header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Светост: Владика Николај и Степинац – поводом једног поређења надбискупа Хочевара Штампај Е-пошта
петак, 04 новембар 2016
            Пред читаоцем се налази одломак из књиге потписника ових редова – „Оклеватни светац/ Владика Николај и србофобија“ Лио, Горњи Милановац, 2007). Сада се објављује као одговор на срамно поређење надбискупа Станислава Хочевара, који се усудио да упореди Степинца и Владику Николаја. Ипак, у једном се са Хочеваром потпуно слажем: православни Срби не треба никако, и ни у чему, да се мешају у канонизацију папистичких лажних светих, јер њихови и наши критеријуми светости се сасвим разликују.

Степинац је њима светац исто колико и Јозафат Кунцевич и слични злотвори, који су прослављени као „борци за јединство кршћана“. Србски екуменисти не преговарају о Степинцу толико због истине, колико због чињенице да би после канонизације Степинца, сваки њихов екуменски подухват био озвргнут руглу.

Одлука Сабора

Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве на мајском заседању 2003. донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх србски Г. Павле: „Изволи се Светоме Духу и нама (Дап 14,28) у свештеном Сабору архијереја српске Цркве, а у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање Дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.“      

Уношењу у диптихе Светих су претходили напади разних „невладиних организација“ и њихових инспиратора на Цркву, владику Николаја и оца Јустина. Тако је „Хелсиншки одбор за људска права“ извештај о политичким претензијама СПЦ „украсио“ оваквим „бисерима“ Соње Бисерко и њених сарадника (извештај је објављен 2. априла 2003, у доба ванредног стања, које, бар за нас Србе, како неко рече, не престаје од 1945): „Позивање на владику Николаја као на највиши ауторитет у српском православљу карактеристика је у комуникацији СПЦ са паством. Владика Николај је култна личност најконзервативније, данас доминантне струје у СПЦ, чије су темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и НАЦИОНАЛИЗАМ С ЕЛЕМЕНТИМА ФАШИЗМА (подвлачење В. Д.). Мошти владике Николаја пренете су у Србију у мају 1991, у данима када је Србија отпочињала рат на територији бивше Југославије, а у складу с настојањем Милошевићевог режима да изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења. Након 5. октобра, СПЦ још упадљивије промовише владику Николаја. Она га квалификује ‘највећим Србином после св. Саве’, стварајући од њега мит у народу и ‘заштитни знак српства и православља. Тако, на пример, Црква, у присуству самог врха војне хијерархије, генерала Небојше Павковића, на дан 24. марта, на годишњицу почетка НАТО интервенције у Србији, у манастиру Соко открива споменик овом контроверзном владики, који је исказивао отворено поштовање према Хитлеру и чија је мисао, између осталог, садржала неувијени антисемитизам. Недавно је Савез јеврејских општина Србије и Црне Горе, констатујући да је после 5. октобра антисемитизам у порасту, навео књигу владике Николаја ‘Речи српском народу иза тамничких прозора’ као пример ‘најогавнијег антисемитизма’, у коме су Јевреји синоним за ђавола.“

 Међународна кризна група са својим фамозним београдским босом Лајоном прихватила је ставове Хелсиншког одбора за људска права и напала СПЦ због тога што је она „висококонзервативно национално тело…“, чији су „ставови, често, врло антизападњачки, изолационистички и дефанзивни… Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић и … архимандрит Јустин Поповић“. (У свом коментару на овај текст, Владика Атанасије додаје: „У чему је та ‘активност’ тада утамниченог и у логор Дахау спроведеног Епископа Николаја – никоме није јасно, осим његовим старим и новим мрзитељима.“)

