|
 Међу бројним „контекстуалним теологијaма” на Западу постоји и „феминистичка теологија” (енг. „feminist theology”, нем. „Feministische Theologie”, фр. „théologie féministe”). Почетак ове „теологије” сеже у XIX век када је Елизабет Кејди Сентон (Elizаbeth Cady Sаnton, 1815-1902) објавила „Женску Библију” (The Woman’s Bible, 1895. и 1898). Од тог доба „феминистичка теологија” се развила у много праваца. Углавном је ишла од умерeнијих ка све радикалнијим. На крају је доспела до потпуног паганства.
По својој основној интенцији „феминистичкa теологија” је само рукавац секуларног феминизма. Њихови основни циљеви су исти. Основни циљ секуларног феминизма у XIX веку био је тај да жене добију једнака права као и мушкарци. То је подразумевало и то да жене имају право гласа и једнак приступ школовању и запошљавању. Основи захтев „феминистичке теологије” је суштински исти: да жене имају право да буду запослене у црквама. „Феминистичка теологија” је врло сложен феномен, али се може поделити на пет скупина. Поређаћемо их идући од умеренијих ка екстремнијим. Протестанти су – незвисно од одговора на женско питање – подељени на: либералне (liberal), евангеличке (evangelical) и фундаменталистичке (fundamentalist). По питању улоге и места жена у црквама подељени су на егалитаријанце (egalitarians) и комплементаристе (complementarians). Већина либералних протестаната су профеминисти, тј. егалитаријанци, а већина фундаменталиста су антифеминисти, тј. комплементаристи. Евангелички хришћани („evangelical christians”) или „евангеликали” („evangelicals”) су подељени. Једни су „евангелички комплементаристи” („evangelical complementarians”), а други „евангелички егалитаријанци” („evangelical egalitarians”), тј. „евангелички феминисти” („evangelical feminists”). „Евангелички комплементаристи” су 1987. основали организацију „Савет за библијску мушкост и женскост” („Тhe Council on Biblical Manhood and Womanhood”, CBMW), а „еванглички феминисти” 1988. организацију „Хришћани за библијску једнакост” („Christians for Biblical Equality”, CBE). За православне и католике становишта „евангеличких комплементариста” потпуно су прихватљива, а становишта „евангеличких феминиста” то углавном нису. „Евангелички феминизам” („evangelical feminism”) је јерес. Основи захтев „евангеличких феминиста” јесте тај да се и жене рукополажу за презвитере и епископе. Али у Новом завету нема назнакa да су жене рукополагане за презвитере и епископе. Нема назнака ни да су рукополагане за ђаконе. У Новом завету се спомиње као „ђакон” („diakonos”) само једна жена – Фива (Римљанима послница 16,1). Ту је вероватно реч „ђакон” употребљена у општем значењу слуга или слушкиња, као је исправно и превео Вук Стеф. Караџић. Фива није била оно што су ђакони данас: саслужитељ у богослужењу. Она је била каритативна радница. Стога је данас називати Фиву ђаконом врло заводљиво. Уопште узев, превод Новог завета Вука Ст. Караџића – и поред неизбежних архаизама и повремених погрешака – далеко је бољи него што се то обично признаје. Вук је био језички виртуоз и није подлегао застрањенима модерног доба. Код њега нама ни назнака снисхођења феминизму, какви су уобичајени у преводима Новог завета у XIX веку. Стога је код њега „pórnē” курва, а „Phoíbē diákonos” Фива слушкиња. Нема код њега никаквих милозвучних еуфемизамa ни улизивања феминизму. „Евангелички феминисти” заступају и став да у породици мушкарци и жене треба да живе у „међусобном потчињавању” („mutual subordination”). Нови завет учи да су полови онтички и аксиолошки једнаки и да треба да цене и воле један другога. Али он не учи да су њихове улоге „међусобно заменљиве” („interchangeable”), нити да треба да се „међусобно потчињавају”. Нови завет учи: „Муж је глава жени” (Коринћанима посланица прва 11,3). Да би ојачали своје егалитаријанистичке премисе евенгелички феминисти тврде да Лица Свете Тројице живе