Владимир Димитријевић СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Увод Годинама сам ишао по манастирима и разговарао с монасима. Много тога нисам записао, али понешто и јесам. Кључне ствари, које су ми се запечатиле у души, чувао сам у сећању. И оне су се сабирале, као мед у саће. Сећање је иконично; оно никад не памти фотографију, него се везује за блеске вечности. Због тога је оно и "непоуздано" (лишено фотографске квази објективности), али и једино поуздано (јер носи печат личне душе). Оно што памтимо - то смо ми. Живимо, по речима песника Миодрага Павловића, у доба "рата који сећање брише" ("Научите пјесан"). Моје успомене на наше духовникe мали су допринос обнови србског духовног сећања. Надам се да га Онај Који није презрео две удовичине лепте неће одбацити, и да ће бити на корист народу Његовом.
О оцу Георгију (Витковићу) Причао нам је отац Петар из Денковца, који је исповедао оца Георгија (Витковића) јер је отац Петар дуго година живео на Светој Гори: Духовник му је био чувени старац Јосиф. Јео је једно парченце танко хлеба, али кад иде негде на пут, не напоље, него по Светој Гори, он плаче и исповеда се како је два парчета леба појео, само на води. Да га не би терало да пије воду, пошто нема увек лимун, он стави један суварак у воду на сунцу, па се то укисели добро и он тек да кваси уста са оним, да се не би задовољавао да пије воду. Кад иде негде на пут он увек понесе пун ранац, ја не могу да га подигнем. Он је био такав да јеретике није трпео, али је био за династију. Замислите ви, рецимо, пустињак, првога реда, кад сам му ја однео слику из новина престолонаследника Александра, он је пољубио и рекао: "Живео краљ". Он је све демократе сматрао за демонократе. Ако поједе једну сардину за време празника, он поквари стомак. Ја једем суварке, али не мерим колико поједем, али он само по једно парченце. Кад иде на пут, носио је чизме, три киле има само једна чизма, и 20 кила ранац. Каже ми један лекар о њему који га је прегледао кад је већ умро: "То је необјашњиво!" Он је таквом брзином ишао. Нема младића који би могао да га стигне узбрдо, по равници, а толико терета носи. Био је мршав, бутине су му биле као рука, слаб. Доктор каже: "Мршавијег човека нисам видео, али има он духа! "Био код њега један новинар кад сам био код њега у Светој Тројици, испраћао сам га, и он пише, мало преувеличава: "Отац Георгије је био у Минхену, и ударио га бе-ем-вејац и бе-ем-вејац отишао у парампарчад, а њему није било ништа." Нема у Светој Гори подвижника као што је био он. ОтацСтефан је био на Каруљи, он у оној пећини има и хладног вина, то је сасвим друго, али овај нема ништа. Отровао се од печурки. Али зашто? Печурка, иако је по сорти за јело, ако је израсла била у металу који је зарђао и отрован, и она је отровна. Иначе, он је знао која је печурка отровна. Код њега сам ја водио Атанасија и Амфилохија. Какве ствари су они њега питали, какве ствари он филозофске зна! Водио сам ја код њега Енглеза, Немца, Француза и Италијана. Разговарао је на њиховим језицима! Дар Божији. Питање: Је ли напуштао Свету Гору? Одговор: Није ишао нигде. Питање: Колико се пута причешћивао? Одговор: Он се причешћивао два пута месечно. "Ако се ми, браћо моја, духовно умом својим не сјединимо с Богом неће нам помоћи ни свакодневно причешћивање, био је његов став." Отац Венијамин из Преображења је, почетком седамдесетих, био на Атосу. Том приликом, посетили су, њих неколико, оца Георгија, у чијој келији је била само рогозина, камен као јастук, врећица суварака и тестија за воду. У разговору су га питали: "Шта би било кад би се папа покајао?" Он се намрштио и рекао: "Папа? Да се покаје? Не верујем. Али, ако би и то било, требало би га хеликоптером одвести изнад Тихог океана, па га трократно погрузити на океанско дно, у име Оца и Сина и Светога Духа. Ако остане жив, примити га." Посета оцу Сави Рукумијском Умарту 1991. године, после демонстрација против Милошевића, био сам у тешком душевном стању. Осећао сам се изигран, преварен, уморан од тих политичких игара, од премлаћивања омладине, од тенкова у Кнез Михаиловој, од "плишане револуције". Знао сам да ће нам режим нанети још пораза. Ратови