header image
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић: У праву су, али греше Штампај Е-пошта
четвртак, 07 август 2008

 Већ вековима се православни Срби, а и други православни, припремају за примање светога причешћа молитвом, постом и исповешћу. У последње време неки „обновитељи древних хришћанских обичаја" кажу да нам је то погрешно. У почетку хришћанства, говоре они, света тајна причешћа није била везана за пост и исповест. Први хришћани нису морали ни да посте ни да се исповедају да би примили причешће. Према томе, пост и исповест не треба да буду, нису, услов за примање светог причешћа.

Они су у праву, али греше! Ако хоћемо да се вратимо на „првобитно", ако хоћемо да упражњавамо само оно што је „било на почетку", а да заборавимо и одбацимо све што је света Црква завела и прихватила у току од скоро двадесет векова свога развоја, онда треба да установимо шта је било у почетку и да будемо свесни последица повратка на само оно што је „било у почетку".1 Припремање једне потпуне листе свих догмата, канонских одредби, литургијске праксе, и других појединости које су сачињавале рани живот свете Православне Цркве захтева много времена и простора. Због тога ћу изнети само једну скраћену листу:

  1. У почетку није било хришћанских храмова. Хришћани, који су у то време били гоњени, вршили су богослужења на гробовима мученика, у приватним домовима и у катакомбама. Ако хоћемо да се држимо само онога што је било „у почетку", зашто градимо цркве? Треба ли да напустимо, или чак да порушимо цркве које смо изградили и вршимо богослужења на местима на којима су их први хришћани обављали?

  2. Догме Наше свете Православне Цркве су формулисане првенствено на седам васеленских сабора који су одржани у времену од 325. до 787. године. Да ли нас чињеница да Сабори нису одржани у првом веку разрешава обавезе да поштујемо те Саборе и да се не придржавамо њихових одлука?

 3. Монаштво није постојало у првом веку. Настало је у четвртом веку. Треба ли га зато укинути јер није постојало у првом веку?

  4. Епископи нису носили митре, нити свечане црквене одежде, нити су имали палице као симбол своје (духовне) власти. Свештеници, такође, нису имали раскошне одежде, ако су имали икакве. Треба ли ради тога да заведемо за епископе и свештенике ношњу свакодневног грађанског одела када служе свету Литургију и остала богослужења и свештенорадње?

  5. У „почетку" епископи су, као и апостоли, били жењени. Треба ли да захтевамо од својих епископа да се ожене да би се држали „древног" обичаја?

  6. Имамо представу о структури апостолске Литургије, али нам њена тачна и пуна садржина није позната. Знамо толико да је била кратка и проста. А што се тиче других, најстаријих хришћанских литургија (а има их укупно неких шездесет и осам!), знамо да већина од њих не садрже проскомидију, ни део који нам је познат као „литургија оглашених", нити мали и велики вход, и неке друге делове које имају литургије које се данас служе. Даље, Вјерују је формулисано на Првом и Другом Васеленском сабору (325. и 381. године), а постало је део Литургије у шестом веку. Трисвета песма је укључена у Литургију када је Прокло био цариградски патријарх (435-446), односно после његове смрти. Литургијска песма „Јединородни Сине", која се приписује цару Јустинијану, постала је део Литургије у шестом веку. Овде су наведени неки, не сви, делови свете Литургије који нису били у светој Литургији „у почетку". Треба ли их зато избацити из свете Литургије? Ако неко каже да, онда морамо одбацити служење светих Литургија светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова, јер свака од њих је настала у четвртом, а не у првом веку. Да ли је чињеница да нису настале у првом веку, довољан и оправдан разлог да се одбаце ове литургије које се у Светој Православној Цркви служе већ шеснаест векова?

  7. Највећи део осталих православних богослужења, а нарочито вечерње и јутрење, садрже велики број црквених песама. У ствари тих песама (стихира) има на хиљаде. Колико је њих из првог века? Немамо имена свих аутора тих црквених песама, али су нам неки ипак познати. Знамо њихова имена, време и места где су живели. Ниједан од њих није живео у првом веку. Свако ко је упознат са историјом и развојем хришћанске, а посебно Православне Цркве, зна да су ове црквене песме, које су укључене у наша богослужења, стваране углавном од четвртог века и да се још увек стварају. Да ли су црквене песме које чине саставни део службе светоме Герману из Аљаске из првог века?

