Протестантских деноминација има много. Изгледа да се нико у том мноштву не може снаћи. Ипак, сви се протестанти могу поделити у три скупине: либералну, евангеличку и фундаменталистичку.

Ове скупине се разиликуjу по бројним питањима, па и по питању места и улоге жене у друштву и црквама. Поједностављено говорећи, либерални протестанти су профеминистички оријентисани, фундаменталистички су антифеминистички, а евангелички су подељени. Они евангелички хришћани који су профеминистички настројени називају се „евангелички феминисти” („evangelical feminists”), а њихово становиште „евангелички феминизам” („evangelical feminism”). Није реткост да се тај феминизам назива и „библијски феминизам” („biblical feminism”) или напросто „хришћански феминизам” („christian feminism”). Назива је много, али је суштина иста.

1. „Евангелички феминизам”

„Евангелички феминисти” сматају да је Библија богонадахнута књига и настоје да сва своја веровања уподобе њој. Многи од њих сматрају да при превођењу Библије треба користити „родно неутралан језик” („gender neutral language”). Неки сматају да мушкарци и жене не треба да живе у хијерархијској заједници, него у „међусобној подређености” („mutual subordination”). Да би тај аргумент ојачали они тврде не постоји хијерархија унутар Лица Свете Тројице, већ „међусобна подређеност”. Написано је безброј књига и чланака који заступају тај „библијски феминизам”. Вероватно је најпотпуније дело тог усмерења „Откриће библијске једнакости” (Discovering Biblical Equality, 2005). Труд писаца тог зборника треба ценити, али и бити критичан према њима, јер бране многе јереси.

2. Православни одговор

Тачно је да је Библја богонадахнута књига и да своју веру и дела треба саобразити њој. Али она није једини део Божјег откривења човеку, него само повлаштени, канонски део Предања. А Предање може бити и писано и усмено, и канонско и неканонско. Сводити Божје откривење само на писани канон је крње и јеретично.

Преводити Библију је важан и одговоран посао. Али сугеристи да Библију треба преводити на „родно неутралан језик” значи сугерисати њено кривотворење. Јер језик Библије је „родно” наглашен. Библија даје бројне метафоре за Бога и већином су то мушке (Господ, Цар, Судија, Женик итд.). Одбацити сву ту метафорику значи одбацити већи део Светог Писма, тј. уподобљавати Свето Писмо феминистичкој идеологији. Ситуација је иронична, јер ту врсту снисхођења феминизму предлажу управо они који се залажу за стриктну верност Библији.

Свето Писмо учи да су полови онтички и аксиолошки једнаки. Сâм Св. Павле је записао: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Галатима посланица 3,28). Али Свето Писмо учи и то да је мушкарцу поверена поглавничка улога у породици и друштву. Сâм Св. Павле је истакао: „Муж је глава жени” (Коринћанима посланица прва 11,3). Стога је сугестија да међу половима не сме да постоји хијерархија антибиблијска, тј. јеретичка.

Исто тако је јеретичка сугестија да унутар Свете Тројице не постоји функционална хијерархија. Свето Писмо учи да постоји онтичка једнакост Лица Свете Тројице, али да међу Њима постоји и функционална хијерархија. Отац је Искон, Почело, Архи (Archē). Он вечно рађа Сина и вечно исходи Светог Духа. У икономији спасења Син је тај који се Оцу подређује добровољно и драговољно. Дакле, негирати икономијску хијерархију у Светој Тројици значи одрећи се управо Светог Писма.

4. Утицај „хришћанског феминизма”

„Хришћански феминизам” није безначајна појава. Књига и чланака који га пропагирају има безброј. У Библиографији су дата само најзначајнија. Постоји и много других.

„Хришћански феминизам” је озбиљна претња. Доминира и у Светском савету цркава, чији је члан и Српска православна црква (СПЦ). СПЦ је стално изложена притисцима „хришћанских феминиста”. Али он долази и изнутра.

„Хришћански феминизам” је продро и у нека издања СПЦ, нпр. у књигу „Жена у светлу Библије и библијског времена” (2007) Предрага Самарџића, професора на Богословском факултету „Свети Сава” у Либертвилу у САД. У том делу има прегршт погрешних превода и егзегетски нетачних делова, који су писани под јасним утицајем „хришћанског феминизма”. Наведимо само седам најјаснијих примера тих застрањења.

