КО ЈЕ БИО ЧЕСТЕРТОН? 

Ове, 2016, половином јуна, навршило се осам деценија од смрти Гилберта Кита Честертона, једног од највећих енглеских писаца 20. века. Стваралаштво Честертона је невероватног обима; објавио је око 4000 есеја, 200 прича, 80 књига, стотине песама, драма итд. 

Борхес је о њему писао да је „један од најистакнутијих писаца нашега времена, не само због своје срећне инвентивности, визуалне имагинације и детиње или божанске радости толико очите у свим његовим делима, него такође због своје реторичке вештине и потпуне бриљантности свога умећа.“ Под његовим утицајем стварали су и Толкин, Агата Кристи, и други.  Читајући једну његову књигу Мајкл Колинс је био подстакнут да поведе покрет за независност Ирске, а после његовог новинског чланка је и Махатма Ганди одлучио да се побуни против колонијалних власти. На србском језику, његова изабрана деле појавила су се у издању „Бернара“ из Старих Бановаца и „Отачника“ из Београда. Опрема је изврсна, а преводи сјајни.

Али, ми се нећемо бавити целином његовог драгоценог дела. Посветићемо се само једној, више него актуелној књизи – „Обрису здравог разума“, у којој је изложена Честертонова теорија „дистрибуционизма“ као средњег, хришћанског пута између капитализма и комунизма, који човека чува и од заблуда идеологије тржишта (све је роба, и сви смо роба) и од тоталитарног колективизма.  Владика Николај је ту идеју звао „средњи систем“ и посветио јој значајан оглед под тим насловом.

ОДРЕЋИ СЕ ЛАЖИ О БРЗИНИ  

 У чему је капитализам одвратнији од комунизма? Комунизам је, као и свака утопијска мисао, људима нудио једнакост и братство, као и оно „Од сваког према могућностима – свакоме према потребама“, макар у будућности. (Тоталитаран је био јер је, како је говорио Георгије Флоровски, имао „патос насилног даривања среће“). Жртвујемо се да би нашим потомцима, који ће, по Енгелсу, скочити из царства нужности у царство слободе, бити боље. А капитализам не нуди ништа, осим карикатуралне приче о просперитету за све који ће се остварити ако „дерегулишемо“ тржиште и потпуно се потчинимо законима понуде и потражње, ако све претворимо у робу.                 

Честертон је био мудар човек који је своје читаоце (све нас) подсећао на основну чињеницу – смисао сваке политике и сваке економије мора бити остварење среће за људску заједницу. Јер, због чега бисмо ми, зарад идеала мегакорпорација, које пуне џепове недостојној мањини покварењака маскираних у мегагазде, живели као веверице у точку, које се окрећу не знајући зашто, и које стално шибају бичевима „брзине и ефикасности“? Зато је Честертон био противник рашчовечујуће технологије у служби дводимензионалних економских циљева. Ево шта каже Честертон у „Обрису здравог разума“:“Немамо обавезу да будемо богатији, или заузетији, или ефикаснији, или продуктивнији, или напреднији или на било који начин приземнији или богатији, ако нас то не чини срећнијим. Људски род има исто толико права да одбаци своје машине и живи на земљи, ако му се то стварно више свиђа, као што га има било који човек да прода свој стари бицикл и крене у шетњу, ако му се тако више свиђа. Очигледно је да ће кретање бити спорије; али он нема дужност да буде брз.“ 

 Из те перспективе, као хришћанин, коме је Христос изнад свега, Честертон је бранио и сиротињу:„Свако ко промишља о рођењу светог детета у децембру мисли исто оно што и ми под тиме мислимо: Христос није пуко летње сунце богатих, него зимска ватра бедних.“              

ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ „ТРЕЋЕГ ПУТА“

Према дистрибуционистима, од којих су најзначајнији били Честертон и његов пријатељ Хилари Белок, приватну својину треба да поседује што већи број људи. Средства за производњу не смеју бити у рукама државе (социјализам), групе појединаца (плутократија) или корпорација (корпократија).  Како је говорио Честертон: Рокфелери и Ротшилди нису бранитељи приватне својине; приватну својину бране обични људи, који желе да се њихово имање јасно граничи са имањем њиховог комшије. Рокфелери и Ротшилди настоје да све границе нестану, да би сва имања света била њихова. Био је, понављамо, против капитализма зато што је то, сматрао је, систем у коме постоји класа капиталиста „препознатљива у грубим цртама и сразмерно мала, у чијем поседу је сконцентрисано толико капитала да приморава огромну већину грађана да служе тим капиталистима за надницу“. За Честертона, право на својину је основа и демократије: свако мора имати имање које може да уобличи по својој слици и прилици, како је он сам уобличен по слици и прилици Бога. Тек тада је слободан човек и учесник у демократском процесу одлучивања о општем добру.       

Честертон је био против, како би рекао Драгош Калајић, демоније економије. Економски раст треба да буде подвлашћен целини људског живота, духовном, интелектуалном и породичном начелу. Средњи век је, по дистрибуционистима, доба у коме је економија била подређена духовности; такво начело се мора обновити ако желимо здраво друштво. Органски развој заједнице, културни традиционализам и аграризам – то су биле њихове основне идеје. Честертон је, пишући текстове о Србима у Првом светском рату, истицао да је србски сељак, скромног имовног стања, али независан и непролетаризован, прави јунак могућег дистрибуционистичког поретка, чија је девиза слободе: “Три акре земље и крава“. 

НОВО СРЕДЊОВЕКОВЉЕ

Честертон је веровао у повратак средњовековном систему еснафа, који би спречио сурову класну борбу у друштву. Он је, као и његови истомишљеници, био против банкократије и монопола, претеча мултинационалних компанија.Основа јединица друштва је, по њима, породица, која се шири на завичајне заједнице и на нацију. Породица, а не појединац, треба да буде центар привредног живота и власништва. Држава не сме бити централизована и бирократска, и локалне самоуправе морају да имају што више права и могућности да их остваре, како у привредном, тако и у политичком смислу. Држава не треба да се бави социјалном заштитом која задире у приватне сфере живота појединца и породице. Неопходно је хришћанско милосрђе, а не прављење „државе робова“ (израз Хиларија Белока), који зависе од социјалне помоћи те исте државе.         

Дистрибуционисти су били за друштво занатлија и малих пословних људи, а против масовне капиталистичке производње. То не значи да су били за уништење модерне индустрије и утопијски повратак у нетехнолошки свет, него су се залагали на свођење индустрије на производњу за истинске људске потребе.               

Сваки политички поредак може бити дистрибуционистички, сматрао је Честертон, само ако човека и његову породицу схвати као циљ, а не као средство.

СВИ ПОД СТЕГ

Честертон је био велики борац. У „Обрису здравог разума“ позивао је свог читаоца:“Спаси једну радњу од њих стотину. Спаси једно мало сеоско имање од њих стотину./…/Направи једну препреку на њиховом путу и ускоро ћеш видети да ли је то пут којим свет иде. Гурни један клип у њихове точкове, и ускоро ћеш видети да ли је то точак судбине./…/Док монополиста не оствари монопол, он није ништа“.     А то значи: историја није готово, борба за заједницу по мери човека се наставља, и трајаће све до Другог Христовог доласка.

Срећа је што се „Обрис здравог разума“ Гилберта Честертона може наћи и на србском језику. Можда надахне неког нашег, будућег,  Мајкла Колинса или Махатму Гандија.

Објављено у јулском броју "Геополитике"