Питали ученици неког старца о променама које се дешавају у Цркви, а старац им одговорио овако:

          Децо моја љубљена! Одговор на то питање превазилази моћи мога разума, и, будући да никада нисам био врсан примити познање истине о том предмету, тако нисам нити достојан да расуђујем или говорим о ономе о чему немам доброваљано поимање и разумевање. Но, како сте пришли са вером, надајући се да ћете од мене примити одговор који ће вам појаснити његово разумевање, то ћу и ја вама, надајући се са вером у Тросунчаног Бога да ће ми дати мудру реч, одговорити на ваше питање.

Сви смо свесни да постоје одређене невоље међу вернима који учествују у литургијском животу, а односе се на облик човековог личног учешћа и причешћа тим светим чином. Те постојеће невоље се пројављују, и могу грубо да се очитују, кроз три основна облика понашања верних, која их, да тако кажемо, деле у њима припадајуће зборове. А то су: збор оних који неразумно долазе на Литургију, јер, нити молитвено учествују у њој, нити се труде да разумеју штогод, нити приступају да приме свете Тајне и Огањ благодатног исцељења, и, заблудно мислећи да стоје на путу Живота, седе у сенци смрти; затим, збор оних који без ваљане и потребне припреме пречесто приступају Тајнама, и, заблудно мислећи да су на путу исцељења и оживотворења, сагоревају самовољно примљеним Огњем; и збор оних који се по својим моћима смирују молитвом и постом, потом се купају Тајном покајања и исповести, и тако припремљени приступају светом Причешћу.

Видећи овакво неповољно духовно стање сабраних у Цркви, неке учене главе и њима припадајуће воље, одлучиле су да уведу промене у црквеном поретку, како би, како сами говоре, уклонили невољу оних који припадају првом и другом наведеном збору. Друге учене главе су устале у одбрану постојећег стања, борећи се против таквих промена. Трећи пак, не мењајући поредак у Цркви, који, нити јесте нити може бити узрок невоље, труде се да промене оно што у својој суштини и претставља и узрокује постојећу невољу, а то је неповољно духовно стање верних, тако што сваком појединачно помажу у његовој личној невољи.

Да бисмо јасније сагледали слику оваквог стања и њему припадајућих кретања у Цркви, можда ће свима нама помоћи следећа прича:

Прича о Тросунчаној Бањи

Беше у једном царству Тросунчана Бања, у коју долажаху људи да се сунчају ради исцељења својих болести и немоћи. Но, не беху сви истог разума, па једни долажаху и сеђаху у хладовини сенке, те их се зраци Сунца не дохватаху, други се и у време и у невреме излагаху Сили Огња Сунчанога, те гораху и сагореваху уместо да се целе и лече. Трећи пак, скупљајући искуства претходника и њихове савете, припремаху се ваљано, и само у време и како беше најкорисније за њих, сунчаху се, и беху све здравији и светлији.

 Видећи неповољно стање неразумних болника, настојатељи оне Бање, којима беше поверено управитељство над пословима лечења, сабраху се да већају шта им ваља чинити при овој невољи. Но, не беху сви једнаког ока, и гледаху различито на оне који се сунчаху, те једни виђаху да су они први цели и здрави, а остали не, други виђаху да су други цели и здрави, а остали не, а трећи то исто виђаху за треће. Како им очи не беху једнаке за виђење, тако им и мисли беху различите за расуђивање, те једни говораху да они први добро чине, а остали не, други говораху да други добро чине, а остали не, а трећи то исто говораху за треће. Не могући се сложити око ове невоље, показа се и разлика у њиховим срцима, те једни говораху: ''Ми знамо! Дознали смо својим умовима какво је било првобитно стање у Бањи, и како су давнашњи настојатељи управљали, када је све било добро, па ће бити најбоље да тако чинимо и ми!''. Други говораху: ''Ми знамо, а ви не знате!  Потребно је разумети да није могуће бити прејемник начела кретања давнашњем, нити настављач стопа првом, него претходном. Ако, дакле, хоћете да следите ноге првих, газите стопама претходних, ако ли не, нисте прејемници првобитног начела, него му собом укидосте кретање''. Трећи пак, говораху тихим гласом, те их заглушише гласови осталих.

Како им очи беху неједнаке, и како им умови беху неједнаки, и како им срца беху неједнака, тако им и савети разума беху различити, и расудивши и одлучивши, једни гласно рекоше: ''Потребно је померити Сунце, како би осунчало оне у хладовини, а оне друге не би жегло, а они трећи нека пронађу ново место и нови начин сунчања''; други још гласније рекоше: ''Безумље! Померати Сунце је безумље!'', и још рекоше мноштво противних речи, али не изрекоше никаквога савета шта је добро што ваља променити; трећи пак, рекоше тихо: ''Померити Сунце, човеку није могуће. Померити људе пак, јесте. Невоља у Бањи постоји, и не можемо порећи. Али, гле, невоља није ради Сунца, него ради људи. Једни седе у хладовини, и заблудно мислећи да се сунчају, бивају још болнији. Други Једу и Пију Огањ и у време и у невреме, и заблудно мислећи да се лече, горе и сагоревају још више. А само мало је оних који се сунчају по Правилима Бање. Потребно је, дакле, оне који седе у хладовини сенке померити на сунчана места; оне који се жегу на Сунцу, померити у хладовитија места, а оне који се разумно сунчају похвалити и предложити им још боља места''.

И разделише се настојатељи оне Бање, и не могући се сложити, сваки настојаше да учини по жељи свога срца. Једни саградише лествице високе, високе, скоро као гордост високе, и пењаху се да помере Сунце. Други се распалише ревношћу жарко, жарко, скоро као гнев жарко, да сачувају Сунце од оних који хоће да га помере, ратујући против њих и ложећи ватру да спале њихове лествице. Трећи пак, у тихом миру, са великим трудом и жртвом, прохођаху Бању, и разумним саветима помераху оне који се неразумно бањаху, а разумнима налажаху још боља места за њихово здравље.

И тако, од једне невоље насте друга, још већа, јер се истом поделом раздели у делове и мноштво оних који се цељаху, и сваки се део причисли различитом делу подељених настојатеља, и тако раскољени посташе једни другима непријатељи, и у Бањи наста рат, и Сунце потамни...

Ко има уши да чује, нека чује.

С. Тројичин