После канонизације, огласили су се чланкописци наших „независних новина“. Лист „Данас“ је објавио текст Иване Вушковић „Светац за 21. век“, у којем се наводе различита мишљења о канонизацији. Ево одломака: „Ђорђевић сматра да је одлука Сабора исхитрена и да се пожурило, оцењујући да би мотив требало тражити у контексту консолидације конзервативних снага након убиства премијера Ђинђића.“ (Свети Николај се славио у шабачко-ваљевској епархији од 1986. године, уз свећу, колач и са иконом; очито, „конзервативци“ из СПЦ су још тада спремали заверу против ДОСа!) И још једно мишљење невладиног војводе Мирка од Шимановаца: одлука Сабора, како каже, делује му шокантно, и мање би се изненадио да је за свеца проглашен отац Јустин Поповић. „Николај није ни светац ни злочинац, него контроверзна личност. Зато ово и јесте изненађење, јер, напокон, у иконостасу имамо једног љотићевца и антисемиту, што је доказано“, каже Ђорђевић. Подсећајући да је још 1774. године, под притиском аустријског двора, из азбучника србских светитеља избрисано 36 светаца србског рода, Ђорђевић објашњава да је то урађено зато што за њих није доказано да су у личном и јавном животу били беспрекорни и без мана. Према његовом очекивању, чин канонизације владике Николаја ће за последицу имати збуњивање верника. Он подсећа да се сваки Архијерејски сабор отвара чином епиклезе, мистичним чином током којег се „зазива Дух свети“. Дух није затајио, „већ је затајила савест наших архијереја и историјска свест“. Ивана Вушковић каже и ово: „Знајући да је владика Николај био страсни пушач, што Црква сматра пороком, патријарх Павле се својевремено питао да ли Николај може да постане светац ако се зна за тај његов порок, док су други црквени великодостојници тврдили да светац ипак може бити грешан, односно да нема савршеног човека међу светитељима.“ Тим поводом, вели она: „Мирко Ђорђевић истиче да светац не може да буде грешник, али покајани грешник може да буде свет, као и да се за свеца траже одређени квалитети. Међутим, како наглашава, не постоје докази за покајање владике Николаја који је говорио да су ‘Јевреји деца ђавоља’ и који је писао молитве против културе. Он је толико глорификован и оспораван да због тога мора да се ишчисте бројни појмови, јер хришћанство тражи беспрекорност и перфекционизам по питању морала.“ Коментаришући одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о канонизацији владике Николаја, публициста Милорад Томанић наводи, пре свега, мишљење једног свог пријатеља који каже да „у цркви у којој Филарет може бити епископ, зашто и Николај не би могао постати светац. /…/ Добар познавалац и поштовалац лика и дела Николаја Велимировића је и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Њему је познато да владика Николај папу назива ‘архијеретиком’ и ‘антихристом’. Још му је познатије да његов учитељ, отац Јустин Поповић екуменизам сматра заједничким именом за ‘псеудохришћанства, псеудоцркве западне Европе’. И поред свих тих знања, митрополит Амфилохије је почетком фебруара ове године отишао у званичну посету Ватикану. Током своје посете, митрополит Амфилохије се срео са ‘антихристом’ и ‘архијеретиком’ по мишљењу ове двојице, познатим као папа. Митрополит Амфилохије се у својој поздравној беседи обратио са ‘Ваша Светости’, а институцију у којој се налазио назвао је ‘Црквом’. Дакле, одбацио је мишљења двојице највећих савремених српских учитеља православља“. Ивана Вашковић свој текст завршава речима: „Они који су склони да и црквене одлуке сагледавају у контексту ширих социјалних и политичких прилика, не могу превидети да врх СПЦ, у време кад се Србија, можда одлучније но икад у својој историји, окреће западу и његовим вредностима, највише почасти одаје једном изразито антиевроpски оријентисаном владици.           

Какав амалгам може настати из споја оваквих друштвених циљева и овакве духовне традиције – тешко је замислити.“ „Време“ се огласило (29. мај 2003) читавим блоком, под насловом „Спорно слово у календару“. Римокатолик Мирко Вид Млакар написао је текст „Како постати светац“, у коме је, онолико колико је знао и умео, изложио принцип канонизације у римокатолицизму и „нечег сличног“ у Православљу. Из његовог текста смо сазнали да је „само у једном дану, када је канонизирао стоосамнаест вијетнамских мученика, папа Војтила за половину премашио укупан број светаца Српске православне цркве у осам стољећа, од канонизације Симеона Мироточивог (Стефана Немање)“ Запазио је г. Млакар да у Православној Цркви није сасвим утаначен процес канонизације, као што је то у Римокатоличкој цркви. Сазнали смо да би Ватикан међу блаженике могао уврстити и „последњег аустријског цара Карла“, који је, међу осталим, био и хрватски краљ и гроф которски. Наиме, недавно му је конгрегација за светачке каузе признала „јуначки ступањ кршћанских крепости“ јер је био „примјеран кршћанин, супрут, отац и суверен“… Мирко Вид Млакар ипак је писао објективније од Мирка Ђорђевића и Слободана Костића који је устврдио да је СПЦ прихватила за свеца „некога ко је пред Други светски рат величао Адолфа Хитлера, био духовни инспиратор Љотићевог покрета, заговарао антиевропска осећања и ширио антисемитизам, чиме су прекршена елементарна начела морала, да се не иде до канонских правила Цркве“. Костић је, попут свог инспиратора Ђорђевића, ускликнуо да се „лик Николаја Велимировића још прелама у различитим визурама, што је довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом“ (sic!).

Канонизација у Православној Цркви

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику светих“ некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом. А владику Николаја су још за живота звали „свети дека“, и осећали благодатну помоћ његових молитава (у манастиру Никољу у Овчару чува се марамица над којом је Николај у Америци читао молитву, и од које се много људи исцелило. Таквих је чуда било ко зна колико, али многа нису записана). Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке, чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ Бел, говорећи после упокојења Николајевог о владики, рекао је да је он светитељ Божији чија је смрт губитак за читав свет.

 У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X И почетком XI века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.[1]

 О Светом Николају Жичком говоре многе чињенице: довољно је прегледати књигу владике Атанасија „Свети владика охридски и жички Николај“ у којој се налазе фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети званично унет у календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је он у Русији омиљен богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја Жичког. „Он је за све нас СВЕТИ владика Николај, и у то нико не сумња“, каже Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, владикин Пролог на енглеском једно је од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је владики стихире у којима га прославља као новог „Апостола и Проповедника“, „храброг ратника вечности“, „милог Оца сирочади и Исцелитеља напаћених душа“, итд. Француски богослов Жан Клод Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом западу, каже да „Касијана“ и њен „Стослов о љубави“ стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски га је називао новим Светим Григоријем Богословом). Као свеца га поштују и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову фотографију држао у својој келији… Дакле, прибрајање владике Николаја лику светих плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима, него и у читавом православном свету. (Одавно је у манастиру у Есексу, где се подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Жичког и Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говоримо.) Он је „предмет спорења“ само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су га и многи од њих сматрали за свеца) и србским „активним грађанима“ о којима је реч у овој књизи. Да није требало можда сачекати да Мирко Ђорђевић, који тврди да се светитељима лакирају мошти (комунисти су били бар виспренији кад су говорили о балсамовању светих, иако је и то лаж), осети да је Николај светац, па да о томе обавести Свети Архијерејски Сабор и своју латиномислећу централу? Или да Џејмс Лајон из Међународне кризне групе, скупа са Соњом Бисерко, запева тропар Светом Николају Жичком? Наш Архијерејски Сабор, хвала Богу, никад није ни помишљао на такве „мудраце“, нити је чекао њихово „зелено светло“ па да учини оно што Бог благосиља.

