header image
"Пуч и пучисти у СПЦ" - др Миодраг Петровић Штампај Е-пошта
понедељак, 04 август 2008

ИЗЛАГАЊЕ ДР МИОДРАГА ПЕТРОВИЋА НА ТРИБИНИ
„ПУЧ И ПУЧИСТИ У СПЦ“

(ауторизован текст)

Чачак, уочи Вазнесења 2008. године  

        Осећам како сте ми сви орођени Духом Светим, крштењем и Светом тајном Причешћа. Другим речима, са вама се осећам као једно.

Није уопште било у плану да ја данас говорим. Чак и онда кад сам био упитан ових дана, док сам био у Београду, хоћу ли да кажем коју реч – био сам категоричан, искључивши тако нешто. И нашем драгом брату Жељку сам успут, такође, нагласио да уопште није у плану да ја данас говорим. Али, ево, изашао сам, можда не толико што сам прозван, него што ме срце води да се, ипак, погледамо овако очи у очи, узајамно умножавајући радост душа наших.

Осећам дуг да изразим захвалност, првенствено брату Жељку, кога краси блистав ум као дар од Бога, јер нам је Устав Српске православне Цркве на јединствен, прави начин, тумачио. Из тог тумачења видело се да, где год има мањкавости, као што је то случај у члану 62. Устава, одмах дође до поремећаја у поретку Цркве. Устав Српске Цркве мора да извире из канонског корпуса, канона донетих на Васељенским и Помесним Саборима, јер су их (каноне) угледни Оци потврдили као одредбе које су донете трубама Духа Светога. Продужење тог гласа труба Духа Светога мора да буде и Устав СПЦ. У последње време много се говори, већ више година, о Комисији која, као стручна, припрема измене и допуне Устава СПЦ. Гледано из мог неког скромног расуђивања, питам се који су то стручњаци за које се може рећи да су дорасли тако суптилној материји - да кроје прописе Устава СПЦ, зато што су ти прописи углавном намењени томе - како да се води душа кроз овај живот у онај свет.  

Ово што смо чули од брата Жељка, коме сам ја неизмерно захвалан, а Богу благодаран што му је толике дарове дао, показује нам да вера и ревновање за Дом Господњи, за Цркву Господњу, вреде више од свих блага на овоме свету. Његова диплома Правног факултета је, у односу на то, незнатна. Он ту диполому превазилази другом једном дипломом која му је у срцу исписана вером и ревновањем за Цркву Божију. Преко Жељка, кога је Бог дао да мисионари, а таквих има доста, казује нам се колико треба да смо у животу прибрани, и трезвени, и трпељиви идући на путу ка спасењу. За слепог у Јеванђељу се поставља питање: Ко сагреши, он или родитељи његови? Ни он, ни родитељи његови, него да се кроз слепог од рођења пројављује сила Божија. Имамо и Бранка Радунковића, верујем да га и неки од вас овде познају. Слушао сам и његова предавања. Дај, Боже, да и он дође на ову трибину. Човек види, споља гледано, пола човека, а гледајући кроз паметне очи које одражавају душу његову види, не пола човека, него горостаса од човека. Слава је Богу и хвала што нам даје такве мисионаре. Ја сам у добитку данас утолико што сам одлучио да дођем и да будем у друштву са братом Жељком. Пре два-три сата рекох нешто што ћу и овде  поновити: Жељка данас замишљам као босиљак, а себе као саксију, и ја као саксија, благодарећи босиљку, бивам заливен, јер се босиљак залива, а не саксија. Даће Бог, надам се, да Жељка опет, неком приликом, „Удружење грађана „Законоправило“ позове да одржи предавање.

