ПРЕДСМРТНИ СНИМЦИ ПИСЦА „ЗАРАТУСТРЕ“

На Интернету су се недавно појавили документарни снимци Фридриха Ничеа, мислиоца који је прогласио „смрт Бога“; снимци су начињени пред Ничеову смрт у душевној болници (овде:).

Страшно је гледати те снимке: рушевина од човека је пред нама, и језа хвата од погледа који допире из те рушевине, погледа уроњеног у хаос и небитије.

А како је све то било?

РАСКОЉНИКОВ

Фјодор Михајлович Достојевски, за кога је Ниче тврдио да је једини психолог од кога је нешто научио, написао је роман „Злочин и казна“ у коме је главни јунак студент Раскољников, подељен између своје хришћанске душе и свог богомрзачког разума; Раскољников ће, да би доказао да није обичан човек, него онај ко се „усудио“, по узору на Наполеона и сличне њему, убити једну бабу лихварку и њену напаћену полусестру, која се случајно затекла на месту злочина…На крају, јунак Достојевског је схватио, како је рекао Соњи Мармеладовој, која га приводи вери у Христа, да он није убио бабу (бабу је убио ђаво), него да је убио самога себе.

Једна од најпотреснијих сцена у роману „Злочин и казна“ је сан Раскољникова, својеврсно сећање на детињство – отац га држи за руку, и пред крчмом виде гомилу пијанаца, предвођених озвереним кочијашем који шиба своје крхко коњче до смрти, приморавајући га да вуче запрегу пуну безумника. Дечак притрчава коњчету које издише у мукама, грли га и плаче: “Кричећи пробијао се кроз светину ка кулашастом кљусету, грлио је његову мртву, раскрвављену главу, и љубио га, љубио, у очи, у њушку…“

У ПИЈАНОЈ НОЋИ

У својој биографији Фридриха Ничеа, Штефан Цвајг пише да је млади студент Ниче, у току једне пијане другарске ноћи, излио чашу вина у таму и позвао демоне да га обузму. Мало по мало, он је отпадао од свог, макар и млаког, протестантског хришћанства, да би пред крај живота објавио јаросни рат Диониса, бог вина и оргија, против Богочовека Христа. „Дионис против Распетога“ – то је био Ничеов поклич, поготово пред крај живота. Читаво његово биће било је усмерено ка том рату. Цвајг га описује као бесног ратника, спремног на сваковрсне обрачуне: “Пркосно уздигнута глава јунака, високо избочено чело сво избраздано мрачним мислима, тешки увојци косе изнад напетог пркосног затиљка. Испод обрва светлуца соколски поглед, а сваки мишић умнога лица, сав је напет од воље, здравља и снаге. Верцингеториксови бркови мужевно му се спуштају изнад опорих усана и избочене браде, показујући варварског ратника, па човек нехотице уз ту лављу главу чврстих мишића може замислити германски викиншки лик с победничким мачем, рогом и копљем”.

Куда је водио поглед тог ратника нихилизма, тог објављивача сенке што се надвила над Европом и светом?

 ИЉИН О НИЧЕУ

Руски мислилац Иван Иљин указује на чињеницу да је Ниче пришао бездану демонизма, и загледао се у њега: “Тој разјапљеној бездани пришао је Фридрих Ниче са својим великим списатељским даром и са болесном, изопаченом душом. Њега је очарао демонско-ђаволски бездан и он је почео да га велича. Његова  потоња дела: „Воља за моћ“, „Антихрист“, „Ево човека“, садрже отворену и директну проповед зла и популаришу сатанске формуле.

Целокупност религиозних појмова – Бога, душу, доброчинство, загробни свет, истину, вечни живот и одговарајуће забране и осуде – Ниче означава као „хрпу лажи, сазданих из рђавих инстиката природа болесних и у најдубљем смислу штетних“. „Хришћанско поимање Бога“ за њега је „једно од најтрулијих схватања сазданих на земљи“. Целокупно хришћанство је за њега само „груба басна о чудотворцу и спаситељу“, а хришћани су „странка неупотребљивих ништака и идиота“.

Оно за шта се он залаже је – „цинизам“, „бестидност“. То је „нешто највише што је, можда постигнуто на земљи“. Он директно позива зверски дух у човеку, јер „врховну животињу треба по сваку цену разуларити“. Он захтева „дивљег човека“, „злог човека“, „са веселим трбухом“! Њега плени све „сурово, неприкривено зверски“, злочиначко. „У сваком од нас постоје варварин и дивља звер““.

За њега је читаво Хришћанство било „бајка о чудотворцима и спаситељима“. Свештеник је „паразит најопаснијих својстава, прави отровни паук живота“. Зато је узвикивао: „Напред, ви, богохулници, аморални типови, лица с правом слободног кретања и обитавања по свуда, циркузанти, Јевреји, коцкари – све дискредитоване класе људи“.

Ниче је тврдио да је цинизам највише стање до кога се на земљи може доћи“. Тражио је „суровост“ и „директно зверство“; тврдио да нема ничега великог без великог злочина. Говорио је о наслади коју човек добија уништавајући.