4. 1. Именица kephalē – глава; не: извор

Предраг Самарџић погрешно преводи грчку реч kephalē (види стр. 113-116, 127, 133-136, 158). Њено примарно значење је глава, а пренесено поглавништво, поглаварство, ауторитет. У том смислу је користи и Св. Павле: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу” (Коринћанима посланица прва 11,3). Али идеја да је муж поглавар, поглавник, ауторитет жени није мила „хришћанским егалитаријанцима” („сhristiаn egalitarians”), па су предложили да kephalē значи извор. На том значењу инсистира и Предраг Самарџић. Али у грчком језику она то не значи. Преводити ту реч тако значи повлађивати превладавајућој друштвеној матрици. Не сме се повлађивати феминистичким узусима кривотворећи лингвистичке и теолошке чињенице. Постоје и други примери тог снисхођења.

4. 2. Глагол ypotássomai – покоравати се; не: бити на услузи један другоме

У Новом Завету често се користи глагол ypotássomai, који значи покоравати се, бити послушан, послушати неког. У том смислу пише Св. Павле: „Жене! слушајте своје мужеве као Господа” (Ефесцима посланица 5,22). Али ове речи нису милозвучне егалитаријанцима, па настоје да их заобиђу. Тако Предраг Самарџић сугерише да их треба превести као: будите на услузи једни другима, имајте разумевања, слуха једни за друге (види стр. 116-120, 127, 129-130). Све та значења могу бити садржана у том глаголу, али његово примарно значење ипак је покоравати се. Не сме се подлегати човекоугађачким преводилачким манирима.

4. 3. Глагол phobéomai – бојати се; не: поштовати

У Новом Завету често се користи и глагол phobéomai, који значи бојати се, бити у страху. У том смислу Св. Павле пише: „A жена да се боји својега мужа” (Ефесцима посланица 5,33b). Али, ове речи звуче тако несавремено, па их егалитаријанци настоје ублажити. Тако и Предраг Самарџић сугерише да их треба превести као поштовати (види стр. 120-121, 131). Глагол phobéomai, укључује и поштовање, али примарно значи бојати се. Апостол жели рећи да жена треба да осећа стахопоштовање према мужу, а не обично поштовање. Сви ти преводилачки маневри само су покушаји да се Библија прилагоди феминистичким социјалним очекивањима. Али задатак је теолога да друштво уподобљује Библији, а не Библију друштву.

4. 4. Адам и Ева – не: једно „у паду, греху”, него: Адам се „не превари, а жена преваривши се постаде преступница”

Постоје у књизи и очигледно погрешна тумачења. Тако стоји да су Адам и Ева „били једно и у паду, греху” (стр. 137). То је свесно прилагођавање Библије феминистичкој идеологији „родне равноправности”. Али Библија тврди супротно. У извештају о грехопаду (Прва књига Мојсијева 3) говори се управо о томе да они нису били једно „у паду, греху”. Наиме, у приповеци јасно стоји да је Ева прва подлегла искушењу, а да се Адам касније свесно солидарисао с њеним преступом. То потврђује и Св. Павле. Забрану да жена подучава мужа он образлаже управо Евиним грехопадом: „И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,14). Дакле, идеја да су Адам и Ева били једно „у паду, греху” супротна је извештају и Старог и Новог завета. То је обично устукање пред превладавајућим феминистичким концептом „родне равноправности”. Задатак је теолога да уступа пред Божјом речју, а не пред владајућим идеологијама и социјалним очекивањима.