Николај је контроверзна личност, кажу Ђорђевић и слични њему. Наравно! Господ његов, Исус Христос, још је контроверзнија Личност, и тако је о Њему, Спаситељу свих који то желе, пророковао и Свети Симеон Богопримац, узевши Га као одојче на своје старачке руке и рекавши: „Ево га овај лежи да обори и подигне многе у Израиљу, и да буде ЗНАК ПРОТИВ КОГА ЋЕ СЕ ГОВОРИТИ“ (Лк 2, 34). Дакле, знак препоречни, знак спорења, знак контроверзе. Шта све нису причали о Христу? Талмуд Га је називао „сином блуднице“, Коран пророком мањим од Мухамеда, окултисти су тврдили да је магију учио у Индији, а комунисти да није ни постојао. Школа „библијске критике“ је устврдила да су апостоли „халуцинирали“ Његово васкрсење, а Ерих фон Деникен да је Исус дошао из летећег тањира… И? Шта с тим? Да ли је због тога Христос мање Бог или мање Човек? Већ смо рекли: ако су Домаћина називали демоном (Христа), зар неће укућане Његове – дакле, свеце попут Николаја? Николај је „контроверзан“ само онима који не могу или неће да уђу у дубину његове богожедне душе. Наравно, то не значи да о Николају не треба расправљати; треба, али мудро, одмерено, озбиљно, аргументовано. а не бацањем прашине у очи. Јер, безгрешан и савршен је само Бог, а Николај је био човек.

 Прича о „деканонизацији“ србских светаца коју помиње Ђорђевић, а која се збила за време Марије Терезије, јесте лаж. Марија Терезија није деканонизовала свете, нити је то учинила Србска Црква, него је „просвећена апсолутисткиња“ наредила и римокатолицима и православнима да смање број „црвених слова“ и нерадниих дана, из чисто економских разлога, а под утицајем француског просветитељства (сетимо се Доситеја: „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце!“). Ђорђевићево хватање за АустроУгарску плод је његових дубоких симпатија према „црножутој монархији“, исказаних у тексту „Да ли је било корисно распарчавање Аустрије / Спољња страна носталгије“ („Данас“, 45. март 2000). У том свом огледу, Ђорђевић, који је својевремено имао разумевања и за Степинца, има разумевања и за хабзбуршку „тамницу народа“. Између осталог, вели: „Архитекти модерне Европе траже ‘модел’, он није некадашњи аустријски, али наде има ако се он буде тражио у смеру наднационалног принципа. Крај свих мана, стара је Монархија поседовала ту несумњиву врлину. Ако се данас класични принцип суверенитета доводи у питање, још више је разлог да се доведу у питање мали балкански ‘суверенитети’ који се гложе и опстају у атмосфери медијевалне мржње и узајамног негирања, без икаквих простора грађанске слободе. /…/ Није наравно, стара Монархија неки готов ‘модел’, али и све присутнија носталгија говори да је имала вредности које се могу надграђивати и дограђивати.“ А то су већ идеје, рецимо, једног Ота Хабзбурга у данашњем Савету Европе, који је године 1989. у тужној поворци отпратио мајку – царицу Зиту до њеног вечног дома. Јасно је да Ђорђевић не може волети човека који је о њему драгој „K und K“ монархији говорио у својој беседи „Аустрија-маска“: „Шарена је сва споља као вашарска шатра, но где је год прстом дохватите, ту провали чир од лажи. Њена дипломатија, њена журналистика, бирократија, хришћанства, цео државни систем, све лаж, лаж. Она је лаж и отац свију лажи које су се у Европи чуле о нама.“ Николај Хабзбуршку монархију, најблаже речено, није волео.

А што се Николаја као „пушача“ тиче, владика Николај јесте пушио као млад јеромонах, а можда извесно време и као епископ. У то време, о дувану се није знало оно што се зна сада, а поготово не о његовој штетности. Дуван је сматран за нешто попут кафе. У делу руског свеца XIX века, Светог Игнатија Брјанчанинова „Допринос савременом монаштву“, препоручује се монасима који шмрчу бурмут да то не чине у храму јер праве буку и друге ометају (дакле, ово се није сматрало грехом). Касније, међутим, владика престаје да пуши. У његовој оставштини постоје чланци из новина о штетности пушења, а у правилима за будуће србске манастире он вели да у њих не треба примати искушенике који пуше.

2003.


 НАПОМЕНЕ:

1.                Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целоимане почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог“: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.“ А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса.“ Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења“ /…/ Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.“

            Владика Николај је својим делом највеће чудо. Он је чинио и чини и друга чуда, али је највеће чудо чудо љубави Божије која га је просветлила и Духом Светим водила да напише беседе и поуке којима ће се православни хранити док је света и века                 

Да ли је то светост?