у међусобном потчињавању. Лица Свете Тројице јесу онтички једнака, али не живе у међусобном потчињавању, него су Син и Дух Свети функционално подређени Оцу. Неки „евангелички феминисти” траже да се Библија преведе тако да у њој буде „родно неутралан језик” („gender neutral language”). Али такав поступак би значио потпуно кривотворење Библије. Када се евангелички хришћани залажу за поштовање жена, они су у праву. Када се залажу да жене имају активну улогу у мисионарењу, и ту су праву. Али свему другоме су у заблуди. Стога је – у целини узев – „евангелички феминизам” јерес. „Евангелички феминизам” садржи јереси, али оне су још умерене у односу на јереси присутне код либералних протестаната. 2. „Либерално-критичке феминисткиње” Док „евангелички феминизам” заступају и многи мушкарци, радикалнији „либерално-критички феминизам” заступају готово искључивао жене. Док „евангелички феминисти” номинално признају ауторитет Библије, „либералне” или „критичке феминисткиње” („liberal оr criticаl feminists”) њему приступају селективно: неке делове признају, а друге одбацују. Тако оне имају „канон унутар канона” („canon within the canon”). Већ је јеретично узимати Библију као једини извор ауторитета, а још је јеретичније правити „канон у канону”. А сврха те селективности је уклапање Библије у очекивања радикалног феминизма. Феминисткиње овог смера оштро осуђују сексизам и патријархалност Библије. Оне желе да Библију прераде, усагласе са својим феминистичким очекивањима. Главне представнице овог либерално-критичког смера су Розмери Радфорд Рojтер (Rosemary Radford Ruеther, 1936) и Eлизабет Шуслер-Фиоренца (Elisabeth Schüssler-Fiorenza, 1938). Иначе, Елизабет Шуслер-Фиоренца је Американка по држављанству, али Немица по етничком пореклу. Потиче из румунског дела Баната, тако да нам је њено порекло географски блиско. Наравно, овај либерално-критички смер „феминистичке теологије” отворено је јеретичан. 3. „Пост-библијске феминисткиње” Библију као ауторитет потпуно одбацују „пост-библијске феминисткиње („post-biblical feminists”). Оне одбацују Библију сматрајући да је она толико затрована да ју је немогуће ревидирати тако да одговара феминистичким очекивањима. Најпознатија представница „пост-библијског” смера феминизма била је Американка Мери Дејли (Маry Daly, 1928-2010). Meри Дејли је била кратко време католичка монахиња (редовница), али је постала „сврзимантијашица”. Не само да је напустила редовничку заједницу, него је практично напустила и католицизам. По сопственом признању, она је „радикална лезбијска феминисткиња” („radical lesbian feminist”). Њена „феминистичка теологија” уопште није хришћанска, него паганска. Она је отишла толико далеко да је сугерисала да именицу „Бог” треба граматички родно неутралисати. Предлагала је да се синтагма Бог Отац (God Father) замени синтагмом Бог Родитељ (God Parent) или – још боље – синтагмом Богиња Мајка (Goddess Mоther). Исто тако, предложила је да „теологију” (theology) треба одбацити, а на њено место усвојити „теалогију” (thealogy). Дакле, она је мушку именицу Бог (Theós), заменила женском именицом Богиња (Theá). Наместо „богословља”, она нуди „богињословље”. И ко је сад „сексист”? Главна дела Мери Дејли дата су у Библиографији. За њих се не може рећи чак ни то да су јеретичка, јер стоје потпуно изван хришћанства. Поред Мери Дејли, представница овог смера је и Британка Дафни Хампсон (Daphne Hampson, 1944). Дејли Мери и Дафни Хампсон нису најекстремније. Постоје феминисткиње које заговарају обожавање Богиње и тиме отворен повратак на паганизам. 