су били на видику... И отишао сам у Рукумију. И за овај манастир чуо сам од једног студента теологије, који ми је причао о оцу Сави. Када сам дошао, аутобусом из Пожаревца у Кленовник, пешице сам кренуо за манастир и, хвала Богу, успео да га нађем. Ушао сам у порту кроз капију са пријавницом (у којој није било никога). Срео сам оца Симеона, узео благослов и, са његовим допуштењем, ушао у келију оца Саве. Старац је седео у постељи и окретао бројанице - скоро два метра дугачке. Кад сам пришао и узео благослов, рекао ми је: - Ово је митраљеска паљба против демона. И стварно, изгледао је као митраљезац на положају, а бројанице – као реденици неког невидљивог оружја у духовној борби. Давао је благослов тако што ти правилно закрсти целу главу. Очи су му биле светле, проницљиве, јасне као дан. Из њега је зрачила духовна снага и сигурност. За трпезом, понудили су ме чашом вина. Одбио сам. До тада нисам пио ништа алкохолно. Међутим, отац Сава ме је упозорио да православни хришћанин не сме да се опија, али да вино, у умереној количини, не треба да одбија, јер је Богом благословено. Причао сам о мукама и невољама у којима сам се нашао после 9. марта. Отац Сава ми је дао репродукцију Казанске Богородице и рекао: - Само ово стави код себе у собу и ништа се не бој. И заиста; ставио сам икону Мајке Божије Казанске у собу, упалио пред њом кандило и осећао благодатни покров Пресвете, кад год сам се пред њом молио. Отац Сава је, сећам се, говорио и о последњим временима у која улазимо, и која ћемо издржати ако останемо с Христом. Отишао сам, укрепљен и освежен. То је било у марту. У мају, отац Сава се преселио у вечност, да чека вечно пролеће Васкрсења. Посета оцу Гаврилу На Илиндан 1992. посетио сам, са троје пријатеља, чувеног оца Гаврила из Ралетинца. Био је болестан од шећера, и монахиње су нас упозориле да га не замарамо много, али је он са нама дуго остао у разговору, и говорио је силно и громко, као да проповеда стотинама, а не само за нас четворо. Очи су му блистале сјајем побожне чистоте и ревности. Што је наш народ говорио: "Какав је оштар, к'о Свети Илија'. Тада сам у дневнику забележио следеће: "Отац Гаврило је деведесетогодишњи старац, од 17. година живота богомољац. Бео је као снег, строга погледа и блага осмеха. Наглув је и шећераш, па се замара кад прича и служи службу. Ралетинац је у пустом, шумовитом крају. Манастир је сиромашан материјално, али духовно богат. Монахиње су једноставне, строге и радне. Једној је читава породица у монаштву нашла пристаниште. Отац Гаврило је веома захтеван, и према себи и према другима. О богомољцима говори као о покрету покајника. Заплакује се кад се сети како су се сабирали, певали, проповедали и плакали кајући се заједно пред Господом. Казује о народним проповедницима од којих су неки били речитији и од самог Владике Николаја. Из њих је Бог говорио. Многе песме је написао прост сељак Драги Милетић, који је за сваку прилику имао духовну песму. Брат Божа Чеперковић из Врњачке Бање је умро проповедајући. Каже: "Богомољачки покрет је основао Дух Свети. То је друга Педесетница за србски народ. После Првог светског рата, у манастирима уопште није било монахиња, а калуђера – неколико стараца на које нико није рачунао. А кад су дошли богомољци, стање се променило. Читаве породице ишле су у манастире". Говорећи о Владики Николају, сећа се: "Нисмо требали да пуштамо Николаја у Охрид. Он је био учен човек, требао нам је овде. Дош'о је тек пред рат. Доста је уредио и Дионисије Миливојевић, уредник нашег листа". Питамо гакако се треба молити Богу. "Молитва је најважнија, а све је остало споредно", каже. (Сећа се да му је Свети Владика Николај рекао да ће укинути све богословије, и да свештенике неће школовати у богословијама, него у манастирима, да се науче молитви.) "Молитва мора да буде вапијућа, као Мојсијева пред Црвеним морем. И ако ништа није рекао, Господ је Мојсија чуо, и питао га: "Што вапијеш Мени?" (Заплаче се.) "Тако се треба молити. И треба се чувати узнемирености на молитви. У књизи "Обитавање безграничног у срцу" пише како се треба враћати кад мисли одлутају. Не иде свака молитва пред Бога. Свеци их каде и чисте, али