 Нацистичко вођство Немачке јесте било злочиначко, али није реч о глупацима. Нацисти су били зли, али нису били глупи. Они патријарха Гаврила и владику Николаја нису ни убили, ни премлаћивали као што су то чинили са мноштвом анонимних жртава „тевтонског беса“. У Србији, као и на другим окупираним просторима, њихов циљ је био да себе прикажу као борце за Европу и европску културу против јудео-масонске плутократије Енглеске и Америке и варварског бољшевизма Совјетског Савеза. Они су тврдили да Србима и осталим народима донесе слободу од дотадашњег ропства, и да свуда где дођу спроводе националну револуцију. У Србији су затекли непријатељски расположено становништво, спремно на оружани отпор, који се ускоро и јавио. Убити или мучити србског патријарха и најугледнијег епископа значило би заувек разјарити Србе против себе. Гаврила и Николаја требало је казнити за учешће у рушењу владе Цветковић-Мачек и у подршци пучистима. И они су били кажњени: СТАВЉЕНИ СУ ПОД НЕМАЧКУ СТРАЖУ ДО КРАЈА РАТА, одстрањени од свих својих дужности и без могућности за слободан и неометан архипастирски рад. У међувремену, покушавало се да се Гаврило и Николај приволе на сарадњу, и да се њихов углед (зло)употреби у, за Немце повољном, правцу.

Немци су, на територијама Совјетског Савеза које су освојили, отварали цркве које су Лењин и Стаљин затворили, а свештенство је у њима служило службу. Тиме су се представили као борци за хришћанске вредности, што је, између осталог, навело и Стаљина да гвоздени обруч стегнут око Цркве мало олабави, и да почне са отварањем храмова и враћањем свештеника из логора. Оно што су Немци хтели да покажу Србима било је исто: ми смо хришћани, а комунисти, Стаљинови следбеници, у Србију ће донети атеистичко ропство.         

Али, Гаврило и Николај се нису колебали.        

Оно што су они преживели, у терминолошки уском смислу говорећи, није МУЧЕНИШТВО, као проливање крви за Христа, него ИСПОВЕДНИШТВО, страдање за Христа које не завршава смрћу. Ево шта се каже о исповедницима у тексту митрополита Руске Цркве, Јувеналија, председника комисије за канонизацију светих Московске патријаршије; то су „људи који су за Христа претрпели мучења и страдања или УТАМНИЧЕЊЕ И ПРОГОНСТВО, али који нису мученички пострадали. Овде улазе сви исповедници, које су пагани мучили (пре Миланског едикта 313. године) и свети које су за Православље гонили јеретици и расколници у познија времена (рецимо, Св. Максим Исповедник, који је умро 622. године).“ У речнику нашег језика, у издању Матице српске 1969. године, под „мученик“ пише ово: „Онај који се мучи, који много трпи и пати (због болести, немаштине, својих или општенародних идеала и сл.), патник /…/; 2. онај који је мучен и убијен због вере; који уопште живот положи за високе идеале.“ А глагол „мучити“ значи: „задавати, причињавати муку (телесну или душевну); присиљавати на напор, тешкоће, трудити; досађивати, узнемиравати“.               

Дакле, црквеном терминологијом говорећи, Свети Николај Жички је ИСПОВЕДНИК вере, јер је због ПРАВОСЛАВНОГ СХВАТАЊА државе и народа, слободе људске и отаџбинске, био утамничен од НАЦИСТИЧКИХ ПАГАНА. Што се семантике речи „мученик“ у србском језику тиче, он је и МУЧЕНИК – јер се много мучио и патио, због својих и општенародних идеала, био мучен (злостављан – утамничен) због вере. Претрпео је мучеништво јер су му Немци задавали муке, пре свега душевне, убијајући његов народ и одузимајући му право на слободу и управљање епархијом, редовна богослужења и учешће у животу Цркве. Мучили су га досађујући му својим предлозима за сарадњу и присиљавајући га на напоре који нису били у складу са стањем његовог здравља (изношење кибле у Дахау, лоша исхрана, итд.).

И да кажемо још нешто о критеријумима за канонизацију у Православној Цркви. Митрополит Јувеналије вели:
„Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижничке побожности. Зато је у сва времена услов прослављања светих била пројава истинске освештаности, светости праведника.  

Сведочанства о таквој светости могла су бити:

1. Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи, који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).

2. Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову.

3. Чуда, учињена светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (преподобни, тиховатељи, столпници, мученици – страстотрпци, јуродиви).

4. Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму Апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „БЛАГОДАТИ БОЖАНСКОГ СВЕШТЕНСТВА“)                                   

6. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).                                              

7. Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен чудотворством (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни). /…/                                                                                        

8. Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота. По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па ипак, у одсуству записа о таквим чудима, Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања.“          

Све ове критеријуме Николај је испунио: Црква (не само Србска, него и друге помесне Цркве) веровала је у његово служење проповеди Еванђеља, знала за исповедништво пред нацистима, чуда учињена његовим молитвама (нека од њих записана – рецимо, у књизи „Без Бога ни преко прага“ (Београд, 2005), а нека незаписана), за узвишеност његове епископске службе (најомиљенији србски владика 20. века), велике заслуге за Цркву и народ („нови Златоуст“, „трећа србска армија“ у Првом светском рату), праведни живот, као и огромно народно поштовање (још за живота су га стављали на фреске, као у селу Ратају у Жупи александровачкој, у храму подигнутом непосредно после Другог светског рата).