4. 5. Именовање жене – не показује „да су они исто”, него управо да Адам има поглавничку улогу

У књизи стоји: „Именовање жене од стране човека именом човечица показује да су они исти” (стр. 137). Тврдња је нетачна, јер именовање жене од стране мушкарца указује управо на то да они нису исти. Онај који именује неког има доминантан положај, а онај ко је именован подређан. Доминација човека над животињама је приказана и тиме што их је човек именовао (в. Прва књига Мојсијева 2,19-20). Исто тако, доминација мушкарца над женом приказана је и тиме што ју је он именовао. А именовао ју је двапут: једном пре грехопада (Прва књига Мојсијева 2,23), а други пут после њега (3,20). Тим двоструким именовањем библијски писац је недвосмислено показао ко за њега има поглавничку, а ко помоћничку улогу. Тврдити да именовање жене представља знак рајске „родне егалитарности” представља прворазредан егзегетски промашај, тј. прворазредно пужење пред феминизмом.

4. 6. Забрана да жена учи – не: јер су се жене „дале у пропагирање лажног учења”, него зато што је „Адам најприје саздан па онда Ева”

Колико су се феминистичке предрасуде увукле у књигу сведоче и други бројни примери. Предраг Самарџић на стр 160. цитира библијски текст (Тимотију посланица прва 2,8-15) у којем стоји и ово: „Али жени не допуштам да учи нити да влада мужем, него да буде мирна” (2,12). Али те речи звуче немило феминистичким ушима. Стога аутор у наредних двадесетак страна (160-181) настоји да докаже да ту није реч о забрани као таквој, него само о забрани јеретичког учења. Да би то доказао он се позива на бројне протестантске ауторе који су ту хипотезу изнели пре њега. Многи су се чак дали и у спекулисање о којој је јереси реч. Већина мисли да је у питању гностицизам. У том контексту Предраг Самарџић тврди „да је дотична забрана учења усмерна против жена које су се дале у пропагирање лажног учења” (стр. 170). Али у тексту и контексту нема ни најмање назнаке да су жене училе или хтеле да уче неку јерес. Разлог забране није никаква тобожња јерес, већ нешто потпуно друго. Одговор на питање шта је то даје Св. Павле: „Јер је Адам најприје саздан па онда Ева” (2,13). Дакле разлог није јерес, него поредак стварања. Они који забрану не приписују поретку стварања, него некој мистериозној јереси или не верују Св. Павлу, или не верују Старом завету, или су неписмени, или малициозни, или су феминистичке удворице или све то заједно.

Да би ојачао свој аргумент аутор се позива и на изразиту феминистичку теолошкињу Розмери Радфорд Ројтер (Rosemary Radford Ruether, 1936) која је записала: „Они који хоће да жена у Цркви ћути, ’семе су Сатанино’ ” (стр. 173). Ове речи су јасна алузија на Св. Павла који је записао: „Жене ваше да ћуте у црквама” (Коринћанима посланица прва 14,34). Тврдити да је Св. Павле „семе Сатанино” већ није разумљива и опростива егзегетска грешка него дрско богохуљење. Цитирати без ограде такво богохуљење на Светог Павла и Свето Писмо значи потпуно их се одрећи. Овде већ није реч о јереси, него о бласфемичној апостазији.

4. 7. Св. Павле – не: родни феминиста нашег доба, него ортодоксни Јеверејин првог века

Као објашњење зашто не допушта жени „да учи нити да влада мужем” (Тимотију посланица прва 2,12), Апостол Павле пише: „Јер је Адам најприје саздан па онда Ева. И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (2,13-14). Апостол Павле је био ортодоксни Јеврејин првог века обраћен у хришћанство. Али то што се обратио у хришћанство нимало није поништило његову веру у Стари завет. Бити хришћанин у првом веку – као и данас – подразумевало је веру у Стари завет. Стога је разумљиво то да један јеврејски зилот обраћен у хришћанство анализира међуполне односе позивајући се на извештај о стварању људи. То би учинио сваки правоверни Јеврејин, као и сваки правоверни хришћанин. То Апостол Павле чини непосредно или посредно и на другим местима (види Коринћанима посланица прва 11,3-12; 14,34-35; Ефесцима посланица 5,22-33).

Али за модерне „хришћанске феминисте”, па и Предрага Самарџића, позивање на причу о стварању је некорисно. Оно се коси са њиховим феминистичким предрасудама, па је настоје заобићи. То чине на разне начине. Један од њих је тај да поричу аутентичност Павловим речима. Тако и Предраг Самарџић пише: „Остаје нам да заокружимо ово поглавље стиховима 13 и 14, који би издвојени из ширег Павловог корпуса пре личили неком другом, него Павлу” (стр. 180). Најмање што се може рећи за ову сугестију јесте то да је неумесна. Јер ови стихови савршено одговарају Апостолу Павлу. Он је био ревносни верник у Стари завет, а не скептички „родни” феминиста нашег доба.

