Напомена "Борбе за веру": вест која следи у наставку преносимо аутентично са екуменистичко-новотарског сајта "СПЦ.рс": 

"Архиепископ кентерберијски г. Јустин примио је 13. октобра 2016. године Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја поводом његове званичне посете Уједињеном Краљевству.

Архиепископ кентерберијски је поздравио добродошлицом Патријарха српског и делегацију Српске Православне Цркве у Ламбет Паласу. Архиепископ г. Јустин Велби је позвао Његову Светост г. Иринеја да учини званичну посету Уједињеном Краљевству као израз историјски топлих и снажних односа између Цркве Енглеске и Српске Православне Цркве, који одражавају трајно пријатељство двеју земаља.

Ова посета представља и прилику да се прослави стогодишњица посете Светог владике Николаја Велимировића, првог православног хришћанина који је проповедао с предикаонице Катедралне цркве Светог Павла.

Поздравно слово Архиепископа кентерберијског г. Јустина Велбија Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју

Ваша Светости, велико ми је задовољство и велика част што данас могу да  поздравим добродошлицом Вас и Вашу делегацију у Ламбет Паласу. Дивно сам се осећао кад сам сазнао више о дугој историји пријатељства између Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске. Посебно ми је у свести да се ове године навршава сто година од оног изванредног тренутка када је Свети Николај Велимировић, као млади јеромонах, посетио Енглеску и учинио снажан утисак на толики свет. Можда сад могу навести један посебно моћан одељак из те дубоко надахнуте проповеди. Владика је казао:

„Ја долазим из Србије, из европске 'помрчине'. Нема ни зрачка светла, нема ни једног трага. Сва светлост је отишла од земље на небо, и  небо је једино место одакле светлост долази. Па ипак, ми који смо слаби у свему, снажни смо у вери и нади да ће зора ускоро доћи.“

Сутра увече Ваша Светост ће проповедати у катедрали Светог Павла, а тај повод биће испуњен емоцијама и сећањима. Тада ћемо, далеко од тога да то чинимо први пут, освежити успомене на изванредно гостопримство и Вашу добродошлицу нашој Анликанској заједници у Србији ових последњих стотину година. Овде посебно мислим на мог апокрисара и на редовни пријем Англиканске заједнице поводом божићног богослужења у Патријаршијској капели.

И данас, још једном, Србија се налази на међи Европе, суочавајући се с безбројним десетинама хиљада оних који су протерани помрчином из својих земаља. И што је још трагичније, као и у прошлости, Европа се још није подигла, уједињеним гласом, да удовољи овом изазову, и тако Србија мора да поднесе велики терет - а Православна Црква је поново показала своју приврженост вери.

Међутим, има много више светлости него пре стотину година. Спасоносна светлост Христова обасјава Европу последњих деценија. Под Вашим руковођењем Српска Православна Црква игра велику улогу у назидању верних.

Током Ваше патријарашке службе показали сте се као неуморни заточник мира и стабилности, а дубоку снагу Српске Православне Цркве у молитви и верском  заједништву запазио је и Његово Височанство принц Чарлс. Ваше је ангажовање на делу помирења и у раду на миру Ваше Цркве кроз верску наставу и подучавање хришћана на упознавању своје вере како би били испуњени Светим Духом  - све ово представља надахнуће и изазов нама. Најдубље благодаримо на Вашој посети. Уверен сам да ћемо много научити од Вас и продубити пријатељство у Исусу Христу.

Отпоздрав Патријарха српског г. Иринеја Архиепископу кентерберијском г. Јустину

Ваша Милости, благодарим Вам на овим дивним речима које сте ми упутили. Пре свега, хвала Вам што сте сазвали овај састанак једним дивним поводом, на томе што сте нашли за умесно и исправно да Нас позовете у посету како бисмо продискутовали многа питања која су од значаја за обе наше Цркве и оба народа - и разговарали једни с другима као деца Божја и браћа у Исусу Христу.

Хвала Вам што сте пружили прилику да обележимо један веома важан тренутак из живота јеромонаха Николаја Велимировића, а поводом оне чувене проповеди коју је произнео у катедрали Светог Павла. И, као што Вам је познато, у овој проповеди он спомиње Ћеле-кулу, чудесни споменик саграђан од људских лобања, а налази се у граду Нишу. У граду у којем је цар Константин рођен. У граду у којем сам столовао као Епископ 30 година.