Свети Николај Жички и Свети Јован Златоусти

   Свети Николај Жички назван је „Новим Златоустом“ Православне Цркве. Ово пре свега значи да је имао златна уста беседника и проповедника речи Божје, да је био непревазиђен у тумачењу Књиге Живота. Али, како рекоше Латини, nomen est omen. Између Јована и Николаја има још много сличности, од којих ћемо поменути неке.

Обојица су били из угледних породица, и обојица су имала дубоко поштовање према мајци. Обојица су изучила световну мудрост у највећој могућој мери, али остајући верни мудрости галилејских рибара. Обојица су избегавала рукоположење, али су га, по потреби Цркве, прихватили. Обојица су била омиљени у народу, који је у њима видео достојне Христове слуге. Обојица су били милосрдни и прави заступници сиротиње. Обојица су били спремни да се супротставе властима кад виде да власти крше хришћанска начела. Обојица су живели подвижнички, иако на епископском престолу; нису „раширили црева као стока“ (Теодосије), и избегавали су сваки вид раскоши и разнежености.

Обојица су, бранећи своја уверења, били спремни на страдање. Обојица су протерани са својих епископских престола, и обојица су умрла у изгнанству. На крају, обојица су се, моштима, са славом вратили међу своје, постајући васеленски учитељи и светлосници. (Има још паралела; чак су им и непријатељи исти – Јован Златоусти се, због својих беседа против јудаизма, сматра „оснивачем антисемитизма“ као што је и Николај – антисемита. Мистичка сродност им је, међутим, дубља од ове, „дневнополитичке“: обојица су били велики молитвеници, и састављачи молитава – Златоуст Литургије и других молитвословља, а Николај дивних служби, акатиста и канона.)

Свети Јоване Златоусти и Свети Николаје, Нови Златоусти, молите Бога за нас!         

А римокатолички „светац“ Степинац?

Уношење у римокатолички календар, у јесен 1998, кардинала Алојзија Степинца („беатификација“, проглашавање „блаженим“, што је увод у канонизацију), упркос противљењу многих угледних личности Запада, била је плод жеље римског папе да се одужи својим верним Хрватима, вековном „предзиђу кршћанства“ пред „Бизантом“ и источним „шизматицима“, то јест православнима. Папа Иван Павао Други, упркос помирљивом и екуменистичком речнику, није био нимало мањи мрзитељ православног Истока од било ког свог претходника. То је папа који је отворено тражио бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини 1995. године („Понекад је потребно објавити рат рату“, рекао је тада).

Ко је био Алојзије Степинац, довољно је познато. Још пре Другог светског рата у свој дневник је записао речи непријатељства према Србима. Када је Ендехазија почела да постоји, он ју је одмах поздравио надбискупском окружницом, у којој је истакао да се римокатолички пастири у Хрватској придружују „народном весељу и заносу“, „пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству.“ Тада је изјавио: „Познајући мужеве који данас управљају судбином хрватскога народа, ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ.“ Свим свештеницима је наредио да служе „Те Беига“, службу захвалности Богу због успостављања Ендехазије. Крижарска братства су била редови нарочито активних римокатоличких верника, који су и у Краљевини Југославији деловали са Степинчевим благословом. У њиховом листу „Недјеља“, 27. априла 1941. писало је: „Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима, јер су срушили ту омражену кулу звану Југославија. (…) Да живи Поглавник др Анте Павелић!“

Римски папа Пио XII послао је одмах свог легата Рамира Марконеа, који ће му бити повереник за односе са Павелићевим режимом. Исти тај папа поставио је надбискупа Степинца за војног викара „зте Шшо“ за хрватску војску. Хрватска војска су били домобрани (регуларне јединице) и усташе (ударна песница режима). И једнима и другима духовни отац је био Степинац.

Исте, 1942. године, Степинац је ушао у Хрватски сабор заједно са још једанаест свештених лица Римокатоличке цркве. Степинац је том приликом, пре но што је Павелић крочио у Маркову цркву у Загребу, одржао поздравни говор. Као што у својој студији запажа ђакон Милорад Лазић: „Психолошки и морално, А. Степинац је пристао на пуну сарадњу са усташком НДХ тиме што се укључио у фундаменталне структуре режима – војску, као викар, и Хрватски сабор, као његов члан“ (М. Лазић, „Крсташки рат НДХ“, Сфаирос, Београд 1991).

Сви су следили пример надбискупа. Хрватски језуити, у свом „Гласнику Срца Исусова“, писали су да су се око поглавника „окупили најбољи синови хрватског народа“. Број 3 из 1942. године, поводом дана крунисања папе, дао је слику Хрватске као „Државе Божје“, која постоји са папиним благословом. Текст се завршава клицањем: „Папа је нама Крист на земљи! Рим је нама вјечни град! Пио XII је за нас који вјерујемо носилац свију Божијих права, живи господар вјечнога краљевства.“

У фебруару 1944, опет са Степинчевим благословом, изашао је молитвеник „Хрватски војник“, у коме се налази оваква молитва за поглавника: „Боже, кому свака власт и достојанство служи, подај слуги својему Поглавнику нашему Антуну, сретан напредак његова достојанства у којем да се Тебе увијек боји. Теби, вазда угодити настоји. По Кристу Господину нашему. Амен.“ Ту је била и молитва за усташе после давања „присеге“ (заклетве), а молитвеник је садржавао поуке од којих се истиче она о обавезној послушности свакој наредби претпостављених. У кратком прегледу „кршћанског“ смисла хрватске „повијести“ наведена је (као хрватска!) изрека: „За крст часни и слободу златну!“ (иако Хрвати кажу „криж“), а међу јунацима је истакнут Јуре Францетић, оснивач злогласне, чудовишне „Црне легије“.