Али аутор је непоколебан у својим феминистичким предрасудама, па додаје: „Тешко је у овим стиховима препознати Павла” (стр. 180). Заправо, савршено је лако у њима препознати Павла. Он је био одани проучавалац и поштовалац Старог завета. Извештај о стварању, дат у прве две главе Прве књиге Мојсијева, сигурно је знао напамет на јеврејском. Он је био фарисеј, не феминиста. Он је васпитан као јеврејски зилот, а не као постструктуралистички феминиста.

Павле je верски ревнитељ, а не феминиста. Али Самарџић је схисходљив према феминистичком јавном мњењу, па настоји да га оправда сугеришући „да Павле ни на једном другом месту не оптужује Еву за пад човеков” (стр. 180-181). Као да тим речима феминисткињама жели поручити: не љутите се на Павла, он је у суштини добар дечко, али му се овде омакло. Али за такво извињавање нема места.

Истина је да Апостол Павле нигде другде Еву директно не оптужује за грехопад, али истина је и то да сваку расправу о међуполним односима он заснива управо на причи о стварању и грехопаду првих људи. Он је спомиње непосредно или посредно. Тако нпр. он на једном другом месту пише: „Жене ваше да ћуте у црквама, јер се њима не допусти да говоре, него да слушају” (Коринћанима посланица прва 14,34). Овде Апостол Павле пише потпуно исто што и у Тимотију посланици првој 2,12-14. Павлу се нигде ништа није омакло. Он зна о чему пише. И пише јасно и без увијања.

Као разлог зашто жене треба да „ћуте у црквама” апостол додаје да је то стога што тако „и закон говори” (Коринћанима посланица прва 14,34). Који је то „закон”? Тај „закон” је управо поредак стварања на који се он јасно и недвосмислено и позива у Тимотију посланици првој 2,13-14. Дакле, та два текста су комплементарна. То би морало бити јасно већ и лаику, а камоли библијском стручњаку. Али када стручњак једним оком гледа у феминистичко јавно мњење, а другим у Свето Писмо, онда је разумљиво да то не види.

Предраг Самарџић превиђа оно очигледно, а то је да је Апостол Павле признавао вредност и нормативност извештаја о стварању. Он је камен темељац његових схватања полних односа. То може да превиди само онај коме феминизам успе да помути поглед.

На крају наш православни егзегета невољно признаје: „Ипак, горе наведени стихови припадају Павлу” (стр. 181). Лоша је то егзегеза у којој се невољно признаје оно што је очигледно: да су стихови библијски, канонски и Павлови.

Али Предраг Самарџић, као хришћански феминиста, пошто-пото жели да умањи значај тих речи, па додаје да је Павле „био изазван нездравом науком у хришћанској околини” (стр. 181). У наставку он спекулише о некаквим „(гностичким) елеменитма” који су тобоже изазвали Павла. Импликација је јасна: да није било гностичке јереси, Павле би отворено показао своја феминистичка убеђења, па би женама дозволио да слободно уче. Ако жене не исповедају гностицизам – а већина њих не зна ни шта је то – онда оне могу слободно да уче. Али сугестија је пуко спекулисање. Нема назнака да је Павле ограничавао говорење женама због гностицизма или било које друге јереси, него због поретка стварања, како је и сâм изричито тврдио.

Попут других „хришћанских феминиста”, Самарџић настоји да Апостола Павла прикаже феминистом, што он није био. Лоша је то егзегеза која Светог Павла кривотвори.

4. 8. Додворавање човекоугађалачком феминизму

Може нам се чинити да је овде реч само о споредним и небитним преводилачким грешкама и случајним егзегетским промашајима. Заправо, таква врста еуфемистичких преводилачких настојања и погрешних тумачења није ни случајна ни безазлена. Она представља свесно додворавање човекоугађалачком феминизму и повлачи читав низ теолошких застрањења. Таква пузавост пред феминизмом доводи у питање не само хришћански концепт брака и породице, него и саму веру у богонадахнутост Светог Писма, па и сâм догмат о Светој Тројици.