То је под један. Под два: Домаћину, а првенствено „Удружењу грађана "Законоправило“ морам да изразим дубоку захвалност за бригу и ревновање да се о вери непрекидно, не само размишља, него и говори. Многи мисле да сам ја дао идеју да се оснује „Удружење грађана „Законоправило“ у Чачку. На жалост, нисам. Ево јавно то исповедам. Волео бих да јесам, али нисам. Међутим, када сам чуо да је основано „Удружење грађана „Законоправило“ (ко је ту био први иницијатор, ја то не знам ни данас), обрадовао сам се целим својим бићем, душом својом, и рекао сам да ћу стати колико год могу, колико времена имам, колико ми снаге Бог даје, уз братство „Удружења грађана „Законоправило“, убеђен да оно није основано да ратује, него да ревнује, да указује на оно што представља одступање од учења црквених Отаца. Многи ће рећи: Ма, ко су они? Зар они, као лаици, имају право; зар они имају те способности да говоре о вери, о поретку у Цркви? Па ће рећи: Не, немају они право на то. А ја кажем оно чему нас Јеванђеље учи - да свака крштена душа постаје царско свештенство самим крштењем, уливањем Духа Светога у човека, што се потврђује оним речима: „Печат дара Духа Светога“. Дакле, утиснут је на сваког крштеног човека Печат, вера за ревновање у Дому Господњем. Волео бих да не зазиру од „Удружења грађана „Законоправило“, него да се радују. Ја знам и чујем да многима то смета. Коме истина није сметала? Коме нису засметала указивања на неправилности, одступања од Закона важећег у Цркви? А то не треба никога да збуни. Иде се чак тако далеко да се питају: „Шта хоће то Законоправило? Како то да се разбије? Како да им приђемо и да их раслојимо?“ Другим речима: „Да их нема“. Чујем, на жалост, да хоће да саслушавају поједине вернике, ни због чега другог, него зато што верују онако како су научили од својих прадедова и црквених Отаца. То смета многима данас, јер се то не уклапа у тежњу да смо што ближи и сличнији римокатолицима, унијатима, па ћемо ради тога, да стављамо и некакву црвену камилавку на главу и некакав црвени појас. У огромној књизи „Магнум кримен“ Виктора Новака, објављеној у Загребу 1948. године, помињу се истакнути фратри римокатолички (са црвеним обележјима) који су као кољачи предводили усташе као што је један од њих, несрећни Божидар Брало, под чијим је непосредним надзором на једном само месту поубијано 180 Срба, а убиства су чињена на најзверскији начин. Ко неће да зна за злочине римокатолика? Ко је и какав је тај што неће да зна за вековни паклени план њихов да нас једноставно имају под својим окриљем? У том циљу је и Равена, о којој смо малопре чули, донела некакве закључке, који се крију од (српске) јавности, а основна тема, такорећи једина, била је папски примат – да је папа први, једини, главни поглавар хришћанских цркава, што ће рећи и Православне цркве. Није место, и није најављено као тема да се говори о многим, небројаним злочинима које су починили њихови прелати, водећи људи у римокатоличкој цркви, против православног живља. То може бити тема за себе. Има бољих стручњака да о томе говоре. Имате такве стручњаке у својој средини. Међу истакнутима је професор Владимир Димитријевић.

Али вратимо се побожном народу ових крајева. Моја је жеља и молитва Богу да „Удружење грађана Законоправило“ са поносом води бригу о вери и поретку у Цркви; да се не стиди да указује ако епископ крши заклетву коју је положио. Многи савесни, верујући људи, који заиста ревнују за Цркву и имају страха Божјег у себи, добро би размислили да ли уопште могу да прихвате да буду епископи, с обзиром на засташујућу заклетву која се при хиротонији полаже. Ви добро сви знате, и то никаква тајна није, да у заклетви, између осталог, епископ каже да ће се повиновати одлукама Сабора архијереја Српске православне цркве. Једна од тих одлука тиче се и богослужења. Настала је велика пометња, деоба, раздор, управо зато што су на једној страни верујући људи који схватају значај такве одлуке Сабора архијереја Српске православне цркве и хоће да се она поштује; хоће да виде и епископа, који је положио заклетву, да се тој и свим другим саборским одлукама повинује; да предводи у послушности, јер нема човека над којим не постоји неко старији. И цар има свог цара који се зове Закон. И владика сваки има свог цара, а то су одлуке изречене трубама Духа Светога, потврђене на Васељенским и Помесним Саборима и опште прихваћене као обавезујуће у целој Православној цркви. Ако епископ није свестан да оптерећује своју савест, кршећи заклетву коју је положио, он тиме разбија јединство у Цркви, која мора бити (и то јој је смисао постојања) јединствена у јединомислију, налик на Свету Тројицу, налик на јединство између Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа.

Неће владика лако застранити ако нема лоше саветнике. Ниједан владика, као што ниједан цар, неће застрањивати ако има добре саветнике. Величина једног епископа састоји се управо у томе да непрекидно ослушкује и да се стално даје у службу јединства са верницима у епархији, која му је од Бога од почетка дата као невеста, јер је одговоран пред Свевишњим за сваку душу у тој епрархији: Да ли је посетио, да ли је подучио, је ли надзирао духовни развој те душе, тог човека? Зато није случајно што Свети Сава у Законоправилу описује епископску службу тако што каже: Епископ је што и скопос, што на грчком значи стражар. Епископ значи: бити непрекидно на стражи, а не слати некакве делегате као џелате, некакве делегате који би требало да се запитају прво јесу ли заиста верујући као чланови Цркве и колико верујући; мада је веома тешко измерити у сопственој души, још теже у туђој, колика нам је вера.  Свесни смо да смо позвани да верујемо; свесни смо хришћанских, јеванђелских дужности, али нико од нас, ја од себе полазим, не може да измери колика му је вера. Верујем, Господе, да, верујем, али, помози мом неверју. Ако та моја вера није довољна, додај ми вере, Господе! А кад ми Ти, Господе, додаш вере, нећу се стидети ни епископу, ни цару, ни било коме да кажем да је одступио од заклетве; да је одступио од учења Црквених Отаца, која су непомерива, а за многе данас у Цркви, на жалост, нека врста играрије!

