Трагични лик црног човека, демонског двојника, познат је из руске поезије. То је ђаволско биће које се јавља у огледалу, да опомене своју жртву шта је чека на путу којим је кренула. Песму о црном човеку написао је несрећни Сергеј Јесењин управо пред своју смрт. Ево неколико одломака:
Црни човек црни, црни. Црни човек на кревет ми седа. Црни човек ми не да — да заспим сву ноћ. Црни човек вуче прстом по одвратној књизи и, мрмљајућ нада мном ко над умрлим монах, чита ми живот о пробисвету и некој кулизи, задајућ души тугу и страх. Црни човек, црни, црни! — Почуј, почуј — мрмља ми и вели — много је у књизи мисли без мана. Тај човек је живео у земљи најодвратнијих хуља и шарлатана. Црни човек ме гледа, упорно поглед му куља. Већ је и скрама плава тихо на очи пала, — ко да ми рећи жели, да сам лопужа, хуља, која је немилосрдно некога опљачакала. - - - - - - - - - Пријатељу мој, пријатељу мој, болестан сам много, много! Сам не знам откуда дође овај бол. Ваљда што ветар пишти над пустим пољима, ветар изнемого, ил’ што ко он шуму у септембру, пустоши и главу — алкохол. Ноћ, пуна мраза. Раскршћа покој глув. Сам сам крај окна, не чекам ни госта, ни друга. Сву раван покрио кречњак пртинаст, сув, и дрвета, ко коњаници, у врту стоје сред круга. А негде птица плаче, ноћна, злослутна, бледа. Дрвени витези сеју копитом топот лак. И опет онај црни у наслоњачу ми седа, подигнув свој цилиндер и забацив немарно фрак. — Црни човече! Ти си гост страшна соја. О теби кружи давно та слава мрска. Бесан сам, разјарен, и лети палица моја право у њушку да му нос размрска. - - - - - - - - - - Умро је месец. Свитање у окну дрема. Ах, ти, ноћи! Шта испреде, као ала? Под цилиндром сам. Никога са мном нема. Сам сам ... и парчад огледала ... Црни човек и парчад огледала… По овоме, свако може да суди какав мистички феномен је у питању… И шта се десило у Москви приликом неканонског богослужења… (овде:) |