ако је слаба – не примају је. Треба се молити безрезервно, свим силама, без обзира хоће ли Господ примити. Али и ово не треба заборавити: Бог не помиње свако име већ само имена записана у Књизи живота. Ирода је назвао лисицом, а не по имену. Не помиње Господ погана, него само света имена". На питање да ли се треба молити на србском или на словенском, он каже: "Човек се може молити и на србском и на словенском, како му одговара. Душа воли промену. Зато су Свети Оци и испевали молитве у осам гласова. И Бог воли разноврсност: разно је цвеће, разно дрвеће. И људи су различити!' О коришћењу времена рекао је: "Кад је човек здрав, мора да пази како време употребљава. Најдуже шест сати може да се спава. Код болесних и деце то се не гледа. Време треба користити за читање, молитву, посету болесницима." О исправљању ближњих: "Ако видиш да можеш да исправиш човека, исправи га. Ако не можеш, клони га се". Пошто није било довољно монаштва, отац Гаврило се вајкао: "Чудно је то да млади људи данас не воле монаштво, оно што је волео Свети Сава. Данас се родитељи, јадни, радују што ће дете да им заврши школу, па да има добар комад. Па и пашче има добар комад. И мечка научи да игра, па има добар комад." Посета оцу Тадеју Године1995, 21.августа, посетио сам манастир Витовницу и оца Тадеја. Оно што ме је запањило (и то нигде и никад писам осетио). била је чињеница да је отац Тадеј био ту, али као да га нема. Седео је са нама за столом у манастирској трпезарији, говорио је тихо и благо-али као да га није било. Ту сам схватио шта значи смирење, то јест-бити у овом свету, али не од овога света. У Витовници је (то вероватно још боље знају они који су чешће долазили) било и неких чудних људи. Један рашчупани искушеник, који је за ручак кувао сарме (а оне се уквариле), на реч оца Тадеја да треба да их баци, одговорио је: "А спремио сам их са толиком љубављу". Отац Тадеј више није понављао, што каже народ, "ни црне, ни беле" - остајао је у својој смиреној, "одсутној" присутности. Био је дан Светог Зосиме Туманског. Тада смо, у разговору, од оцаТадеја чули и ово: - Сваки посао треба радити као Богу, а не као људима. - Не треба роптати на претпостављене кад нам дају више посла него што нам прија, а они не раде. - Најважније је чувати мир у помислима, да пали духови не би могли да нам нашкоде. Кад ми обраћамо пажњу на помисли које нам они убацују, они нас тиме побеђују. Човек је, својим мислима, самом себи највећи мучитељ. Шта ко мисли, себи мисли, шта ко ради, себи ради. - Родитељима послушност треба да буде апсолутна. Чак и кад мајка има сто година, а син осамдесет, она има право да га бије и грди, јер је он за њу мало дете. Зато многи бракови немају среће; не вреди што се брачници воле, ако нису добили благослов родитеља. - На радном месту ником ништа не треба говорити, него деловати речитим ћутањем личног примера. - Данас је тешко оженити се: све је искварено. Жена неће да носи јарам са својим другом, него се измиче. Па и ако га понесе, она опет иде иза њега, изостаје, и он мора да вуче цео јарам. - Господ нам заповеда да волимо своје непријатеље не толико њих ради, колико нас ради: то је начин да сачувамо духовно спокојство и мир. - Веома је важно мислено не ратовати ни са ким. Има, рецимо, непобожних породица које се јако добро слажу, не ропћу једно на друго, него се узајамно слушају, и све им иде на добро и напредују. А опет, побожна породица, иду у цркву, причешћују се и не иде им. Зашто? Зато што нема склада, хармоније, него мислено ратују једни с другима. - Треба радити и не ленствовати, јер наш је Бог Ревнитељ, Он не воли ленствовање. - Може се радити и писати све што је корисно и на славу Божју. -Ако хоћеш да избегнеш гнев, немој желети да буде по твојој вољи и никог немој омаловажавати. Један духовно значајан случај збио се са блиском особом из моје породице, која је имала проблема у односу са снајом и братом. Тим поводом, ова особа јс написала писмо оцу Тадеју, молећи га да је посаветује шта да ради да би избегла свађе и коначно постигла мир. Старац Тадеј је одговорио писмом у коме је саветовао да она прва попусти, иако није крива, па ће слога доћи. Ова особа се придржавала