеуша није Цеца.

Овога пута, прво у другосрбијанском дневном гласнику званом „Данас“, а затим и у издавачкој кући Службени гласник, решили су да своје тезе нашој јавности понуде користећи перо новинара Момчила Ђорговића. Нови покушај доказивања да смо олош зове се „Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе“.         

Рекао би човек – па шта? Критичка књига о Србима није нешто лоше по себи; ионако имамо гомилу негативних особина. Прави патриотизам подразумева да се такве особине уоче, и да се исправи што се исправити може. Стерија је био родољуб који се ругао квазипатриотизму и покондирености свог рода. Зар Радоје Домановић са „Страдијом“ и Дис са „Нашим данима“ нису били родољуби? Наравно да јесу.

 Али, ствар није у родољубивој критици лоших особина народа. Ствар је у томе што другосрбијанци желе да измене сам идентитет народа кога преваспитавају, да га „прекодирају“, да од њега направе робове господара којима они служе, и који их, преко НВО сектора и на све друге начине, снабдевају новцем и разним видовима помоћи. Они пишу о нашим негативним особинама, али се боре и против наших врлина, од којих је кључна – немирење са неправдом одевеном у силу.

 Шта је, дакле, србски код који треба мењати? 

СРБИ СУ ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА   

У свом огледу „Косовски завет и српска стратешка култура“, Зоран Крстић и Борислав Гроздић кажу да су основне вредности нашег народа част, храброст, спремност на жртву за нематеријалне циљеве и поштење – правдољубивост. Те особине се у историји увек пројављују као борба против надмоћнијег:„Ако анализирамо ситуације у којима се јасно манифестује овако устројена стратешка култура, налазимо да је ту увек реч о потенцијалном (и реализованом) сукобу са „важним другим“. Када погледамо ко је тај други (Отоманско царство, Хабзбуршка монархија, фашистичка Немачка, НАТО), видимо да је за сваку од тих ситуација карактеристично да је реч о борби Давида и Голијата. У таквој борби не постоје ни најмање шансе да се неупоредиво бројнији непријатељ војно победи. Ако покушамо да сагледамо заједничке карактеристике за све ове „друге“, долазимо до тога да сукобу увек претходи непристојна  понуда, која у последњој реченици увек носи ултимативну поруку, а циљ који се жели остварити јасно је неправедан, односно јако се тешко (или никако), чак и од неког имагинарног, неутралног посматрача, може преконструисати у поштен, праведан или прихватљив; бројност, опремљеност и војна моћ непријатеља су такви да се исход битке не доводи у питање. У складу са размишљањима Семјуела Хантигтона, текође је важно нагласити и чињеницу да су ти „важни други“ увек били и друге вере.

 Покушај примене конструктивистичке тезе о идентитету довео би нас вероватно до закључка да, када не би било тог другог (бројчано надмоћнијег, осионог, злог), који нас (Србе) опажа као мале, слабе, и кукавице (као оне који би прихватили непристојну понуду), не би било ни нашег идентитета (правдољубиви, храбри и часни). Они, такви какви јесу, омогућавају нам да изградимо или утврдимо слику о себи. Борећи се храбро за праведну ствар, спреман да за нематеријалне вредности поднесе велике жртве, један мали народ налази начин да се, упркос свему, покаже већим и бољим од свог противника. Тако он безбрижно улази у битку коју ће, на известан начин, свакако добити.

Српску стратешку културу стога није потребно, а сасвим вероватно није ни могуће, мењати.  Није је потребно мењати, јер вредности које су у њу уткане нису нешто што нас нужно уводи у сукобе; оне нису препрека нормалном животу у савременом свету. Вредности Царства небеског нису досадне, нису превазиђене и нису само нама својствене. То су универзалне хришћанске вредности, највише људске врлине. Тако устројена, српска стратешка култура, у ствари, представља  један велики потенцијал који, уколико се правилно искористи, може бити на добробит и народа, и елита, али и комшија и ширег међународног окружења. 

То је оно што смета другосрбијанцима – како се Срби усуђују да се противе јачима од себе уместо да се држе оне кукавичко - утилитарне:“Покорну главу сабља не сече“?

СУШТИНА ДРУГОСРБИЈАНСТВА          

Када су се Срби почетком деведесетих година дигли да бране своја права у земљи која се распадала с „бефелом“ САД и Немачке, Коча Поповић, предратни надреалиста, Титов командант, затим Титов дипломата и преговарач с НАТО-ом, својеврсни протодругосбијанац, изјавио је да се „башибозук, багра и брабоњци дигао да обнови Душаново царство“. И то је срж другосрбијанских порука: Срби су, како би рекао један хрватски лумен у доба Туђмана, „дивља стока са Истока“, која се никад неће уклопити у Европу.

Али, данашњи другосрбијанци не би били могући да није било комуниста рођених као Срби, који су своју оданост идеалима пролетерског интернационализма доказивали одрицањем од Србства. Међу њима су се, пре рата, истицали управо тзв. „салонски комунисти“, попут поменутог Коче Поповића и његове надреалистичке дружине, синови и кћери богаташа, који су се играли левичарства под заштитом својих моћних очева. О таквима је, у часопису „Идеје“, писао философ Владимир Вујић:“Људи, чији је симбол свилена пижама и мекуштво, лију сузе (крокодилске) над социјалном бедом потиштених, јер је „социјално“ сада à la vogue, као и известан крој одела, кравата, начин чешљања или ма шта друго тога ранга.“

 Зато није нимало случајно да је негдашњи партизански комесар, песник Танасије Младеновић, имао снаге да искрено призна, у интервјуу „Погледима“  (20. новембар 1989):“Ми,српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“.