4. Феминисткиње који обожавају Богињу Постоје и феминисткиње које обожавају Богињу (Goddess feminists). To женско божанство може бити једно, али и више њих. Неке верују у „актуелно” божанство, а друге у „архетип”. Те феминисткиње имају и своје ритуале. Неке поштују Гају (Gaia), женког духа који наводно прожима природу. Током 70-их многе феминисткиње главног тока прихватиле су паганизам као своју религију. Суштински разлог зашто су многе феминисткиње почеле да обожавају Богињу јесте тај што су оне веровале да тиме оживљавају матријархат. Наиме, оне су своја истраживања и наде посебно усмериле на „златно доба” људског друштва у којем је наводно превладавала матријархална религија. Тај поглед представља прилагођавање теорија романтичарске антрополошке школе, по којој је матријархат претходио патријархату. Класично дело те школе је „Материнско право” (Das Muterrecht, 1861) Швајцарца Јохана Јакова Бахофена (Johann Jakob Bachofen, 1815-1887). Теорију о матријархату побио је Немац Уве Везел (Uwe Wesel, 1933) у делу „Мит о матријархату” (Der Mythos vom Matriarchat, 1980). У њему је он доказао да присуство женских божанстава не представља индикацију матријархалног друштва. Дакле, матријархат никад није постојао. Стога је обожавње Богиње или богиња у нади да ће се тиме оживети матријархат пре wish-craft (умеће засновано на прижељкиваном мишљењу), него witch-craft (умеће засновано на натприродним моћима). Како год, класично дело ових феминисткиња јесте „Поновно рођење Богиње” (Rebirth of the Goddess, 1998) Керол Патриш Крајст (Carol Patrice Christ, 1945). Тo је нека врстa „системaтске теалогије” („systematic thealogy”). Миријам Старховк (Miriam Starhawk, 1951), феминистичка паганка, друга је значајна представница овог покрета. Ауторка је књиге „Спирални плес” (The Spiral Dance, 1979), која се сматра кључним делом феминистичког неопаганског покрета. Сузана Бјудапест (Zsuzsanna Budapest, 1940), Американка мађарског порекла, трећа je значајна представница oвог смера. Nаписала је неколико књига о тој врсти духовности. Међу њима је можда најзначајнија „Света књига женских мистерија” (The Holy Book of Women’s Mysteries, 1989). 5. Вика феминисткиње Вика феминисткиње (Wicca feminists) виде себе као оне које следе традицију женског чаробњаштва (witch-craft). Oне су подгрупа у широј категорији оних феминисткиња које обожавају Богињу. Вика је европска религија земље у којој се поштују мушко и женско божанство. 6. Код нас Код нас су објављена два зборника под насловом „Феминистичка теологија”. Оба су објављена 1999. године, али је вероватно реч о случајној подударности. Један је објавио Зоран Милошевић, а други Свенка Савић. Мотиви Зорана Милошевића да објави зборник готово сигурно нису да популарише „феминистичку теологију”, него само да скрене пажњу na тај феномен и евентуално да на њега упозори. То се види по концепту зборника у коме су дати и текстови оних који се полемички односе према „феминистичкој теологији”. Сасвим је другачије конципиран зборник којег је уредила Свенка Савић. У њeму се отворено заговара феминизам и „феминистичка теологија”. Aуторке зборника се могу сврстати у прве три категоријe из нашег прегледа. У целини узев, тај зборник представља пропагирање радикалног феминизма путем теологије, тј. злоупотребу теологије за феминистичке сврхе. 7. Закључак Православни и католици заузимају позицију која се може назвати – у зависности од језичких и концептуалних преференција – патријархалном или комплементаристичком. Из језичких и концептуалних разлога преферирам израз комплементаризам. Протестанти су подељени на „егалитаријанце” и „комплементаристе”. Егалитаријански протестанти имају разне позиције. Умернија позиција се обично назива „евангелички феминизам” или „библијски феминизам”, а радикалнија „критички феминизам” или „либерални феминизам”. У екстремном виду, „феминистичка теологија” прелази у „пост-библијски” или „пост-хришћански феминизам”. У најекстремнијим видовима ова врста духовности престаје да буде хришћанска и постаје паганска. Имајући у виду све варијанте и подваријанте, може се закључити да је „феминистичка теологије” модерна јерес и отпадништво. Библиографија a) На енглеском b) На српском |