свих савета из писма, и стање се поправило толико да више није било никаквих свађа и сукоба. Само сам једном био у Витовници. Старца Тадеја сам доживео као ваплоћење православне озбиљности. Сигуран сам да мноштво наводних "пророчанстава" отац Тадеј није изрекао, него су му то приписивали духовно збуњени посетиоци Витовнице, који су његове речи тумачили и преносили по своме. Сећања на оца Јулијана Оца Јулијана сам први пут срео код владике Данила у Патријаршији. Сећам се да га је епископ будимски питао: - Како сте, оче архимандрите? - Одлично, преосвећени. Сламу једем, чифте бацам. И заиста - у тој изреци блаженопочившег архимандрита била је сва истина његовог монашког живота, који је протекао под безбожничким режимом Броза и његових наследника. Ова народна изрека значи: "Тешко је, али се не жалим; тешко је, али се хвалим као да ми је најбоље". Отац Јулијан је својим изгледом и држањем у човека уливао храброст и поверење, чврсту увереност да "јесу вихори, јесу буре, али ми нисмо сламке" (Владика Атанасије). Леп човек, сед као снежни врх планине, са густим обрвама које су криле дубоке и питоме очи, отац Јулијан је био прави Србин старог кова. Године 1996., кад је у Студеницу стигао ћивот Свете Анастасије, дело оца Војислава Библије, тог уметника златних, иконичних, благословених руку, разговарао сам са оцем Јулијаном у Светој Студеници. Ево шта ми је рекао. - Оче архимандрите, 20. век се ближи крају. Какво је искуство србског народа било у том столећу! - Двадесети век је, може се рећи, донео технички напредак, техничке проналаске, али се у духовно-моралној области не бисмо могли похвалити да нам је донео нека добра. Срби су у њему доживели већа страдања него у претходним вековима. Имали смо Први светски рат, кад смо изгубили скоро трећину становништва, па Други светски рат са геноцидом у Хрватској и лудилом у Србији када су многи пошли за човеком (ако се он уопште може човеком назвати) који је био мрзитељ народа србског, а Србија је, због тога, у Другом светском рату доживела тешке дане. Но, ма колико непријатељ желео да угаси кандило народа србског, то им није пошло за руком. Ја сам још 1946. чуо речи једног комунисте: "Ми ћемо уништити Цркву за десет година". Рекао сам му: "Шта ћете ви радити, ја не знам, али знам да, ако бисмо нас двојица сад заспали и спавали милион година, кад се пробудимо не знам шта бисмо још нашли, али бисмо сигурно нашли Цркву Божју. Ви Цркви Божјој не можете ништа јер је Њу основао Онај Који је јачи од свих и свакога, Господ наш Исус Христос". - А какво је студеничко искуство у 20. веку? - Студеница је, као и други манастири, доживела тешке дане. Бугари су је пљачкали, тукли монахе. Али, ипак, опстала је. Опстала је онаква каква је, још од Немање – макар споља. А изнутра се види да је страдала, да је рушена и паљена. Љубав њеног народа према њој, а нарочито љубав оних који су је подигли, остала је иста. Та љубав је, као и свака љубав, вечна и непролазна. Време у Студеници прелази у вечност. Ми се овде у припрати налазимо испод фреске мајке Св. Саве, Св. Анастасије, која клечи пред Богородицом са Христом, и ту пише: "О Пресвета Мајко Божја, Христа Бога нашег Мати, прими мољење слушкиње Твоје, Анастасије". Дуго се није знало да се испод фреске налазе њене мошти, али је Бог дао да се у XX веку оне открију. - Шта је значило откривање моштију мајке Св. Саве за Србе? - Света Анастасија је велики пример каква жена треба да буде. О њој се мало зна, али ми о њој можемо рећи да је једна од највећих жена нашег рода, не по томе што је писала или нешто материјално подигла, него по томе што је подигла децу своју, и тиме постала пример нашим мајкама и женама како се живи на дому, како се ради, како се деца подижу. Отац Јулијан је смрт дочекао јуначки. Тешко болестан, подвргнут дијализи, трпео је ради Бога, причешћивао се Христом Сградалним и Васкрслим и припремао за вечност. Окружен љубављу студеничких монаха, угасио се као кандило пред иконом које ће, запаљено руком Творчевом, опет заблистати у Дан Васкрсења. Наставиће се... Извор: Владимир Димитријевић, Прећутана Србија, Лио Горњи Милановац, 2008.. стр. 57 – 67. Приређивач: „Борба за веру“ |