 Питање: Чула сам да исповест пред Причешће није неопходна, и да је није било у раној Цркви. Колико ту има истине? "Желећи да једеш Тело Владике, човече, са страхом приступи да те не опали јер је огањ " (Молитва пред причешће) Богослужење је основа црквеног живота, Литургија је његов центар, а Евхаристијски канон - врх који одсликава вечне и непресушне дубине наше хришћанске вере и истовремено сведочи о унутрашњем стању црквене свести у овај или онај период његове историје.
Дакле, сав црквени живот одређује и покреће најсветија од тајни - тајна Евхаристије, и Црква јесте и биће до скончања века, "док Господ не дође", јер живи Божанственом благодаћу Свете Евхаристије коју је установио Сам Господ заповедајући: "Ово чините у мој спомен" (Мт 26, 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22, 19-20; 1 Кор. 11, 23-25). Наша Света Православна Црква, највећа чуварка учења и заповести Господњих, као и апостолских и отачких предања, због своје божанствене љубави према људима стално и у радости духовној приопштава своју верујућу децу непресушном извору и залогу непропадљивости и бесмрћа -Светим Христовим Тајнама, јер је Господ рекао: "Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан" (Јн 6, 54). "Тако, - учи свети апостол Павле, - који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој" (1 Кор. 11, 27). Ово апостолско учење о последицама недостојног примања
Светих Тајни служи као најважније и категорично упозорење свима који приступају Чаши Христовој. Како се остваривало учешће верујућих у раној хришћанској Цркви у евхаристијском општењу, и какво је место заузимала исповест у њиховом литургијском животу? Одговор на ова питања ћемо наћи у историји богослужења првих векова хришћанства, у древној литургијској књижевности. Погледајмо та сведочења.
Одмах морамо рећи да су се у хришћанској Цркви првих векова сви верујући који су учествовали у молитвеном општењу на Литургији увек причешћивали Светим Тајнама, налазећи се у потпуном једнодушју међусобном и са свом Црквом. Стога је пред Тајнодејство сваки молилац морао да се провери (да се самоопредели): да ли је достојан светог сједињења, достојан да приступи Божанственој Трпези? "Колико се у многе који не приносе покајање и не чисте своју савест исповедањем грехова свакодневно усељују нечисти духови"... - говори свети Кипријан (3. век), указујући тиме на неопходност свакодневног покајања. "Пошто се Евхаристија служила свакодневно и сваки присутни је био дужан да се причести, није ни чудно што су многи свакодневно исповедали своје грехе, добијајући усмену дозволу од свештеника" (Ф. Смирнов. Богослужење хришћанско од времена апостола до IV века. К., 1876, с. 329-330). Очистивши своју савест за време покајања, хришћанин постаје учесник тајне Причешћа. Међутим, онај који због недостојности не може да буде сапричасник верних морао је да напусти богослужење, јер тада није било могуће бити на Литургији и не причестити се Светим Тајнама. "Они од вас, - објављивао је ђакон у древној Литургији светог Григорија, Просветитеља Јерменије, - који не могу да се причесте овом Божанственом Тајном, нека изађу напоље и тамо се помоле" (Зборник древних Литургија, св. 2, с. 200). "Који се не причешћујете, изађите!..." - објављивао је ђакон у древноетиопској Литургији (исто, св. 3, с. 99). "Чујеш, - пише свети Јован Златоуст, - када се објави: "који се кају изађите сви; ко се не причешћује, значи да се каје. Ако си међу онима који се кају, онда не треба да се причестиш"" (Дела, т. 11, с. 30). У Литургији Апостолских Установа постоји нарочита јектенија и молитва за покајнике, као и чин удаљавања ових из молитвеног сабрања (храма) (Зборник древних Литургија, св. 1, с. 104,105). Дакле, покајници су они људи који се нису причешћивали; од верних се само покајници нису причешћивали, као они који нису добили благослов епископа (разрешну молитву). Из овога несумњиво следи да је у дубокој хришћанској древности не само Евхаристија, већ и исповест била свакодневна, тј. она се вршила онда кад је вршена Литургија. С тим што су облици исповедања били различити: индивидуални - само пред духовником - и јавни -пред духовником и заједницом. Сваки хришћанин, присуствујући богослужењу у одговарајуће време, требало је да се исповеди, он је откривао своје грехе духовнику, а понекад и целом црквеном сабрању. С тим што је суд, отпуштање грехова, епитимију или одлучење од Цркве вршио епископ, а понекад, како се може видети у случају коринтског блудника (1 Кор. 5,1-5; 2 Кор. 2, 5-11), у сагласности и у име целе заједнице.