Још 1934. Степинац је у свом дневнику записао: „Да је већа слобода и довољно радника (већина) – Србија би била за 20 година католичка.“ Жеља да се Срби покатоличе остварила се кад је основана Павелићева држава. Тада је папина „Света Конгрегација за Источну Цркву“ Степинцу послала упутство о превођењу „несједињених“ (православаца) на папину веру. Степинац је одредио комисију за прекрштавање Срба, који, по одлуци хрватске владе, одмах по преласку на католицизам, сматрани Хрватима. Људи су мењали своју веру у страху од усташког ножа, штитећи голи живот, мада је Степинац лицемерно упозоравао да нико не треба то да чини под принудом.

Усташтво је и после Другог светског рата сарађивало са Степинцем. Усташе су се криле на Каптолу, и ватиканским „пацовским каналима“ бежали на сигурно. На Каптолу је чувана и њихова државна архива; на Каптолу је било и злато које су опљачкали од својих жртава. Све је то Степинац знао, и све то није могло проћи без његове дозволе.

И такав човек, духовни отац Ендехазије у којој је убијено око милион људи, од којих највећи број Срба, унет је у римокатолички календар као „блаженик“. Папа га је свим верницима препоручио као новог заступника пред Богом!

Усташтво је било дубоко прожето духом римокатолицизма. Идеолог усташки, књижевник Миле Будак, у свом говору у Карловцу 13. јула 1941. рекао је: „Браћо и сестре! Цијели усташки покрет темељи се на вјери. То Је прије свега велика вјера у нашу праведну ствар, велика вјера у Свемогућега који праведнога никад не оставља. На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила да кад овдје не бисмо били католици, да би нас давно нестало…“ Зато су и хтели да непоклане Србе покатоличе.

Да Степинац није крив ни за шта друго, крив је за прекрштавање 240 хиљада православних Срба у Павелићевој Ендехазији. Чим су усташке власти донеле закон о покрштавању, хрватски бискупи, на челу са Степинцем, и уз благослов Ватмкана, кренули су да преобраћају „гркоисточњаке“ уз помоћ усташких метода мисије – то јест, или нож или криж. Све је већ било спремно – „повјесничари“ попут хрватског фратра Крунослава Драгановића (кога је Павелић одликовао 1944. за „ревни повјеснички рад у одбрану хрватских права у Јужној Хрватској као и за судијеловање у свим гранама усташког рада“, а Тито примио да дође из емиграције и да умре у Југославији) „доказали“ су да су и Црна Гора и Босна „хрватске земље“, и да су тамошњи становници насилно „поправослављени“, а Ватикан је био спреман да се освети за обарање конкордата 1937. године. Чим је Павелићева машина за убијање почела да ради, хрватски бискупи су се потрудили да доведу папи што више „прелазника“, који су, као у жупи св. Терезије у Бјеловару, морални да набаве блокчиће да би се у њих уписивало редовно присуствовање мисама и „вјеронауку“. Тих дана је Степинац показао нарочиту „човечност“ према Србима. Наиме, „прочелник одјела за богоштовље“, заменик Миле Будака,Р. Главаш, писао је Степинцу (14. српња 1941) како су „интенције хрватске владе, да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, затим уопће интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма“. Истичући да ту заиста ваља бити на опрезу, Степинац ипак каже да „милост Божја дјелује невидљиво у душама људи, а тко може рећи, да се многима баш по тешким данима садашњице неће отворити очи за спознаје истине /…/ па ако и нису били пречести случајеви у прошлости, ипак је било доста случајева, да су се и интелигентни православци свим срцем приљубили католичкој цркви и у практичном вјерском животу престигли и католике“. Дакле, тешка су времена (или нож или криж), па би се многима могле отворити очи. „Човекољубиви блаженик“ Алојзије је протествовао и против намера усташа да Србе преводе само на „чист“ римски обред, а не и на унијатски.   

У те дане, „Хрватски народ“ (278,20. XI1941) писао је како су Срби „спознали заблуде прошлости“ и решили да се „сврстају у нову Европу духовно и срцем“, да би пришли „великој духовној заједници која негује љубав и сурадњу“ (Католичка црква, погађамо!)

   Ватиканска „Конгрегација за Источну цркву“ била је, још јула 1941, одушевљена „толиким надама за обраћање несједињених“. Кардинал Маљоне, десна рука Пија XII, каже усташком дипломати у Ватикану Рушиновићу да се „Света Столица весели“ мноштву „прелазника“, али због напада „америчког и енглеског новинства“ и њихову тврдњу да се „прелази“ обављају насилно, треба бити опрезан с покрштавањем и радити постепено. У извештају Рушиновића усташком министру спољних послова Лорковићу о разговору с Маљонеом 26. фебруара 1942. стоји и ово: „Што се тиче повратника, нагласио сам да је хрватска влада то препустила цркви, и црква је била потпуно слободна у томе, што ми је и сам преузвишени Степинац потврдио пред мој одлазак за Рим, изјавивши да их је могао превести до 400 000, а није него тек 100 000, јер их није хтио примити без темељите приправе, пошто је православни елеменат тако заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вјере.“ Ватикан је сасвим подржавао свог „блаженог Алојзија“. Када је било суђење Степинцу, „Osservatore Romano“ (235/1946) је објавио одговор папе Пија XII југословенској Влади у Лондону из 1942. На протесте Владе у вези са насилним католичењем Срба у НДХ, папа је одговорио да „чињеница да је одједном велики број хрватских дисидената затражио да буде примљен у Католичку цркву није могао а да не изазове живу пажњу хрватског епископата“. За Ватикан су Срби били „хрватски дисиденти“.