Такође, Ниче је, говорећи за себе да није човек, него динамит, знао да ће се његово име једног дана везивати за чудовишни потрес каквог никад није било у историји, а од борбе с „миленијумском лажју“ (Хришћанством) настаће „такви потреси, такви грчеви земљотреса, такво померање брда и долина, какве и не слутимо“.

СЕРАФИМ РОУЗ О ОБЈАВИ „СМРТИ  БОГА“

Отац Серафим Роуз, у својој студији о нихилизму, о Ничеовој формулацији „смрти Бога“ каже: “Ни код кога нихилистичко „откровење“ није било тако јасно изражено, као код Ничеа. Ми смо се већ упознали са философском формом тог „откровења“ у реченици „нема истине“. Њен алтернативни, теолошки јасније одређен израз је стална Ничеова тема надахнутог „пророка“ Заратустре; а у ранијим његовим делима то је „екстатични“ вапај лудака: „Бог је мртав“. У тим речима има извесне истине: не, наравно, суштинске, него истине која се тиче стања савременог човека; те речи сликовито описују чињеницу коју ни један хришћанин, засигурно, неће порицати.  Бог је умро у срцима модерних људи: ето, шта „смрт Бога“ значи; то је тачно за атеисте и сатанисте, који се овоме радују, а тачно је то и за милионе простих људи, код којих је осећање духовне стварности просто ишчезло. Човек је изгубио веру у Бога и Божанску Истину која га је некада поткрепљивала; отпадништво од Бога у корист овоземаљског, карактеристично за наш век још од његовог самог почетка, код Ничеа почиње само себе да спознаје и да налази речи за самоизражавање. „Бог је умро“: другим речима, „ми смо изгубили нашу веру у Бога“; „нема истине“: другим речима, „постали смо неуверени у све божанско и апсолутно“.

Много дубље, него што то изражава субјективни чин нихилистичког „откровења“, леже воља и план, који иду далеко иза пуког прихватања тог „чина“. Заратустра је „пророк“; његове речи очигледно су замишљене као контрареволуција, уперена против Хришћанског Откровења. За оне који прихватају ново „откровење“, то јест, за оне који га осећају као сопствену вероисповест или живе као да је тако – отвара се потпуно нови духовни универзум, у којем Бог више не постоји, у којем, што је још важније, људи не желе да Бог постоји. Ничеов „лудак“ зна да су људи „убили“ Бога, да су убили своју сопствену веру““.

КАКО ЈЕ ОБЈАВЉЕНА „СМРТ БОГА“?

О смрти Бога Ниче говори у својој „Веселој науци“: „Да ли сте чули за лудака који – у ране јутарње часове – пали светиљку и одлази на трг, непрекидно вичући: „Тражим Бога, тражим Бога!“. Будући да на тргу увек има много оних који у Бога не верују, масом убрзо почиње да се шири смех. „Зашто Га тражиш? Да ли зато што се изгубио?“, пита га један. “ Да ли је Он залутао као дете?“, пита га други.“ Или се можда крије? Можда се плаши од нас? Можда је отишао напут? Или је можда емигрирао?, добацују му са подсмехом. Лудак тада утрчава међу њих и почиње да их стреља погледом.

„Где је Бог?“, крикну лудак. „Ја ћу вам рећи. Ми смо га убили – ви и ја. Сви ми смо ми богоубице. Али, како учинисмо то? Како бесмо у стању да испијемо море? Ко нам даде сунђер да обришемо читав хоризонт? Шта учинисмо када ову земљу ослободисмо њеног сунца? Где се то сунце сада налази? Куда ми сада идемо? Удаљавамо ли се то ми од свих сунаца? Зар се ми у  ствари непрестано не суновраћујемо? Тамо-амо, унапред-уназад, у свим правцима? Има ли ичега горе и ичега доле? Зар не пропадамо као кроз бескрајно ништа? Зар не осећамо дисање празних простора? Није ли све хладније и хладније? Није ли око нас ноћ и не пада ли непрестано све већа и већа ноћ? Зашто онда да изјутра не палимо светиљке? Зар не чујемо буку коју дижу гробари, сахрањујући Бога? Зар не осећамо већ задах Божијега распадања? И богови се распадају, зар не? Бог је мртав. И ми смо ти који смо га убили. И како ћемо се ми, убице над убицама, утешити? Оно најсветије и најмоћније што је свет икада имао, искрварило је сада под нашим ножевима. Ко ће спрати ту крв са нас? Има ли воде која нас може опрати? Које службе искупљења и које свете обреде да измислимо? Није ли величина нашега дела превелика за нас? Зар не морамо и ми сами постати богови да бисмо постали достојни величине тог дела? Јер, никада на земљи не беше већега дела, и ко год се после нас роди, захваљујући том делу, биће учесник више историје него што је сва историја пре тога дела“. Ту лудак заћута и погледа у оне који су га слушали. И они стајаху без гласа, гледајући га запањено. Он, коначно, баци светиљку на земљу, разби је и оде…“

 ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

У чему је основна Ничеова трагедија?