На општецрквену исповест указује Тертулијан (2-3. в.): "Овде (тј. за време богослужења) после читања Писма и проповеди врше се саветовања, оптужбе и изговарају пресуде Божанствене, јер је код нас суд веома строг, као код људи сигурних у то да их Бог гледа, и сами доносимо одлуку која претходи одлуци будућег Суда за онога ко дозволи себи какав поступак а који га треба одлучити од општења у молитви у нашем заједничком сабрању и од сваког с нама светог општења" (Дела, део 1, с. 172). Лица која подлежу друштвеном покајању после истека рока епитимије враћају се у општење са Црквом. Они су долазили у храм и за време богослужења пре свештенодејства Евхаристије падали на колена пред епископа, који је с молитвом полагао на њих руке (Апостолске Установе, књ. 2, гл. 18), што се сматрало спољашњим символом и оруђем тајне Покајања и разрешења. После тога исповеђени су се причешћивали Светим Тајнама. О богослужбеним сабрањима хришћана, конкретно о исповести, може се видети из писма Плинија Млађег императору Трајану (поче-так другог века). "Они (тј. хришћани, - пише Плиније, - куну се да је сва њихова кривица и заблуда у томе што имају обичај да се окупљају у одређени дан пре свитања и поју наизменично једни с другима песму Христу као Богу, и клетвом се обавезују да неће чинити преступе, већ се уздржавати од крађе, пљачке, прељубе, поштено држати обећање, враћати поверено" (Писма Плинија. М., 1950, с. 344). Међутим, на исповест пред Евхаристију указују и ђаконски возгласи, на пример, на Литургији апостола Јакова ђакон изговара "једни друге препознајте..." (Зборник древних Литургија, св. 1, с. 160). А свети Јован Златоуст, обраћајући се у проповеди онима који се моле на богослужењу, подсећа их: "Зар ви не знате да ђакон стално објављује за време вршења тајни: препознајте једни друге" (Дела, т. 1, с. 642). Веома драгоцени подаци о исповести у најстаријој Цркви постоје код Оригена (3. век). Према мишљењу проф. А. Катанског, Ориген је сматрао да посебна обавеза свештеника јесте у томе да узимају на себе или, према речима самог Оригена, "једу грехе народа и отпуштају их", тј. да саслушају исповест и дају разрешење грехова. На другом месту Ори-ген директно говори: "Они који су сагрешили траже свештеника (ради исповести) и моле за очишћење кроз првосвештеника" које је у старо доба обично вршио епископ на Литургији. И исповест пред епископом или свештеником с отпуштањем грехова постаје богослужбени акт (А. Катански. Догматско учење о Седам Црквених Тајни, с. 243, 244; тамо су и упућивања на Оригена - Левит, 5, 3-4, СПб., 1877). У једном веома древном препису Литургије апостола Марка постоји молитва на вход и тамјан у којој постоји указивање на исповест. Ево текста те молитве: "Владико Господе Боже наш, који си изабрао као светилник са дванаест свећа дванаест апостола и послао их да проповедају по целом свету и уче Јеванђељу Царства Твојег и исцељују болести и сваку немоћ у народу (Мт 10,1) и који си им дунуо у лица и рекао: "Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су" (Јн 20, 22, 29), тако и нас, слуге Твоје које стоје пред Тобом, при входу свештенодејства погледај... подајући неопходно с епископима, презвитерима, ђаконима, чтецима, појцима и мирјанима, са свом пуноћом Свете Саборне и Апостолске Цркве; избави нас, Господе, од клетве и проклетства, и од анатеме, и окова, и одлучења, и од непријатељских војски; и очисти наша уста од сваке нечистоте и од сваког порока, да би с чистим срцем и чистом савешћу приносили Теби тамјан овај, као пријатан миомирис и ради остављења грехова наших..." (Зборник древних Литургија, св. 3, с. 23-24). У саставу исте Литургије, у молитви предстојатеља пред причешће се садрже речи које указују да су молиоци добили опроштај од Господа: "Владико Господе Боже, Сведржитељу,... молимо Те да одагнаш мрачне нападе греха од ума нашег и просветиш