Ти који нису хтели да се освесте, са својим духовним (често и телесним) потомцима постали су Друга Србија.

   ТИТОИЗАМ, ДРУГОСРБИЈАНСТВО И РУСОФОБИЈА  

У Другом светском рату, комунисти су Србе за партизански покрет придобијали, између осталог, причом о томе да је Стаљин нека врста руског цара - баћушке, и да је Совјетски Савез она иста царска Русија која је вековима помагала наш народ. У планинама Босне сељацима су приповедали бајку о томе да се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком. Зато је раскид са Совјетским Савезом 1948. био удар пре свега на Србе и њихову љубав према Русији, јер је многим Србима прича о комунизму била сурогат за идеју словенско - православног братства два народа.

Титоизам је суштински формиран на раскиду између Срба и Руса, и уобличен током Брозовог окретања Западу и западним, пре свега америчким, културним вредностима. Ту и јест корен данашњег другосрбијанства. И целокупна другосрбијанска пропаганда каже: Запад нам је једини пут, а Русија нам никад није помогла; Русија је тиранска, заостала, а Запад је светлост, просвећеност, просвећење.

О ефектима титоизма на руско – србску узајaмност пише Милован Данојлић у свом огледу „Русија, наша далека мајка“:“У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сирома- штвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији... Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту. За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врху- шке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тре- нутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.           

Другосрбијанци желе да своју лаж одрже и да Србе не пуштају „у загрљај“ Русији, чак и у доба кад се монополарни свет pax americana руши, и кад се појављује светлост са обзорја историје, чији је крај, тако комично самоуверено, прогласио амерички идеолог Френсис Фукујама.

ЂОРГОВИЋЕВА СРБИЈА И СТВАРНА СРБИЈА

На другосрбијанском трагу је, већ рекосмо, и књига Момчила Ђорговића „Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе“. Ево Ђорговићеве слике Србије 19. века, дате у тексту из ове књиге „Испљувак пун крви“:“Министарске столице су вазда испревртане. Посланици на продају. Попови су крволочни агитатори и саучесници у убиствима. Гласачи су неписмени, неинформисани и дезинформисани, немају појма о својим правима, нити о карактеру државних институција. Војска мало – мало стреља људе окупљене у неком бунту по чаршијама“…

Ђорговић се свесно, у складу с болешћу званом „другосрбијанска катаракта“, определио да не види другачија сведочења не само Срба, него и странаца, пре свега западњака, о Србима и Србији из 19. и с почетка 20. столећа. По савременом енглеском истраживачу Гејлу Стоуксу, аутору књиге „Политика као развој: успон политичких партија у Србији 19. века“, Србија је „имала политички систем у најмању руку толико напредан колико и већина економски далеко развијенијих држава“. Белгијски економиста Емил де Лавеле у 19. веку писао је:“Управо у Србији, више него биле где другде, за власт би се могло рећи да долази од народа.“ Енглез Херберт Вивијен у том веку Србију је звао „рајем сиромашног човека“, истичући да у њој нема пролетерске беде као у Енглеској.

Слободан Антонић, у својој студији о демократији у Србији 1903-1914, истиче:“На прелазу векова, у целој Србији било је свега три поседа већа од 300 ha/…/ с друге пак стране, 1897. свега 11 посто сељака нема своју земљу/…/ док сопствену кућу, 1895. године, није имало само 3,8 посто сеоских породица. Ради поређења, у Енглеској и Велсу, 1914. године, тек  десет посто породица има сопствени дом/…/ док је до 1911. друштвена неједнакост нарасла у тој мери да је само 1 посто богатих имало чак 69 посто друштвеног богатства“.

То Ђорговић, наравно, прећуткује, ругајући се, између осталог, Пашићу и раним радикалима што су били против изградње железничке пруге у Србији, и то страним новцем. А они су против концесија странцима и развоја дивљачког капитализма јер нису желели Србију у којој би један посто богаташа држао 69 одсто народног богатства.              

ЗБОГ ЧЕГА ИМ СМЕТАЈУ ПАШИЋ И РАДИКАЛИ?

Основна начела ране Народне радикалне странке, која је била више општенародни покрет а мање партија данашњег типа, јесу:    1.Укидање бирократског система и уређење земље на начелима самоуправе.Државни чиновници морају бити слуге народа, и не смеју радити против његовог добра.  По речима великог сељачког трибуна, Адама Богосављевића:“Нека нам се каже, кад је наш народ који оди ћопав, издрпан,довољно ненахрањен итд. одобрио и пристао да његов слуга, то јест чиновник има две и три хиљаде талира плате?...Сав напредак у земљи,то је једино напредак наше бирократије“;   

2.Укидање округа (ондашњих региона) и подела на општине и срезове као органе локалне самоуправе. По речима Пере Тодоровића:“Кад народ буде делио и плате и чинове, ниједан чиновник више неће имати интереса да буде против народа и да му ради о штети“;

 3.Државна независност и уједињење Србства, као и културно потпомагање неослобођених делова нашег народа.           

Пашић је говорио:”Национална слобода целог српског народа била је за мене већи и јачи идеал но што је то била грађанска слобода Срба у Краљевини“.