5. Богословски факултет

„Хришћански феминизам” је заступљен у неком виду и у Православном богословском факултета у Београду. Из њега излазе свршени богослови профеминистички оријентисани. Колико се може проценити, још се није отишло у отворену јерес, али треба бити опрезан. Јер „хришћански феминизам” је глобална душегубна јерес. Она представља велико искушење за Цркву данас.

6. Закључак

Црква се борила и изборила са многим јересима. Сада се полако и тихо у њу увлачи „хришћански феминизам”. Стање не захтева дреку, али позива на обазривост. „Хришћански феминизам” је рукавац световног „родног” феминизма, а то је најраспрострањенија и најутицајнија идеологија данашњице.

Стражимо и молимо се Богу да не паднемо у напаст, јер је „хришћански феминизам” суптилна и снажна јерес данашњице.

Библиографија

a) Хришћански егалитаријанизам

1.                Atkins, Anne, Split Image: Male and Female After God’s Likeness, Hodder & Stoughton, London, UK, 1987.

2.                Bilezikian, Gilbert, Beyond Sex Roles: What the Bible Says About a Woman’s Place in Church and Family, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 1985.

3.                Evans, Mary J., Woman in the Bible: An Overview of All the Crucial Passages on Women’s Roles, Paternoster, Exeter, UK, 1983.

4.                France, R. T., Women in the Church Ministry: A Test Case for Biblical Interpretation, William B. Eerdmans, Grand Rapids, Michigan, USA, 1997.

5.                Grenz, Stanley and Denise Muir Kjsebo, Women in the Church: A Biblical Theology of Women, IVP, Downers Grove, Illinois, USA, 1995.

6.                Groothuis, Rebecca Merrill, Good News for Women: A Biblical Picture of Gender Equality, Baker Books, Grand Rapids, Michigan, USA, 1996.

7.                Gundry, Patricia, Woman, Be Free, Zondervan, Grand Rapids, Michigan, USA, 1977.

8.                Hayter, Mary, The New Eve in Christ: The Use and Abuse of the Bible in the Debate About Women in the Church, William B. Eerdmans, Grand Rapids, Michigan, USA, 1987.

9.                Hull, Gretchen Gaebelein, Equal to Serve: Women and the Men in the Church and Home, Fleming H. Revell, Grand Rapids, Michigan, USA, 1987.

10.              Jewett, Paul King, Man as Male and Female: A Study in Sexual Ralationships frоm a theological Point of View, William B. Ewerdmans, Grand Rapids, Michigan, USA, 1975.

11.              Keener, Craig S., Paul, Women and Wives: Marriage and Women’s Ministry in the Letters of Paul, Hendrickson Publishers, Peabody, Massachusetts, USA, 1992.

12.              Kroeger, Richard Clark and Catherine Clark, I Suffer not a Woman: Rethinking I Timothy 2:11-15 in Light of Ancient Evidence, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 1992.

13.              LaCalle-Peterson, Kristina, Liberating Tradition: Women’s Identity and Vocation in Christian Perspective, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 2008.

14.              Leewen, Mary Stewart Van, Gender and Grace: Love, Work and Parenting in a Changing World, IVP, Downers Grove, Illinois, USA, 1990.

15.              Mickelsen, Alvera (ed.), Women, Authority and the Bible, IVP, Downers Grove, Illinois, USA, 1986.

16.              Mollenkott, Virginia Ramey, Women, Men and the Bible, Abingdon Press, Nashville, Tennessee, USA, 1977.

17.              Nixson, Rosie, Liberating Women for the Gospel, Hodder & Stoughton, London, UK, 1997.

18.              Payne, Philip Barton, Man and Woman: One in Christ: an Exegetical and Theological Study of Paul’s Letters, Zondervan, Grand Rapids, Michigan, USA, 1977.

19.              Perriman, Andrew, Speaking of Women: Interpreting Paul, Apollos/IVP, Downers Grove, Illinois, USA, 1998.