И код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945“ („Јасен“, Никшић, 1999). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: „Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као ‘слуга Божји’ и ‘мученик Вјере’, овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра. /…/ Предсједник Хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле II се обраћа маси жалосним гласом: ‘Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња’ /…/ О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле II не каже ни једну једину ријеч.“ У закључку на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: „Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад ‘протестовао’: али не постоји никакав документовани траг о било каквом ‘протесту’, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: ‘Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протествовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца.’ Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве ‘дванаест пута протестовао’ против нацизма, није познато да је икада протестовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје.

Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се срже Пете Божије Заповијести: Не убиј! Хрватска католичка црква бијаше и сама СУОСНИВАЧ хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере.“

Дакле, то је једна страна – историјске чињенице. А друга страна је култ „блаженог Алојзија“ код хрватских римокатолика. Поводом беатификације, „Глас концила“ је 1999. године објавио књигу „Светац! / Свједочанства о Блаженику“ у којој се наводе сведочења Хрвата о свом омиљеном свецу. Хрватски кардинал Фрањо Кухарић каже да је „Свети отац Пио XII сматрао надбискупа Степинца светим човјеком“, а он сам „свецем и мучеником“. Степинац је, по изласку из затвора, био конфиниран у свом родном Крашићу. Био је болестан од полицитемије. Лечили су га добри лекари, а добијао је и америчке инјекције. Но, међу Хрватима се ширила вест да га комунисти трују. Кухарић каже да ту треба бити опрезан, али „читава ситуација надбискупа Степинца била је мучеништво“. Оптужбе против њега су биле тако страшне да је „његов организам аутоматски реагирао – то је мучеништво“. Чудо Божје, по Кухарићу, била је дозвола да Степинца сахране у загребачкој катедрали – иако то нису дозвољавали осталим осуђеницима, који су сахрањивани тамо где умру. (Или је, пак, реч о чињеници да су верске слободе Хрвата у СФРЈ биле много веће од верских слобода Срба?) Кухарић се сећа како је Јакову Блажевићу који је био главни комунистички извршитељ на процесу Степинцу, пред Титом и Јованком рекао да Степинац није стао „иза конкретне власти“ (Павелића), него „иза идеје да хрватски народ има право бити слободан“. Кухарић је одушевљено поздравио и одлуку хрватског Сабора с почетка 1992. (доба најжешћег рата против Срба и доба нових прелазака у „римску веру“ оних који су се, као православци, плашили за свој живот) о поништавању „монтираног процеса“ Степинцу, који је, као „мученик“, имао „патњу срца, душе, па онда и патњу тијела“. И додаје Кухарић: „Сад ћемо му се моћи молити као блаженику, градити му олтаре, посвећивати му цркве… Он сад заиста постаје наш небески адвокат. /…/ Његово хрватско родољубље била је љубав која је укључивала и добре жеље у односу према сваком народу.“ Жупник Јосип Ђуран се сећа да му је Степинац причао како га „Павелићев режим због његових ставова није волио, а он је то знао“.

 У „Кратком животопису“ објављеном у књизи „Светац“ пише да је „блаженик“ за време рата „неуморно осуђивао и све друге неправде“, спасавајући „Жидове, Србе, Цигане, Словенце, Пољаке, као и Хрвате комунисте“; чак се и „противио насилним вјерским пријелазима“, али је пристао на њих да би људи на тај начин сачували живот. Због тога га нису волели ни Немци, ни НДХ власти, које су тражиле да га и Света Столица макне с надбискупске столице у Загребу.          

Тако хрватски римокатолици.

   Потписник ових редова нема ништа против тога да римокатолици доживљавају као свеца кога они хоће. Ионако папу сматрају, у складу с догматом Првог ватиканског концила, незаблудивим ex cathedra по питањима вере. Но, не заборавимо: Титов режим је изједначавао Степинца и Николаја. Има таквих изједначавања и данас. А замислимо да је Степинац од 1941. до 1945. био под немачком стражом или, којим случајем, одведен, макар и на један дан, у Дахау! Од тога би било начињено на десетине хиљада страна „житија“ и „чуда“, а Степинац би био познат целом свету као највећи антинацистички страдалник XX века…Но, хвала Богу! Срби нису имали, нити ће имати, „свеце“ попут Степинца. Нека нама оставе Светог Николаја Жичког, а Степинца – нека њима. Свима онима који су србофобију узели као принцип мишљења и делања нека Степинац буде крсна слава.     Какве још свеце нуди „сестринска црква“?

Богословске доктрине би се можда и могле усагласити на неким комисијама, али – шта ћемо са идеалима светости Православља и римокатолицизма? Јер, кад би се Запад и Исток сјединили, онда би у календару били и „Блажени“ Алојзије и Свети Платон Бањалучки… Наиме, папа Иван Павао II је за свога понтификата, беатификовао и канонизовао мноштво ликова римокатоличке повеснице за које бисмо могли рећи да су, у најмању руку, чудни… Није ту реч само о Алојзију Степинцу.