 4.Привредна самосталност и ослонац на своје снаге:„Да се нашим производима прокрчују стари и отварају нови путеви и нове светске пијаце“, тражио је радикалски програм, а Михаило Вујић је истицао:“Пут којим нам ваља поћи у економској политици нашој указују нам саме потребе наше, а то је пут који води стварању наше домаће, народне индустрије.“

   Никола Пашић је говорио:“Задатак је сваке владе да напредак индустрије доведе у сагласност са народним интересима и да не допусти да индустријска предузећа,од којих зависи благостање народа,падну у руке таквих предузимача чији су интереси дијаметрално супротни народним“. А то је, опет по Пашићу, значило:“Другим речима, ми хоћемо демократску слободу, децентрализацију, хоћемо да народ сачувамо да не усвоји погрешке западног индустријског друштва, где се ствара пролетаријат и неизмерни богаташлук,но да се индустрија подигне на основи задружној“.     

5.Такође, радикали су истицали да Скупштина мора бити израз народне воље, а не интереса извршне власти. Још 1881. године је речено:“Уместо да влада пита и чује шта Скупштина говори у име народа, а оно већина скупштинска пита владу шта да ради и како да извршује њене жеље и њене захтеве“.

 7. Народно образовање у складу са потребама друштва. Тако Никола Пашић у Сенату Краљевине Србије, на почетку 20. века, упозорава да не треба журити с просветним реформама, и каже да се реформе изводе „по дугом тумачењу свију потреба што их један народ осећа. Изводе се онда када се створи тачно и опредељено мишљење о томе, какви треба да су грађани једне земље после 15-20 година,којој струци треба дати више преваге, а којој мање“.

Никола Пашић је био јасан:“Гуњац и опанак је ослободио ову земљу од силног турског господства.Он је подигао ову земљу и ову државу и он треба по праву и науци, по раду и пожртвовању, да буде господар у својој земљи“. Радикалска „Самоуправа“ од 7. новембра 1881. истицала је да је међу радикалима „сав сиротни српски народ, све оно што носи гуњ и опанак, сва она сиротиња што јој богаташи нарезују данке и претоварују на њу све државне терете,сви жедни правде и просвете,сви потискивани и глобљени“. Зато је овај лист истицао:“Ми немамо нарочите барјактаре, немамо вође и шефове...Наша команда је наш братски договор и споразум“.            У радикалском програму из 1881. јасно је речено да је циљ новог покрета да „политички и економски интереси наше домовине вазда буду очувани и заштићени“. Радикали су се, како смо поменули, борили против по државу штетних уговора, какав је онај о изградњи железнице потписан са сумњивим француским капиталистом Бонтуом,који је ускоро и бакротирао. То је тип уговора који је „непотпун и нејасан, политички штетан и опасан, финасијски теретан и каишарски“ ( зеленашки ). Године 1907, поводом покушаја Аустрије да трајно учврсти своју економску моћ у Србији, Пашић је јасан:“Јер када једна држава прими обавезу да пазари код друге државе,и да јој призна првенство над свима другим државама,онда та држава није независна, она је под протекторатом друге државе. А то, господо, Србија није могла допустити!“

 У писму свом руском познанику, Зиновјеву, Никола Пашић (кога је Аусријанац Редлих описао као „ватреног русофила и као таквог у исто време ватреног Србина“ ), каже:“Наша партија у спољној политици, држала се словенске и православне Русије, а унутрашњој политици српских обичаја и духа“.Тврдио је,у том истом писму, да од Запада треба „узимати само техничка знања и науку и користити се њима у словенско – српском духу“, а радикалско политичко „вјерују“ исказао као „свесловенски савез под заштитом Императора и цара руског“. Због тога је Пашић увек критиковао српску власт кад је одступала од савеза са Русијом;тако је 2. јуна 1881. у Зајечару изјавио:“Наша спољна политика увек је радила против савета Русије, и трудила се да увери европске државе да се наша политика не поводи за саветима Русије, и тражила је симпатије и потпоре западне Европе, а изгубила је симпатије Русије“. А 1893. године, после пријема код руског цара,Пашић пише:“Казао сам му да у Србији влада уверење и код народа и на срећу код младог краља, да су српски интереси и српска народна будућност тесно везани са могућом и великом православном Русијом, која је покровитељ православља и словенства,та два елемента на којима је српска држава заснована“.

Е, баш ово смета Ђорговићу и његовој надахнитељици, Мајци Друге Србије, Латинки Перовић. Али Србима, јасно је, не смета.       

О АУТОРУ И ЊЕГОВОМ ПОЗИВАРУ У РАТ ЗА „СРБИЈУ НА ЗАПАДУ“

Пошто у књизи „Трагедија једног народа“ нема биографско – библиографских података аутору, читалаштво треба подсетити: писац је био новинар „Борбе“, гласила Титовог Социјалистичког савеза радног народа. „Борбу“ су, поштом, добијали сви, а читао ју је мало ко. Док је писао за „Борбу“, Ђорговић се борио за комунистичке идеале једнакости. Онда су дошла „плуралистичка“ времена, па је Ђорговић уређивао „Недељну борбу“ и са Ћуровијом „Дневни телеграф“. Онда је био уредник „Недељног телеграфа“ који је подсећао на „Седмични удбограф“, и у коме су се оглашавали лумени аналитике, попут белог мага из Русија, Лава Гершмана.  Ђорговић је писао уводнике попут „Тајкуне на власт“( 11. јун 2008), у коме је тврдио да морамо напустити наш „амбивалентан“ однос према богаташима, и почети да ценимо „поштене капиталисте“. Историчар-аматер, објавио је роман „Српски валцер“, који покушава да повеже наше доба са добом кнеза Михаила. Политички путопис о успону и паду Титове Југославије и Ранковића на Брионима објавио је 2013.      

