ЦРТЕ ЖИВОТА

Ове, 2016, на Никољдан, у Господу је уснуо професор др Љубомир Протић. Рођен је 1943. године у Врхпољу крај Дрине, у близини Љубовије. Био је потомак угледне свештеничке породице, због које су и добили презиме Протићи. Први свештеник из лозе Љубомирове почео је да служи Богу и роду око 1630. године. Деда му је био војни свештеник, који је са србском војском прешао албанску Голготу.

Од малих ногу васпитан је у вери и родољубљу, који су чинили саму срж његовог бића. Никада није био члан комунистичке партије, нити је крио своје религиозно опредељење. Венчао се са супругом Љубицом у цркви средином седамдесетих година прошлог века, кад је „гуја гују за реп уједала“, иако је већ био асистент на Природно – математичком факултету, а то је, у оно време, могло да му угрози напредовање у струци. Духовна неустрашивост га је ставила под покров Божји, и он је изградио успешну каријеру, без обзира на комунисте и њихова шкргутања зубима. Био је  редовни професор и декан на Математичком факултету у Београду, дугогодишњи директор Математичке гимназије у Београду, директор Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије, помоћник министра просвете,  члан Савета Епархије београдско- карловачке СПЦ.     

БОРАЦ ЗА ОДБРАНУ ШКОЛСТВА         

Овај човек Христов се, међутим, није бавио само науком и педагошким радом, што му јесте био животни позив. Он је, као неко ко је схватио да се не може живети без ближњих, и да је дужност сваког интелектуалца да се за њихово добро бори по мери својих снага, у јавном раду непрестано био на трагу истине и правде. Тако је, деведесетих година 20. века, био један од сарадника изврсног националног часописа „Држава“, из кога је чланке објавио у својој књизи „…рекох…“ А када је власт западних стављеника, тзв. „ДОСократија“, завладала Србијом, Љуба Протић је ушао у херојску борбу за одбрану просветног система од урушавања које су му наменили Сорош и сорошоиди. У време Гаше Кнежевића, Љуба Протић је био директор елитне Математичке гимназије у Београду, и, својим ставовима и изјавама, трн у оку рушитељима школства у нас.

 Када је Љиљана Чолић постала министарка просвете, и за кратко време успела да поправи најтеже штете које је систему нанела Гашина гарнитура штеточина, Љуба Протић јој се придружио у борби, откривајући јавности шта се дешавало „иза кулиса“. Тако је 18. јуна 2004. у „Вечерњим новостима“ изашао текст о једној од последица њиховог разорног рада,“Реформатори уништили библиотеку“:“Велики реформатори и творци нове српске школе уништили су библиотеку са око 26.000 наслова. Библиотека Министарства просвете и спорта нестала је само једним потезом бившег кабинета Гаше Кнежевића. Уместо да буду на полицама, ове књиге данас испуњавају картонске кутије мемљивог подрума у Улици Драже Павловића.

 Под изговором тадашњег помоћника министра просвете Тинде Ковач Церовић да је библиотека застарела, надлежни су позвали момке из студентске задруге који су књиге покупили у кутије без икаквог реда и спустили их у подрум где је до тада била штампарија. У једном дану нестале су и библиотеке и штампарија - кажу у Министарству просвете. - Језиво је било и гледати како књиге испадају из кутија, које су момци бахато вукли низ степенице. А, било је ту литературе која је била неопходна великом броју просветних радника у Србији. Неке од тих књига није имала ни београдска Универзитетска библиотека, а да не говоримо о осталим библиотекама у Србији.

   Једна од највећих стручних библиотека на Балкану имала је и јако добро урађену каталогизацију. Ни то није сачувано. Иако су се надлежни позивали на застарелост литературе, чињенице говор нешто друго.

 - У периоду између 1999. и 2000. године фонд је обновљен, а и раније су у библиотеку стално стизала нова издања. Тужно је што су у том премештају нестали многи речници, енциклопедије, лексикони... То је ипак некоме требало - огорчени су запослени у министарству.

 Простор библиотеке уступљен је тада Одељењу за школско развојно планирање и Светској банци, које се и данас налази тамо.

- Садашње власти покушавају да нађу начина и средства да библиотеку оспособе, али у овој материјалној оскудици тешко је то урадити. Требало је реаговати на време, па књиге преселити у Педагошки музеј или у неку од школа у центру које зврје празне. Ти "вајни књигољупци" су то морали знати - завршавају своју причу људи из министарства.“ Симболички књигоцид, с циљем распамећивања Срба и њихове деце, уочен је и обелодањен. Љубомир Протић је свим својим бићем устао против гашистичког варварства.         

Касније је борбу наставио сарађујући и са Унијом синдиката просветних радника Србије, и као челник Завода за унапређење образовања и васпитања.  Увек се одазивао на трибине које су се бавиле будућношћу нашег школства. Руководио се најдубљом хришћанском човечношћу, која није била спремна да ђаке преда на  растрзање убицама дечјих душа.   

