|
 Једна од најпознатијих новозаветних прича записана је у Јеванђељу по Луци 10,38-42. У њој је описано да је Исус свратио у село Витанију поред Јерусалима да би посетио пријатеља Лазара и његове две сестре, Марију и Марту. У то доба нису постојали телефони, па је Исус дошао ненајављен.
Једна од сестара – Марта – била је помало затечена и успаничена доласком неочекиваног госта. Она је Исуса ценила и симпатисала, па је хтела да га достојно угости. Дала се у спремање оброка, а потом и у послуживање. За све то време њена сестра Марија је била поред Исуса и пажљиво га слушала. Спазивши то, Марта се осетила помало дискриминисаном. Није јој било право што јој сестра не помаже, па је протестовала код Исуса: „Господе! зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? реци јој дакле да ми поможе” (Јеванђеље по Луци 10,40). Исус јој се захвалио за пожртвовани труд, али и оправдао Маријино побожно слушање. 1. „Марта служаше” У Јеванђељу по Јовану догађај је згуснут у једну реченицу: „Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сјеђаше с њим за трпезом” (Јеванђеље по Јовану 12,2). Овде се помиње то да је више особа учествовало у припремању вечере. Можда је то била и Марија. Можда и није. Извесно је само то да му је вечеру сервирала Марта. Марта је радила оно што раде добре домаћице. Она је драгог госта уморног од пута и свог рођеног брата послуживала јелом и пићем. Описи у два Јеванђеља се у детаљима разликују, али им је основно то да је Марта била та која је служила драгог пријатеља и брата. 2. „Феминистичка теолошка реконструкција” Тако су то схватали сви библисти свих времена. Али авај! Дошао је XX век и са њим феминистичка искушења. За секуларни феминизам ништа није толико мрско као идеја да је жена „служила” мушкарце, па макар један од њих био и рођени брат, а други сâм Божји Син! О, не! Жена не сме да се понижава и да „служи” било кога, па ни брата ни Господа Бога! О, не! Нека мушкарци сами себи спремају храну! Жена за то време треба да седи и гледа ТВ! Феминисткиње су бесне на саму идеју да се жене баве домаћичким пословима. У томе оне виде недопустиви сексизам, патријархалност и мизогинију. Стога су се оне дале у посао исправљања Библије. Једна од најпознатијих феминистичких „исправљачица” Библије је Елизабет Шуслер Фиоренца (Elisabeth Schüssler-Fiorenza, 1938), Американка немачког порекла. У књизи „За успомену на њу: феминистичка теолошка реконструкција порекла хришћанства” (In Memory of Her: А Feminist Theological Reconstruction of Christian Origins, 1983) она је себи задала за циљ да „реконструише” Нови Завет у складу са феминистичком гиноцентричном идеологијом. Посао се састојао у следећем: она је новозаветне жене удизала и хвалила, а новозаветне мушкарце потцењивала и омаловажавала, без обзира на књижевни и историјски контекст. Да би постигла „реконструкцију” Новог Завета она је посегла за мером флагрантног занемаривања књижевног и историјског контекста анализираног текста. 3. „Феминистичка теолошка реконструкција” Елизабет Шуслер Фиоренце Тако се госпођа Шуслер Фиоренца досетила да погледа у грчки оригинал. У Јеванђељу по Луци стоји: „diakonein” – служити, а у Јеванђељу по Јовану: „Mártha diēkónei” – „Марта служаше”. Дакле, у оба Јеванђеља је употребљен глагол „диаконин” („diakonein”) – служити. На основу тог глагола постоји и именица „diákonos” – онај који служи, слуга. Чак и они који нису стручњаци за старогрчки лако могу у тој именици да препознају реч ђакон. Имајући у виду те елементарне филолошке чињенице, у књизи „За успомену на њу” госпођа Шуслер Фиоренца је стала да распреда о томе да Марта није била обична домаћица него заправо ђакон! Она је то и била, али у примарном значењу те речи, а примарно значење те речи је: слушкиња, она која служи, послужује, двори. Али, авај! Ова феминисткиња је од те скромне и самозатајне домаћице направила ђакона у савременом смислу те речи. По њој, Марта је била – литургијски саслужитељ! Потпуно занемарујући елементарни књижевни и историјски контекст, она је обично послуживање хране представила као литургијско евхаристијско саслуживање ђакона Марте! Таква акробација је могућа само по цену потпуног занемаривања историјског и књижевног контекста. Госпођа Шуслер Фиоренца је у свом псеудонаучном ломатању отишла и корак даље. Она је католкиња, па је посегла и за латинским преводом Библије. У латинском преводу Јеванђеља по Луци стоји глагол „ministrare” – служити, а у Јеванђељу по Јовану стоји: „Martha ministrabit” – „Марта служаше” То је потпуно тачан превод грчког оригинала. Али те речи су непријатне за феминисткиње, па је ова смела ауторка наставила са језичким вратоломијама. Глагол ministrare значи управо послуживати за столом, али тај је у основи именице minister, која значи исто што и ђакон: онај који служи, слуга, слушкиња. Знатно касније, у Католичкој цркви је литургијски саслужитељ назван министрант. Злоупотребљавајући етимологију и латинског текста Библије, ова инвентивна феминисткиња је вредну домаћицу Марту описала као литургијску министранткињу – као ону која је Исусу министрирала на миси! Ингениозан је то начин да се заобиђу непожељна значења. Посегнути за етимологијом, а затим реч из једног културно-историјског миљеа пребацити у потпуно други! Том методологијом домаћица постаје министранткиња на миси! Један нас корак дели од тезе да је била министарка у некој влади. 