Митрополит волоколамски Иларион Алфејев се сусрео са римским папом и поклонио му честицу моштију Преподобног Серафима Саровског у кивоту (овде:). Приликом читања ове вести прва мисао ми је била: „А како би се према таквом поступку односио сам Преподобни Серафим?“

Познато ми је да међу онима који себе називају православнима има најразличитијих људи. Но, чак и међу онима који имају сасвим супротне погледе од мојих, мислим да се тешко може наћи човек који ће у свој озбиљности рећи: „Да, ја верујем да би Преподобни Серафим желео да се после његове смрти његове мошти поклоне римском папи“.

Али, можда ће неко рећи да је ово апстрактно питање и да председник Одељења за спољне црквене везе није дужан да се у својим чињењима руководи таквим „мистичким“ расуђивањима. Међутим, постоји и друго питање, практичније: „Како се према томе односе верници Руске Православне Цркве?“ Зар челник Синодалног одељеља не мора ово питање да поставља приликом планирања својих јавних активности? Да ли је толико тешко било предвидети да ће многи верници тај поступак примити са болом? Зар је митрополит Иларион искрено веровао да ће после објављивање вести о таквом поклону на адресу ОВСЦ-а стизати писма благодарности верника с лајтмотивом: „Коначно! Дуго смо чекали на то!“ Или он мисли да је верницима апсолутно свеједно? Или је њему апсолутно свеједно шта мисле верници?

И најважније питање: „ЗАШТО?“ Наравно, и на Западу је постојало време када су мошти усхићено сусретане. Но, та времена су давно прошла. И сада римокатолици не знају шта да раде с моштима њихових сопствених светих. Неке од њих смештају у оквире иза стакла и каче на зидове, као елеменат ентеријера. На друге пада прашина у разним спремиштима или су изложени у музејима, при чему се за вредност не сматрају саме мошти, већ уметнички израђени кивоти. Треће мошти покушавају да продају – ebay је препун таквих понуда.  У храму Св. Петра у Риму чак ни кивоти са моштима Светитеља Јована Златоустог, Лава Великог и Григорија Двојеслова немају редовне поклонике – око њих је пусто. За римокатолике је, дакле, и поштовање сопствених светих умногоме небитно, - па зашто онда римском папи поклонити мошти Светитеља кога Римокатоличка „црква“ чак и не поштује?

Римски папа је у овом случају равнодушан – поклонили су му ствар која му је апсолутно непотребна и он је поступио онако како поступа сваки пристојан човек када добије потпуно непотребну ствар за њега. Осмехнуо се и захвалио. Сада је, вероватно, ова православна светиња отпремљена у складиште непотребних ствари,  поклоњених римском папи, где ће сакупљати прашину до краја времена.

Но, може бити да ја грешим у свом критичком ставу, због чега ниже постављам питање и позивам вас да учествујете и изразите свој став према овом чину.

Извор: Блог свештеника Георгија Максимова / „Борба за веру“