А онда је дошао позив који се не одбија – његов стари саборац, Радивој Цветићанин, позвао га је да пише у недељном додатку дневника „Данас“,о мемоарима разних политичара и јавних личности.

Ко је, пак, Цветићанин? Својевремено, овај господин  беше друг, који је, са Савом Даутовићем, био главни пиштољар Компартије, „миришљавог цвијећа“, у борби против свих пројава србског национализма, а нарочито против предратне „књижевне деснице“, на челу са Црњанским. Био је Цветићанин, како каже Дејан Медаковић, комунистички „ревнитељ и правоверник“ који се обрачунавао са СПЦ ако дигне свој глас против односа Ватикана према Србима. Био је то човек који се оштро противио уношењу Доситејеве песме „Востани, Сербије“ у програм прославе 175-годишњице Првог српског устанка. То је човек који је,  да би Мирослављево јеванђеље некако „комунизовао“, тврдио да оно може бити и српски и црногорски споменик, и да „марксистичким методом треба надилазити све страсти“. Е, тај исти, за време владавине жутокраких, био је амбасадор Србије у Хрватској, о чему је објавио своје лагане и опуштене, бонвиванске дневнике „Zagreb Indoors“.

 О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Ђорговић се у „Данасу“ расписао о свему и свачему: ту су портрети страних писаца и политичара, попут Селинџера, Јосифа Бродског, Џона Рида, Вилија Бранта, Гинтера Граса, Марсела Рајха раницког, Салмана Рушдија, Жозеа Сарамага, Тонија Блера, Медлин Олбрајт, Мартија Ахтисарија, Торвалда Столтенберга, Боиса Јељцинам Миухаила Горбачова, Махатме Гандија, Хенрија Кисинџера, итд. Али, наравно, најважнији су портрети србских политичара и јавних радника, као и писаца. Ту су Марко Никезић, Драгољуб Јовановић, Коста Стојановић, Милан Пироћанац, Станислав Краков, Стеван Сремац, Исидора Секулић, Бранислав Нушић, Милош Црњански, Станислав Винавер, Бранко Ћопић, Никола Крстић, Бранко Лазаревић, Јеврем Грујић, Прота Матеја, Чедомиљ Мијатовић, Тито, Никола Пашић, митрополит Михаило, Божидар Николајевић, Гаврило Принцип, Родољуб Чолаковић, Милован Ђилас, Пеко Дапчевић, Борислав Михајловић Михиз, итд.      Књига је писана таблоидним стилом пуним сензационализма (по Ђорговићу, ту су „секс, љубав, еротика, интима личности, имагинација, уметност, књижевност, фалсификати, омразе, пропале илузије и заблуде, свет поражених, преварених и понижених“) који, повремено, упада у неписмено опонашање лирске и медитативне прозе. Најважније је, међутим, облатити све значајне личности србске слободне повеснице, и показати их као себичне дегенерике, који на народ нису нимало мислили. Дакле, Ђорговић нас упозорава: кнез Милош је имао мушког љубавника, Арапчета, Капетан Миша је безобзирни тајкун, Апис и аписовци су убили краља Александра и заувек жигосали Србе као убице, краљ Петар Први био је нека врста убилачког Легије с почетка 20. века, Никола Пашић пљачкаш свог народа, митрополит Михаило руски слуга, а необразован, Гаврило Принцип је терориста, србски официри су упропастили војску у Првом светском рату,  србијански комунисти сменили су „либерале“ Марка Никезића и Латинку Перовић да би угодили Брозу, Ранковић је био космополита ожењен Словенком ( и њега су сменили Титови Србијанци), Михиз, Матија Бећковић и Добрица Ћосић су обмањивали своје читаоце, и тако даље, и томе слично.

 Ипак, има ту и правих лумена, људи достојних подражавања. Ђорговићев идеал правог Србина види се у његовом хагиографском огледу о Марку Никезићу.

ХАГИОГРАФИЈА „СВЕТОГ МАРКА“ СРБСКОГ ЛИБЕРАЛИЗМА 

Ко је био Марко Никезић? Комунистички апаратчик, вођа тзв. „српских либерала“, у чије су „либерално“ време забране у науци и култури достизале свој врхунац, о чему, између осталих, пише Мило Ломпар у „Духу самопорицања“, нудећи „летимичан поглед у једну радну недељу српских „либералних“ комуниста: окружно јавно тужилаштво тражи заплену Књижевних новина и истрагу против аутора једног чланка - петак, 20. август 1971. године; забрањен је часопис Култура због објављивања чланка Николаја Берђајева „Царство духа и царство ћесара“: то је исти дан, петак, 20. август 1971. године; само четири дана потом – од којих су два дана била нерадна – забрањен је ванредни број Студента: 24. август 1971. године; после три дана, забрањен је број Видика: 27. август 1971. Од једног до другог петка изречене су четири забране различитих часописа: тако је изгледао „либерализам“ титоистичког система“. Марко Никезић је човек који је Србима у Босни 1971. године поручио:“Ваше интересе једино можете остварити у Босни и Херцеговини. Ту је ваше руководство.“ То је човек који је, кад га је Тито склонио с власти, и даље главну опасност видео у „србском национализму“:„За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. Оно остаје такво. То у ствари и није једно питање. У њему се преламају сва питања српског друштва, у фази социјалистичке револуције.“ И то је човек, који је, у доба кризе СФРЈ, Славољубу Ђукићу мудро рекао шта би нас могло извући:“Знате, нема Тита... Он је могао све. Могао је мимо закона да реагује, могао је да каже: није важно где је већина, ја то кажем као председник.“                                           