4. Откривање „скривених знакова министровања жена” Елизабет Рајзер Ови примери језичких махинација нису ретки код феминисткиња. Они су код њих заправо правило. Ова врта сомнабулистичке егзегезе постала је стандардни део радова „феминистичких теолошкиња”. Тако је Елизабет Рајзер (Elisabeth Reiser) у чланку „Увод у феминистичку теологију” – oбјављеном у зборнику „Феминистичка теологија”, којег је уредила Свенка Савић (1999) – записала: „Елизабет Шуслер Фиоренца је указала да је грчка реч за служење, diakonein, тадa значила и нешто друго, службу хлеба и вина – на еухаристију. У Лукиној причи има дакле скривених знакова министровања жена, еквивалентног мушком министровању, но то Лука покушава да прикрије начином на који прича ту епизоду” (стр. 57). Дакле, Свети Лука је преварант. Он је покушао нешто да „прикије”, али му то није пошло за руком, јер га је вешта феминисткиња провалила. Шта рећи за ову феминистичку оцену? Најпре то да су те речи хулне, јер Лука није никакав преварант, нити је ишта покушао да прикрије. Њена егзегеза спада у ред лажних аналогија. Наиме, речи имају значења и у зависности од контекста. Са аспекта библистике, идеја да је Марта „министровала” на миси је неодрживи анахронизам. Са аспекта морала, феминистичке тезе нису мотивисане побожношћу него секуларном феминистичком идеологијом. 5. Одбрана политике „једнаких шанси” Циљ Елизабет Шуслер Фиоренце у књизи „За успомену на њу” исти је као и феминисткиње Бети Фридан у књизи „Женска мистика”: згадити женама улогу домаћице и подстаћи их да траже плаћене послове „министровања”. Ти послови „министровања” могу бити разни, па укључују и оне које нуде верске организације. Циљ свих феминисткиња – Бети Фридан, Елизабет Шуслер Фиоренце и њене имењакиње и епигонке Елизабет Рајзер – јесте да жене имају плаћене каријере. Отуда и толико инсистирање да је Марта била „ђакон”. Тим преседаном се жели оправдати рукополагање данашњих жена зе ђаконе. А то је тек први корак у феминистичкој агенди. После рукополагања жена за ђаконе, треба инсистирати на рукополагању жена за презвитере, а када се то постигне, треба инсистирати на рукополагању жена и за епископе. После тога иде захтев за рукоположењем хомосексуалних свештеника и лезбијских свештеница. Зашто да и они немају „једнаке шансе” („equal opportunities”)? Зашто да они буду „дискриминисани”? Иза побожних фраза Елизабет Шуслер Фиоренце и осталих „феминистичких теолога” не крију се искрени напори да се разуме Библија, него да се жене уздигну на социјално-економској лествици. Да би се то остварило не бирају се средства, па ни та да се Свето Писмо грубо кривотвори. Феминистичке теологе на истраживање Библије не мотивише боље разумевање Божје Речи, него су циљеви управо секуларни, профани, социјални, економски и феминистички. По својим коренима и практичним последицама феминистичка теологија је јерес. 6. Јеванђељске жене као „рукоположена лица” Али у замку „феминистичке теологије” не упадају само они од којих се то и очекује – секуларне феминисткиње – него и православни богослови. Један од њих, Предраг Самарџић, професор Старог Завета на Богословском факултету „Свети Сава” у Либертвилу (САД), у књизи „Жена у светлу Библије и библијског времена” (2007) примећује поводом стиха из Јеванђеља по Јовану 12,2: „У Јовановом Јеванђељу жена обавља посао који у другим заједницама обављају већ рукоположена лица” (стр. 235). То је заобилазан начин да се каже да је Марта била „рукоположено лице”. Ко је „рукоположио” Марту?! Ни у Библији нити у Светом Предању не постоји ни трага идеје да је ико икада рукоположио Марту за било шта. Али импликација тог бесмисленог анахронизма је јасна. Ако је Марта била „рукоположено лице”, онда то могу бити и данашње жене. Треба допустити рукополагање жена најпре за ђаконе, а потом и за презвитере, а напослетку и за епископе. 7. Закључак Циљ феминистичке библијске „егзегезе” није верски, него социјално-економски. Сврха свих тих духовитих довијања је оправдати став да жене и у верским организацијама добију „једнаке шансе” („equal opportunities”). Мотиви феминистичких тумачења новозаветних текстова су секуларни и феминистички. Они немају никакве везе ни са научном егзегезом, нити духом истинске теологије. Библиографија |