У томе што је његова душа, по свом природном устројству милосрдна и састрадална, била у сукобу са његовим луциферијанским разумом који је устао против Бога. Још као дете, имао је развијену савест и често је анализирао своје поступке. Спремао се да постане пастор, као и његов отац, који је умро кад је детету било само четири године. Ниче је, у Француско – пруском рату, као младић био добровољни болничар; био је пажљив према ближњима, и сви су га знали као доброг човека.

Што се више ближио крај његове философске каријере, он је све више лутао умом и предавао се силама које није могао да надзире. Своје „антијеванђеље“ „Тако је говорио Заратустра“ писао је у стању  опседнутости, као по нечијем диктату. Повремено му се чинило да га прати некакав дух. Често је побољевао и страдао од нервних растројстава.

О ЕКСТАЗИ ПРЕД ГАШЕЊЕ

Ниче је умро умом пре но што је умро телом.

У априлу 1888. стигао је по савету својих пријатеља, у Италију, у Торино. Био је пресрећан јер се у граду осећао „дашак доброг 18. века“. Све му се свиђало – од улица и паркова де реке Пада, крај које је шетао. Писао је интензивно своје антихришћанске списе, „филозофирајући чекићем“ (његов израз). Свирао је и клавир (био је музички обдарен, раније је и компоновао).

А 12. маја је у своју бележницу записао нешто необично, што није имало везе с његовим патхосом лажног пророка:“Мотив слике. Кочијаш. Зимски пејзаж. Кочијаш с изразом одурног цинизма иживљава се на властитом коњу. Јадно створење, одране коже, окреће главу према њему – са захвалношћу, са великом захвалношћу“.

Када су почеле летње врућине, Ниче одлази у Силс-Марију, жалећи се опет у писмима на своју телесну и нервну слабост и исцрпљеност. У Торино стиже у септембру, где завршава своје дело под насловом „Антихрист“, у коме објављује „Декрет против хришћанства“ и пише: “Борба на живот и смрт против сакатости, хришћанство је сакатост“. Речи какве су „Бог“, “Спаситељ“, „Искупитељ“ и „свети“ су, по њему, само жигови срамоте. Најстрашнија идеја је, по Ничеу, да је све што пати и виси на крсту – божанско. Густав Херлинг – Груђински пише о тој фази његовог живота: “Лутао је сада Торином у еуфорији, као да је пијан, из чиста мира застајкивао је и гласно изговарао: Антихрист, представљао се још несвесној гомили новим именом, маскирајући се повремено кркљавим смехом. Повремено је тај смех звучао страно, као да долази из туђег грла“.

О ЛУДИЛУ ФИЛОСОФА

У децембру пише свом пријатељу Брандесу да „Антихриста“ треба штампати у милион примерака, и додаје: “С обзиром да ће то бити РУШИЛАЧКИ УДАРАЦ против ХРИШЋАНСТВА, јасно је да су једина међународна сила заинтересована за рушење хришћанства Јевреји…Према томе, морамо обезбедити утицај на сва средства одлучивања, која та раса има у Европи и у Америци; не помињући да такав покрет захтева велики капитал…“

Станодавци су га видели како наг игра у својој соби.

Пред лудило, слао је писма својим пријатељима, у којима се потписивао као „Распети“. Петеру Гасту је писао:“Моме маестру Пјетру, Појте ми сада песму нову. Све је преображено и радост је на небесима, Распети“.

Лудило се пројавило 3.јануара 1889, када је његов станодавац Давид Фино видео следећу сцену (по Херлингу – Груђинском) – двојица полицајаца воде Ничеа, окруженог гомилом радозналаца: “Нашли су га на Виа По како грли коњу врат, од кога су га једва одвојили.“ Загрлио је, као Раскољников, као у својој визији, коња кога је газда тукао.

Остатак живота (умро је 25. августа 1900.) провео је у лудилу. Густав Херлинг – Груђински пише о Ничеовом боравку у душевној болници у Јени: “Његова клиничка карта свакодневно попуњавана целе године, потресна је у својој монотонији: појео је властити измет, попио је властити урин, намазао се властитим изметом, разбио је стакло на прозору“.

До смрти, која је, по Херлингу – Груђинском, дошла по њега у стању комплетног „физичког и интелектуалног распада“. Тако се завршио рат Диониса против Распетог.

Тако, данас, завршава цивилизација коју је Ниче наговештавао.

Бивши хришћани Запада (авај, често и Истока), у духовном смислу се даве, мислећи да је то „слобода“, у гомилама демонског измета (медији, субкултура, потрошачки дух, хедонистички атеизам), и налазе се у „физичком и интелектуалном разврату“.     

А Христос, Коме нису потребне брзе, него трајне победе, како рече Владика Николај, лагано корача и позива људе да Му се придруже покајањем и љубављу. Да и ми чујемо тај позив, да и ми кренемо за Њим, и да знамо да је са нама Победник, Распети и Васкрсли!  

Извор: "Фонд стратешке културе"