Управо из Ниша прешао сам у Београд, на своју велику тугу. И премда нисам рођен у Нишу, нити пак у његовој околини, заволео сам тај град и  његове житеље, који већ дуже времена преживљавају велике тешкоће, али су одржали веру. То је народ који показује огромну љубав према Цркви, и стога је то народ у коме се осећам као међу својима.

Радује ме и веома сам срећан и почаствован тиме што овде седим с мојом браћом архијерејима, на овом значајном  месту на којем сте Ви, Ваша Милости, домаћин. И не само што сте на челу ове значајне установе, него сте и домаћин свих нас, нашега народа и наше Цркве. Наша Црква има позитиван став према овој веома великој држави с њеном моћном историјом и културом. Управо је Николај Велимировић открио ову величанствену историју и културу нама - Српској Православној Цркви. Волео је он ову земљу и њен народ. Волео је културу овог народа. Волео је многе њене људе, а неки од њих су били веома значајни не само за локалну историју, него и за свеопшту светску културу. Говорим као један од његових следбеника, управо је он скренуо нашу пажњу на Енглеску. Од тада па надаље - а верујем да смо имали људе који су и пре њега, наравно, неговали добре односе са Енглеском - наш народ је неговао веома пријатељске односе, обраћајући се Енглеској, што се посебно пројавило за време Првог светског рата, током којег је Николај држао предавања у Лондону, у Енглеској, и заинтересовао многе лекаре, болничарке и друга лица из овога града и овог народа да нам много помогну за време тог Великог рата.

С посебним поштовањем сећамо се нарочито лекара и болничарки из Вашега народа који су похитали у помоћ дубоко рањеном нашем народу. Тако чинећи, поднели су огромне жртве, а неки од њих положили су свој живот у Србији за Србију. Неке од њих убила је војска Аустро-Угарске, а значајан број њих умрли су од тифуса. И ја бих сад желео да нагласим да су многи од оних који су умрли, управо била лица из редова медицинских тимова. Ово је за свагда везало наш народ за Енглеску.

Данас смо свесни улоге коју је Британија одиграла у Другом светском рату, кад је примила нашу Владу у егзилу - која је једно време боравила у Лондону - као и историјску краљевску кућу. И све ово је пружило дубоке корене у тело наших односа.

Тачно је, морамо рећи, да су у недавном временском периоду наши односи били засењени неким облацима. То је период деведесетих година прошлога века када се, на наше велико изненађење, Енглеска придружила у бомбардовању Србије од чега смо много страдали и имали губитке на многим пољима. Па ипак, ја се веома надам да је ово управо облак који ће ускоро бити одуван неким другим ветром с поља наших односа.

Истински се надам да ће се ова Наша посета одвијати у таквом духу и да ће задржати такво усмерење. То је и разлог зашто смо овде и зашто ћемо разговарати. И ми ћемо, ето, настојати да остварујемо оно што је ум и што је дело Цркве Христове, наиме, изграђиваћемо мир међу народима и, блиско пратећи Ваш сопствени програм, радићемо на миру међу Црквама и, наравно, међу различитим религијама исто тако.

Морамо схватити да смо деца Цркве и, пре свега и изнад свега, деца Божја  - као што су то и други народи који постоје на овој планети. Из овог разлога, дужност нам је да и пред нама самима и пред другима истичемо шта је смисао Јеванђеља Христовог.

У данашње доба, које је засићено збрком и неспокојем, као и злочинима који се чине у свету, потребно је да уносимо нови дух у односе између држава и народа, и истрајемо у настојању да Христов ум улази у овај свет. Управо ту Цркве имају одиграти највећу и најважнију улогу.

Из овог разлога морамо потражити путеве који ће нам омогућити да се блискије приближимо једни другима, да одстранимо оно што нас евентуално дели и чини удаљеним једне од других. Но, истовремено да у нама самима изграђујемо оно што нам је заједничко – а, ваистину, има много заједничког између Вас и нас, као и између нас и римокатолика и, наравно, протестантског света.

На овом темељу треба да градимо наше заједничке односе. Верујем да је то воља Божја и да је то оно што Бог очекује од нас. Из овог разлога треба да будемо служитељи мисије, евангелизације у нашем добу и у нашем свету."

Извор: archbishopofcanterbury.org, превод Информативна служба СПЦ