20.              Pierce, Ronald W., Rebecca Merrill Groothuis and Gordon D. Fee (eds.), Discovering Biblical Equality: Complementarity Without Hierarchy, 2^nd edition, IVP, Downers Grove, Illinois, USA, 2005.

21.       Rosado, Caleb, Women, Church and God: A Socio-Biblical Study, Loma Linda University Press, Riverside, California, USA, 1990.

22.              Scanzoni, Letha Dawson, All We’are Meant to Be: A Biblical Approach to Women’s Liberation, coathored with Nancy A. Hardesty, Word Books, Tarentum, Pennsylvania, USA, 1974.

23.              Scanzoni, Letha Dаwson and Nancy Hardesty, All We’re Meant to Be, 3^rd rev. ed., William B. Eerdmans, Grand Rapids, Michigan, USA, 1992.

24.              Spencer, Aída Bensançon, Beyond the Curse: Women Called to Ministy, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 1985.

25.              Storkey, Elaine, What’s Right with Feminism, William B. Eerdmans, Grand Rapids, Michigan, USA, 1985.

26.       Vyhmeister, Nancy (ed.), Women in Ministry: Biblical and Historical Perspectives, Andrews University Press, Berrien Springs, Michigan, USA, 1998.

b) Хришћански комплементаризам

27.       Вacchiocchi, Samuele, Women in the Church: A Biblical Study on the Role of Women in the Church, Biblical perspectives, Berrien Springs, Michigan, USA, 1987.

28.       Benton, John, Gender Questions: Biblical Manhood and Womanhood in the Contemporary World, Evangalical Press, Darlington, UK, 2000.

29.       Clark, Stephen B., Man and Woman in Christ: An Examination of the Roles of Men and Women in Light of Scripture and the Social Sciences, Servant Books, Ann Arbor, Michigan, USA, 1980.

30.       Fitzpatrick, Elyse and Cornish, Carol (eds.), Women Helping Women: A Biblical Guide to the Major Issues Women Face, Harvest House Publishers, Eugene, Oregon, USA, 1997.

31.       Grudem, Wayne, Evangelical Feminism and Biblical Truth: An Analysis of 118 Disputed Questions, IVP/Apollos, Downers Grove, Illinois, USA, 2004.

32.       Hove, Richard, Equality in Christ? Galatians 3:28 and the Gender Dispute, Crossway, Wheaton, Illinois, USA,1999.

33.       Hughes, Barbara, Disciplines of a Godly Woman, Crossway, Wheaton, Illinois, USA, 2001.

34.       Hunt, Susan, Spiritual Mothering: the Titus 2 Model for Women Mentoring Women, Crossway, Wheaton, Illinois, USA, 1992.

35.       Köstenberger, Andreas J., et alii (eds.), Women in the Church: A Fresh Analysis of 1 Thimoty 2:9-15, Baker Academic, Grand Rapids, Michigan, USA, 1995.

36.       Lewis, Robert and Hendricks, William, Rocking the Roles: Building a Win-Win Mariage, NavPress, Colorado Springs, Colorado, USA, 1991.

37.              Јames, Sharon, God’s Design for Women: Biblical Womanhood for Today, Evangelical Press, Darlington, UK, 2002.

38.       Mahaney, Carolyn and Whitacre, Nicole, Girl-Talk: Mother-Daughter Conversations on Biblical Womanhood, Crossway Books, Wheaton, Illinois, USA, 2005.

39.              Piper, John and Wayne Grudem (eds.), Recovering Biblical Manhood and Womanhood: A Response to Evangelical Feminism, Crossway Books, Wheaton, Illinois, USA, 1991.

40.       Strauch, Alexander, Men and Women: Equal Yet Different: A Brief Study of the Biblical Passages on Gender, Lewis and Roth, Colorado Springs, Colorado, USA,1999.

41.       Young, Sarah, Biblical Womanhood: Nine Studies for Individuals or Groups, Leader’s guide included, The Good Book Company, Epsom, Surrey, UK, 2004.

c) Хришћански егалитаријaнизам код нас

42.              Самарџић, Предраг, „Жена у светлу Библије и библијског времена”, Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска; Видослов, Требиње и Београд, 2007.