Ђорговић је, сасвим у складу са духом своје књиге, Никезића представио као жртву србијанских варвара, Петра Стамболића и Драже Марковића, који су помогли Брозу да га смени, онако „прогресивног“ и „либералног“ ( са четири забране часописа и новина седмично ), спречили да Србију поведе у светлу „америчку“ будућност ( јер су, како је Никезић рекао Ђукићу, „прозападне формуле – светске формуле“, а он је рано почео да прогледава, управо у Америци.)        

Ђорговић је, у ствари, написао Никезићеву хагиографију. Овај „модерни Србин, светских манира“ ( Ђорговић dixit!), „грађанин света, аристократа духа“( Шпиро Галовић ) имао је чак и чудесно рођење - од оца Петра, пореклом из Старог Бара, „вештог трговца, левичара и глобтротера“, који је за време рата, са женом и ћерком, два пута хапшен, а онда ослобађан на интервенцију државног секретара Недићеве полиције Цветана Ђорђевића, да би, у Одбору Нароодноослободилачког фронта Београда, са др Синишом Станковићем, дочекао Титову армију октобра 1944.

А мајка му је била права светица космополитизма. Сузан Депре, рођена у Паризу 1895, на Острву Светог Луја, поред катедрале Нотр-Дам. Ђорговић вели:“Париз је био центар света у 19. и почетком 20. века, и она је одрастала и сазревала у ЦЕНТРУ ЦЕНТРА СВЕТА“(подвукао В.Д. ) Када се удала за „левичара – глобтротера“ Петра Никезића, он ју је довукао у Београд, који је код Сузан изазвао огроман шок:“Навикнута на богате и разноврсне западноевропске пијаце, држала је до деликатесне француске кухиње, а очајање је било још веће када је установила да на оскудној београдској пијаци може да набави само живе пилиће и прасиће“ ( Замислите шта је Ђорговић открио: није, на пијацама тог паланачког Београда, било ни сира, ни кајмака, ни лука, ни купуса, ни јабука, ни шљива, него само живи пилићи и прасићи! О, ужаса, о!) Због тога, авај, додаје писац „Трагедије једног народа“:“Сузан је често седела на прозору и плакала.“

Ипак, то јој није сметало да од свог сина начини  витеза космополитизма и префињености, инсистирајући на томе да се „поштује други и да у причању и обраћању тај други има првенство“; она је, по Ђорговићу, „уобичајено наше „ја, па ја“ сматрала скандалозним примитивизмом“. Син левичара – глобтротера и пријатеља првог полицајца Недићеве Србије и мајке, уплакане госпе с дивним вокабуларом, Никезић и није могао постати другачији но што је постао:“Марко Никезић је имао бриљантну политичку и патриотску каријеру од ране младости, а започео је урбаном герилом у земунском и београдском скојевском покрету окупатору“, каже његов хагиограф. 

И, наравно, после свега:“Марко је давао предност америчком начину живота.“ Сматрао је да је за нас највећа опасност Совјетски Савез. Био је, по Ђорговићу, симпатизер еврокомуниста, а нарочио Енрикеа Берлингуера, који ће раскинути с Москвом и прихватити НАТО јер се „под тим кишобраном осећао сигурније“. Због тога, у Никезићево доба, „у кока – кола социјализму почело је да цвета хиљаде цветова“, а свуда је владала „атмосфера полета, развоја, еманципације, ослобођења, Београђани су се осећали грађанима света“.

Али, авај! Броз је, по Ђорговићу, „чврсто и суверено држао џојстик српске и југословенске прошлости, садашњости и будућности“ и решио да уклони „Светог Марка“ србског „либерализма“, користећи се, рекосмо, послушним комунистима попут Драже Марковића ( који, по Ђорговићу, „иако је био против Слободана Милошевића, он је својим демонтирањем либерала ( заједно са Петром Стамболићем ) већ тада утирао пут Слободану Милошевићу и кобним догађајима“).

И Марко је, политички, скрхан.