Директор једне школе који је преживео нацистички концлогер, новим наставницима своје установе давао је следеће упутство:

"Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високоборазовни лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовни Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом."

Те речи је могао да потпише и покојни Љуба Протић.

БОРАЦ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

   Љубомир Протић је био и велики борац за правоверје. Потомак старе свештеничке лозе, он није морао да се пита како се треба причешћивати, како постити, како живети. Њему је било јасно да је Литургија „атомско језгро“ Цркве са којим се не сме експериментисати ни по коју цену. Знао је шта је олтар, а шта иконостас. Његов национализам је био светосавски, онакав какав нам је завештао Владика Николај, па није могао да буде ни екумениста – јер, екумениста је квазирелигиозни глобалиста. И зато је покојник увек и свагда био спреман да се бори за „веру једном предану светима“, како каже Свети апостол Јуда Јаковљев ( Јуд. 3). У ствари, он је веру сведочио, мирно, сталожено, разложно, и то је била његова најважнија борба – лични пример као штит, чврста вера као мач против свих војски утвара и привиђења какве су на нас повели домаћи и страни екуменци. 

Док је био на челу Завода за унапређење образовања и васпитања, чинио је све да би објавио значајне књиге о нашем духовном наслеђу. Стао је иза обимне и озбиљне студије о мартовском разарању косовских светиња 2004. године, а штампао је, између осталог, и две књиге Жарка Видовића:“…и вера је уметност!“ и „Историја и вера“. Као човек који је учествовао у одобравању планова и програма за наставу у школама Србије, трудио се, свим силама, да се штетни и лоше написани уџбеници веронауке епископа Игњатија замене оним што је вредно и квалитетно. Знао је да веронаука као предмет у школском систему ништа неће користити ако деца не буду научила аутентично православно исповедање, него усвоје измислице палог људског разума.

О томе је, гласно и јасно, говорио на трибини у Борчи одржаној око Светог Василија Великог 2010. године. Као математичар, човек чисте логике и свежег ума, показао је и доказао све несувислости зизјуласовштине у нас:       

 „Ваше Преосвештенство, поштовани презвитери, цењени пријатељи – Христос се роди!

Природно је да се све наше мисли ових дана упуте ка Богомладенцу, Господу нашем Исусу Христу, а због 27. јануара и према нашем духовном Оцу Светом Сави. Имајући увек Њих на уму, у нашим срцима, желео бих да кажем неколико речи о изреченим (написаним) ставовима епископа браничевског господина доктора Игњатија.

1) У гласилу епархије шабачке, часопису „Соко“, у госпојинском броју за 2009. годину, је публикован интервју са др. Игњатијем (на странама 13-17).

На петнаестој страни Владика изјављује: „Јер суштина хришћанске вере је у љубави човека према другом човеку“.

Да не би било забуне око тога да ли је овај цитат истргнут из контекста бићу слободан да вам прочитам и питање и цео одговор владике Игњатија, а при руци ми је и часопис „Соко“, ако неко жели да погледа.

-после читања-

Надам се да вам је после овог читања јасно да није у питању никакав истргнут цитат, већ се пре ради о томе да је Господ наш Исус Христос цензурисан тј. цензурисана је Његова мисао: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самог себе“.

2) Интересантност овог интервјуа је и да се синтагма „Бог као Други“ појављује на осам места на пет страна текста. Бог као први у овом интервјуу не појављује се ни један једини пут.

Ако се ово упореди са речима Светога Саве у његовој чувеној „Беседи о правој вери“ која почиње са: „И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо“ – јасна је разлика.

Цењени пријатељи, ја на ову разлику немам коментар...

3) Желео бих да вам укажем на део интервјуа који је исти епископ дао у теолошком годишњаку своје епархије „Саборност“.  У њему на прво питање ђакона Златка Матића у коме се каже „да још увек наилазимо на недовољно разумевање Ваших теолошких поставки...“ Владика одговарајући на једном месту каже: „Оваплоћење Сина Божијег је код многих богослова схваћено так као да се не би десило да човек није погрешио. Свети Максим, који је најдубље проникао у тајну Христову, тврди супротно. Тврдња да би се Син Божји оваплотио зато што је човек погрешио такође је тачна, али она по Светом апостолу Павлу и Светом Максиму, као и по мишљењу других источних отаца, не искључује да би се тајна Христова догодила и да човек није погрешио“.

Ако проанализирамо ове три реченице (мисли) владике Игњатија може се закључити следеће:

1) Суд: „Св. Максим је најдубље проникао у Христову тајну“, несумњиво значи да су и други Светитељи (Св. Јован Златоусти, Св. Василије Велики,...итд) дубоко проникли у Тајну Христову, али је Св. Максим најдубље приникао у њу. Ко је, драги пријатељи, могао да процени да је Св. Максим дубље проникао у Хришћанство него други Светитељи? Па то је могао само неко ко је дубље проникао у тајну Христову и од Св. Максима и од других Светитеља.