Наше је да се молимо. Сваки епископ може да буде добар, уколико се отресе лоших саветника. Зна владика који су ти лоши саветници. Држи их зато што га држе у лажном уверењу да је за све оно што чини у праву. Међутим, наша је обавеза и дужност да непрекидно преиспитујемо себе јесмо ли у оквирима учења Православне цркве или произвољно искачемо из тих оквира, сматрајући да смо лично, као јединке, закон; и да све од нас почиње. Нека би вас Господ држао у вери да Удружење грађана „Законоправило“ јача, да се не збуњује доласком тих неких посланика епископових који покушавају да друге лече, а нису у стању себе да излече. И њихова прошлост је добро позната. У том смислу, имали смо раније и епископа који се самовољно, подношењем „оставке“, одрекао епископства, али, на жалост, и после тога нашао се као способан да у Жичкој епархији сеје небројена зла. Садашњи епископ, који га прихвата, слаже се са његовим погрешним ставовима -  и у погледу служења Литургије, и у погледу Тајне исповести и у погледу Свете тајне Причешћа. Тај бивши епископ, умировљени Атанасије Јевтић, не може да се задржи на једном месту управо зато што је погазио нешто што не сме да се погази; зато што је срозао своје епископско достојанство чином „оставке“. Нема Цркве тамо где епископи подносе „оставке“. Оставке подносе у држави државни функционери, али Црква је незамислива ако сматра, или дозволи, да се епископи, свештеници, или било које духовно лице, и сваки крштени хришћанин, одричу онога што им је као дар одозго дато.

Дакле, нека нам Бог помогне да се виђамо, да се узајамно вером хранимо, снажимо, на благослов од Бога чак и онда кад нас буду сматрали да смо мали бројем. Не треба мало стадо Божије да се боји због тога што је мало. Нека је и мало, али као Божије да буде. Није узалуд речено у Јеванђељу хоће ли Господ, кад дође, наћи кога од тог малог стада. Пошто смо свесни свега тога, једина величина, једини ауторитет, једино мерило нашег живљења јесте Господ Исус Христос и Његова јеванђелска наука.

Нека нам је Господ на помоћи. Хвала вам.

 

ПИТАЊА:

ПИТАЊЕ: Везано за део Вашег излагања који се тиче нашег „Удружење грађана „Законоправило“: имали смо један интересантан и веома чудан случај – једног нашег члана усмено је позвао трнавски архијерејски намесник преко надлежног свештеника да се појави пред Епархијским судом. Позван је без икаквог писменог позива, без образложења шта је згрешио Богу и народу, без објашњења ко га тужи и наспрам кога га тужи. Може ли се тако судити верницима? Има ли човек кога оптужују право на одбрану?

/.../ За мене је новина да се чланови Цркве од пастира (нека је то парохијски свештеник, нека је то архијерејски намесник, нека је то епископ) позивају на такав начин. УДБА је имала разне начине позивања. То није једини пример да се из грађанског, административног апарата пресликавају методи и у употребу уводе у Цркви. То је крајње непастирски. Ако је неки верник заиста погрешио, њему мора бити првенствено саопштена кривица и да се види да ли је он ње свестан или није. Ако јесте, он ће без ичије интервенције да се покаје. Ако није свестан, њему треба да се докаже кривица. Јесу ли томе, кога су позвали, саопштили било какву кривицу? (Одговор: Нису!) – Онда нема шта да се одазива. Коме? Онима што примењују метод који је сраман у пракси Цркве. Постоји начин – и пастирски и правни. Ако је неко крив, та кривица се саопштава. А примењују недопустив метод: „`Ајте да га позовемо, да га ми преслишамо овде; биће сам, направићемо записник, оптеретићемо га и биће како ми кажемо“. Крајње нехришћански. Уместо да приђу братољубиво, па да седну с тим човеком (било који да је; сутра могу бити ја, пети, десети) и обаве разговор у духу како се то у канонима прописује, па трпељиво и у духу љубави да уложе велики труд, уколико је скренуо са правог пута, како би га вратили са странпутице. Ко је тако поступио? Ко је показао да је прави пастир?

Дакле, то није пракса у Цркви. На такав начин не води се поступак против једног верника.

ПИТАЊЕ: Како ми верници да се генерално односимо и према владикама новотарцима и према свештеницима новотарцима? Да ли их примати у кућу, да ли давати прилог, да ли их позивати да нам крсте децу, да венчавају итд.?