Али, остала је поезија, коју је Никезић волео, и чију бит Ђорговић ненадмашно дочарава:“Баш као у Пастернаковим стиховима и са његовим возовима који тутње бескрајним степама, Марко је бучну сестру своју – живот, усмерио ка астралном, немирно његово срце је откуцавало и плесало на вратима вагона што јуре ка звездама које у васионским степама мигају, али и слатко спавају, а тамо негде међу њима спи и вољена и љубљена фатаморгана, тајна „сестре моје – живот“.“ ( Шта је према овој Ђорговићевој песми у прози један Матија Бећковић? О Добрици Ћосићу да и не говоримо, он је тек варварин из Велике Дренове!)   Но, највећа тајна Никезићевог живота је његова sorror mystica, биографкиња и платонска љубав Латника Перовић, чију улогу у Никезићевом животу писац „Трагедије једног народа“ овако слика:“Латинка Перовић је себе учинила доживотним пратиоцем личности и дела Марка Никезића. СРЕБРНА СЕНКА ЈЕ МАРКОВОГ ЖИВОТА ( подвукао В.Д.), и посвећена му је, бар сам такав утисак добио, само како може часна сестра из строгог манастира Творцу. Без тог Творца не би било ни ње. А без њеног ангажмана историчарке ни српски либерали не би били забележени у историји. Модиљанијевски млада и лепа, како су приметили неки савременици, брижно се била наднела над старијим Марком и тако остала до данас. Марко је њу изузетно ценио и говорио да је он аматер у поређењу са њеном аналитичношћу. У завађеном српском политичком и друштвеном животу, са интелектуалцим обузетим међусобним омразама и обузетим солипсистчким пијанством својих патуљастих, а разорних сујета што смрде као твор, не постоји такав пример сарадње и лојалности, узајамности и поштовања. Тај ЈЕДИНСТВЕНИ СЛУЧАЈ ПЛАТОНСКЕ ЉУБАВИ ( подвукао В.Д.) код нас би требало да буде посебно истакнут и обрађен. Он је клесао њу, она је исклесала њега. И када су сви заборавили на српске либерала, ОНА ПОПУТ СЕЛЕНЕ СРМИ  ЊИХОВИМ ТРАГОМ ( подвукао В.Д.), има већ педесет година. Ако се Марко служио сократовским методом бабичке вештине да код својих слушалаца дијалогом породи мисаоност, Латинка је те дијалоге евидентирала, класификовала, записала, протумачила.“ ( Дакле, читаоче – Марко је био Сократ, а Латинка је Платон! Памти ово, памти, ти, паланачки примитивче, који не цениш заслуге наших либерала!)                      

Ђорговић свој портрет Марка Никезића завршава анализом његових скулптура, које зли археолог Драгослав Срејовић, иако га је Латинка молила, није хтео да изложи у Галерији САНУ.

РУСИЈА И СРБИЈА ПО ЂОРГОВИЋУ

   Иако добро познаје западну русофобију ( и пише о томе у тексту о Уркварту ), иако признаје да без Русије не би било победе над Хитлером, иако грди Тонија Блера и његову улогу у бомбардовању Србије 1999, Ђорговић нам ипак, као панацеју, предлаже Запад. И настоји да нам докаже да кроз историју Русија и Србија нису биле баш тако блиске једна другој.

Пишући о мисији проте Матеје Ненадовића код Чарторијског, Ђорговић каже да је цар Александар, да би постигао своје циљеве, био спреман да Србију препусти Аустрији; затим додаје:“Мала Србија је захтевала велико место под сунцем, огромна Русија јој је проналазила оно место које је одговарало њеним стратешким интересима./…/ Често је Аустрија више поштовала међусобне уговоре него Русија. Краљ Милан је са Фрањом Јосифом могао да се сретне кад год је хтео, што није био случај са руским царем“.

У тексту у коме се бави Чедомиљом Мијатовићем, главним слугом Беча међу србским дипломатама, Ђорговић се дохвата лика и дела ововременог руског амбасадора у Београду, Чепурина, и сврстава га међу ликове лакрдијаша карактеристичне за руску књижевност:“У руској народној традицији постоји лик спадала, спрдала, лакрдијаша који на народном тргу разобличава лицемерну стварност – то је Петрушка ( понегде Црни Петер )/…/ Смех и шала руског амбасадора у Београду, скок Петрушке у вашарској вреви, сатира су о конфузној стварности и неодлучној политици.“ Наравно, политици Србије.     

У тексту о највећим русофилима у историји србске борбе за слободну државу, митрополиту Михаилу и Николи Пашићу, „Србија на линији ватре“, Ђорговић Пашића и радикале назива „националсоцијалистима“; Пашић је „хајдучки мистик са падом у терористички транс“, а митрополит Михаило, један од најобразованијих људи свог доба је – „прилично неписмен“. Пашићев грех је у томе што га инфериорност Србије и Срба у односу на Запад „баца у очајнички загрљај измаштаној Русији“.

Позивајући се на успомене руског дипломате Василија Штрандмана, који је у престоници Краљевине Србије био уочи Првог светског рата, Ђорговић вели да је Београд „имао неколико улица пуних рупа, неравно калдрмисаних, не да није било дрвореда, него ниједно дрво није било посађено дуж њих, без високих зграда, само два аутомобила, један трамвај, празне улице и ретка запрега. Сава и Дунав пуст, без речног саобраћаја. Ноћ и глува тишина били су пресецани аустријим рефлекторима са бежанијске косе.“                  

Наравно, Ђорговић прескаче пуну истину о Штрандмановим сећањима.           А он каже:„На панорами Београда, на ушћу Саве у Дунав, истицали су се само звоник Саборне цркве – симбол вере, краљев двор са три куполе – симбол краљевске власти, и хотел „Москва“ – симбол вере у Русију“. За разлику од нашег времена, времена пљачкаша народне имовине маскираних у политичаре, српска политичка елита оног доба била је другачија: „Државни чиновници имали су заиста мизерне плате.Чак је и министрима следовала годишња плата од 12 000 динара- а од њих се очекивало да репрезентују, да се одевају по европском узору, са реденготом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско понашање и скромност били су достојни сваког уважавања.“ Штрандман је био одушевљен српским обичајима, попут крсне славе, коју подробно описује, и додаје: „Религија је код њих нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде православне вере и на то реагују оштро и сложно. Па ипак, верски су трпељиви, не дирају људе других вера и живе у складу са својом пословицом „брат је мио, које вере био“. /.../Треба истаћи да у Србији није било јеврејског питања. Јевреји/.../ сматрани су искреним и поузданим српским патриотама.“    

Свечано су слављени Савиндан и Видовдан, а народ је живео скромно и честито. Штрандман каже: „Србија се мени чинила као мала башта у цвату, окружена са свих страна непроходним шумама, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени кутак земљиног шара. Срби су ми говорили да живе од данас до сутра под притском страха од напада суседа. Кад сам их питао зашто је изглед њихове престонице тако неугледан у поређењу с бугарском престоницом, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ пре или касније уништити./.../При том су се позивали на „мајку Русију“, као на старију сестру, која их у предстојећој борби за слободу неће напустити“.                    