Јасно је, драги слушаоци, из раније исказаног да је тај теолог владика Игњатије. Дакле, дубље од најдубљег!?

2) „Оваплоћење Господа Исуса је од стране многих богослова схваћено да се не би десило да човек није погрешио. Св. Максим тврди супротно“, тј. оваплоћење би се десило и да човек није погрешио.

Следећа реченица кажа да је „тврдња да се Син Божији оваплотио зато што је човек погрешио, такође је тачна“. Дакле, владика Игњатије тврди – због речи такође – да је тачно и да би се Господ оваплотио и да човек није погрешио.

Очигледно је, драги пријатељи, да је доктор Игњатије проникао у Божију промисао, што је, сложићете се, веома импресивно.

3) Сада изненађење: Св. Максим „не искључује да би се тајна Хрисова догодила и да човек није погрешио“, дакле, више не тврди (као у претходној реченици) да би се тајна Христова десила и да човек није погрешио. Као да се Св. Максим уплашио, па релативизује изјаву из претходне реченице.

Шта се може закључити, драги слушаоци, из ове кратке анализе три кратке реченице др. Игњатија? Чини ми се да је закључак потпуно јасан. Када има оволико конфузије, непрецизности, недоречености, нејасноћа па и контрадикција у његовом излагању, онда његови текстови морају (како је и формулисано у питању ђакона Матића) да наилазе на неразумевање слушаоца.

Да, поштовани слушаоци, не бисте изашли из ове сале са ма каквом конфузијом везано за проучавани проблем, био бих слободан да вам прочитам само пар реченица које је Свети Сава изговорио у Жичкој Беседи пре 800 година. Свети Сава каже за Христа: „Он, од Бога Оца, једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење, из Очевог наручја одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу пречисте Деве, узевши на себе раније неузето тело, одуховљен душом, разумом и умом, произиђе Бог оваплоћени родивши се /…/ и сачувавши неповређеним девичанство оне која је родила...“.

Мало касније Св. Сава говори: „Јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа“.

Ово је сасвим блиско речима Светог Павла у посланици Римљанима: „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“.

Нека нам наш Спас, молитвама Светог Саве, опрости грехе наше и нека нам молитвама Светог Николаја Лелићког и Жичког помогне да се обожимо, умножимо и сложимо.“

Када су се, 2010. године, десила трагична збивања у Епархији рашко – призренској, покојник је знао да иза тога стоје прсти наших непријатеља, челника Вашингтерне, и није желео да ћути пред великом неправдом у којој су учествовали првоепископи СПЦ. Упозоравао је, својим јавим наступима и књигама које је приређивао, да то није и не може бити пут светосавски, и говорио онима који имају моћ оно што је мислио – са намером да се у Цркви успостави мир и слога засновани на правди и љубави. ( Једном смо др Драгиша Бојовић, Љуба Протић и ја, поводом догађаја на Косову, били, на позив једног архијереја, на разговору, и ја сам се дивио Љубиној смиреној и хришћанској речи, која није одступала од Истине ).

Гледајући сва наша страдања и поломе, покојник се никад није колебао, нити је пао у очајање. Знао је да је, како рече Владика Николај, „Исус Христос НИ-КА, православна дика“. Само треба остати са Победником, и све ће се издржати. Царства се руше, силници пролазе као сени, моћници вену као јесење лишће, а Христос остаје. И то је Љуба Протић својом смиреношћу, тако ретком код „динараца“, сведочио сваком ко је имао срећу да га сретне.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Остали смо без још једног светосавског Србина, за чију се душу молимо Богу отаца наших. Био је то скроман и честит човек, и диван пријатељ. Сећам се, кад сам с породицом боравио у његовој породичној кући покрај Дрине, где нас је љубазно позвао да проведемо део дечјег летњег распуста, с колико лепих речи је о њему говорио први комшија Доко. Човек кога воли комшилук – како је то данас ретко! А Љуба се, спора говора, а светле и чисте мисли, без гордости и претенциозности, дао волети. На њему се није могло видети ни трага самовеличања заснованог на титули професора Универзитета. Он, увек и свагда човек Богочовеков,  знао је да му је Учитељ био кротак и смирен срцем, и да је ученике поучавао да буду такви ако хоће да нађу мир својим душама.  

Нека би Господ, молитвама Небеске Србије, упокојио душу Свог слуге Љубомира, а његовој супрузи и синовима подарио светлост и утеху. И нека нас Господ не заборави, да би се на србској земљи рађало што више људи какав беше Љубомир Протић, светосавски витез са реке Дрине.