  8. Да ли су рукописи (штампане књиге нису постојале до петнаестог века) који садрже црквене песме постојали у првом веку? Ако нису, треба ли да одбацимо употребу служебника, минеја, триода, осмогласника и других богослужбених књига којима се служимо при богослужењима?

 9. У почетку, црквени календар, ако је уопште постоjао, садржао је главне Господње празнике и, можда, имена неколико мученика и светитеља. Савремени календар Свете Православне Цркве садржи и огроман број имена разних категорија светитеља које прослављамо. Да ли треба избацити из календара имена свих оних чија су имена унета у календар после првог века?

10.  На    којим    језицима је  служена  света  Литургија у првом   веку?   Сигуран   сам   да није на енглеском! Да ли треба да и сада служимо свету Литургију само на јеврејском, грчком и латинском?

11. Како су свети апостоли путовали када су одлазили на мисионарска путовања? Сигурно нису могли употребљавати аутомобиле и авионе јер они нису постојали у првом веку? А пошто у првом веку нису постојали ни телефони, факс машине, „секретарице", штампарије и толико других техничких средстава који данас постоје, треба ли да се одрекнемо употребе истих?

Ако желимо да се вратимо „првобитном", онда се не можемо ограничити на завођење само једне старе праксе. Морамо схватити да Црква није окамењена структура већ живи организам. Ради тога немамо право ни овлашћење да самовољно одлучујемо, коју од црквених пракси да прихватимо а коју да одбацимо. Бити православац, значи управо прихватање свега што Света Православна Црква проповеда и учи не само од почетка, већ у току њене целокупне историје и вишевековног развоја.2

_____________________________

1.  О поштовању праксе савремених светитеља Свети Симеон Нови Бо-гослов каже: "Ко не тежи да се са свом љубављу и жељом у смиреноумљу сједини с последњим (по времену) од свих светих, и ко се с неповерењем односи према њему, тај се никад неће сјединити ни са претходнима и неће бити примљен мећу свете који му претходе, па макар му се чинило да има сву веру и сву љубав према Богу и према свим светима. Он ће бити избачен из њихове средине као онај ко није хтео да у смирењу стане на њихово место које му је пре векова одредио Бог и да се сједини са оним последњим (по времену) светим, како му је Бог то предодредио." - прим. саст.

2. О непрекидности православне традиције овако говори епископ тихвински Константин Горјанов, ректор Петроградске Духовне академије и Богословије: „Лепо је видети како се на Западу обнавља занимање и пажња према делима Светих Отаца. Али ту се може запазити један забрињавајући симптом: у западној традицији светоотачка мисао се прекида на осмом, или, у најбољем случају, на четрнаестом веку, а даље? Ми сматрамо да заустављање светоотачке мисли на неком конкретном периоду значи заустављање предања и богословску немост Цркве. За нас су оци новог времена - (свети Филарет Московски, Инокентије Московски, преп. Серафим Саровски у његовим поукама, св. Игњатије Брјанчанинов, свети Јован Кронштатски, св. Нектарије Егински, св. Николај Велимировић, преп. Јустин Поповић и многи други) настављачи светоотачке мисли исто толико значајни као и древни оци. Они су за нас веома важни и зато што су ближи нашем времену и често дају одговоре на горућа питања нашег живота. Зато пут читања Светих Отаца видим на следећи начин: од нових према старима..." („Црква, Литургија и образовање").

Чувени амерички подвижник, јеромонах Руске Заграничне Цркве, отац Серафим. (Роуз, +1982.) је подвлачио: „Истинско, непромењено хришћанско учење преноси нам се усмено и писмено, непрекидно, од духовног оца на сина, од наставника на ученика. У сваком времену у Цркви су били Свети Оци, у свако време се преносило, рекло би се, изгубљено светоотачко учење. Чак и данас, када су му многи православни окренули лећа, има истинских његових чувара и они преносе учење онима који жуде за њим. Како је важно нама, последњим хришћанима да добијемо надахњујући пример и руководство Светих Отаца недавног времена или наших дана, оних који су живели у истим таквим условима као и ми, па су ипак у целини сачували првобитно и увек младо учење... Погледајмо себе: ако осећамо ревност према Православљу, али немамо спону која нас везује са св. Игњатијем Брјанчаниновим или св. Теофаном Затворником, излажемо се опасности да се одвојимо и од других Светих Отаца. Прејемственост се не сме прекидати...''- прим. саст.

Извор: Православље и савремена реформација (обновљенство), Крагујевац, 2007., стр.105-109.

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 август 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 63 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.