О овоме код Ђорговића нема ни речи.

 Врхунац цинизма је обрачун бившег Титовог новинара са спомеником цару Николају Другом у Београду. Што би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем:“На стогодишњицу почетка Првог светског рата (2014. године ) у Девојачком парку у Улици краља Милана подигнут је споменик цару Николају Романову који је изгубио рат и монархију, државу и главу у том рату! Неставрно изгледају речи из његовог писма престолонаследнику Александру из јула 1914. уклесане у споменик:“Сви моји напори биће усмерени на очување достојанства Србије…Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије“. После ових речи, Србија је сравњена са земљом, а да се врати у живот, међу европске монархије, помогао јој је Запад. Русија је постала бољшевички СССР. Каква симболика је требало да буде постављање овог споменика? Анти-западна? Анти-НАТО? Направили су га и поклонили наследници револуционара који су побили Романове. Романови су били у западноевропској Холштајн Готорп династији. Мајка Николаја је била Данкиња, а супруга Немица. Руски народ их баш није волео.“ И тако даље, до пароксизма: по Ђорговићу, Срби нису учили од руских монархиста, него од анархиста и револуционара, од Бакуњина и Нечајева, и више их је страдало на Голом отоку због љубави према Стаљину него због љубави према  цару…

Дакле, сама срж Ђорговићеве поруке: Русија и Србија не треба да иду заједно.

 МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ О РУСИЈИ И СРБИЈИ

У свом огледу „Русија, наша далека мајка“, академик Милован Данојлић има јасну представу о чему је реч у нашим односима, као и о томе како другосрбијанштина покушава да измени историјску слику руско – србске узајамности:“Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, а годину дана касније, Руси­ја, наша дале­ка мај­ка, званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југосло- венских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви... Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима.                                                     

Кад ово знамо, а зна свако ко жели, јасно нам је да другосрбијанци не чине ништа друго него историјску стварност руско – србских односа гурају у Прокрустову постељу мита о томе да нам „Русија икад није помогла“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ђорговићева књига - купусара ( о свему, свачему и ничему ), таква каква јесте, само је убога кривотворина стварности, о којој пише Слободан Антонић у свом огледу „Слика једног доба“, објављеном у драгоценој књизи „Срби 1903-1914/ Историја идеја“, позивајући се на студију угледног историчара Димитрија Ђорђевића. Ево каква је стварност била:“Телефон је у Србију стигао 1883, већ после седам година од његовог патентирања; 1892. започела је електрификција; 1905. електрични трамваји замењују коњске; кинематограф је дошао 1906, а авион 1911; Олимпијски клуб је основан 1911, а двојица српских спортиста учествују на Олимпијади у Стокхолму 1912. /…/. Богат и савремен друштвени и културни живот постоји у српској престоници тога доба: „Београд је имао дом за старе жене и напуштену децу, филателистичко друштво и друштво за кремирање. (...) Народно позориште у Београду изводило је европске класике, међу осталима Ибзена, Горког и Толстоја (...) Најбољи представници српске књижевности били су окупљени око западноевропски оријентисаног и либералног часописа Српски књижевни гласник. (...) Друштвени живот одвијао се на традиционалан начин, око кафана и бројних механа. Политика, уметност и рекла-казала ишли су руку под руку. Свака политичка партија имала је свој штаб у одређеној кафани; уметници и боеми састајали су се у својим омиљеним кафанама; балкански револуционари и комите са словенског југа окупљали су се у посебним кафанама. Године 1905. Београд је имао 142 гостионице, ресторана и пивнице. Атмосфера је киптела од ишчекивања изражавајући ревност друштва окренутог према националном“/…/Новине су рекламирале француски коњак и домаћу шљивовицу, рум јамајка, швaјцарски сир, италијанске сардине и клавире flügel. Књижаре су биле снабдевене домаћом и страном литературом. Рекламирано је хемијско чишћење и салони за масажу. Хотел Париз поносно је објављивао да је био домаћин персијском шаху. Хотел Гранд је подсећао да је цео осветљен електриком ('durshwegs electrisch beleuchtet'), a хотел Империјал је нудио могућност купања у топлим кадама. Апотеке су рекламирале 'јапанске капљице' против зубобоље, 'кинеску крему' против перути и 'ресторер' (реч је била штампана ћирилицом) за бојење косе. У радњама су се могле наћи 'american buldog' ципеле, персијски ћилими, астраганска крзна и оријентални колачи“/…/