То питање се у последње време стално потеже. Оно је живо. Оно је свакодневно пристутно. Верници су у недоумици. Смућени су, просто, јер виде оне којима је све свеједно. Али има верника који су свесни да су наследили нешто што је свето, непомериво, традиција освештана, потврђена, општеприхваћена и хоће тога да се држе. Међутим, сад се то, иако свето, разграђује, разваљује. Моје је питање као и ваше: Шта ако мене такви окруже? Знам како треба да поступим. Онако како су ме моји добри професори учили, и то не само као добри професори, него и као ревносни хришћани, изузетни. Увек жалим што се данас ретко наиђе на такве учитеље. Ретко. Шта ћу, дакле, радити ако ме опколе са свих страна са тим новотаријама? Видим да православни иду на мису код римокатолика; узајамно се посећују и заједничке молитве обављају, нарочито у Бачкој епархији. Пошто знам да је трубама Духа Светога речено, да је јеретик и проклет онај који са јеретицима заједно молитву узноси Богу, јасно је да са таквима нећу имати удела. У том неком лажном свету који све своди на притворну љубав, жртвујући истину, истински православан верник само штету може да има. „Царство Божије је у нама“, и оно нам се даје ако до истине држимо, а не ако њу (истину) потиснемо зарад наметнуте љубави, толеранције и, тобоже, демократије као темеља на којима се спроводи, боље рећи намеће, звана глобализација света, чији део чини и данашња Уједињена Европа.

Жртвовањем истине се не обезбеђује склад. Кршењем канонског и богослужбеног поретка добија се несклад, подвајање. А олаком кршењу утврђеног црквеног поретка прибегавају она свештена лица која умишљају да у њима, као јединкама, постоји сва пуноћа Цркве.

Постоји и овакво канонско начело: Ако епископ греши, верник није обавезан да га слуша. И онда се поставља питање: А коме ићи? Неће Бог допустити да се сви служитељи Цркве преведу на ону страну. Остаће неко. А онда опет питање: А шта ако је он тако географски удаљен, да ја не могу лако доћи до њега? Враћамо се на оно јеванђелско: Где су два или три сабрана у моје име – ту сам и ја међу њима. Дао нам је Бог излазе и излазе. Само да не одступимо од онога што је свето, што је закон. Овде је било постављено питање оцу Жарку Гавриловићу: „Шта ако владика забрани опело?“ Он се можда мало нашалио и рекао: „Ја ћу Вас опојати. Бог ће да Вас опоје.“ Читам писмо једног верника из Браничевске епархије, врло добро написано, а по свему судећи, писао га је учен верник. Тај доноси одлуку – не жели опело од тих новотара свештеника, препушта се Богу и као да каже: Господе, ја из ревности не могу да поднесем те новотарије, а Ти прими моју душу и одвагај, Господе, мој поступак и моју веру.

Ја нисам ни за какве крајности у Цркви. Далеко од тога. Јер све треба да буде усредсређено ка тој саборности које се дотакао брат Жељко, лепо рекавши да Сабор не значи да седнемо један поред другог, него да по слици Свете Тројице имамо јединомислије. Онај који не подноси јединомислије искаче, исписује и потискује себе из саборности. Тај број исписаних одступника, сами можемо то да уочимо, прогресивно се увећава. А наша нада увек остаје утемељена на јеванђелској науци, на Господу Исусу Христу, на провереном учењу отаца Цркве. И неће све пропасти и не треба падати у некакво очајање. Очајање је опака бољка. Нипошто не падати у очајање, него увек веровати и надати се и молити се. Молитва има неописиву моћ, изусти ли је неко целим својим бићем, чак и горе да премешта. Није то само сликовито речено. То је и заиста тако у животу. Вером се чуда чине. Ако је имамо, она ће да потисне тај страх у нама. Остаће брига за ревновање у Дому Господњем. И то је добро. Али никако падати у очајање. Кад ми не будемо нашли пут (јер су људске снаге често малене, рекло би се - на измаку), нова врата отвара, нове путеве трасира сам Господ. Ако имамо ту веру, ништа нас неће уплашити. Никакав страх нећемо осећати, јер је страх велики непријатељ човеку (то се види код свештенства, нарочито код архијерејских намесника наспрам епископа), почев од обичног страха па до оног страха од ауторитета властодржаца. Сваки је човек, заиста, по оној Његошевој, укаљао образ свој ако је подлегао страху. Бог нас је дао да се осећамо слободним, поносним, достојанственим, али никако да робујемо људима него науци Христовој тј. самоме Христу, Коме нека је хвала и слава за све.

са аудио записа:

грешни калуђер србски
                Варсонуфије Јован

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 28 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.