Рецимо, недавно је у светачник унет оснивач „папине масонерије“, „OPUSA DEI, Хозе Марија Ескрива де Балагвера, нови Игнацио Лојола. „Opus Dei“ је организација која је стајала иза низа диктатора у Латинској Америци, организација сурове дисциплине налик на ону у тоталитарним култовима. Нови „светац“ је својим младим следбеницима поручивао и ово: „Буди инструмент. Велики или мали, деликатан или простачки. /…/ Твој задатак је да будеш инструмент…“ И још: „Ти си један јадни инструмент. /…/ Не треба оставити инструмент да зарђа.“ „Opus Dei“ и даље функционише, и испуњава задатке свог оснивача, који га је предаоу потпуну покорност папи.

Нови блаженици су и Пио IX, који је на I ватиканском концилу увео догмат о папиној „незаблудивости“, и Иван XXIII, који је сазвао II ватикански концил да би тај догмат, уз екуменистичку реторику, потврдио.     

Наравно, ту је и Пио XII, папа Алојзија Степинца. О њему Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа“ пише као о човеку који је неформално, али свесрдно, подржао Ендехазију, и прстом није мрднуо да заустави насиље над Србима у доба Анте Павелића. Још 1939, када је надбискуп Степинац довео код папе групу ходочасника, папа је Хрвате ословио старим називом, „предзиђе кршћанства“, и изразио своју жељу за напредак и бољу будућност. Његов надбискуп је, чим се срео с Павелићем, забележио да му је поглавник рекао да неће бити толерантан према Србској Цркви, јер то није Црква, него „политичка организација“. Папа је знао за злочине према Србима. Британски изасланик у Ватикану, Озборн, преводио му је извештаје БиБиСија, од којих је један, из фебруара 1942, гласио овако: „Најгори злочини се врше у близини загребачког надбискупа. Крв браће тече као река. Православци се силом покрштавају у католичанство. И ми не чујем оглас надбискупа да изражава протест. Уместо тога, извештава се о његовом учешћу у нацистичким и фашистичким парадама.“ Ватикан је у јулу 1941. знао за насилна покрштавања Срба, јер је ватиканска Конгрегација за Источне цркве тражила да се не примају они који би да постану католици из „погрешних разлога“ (као што је избегавање ножа и маља). Кардинал Тисеран је усташком дипломати Рушиновићу рекао да се зна да је 350 хиљада Срба нестало (1942). Али, Пио XII је и даље примао усташе: јула 1941. сто чланова загребачке полиције; 6. фебруара 1942. усташку младеж; 1943. изразио је, пред усташким послаником Лобковићем, своје задовољство Павелићевим писмом и жаљење што још није почео поход против правог непријатеља – бољшевизма…

Још једног папиног јерарха чека беатификација: то је негдашњи врхбосански надбискуп Јосип Штадлер. Кардинал Крешченцио Сепе је посетио Босну и Херцеговину од 6. до 10. јуна 2002, као папин секретар Комисије за евангелизацију народа. У Сарајевује посетио „мисијску средишњицу“ Римокатоличке цркве, и, поеле говора о ранама минулог рата, поручио је окупљеним фратрима и часним сестрама да треба да помогну другима да сретну Кристово лице у „религиозно плуралистичном друштву“. И додао је да је босанска римокатоличка црква мученица, али да је папа истакао да наступа пролеће евангелизације. Многи су се после Сепеове посете упитали ко треба да буде евангелизован, с обзиром да су римокатолици у Босни добро организовани и верни својој заједници. Али, све је постало јасно када је Сепе као образац мисије истакао кардинала Јосипа Штадлера, чији је поступак за беатификацију покренуо сарајевски кардинал Винко Пуљић. Сепе је за Штадлера рекао да је био „горљиви пастир, препознатљив по светости и многим иницијативама делотворне љубави“.         

А шта је Штадлер у ствари радио као оснивач реда часних сестара „Служавки малога Исуса“? Рођен 1843. у Славонском Броду, студирао у Риму, професор у Загребу, за надбискупа врхбосанског именован је после Берлинског конгреса 1878, када је АустроУгарска стигла у Босну у „миротворачку мисију“. Од самог почетка, као верни син Рима и Беча, радио је на борби против србског Православља. То је доба када је укидана ћирилица, затваране србске школе, потискиване књиге из Русије и Србије… У сарадњи са окупационим шефом Земаљске владе, грофом Мирошевским, Штадлер нуди србском митрополиту Сави Косановићу прелазак на унију с Римом, што овај одлучно одбија. Долази до полемике са Штадлером и великог притиска Беча на србског владику, који се 1885. повлачи, немајући снаге да се избори с Римом и Хабзбурзима. Било је то доба борбе за бошњаштво и бошњачки језик, са једним јединим циљем: Србе што више отуђити од Цркве Истока.

Штадлер је умро 1918. године, дан после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која му није била по вољи. Политички опредељен као праваш франковачке оријентације, Штадлер је дочекао процес за проглашавање блаженим. О њему кардинал Винко Пуљић вели да је „милост која се незаслужено претвара у благослов“; именујући величасног Паву Јуришића за постулатора беатификације, Пуљић је посредно свима ставио до знања да очекује да ће Босна и Херцеговина добити свог „блаженог“ Алојзија.

Ако је тако, поставља се једно питање: шта ће православни Срби у друштву таквих „светаца“ и њихових беатификатора?

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.