И у варошима по унутрашњости, каже се даље, живот је цветао, на један поуздан и миран начин. „Добростојећи грађани живели су у великим, удобним кућама. Свакидашњица се састојала од вођења политике, играња карата, локалних шала и оговарања“ /…/. Ниш је био познат као важна железничка раскрсница између Солуна и Истанбула, Пирот је био чувен као произвођач ћилима, Крагујевац по војној фабрици, Лесковац по дувану, алевој паприци и тканинама, Врање по сиру, дувану и грнчарству, Шабац по великој пијаци стоке, кукуруза и пшенице; варошице у срцу Шумадије – Младеновац, Алексинац, Јагодина, Крушевац, Параћин и Ћуприја – били су тржиште пољопривредних производа, пекмеза, свиња и стоке, а вароши у западној Србији – Ужице, Краљево и Чачак били су познати по сувим шљивама, шљивовици, млечним производима и дрвној грађи; на истоку Србије – у Књажевцу, и Зајечару, прављена су чувена вина, а Смедерево и Пожаревац су нарасли као тржишта преко којих је ишао извоз, нарочито током Царинског рата с Аустроугарском./…/

Чак су и села у то доба доживљавала процват, а напредак се осећао и у свакодневном животу. „Села у равницама и долинама била су компактнија и усмерена ка пољопривреди. Породице су живеле у главним домовима окруженим амбарима, шталама, млекаром и сушницама, бакарним казанима за прављење шљивовице и складиштима за суве шљиве. Иза кућа су се обично налазили воћњаци. До тог доба куће су већ постале савременије, имале су темеље од камена, зидове од опека и застакљене прозоре“./…/

Овај напредак је, излаже даље Ђорђевић, био праћен изузетним полетом и у индустријској производњи. Извлачење Србије, током рата, од уништавајуће обавезе да мора бити отворена за индустријску робу из Аустроугарске, повољно је утицало на привреду. Док су од 1873–1906. у Србији основана 144 индустријска предузећа, од 1906–1911. отворене су нове 284 индустријске фирме – двоструко више у шест пута мање времена. Индустријска производња, у исто доба, порасла је седам пута /…/.

Сличан успон доживела је тада и наша наука./…/Аутор наводи личности као што су географ Јован Цвијић, математичари Михаило Петровић и Милутин Миланковић, филозоф Бранислав Петронијевић, лингвисти Љубомир Стојановић и Александар Белић, историчари Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, књижевни критичари Јован Скерлић и браћа Богдан и Павле Поповић.../…/. Једнаки успон доживљава и уметност, како у поезији Милана Ракића, Јована Дучића, Милутина Бојића или Алексе Шантића, тако и у сликарству Паје Јовановића и Уроша Предића/…/.

Део овог културног полета може се објаснити и слободом стварања, коју уживају научници и уметници. Министар просвете, Андра Николић, приповеда нам Ђорђевић, поводом Закона о универзитету (усвојеног марта 1905), рекао је: „Ми предавања остављамо на савест професора коме је дотична катедра поверена и не можемо административним путем уводити надзор тога како ће их водити. Ни министар просвете нити икоји нарочити старешина не може контролисати нити оцењивати рад универзитетског професора. У питањима како ће професор науку да предаје, у питању како он мисли о праву, о политици, о друштву, о свим могућим питањима која долазе у претрес науке, има само један једини судија, а то је наука“/…/.

На крају, Ђорђевић свој рад завршава општим погледом на одлике тадашњег српског друштва, једним одељком који ваља у целости навести: „Преимућство овог социјалног развитка били су његово егалитаријанство и демократизам. Слабост му је била постојећи несклад између престонице, Београда, и остатка земље. Међутим, неке су тековине биле запањујуће. Србија се напокон прикључила заједници модерних европских нација. Царинским ратом с Аустро-Угарском Србија је стекла економску независност, неопходан додатак политичкој независности. Српска војска и финансијске снаге били су спремни за предстојеће ратове. Српска култура је прекорачила државне границе, достигла је националне размере и стопила се с културом других Југословена. Подлога тог процеса била је демократија, уведена 1903. године, која је оснажила националну политику и потоњим нараштајима завештала сећање на једно ’златно доба’ српске историје, које се понекад идеализује““              Зато, Србине читаоче, не веруј Ђорговићу и  другосрбијанским претумачивањима наше прошлости. И кад ти у „Данасу“( 20-21. август 2016. )  пишу да је у последњих петнаест година у Србију ушло 3,8 милијарди долара америчких инвестиција, ти се сети да је Србија због америчког НАТО бомбардовања 1999. године изгубила, по најнижој могућој процени проамеричке НВО  Г 17 плус из 2000. године, 29,6 милијарди долара. 

И пажљиво, Србине читаоче, изучавај историју свог народа.   

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ:       

1. Момчило Ђорговић,Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе, Службени гласник, Београд, 2016.

2. Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena Mundi, Београд, 2015.     

3. Зоран Крстић, Борислав Гроздић, Косовски завет и српска стратешка култура, Зенит/ Магазин за уметност, науку и философију 12/2012, стр. 145-150

4. Владимир Вујић,  Од Шпенглера до Светог Саве, Жагор, Београд, 2013.

5. Милован Данојлић, Русија, наша далека мајка, Catena Mundi, Београд, 2015

6. Андреј Л. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића (1868-1891), Завод за уџбенике, Београд 2008.

 7. Василиј Штрандман, Балканске успомене, Жагор, Београд, 2009.

8. Слободан Антонић, Слика једног доба, Срби 1903-1914/ Историја идеја ( приредио Милош Ковић ), Clio, Београд, 205, стр. 763-851                  

9.https://sr.wikipedia.org/sr/Материјална_штета_у_НАТО_бомбардовању_СРЈ, приступљено 24. августа 2016.                                                             

Извор: "Фонд стратешке културе"                 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 08 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.