Божанственим зрацима Светог Твојег Духа ум наш, да би испунивши се познања Твојег достојно се причестили предложеним нам благом, Пречистим Телом и Драгоценом Крвљу Јединородног Твојег Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, опростивши нам све различите грехове, по великој и неистраживој Твојој благости" (исто, с. 42). Најпотпуније је исповест изложена у древној Етиопској Литургији у молитви пред Евхаристију, после возгласа "Светиње светима" и одговора на њега. Ево њеног текста: Тосподе Сведржитељу, који исцељујеш душе и тела наша гласом Јединородног Сина Твојег, Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, који су рекао оцу нашем Петру: "Ти си Петар, и на твоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће разријешено на небесима" (Мт, 16,18,19), нека буду раздрешене слуге Твоје и слушкиње Твоје устима Свете Тројице, Оца, Сина и Светога Духа, и устима мојим, грешног и непотребног слуге Твојег. Господе Боже наш, Ти си узео грехе света, прими покајање слугу и слушкиња Твојих, учини да засија над њима светлост живота, и опрости им грехове њихове... Сагрешили смо пред Тобом, Господе, речима, делима или помислима нашим, опрости, разреши и отпусти... допусти да сви будемо разрешени. И даље сви изговарају своја имена редом" (Зборник древних Литургија, св. 3, с. 107-108). Наведене овде молитве из Литургија древнохришћанске Цркве јасно сведоче да је свака Литургија у првим вековима хришћанства била време самопровере, испитивања савести свих верника. 'Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире" (1 Кор. 11, 28-30). Свети Амвросије Милански (5. век), према сведочењу блаженог Теодорита (5,18), није дозволио неисповеђеном да се причести - једном од силника овога света кривом за убиство; свети Амвросије му је рекао: "Како ћеш раширити те руке с којих још увек капље крв невино убијених? Како ћеш тим рукама примити пресвето Тело Господње? Како ћеш принети устима својим непроцењиву Крв Његову, - ти који си речју беса својег пролио неправедно крв толиких људи?" Овај пример указује колико је важна исповест за хришћанина, како је висока одговорност предстојатеља. У допуну реченом треба имати у виду да по смислу возгласа свеште-ника "Светиње светима", Свети Дарови могу бити дати само светима, тј. људима који су у тајни Покајања очистили своју савест и добили разрешење грехова да би се неосуђено причестили Светим Тајнама. Занимљиво је да по чистоти своје савести, дубини вере и веома великог смирења причасници на овај возглас свештеника, свесни своје огреховљености и недостојности пред Богом, одговарају: "Једин Свјат, Једин Господ Исус Христос, во славу Бога Оца. Амин". У овом одговору молилаца се садржи такође дубока мисао о сапричасности и непосредном сједињењу чланова Цркве Христове са Својом Главом, Господом нашим Исусом Христом које се реално остварује у општењу Свете Чаше, на остављење грехова и живот вечни. Дакле, у току првих векова живота Цркве Христове верујући су се увек причешћивали Светим Тајнама када се вршила Божанствена Евхаристија, али само након исповедања и разрешења грехова. Касније, са слабљењем духа побожности, ређе је постало наше причешћивање. У наведеним овде текстовима древних Литургија можемо такође да видимо како је дубок био дух скрушености, покајања и молитве за достојно предстојање пред Светом Трпезом свештенослужитеља који врше Евхаристију. Морамо такође рећи да се и у последованију Литургије светих Василија Великог и Јована Златоуста код нас у молитвама свештеника види дубоки покајнички карактер. Дух покајања, помирење са свима, духовна бодрост и "срце чија је сила да штити од лукавих помисли" - ето неопходних услова за примање Жртве коју је Бог принео (Мт 5, 23-24), које су потребне извршитељу богослужења. Стога у правилу припреме за Литургију и у молитвама входа свештеник приноси покајничку молитву за себе и своје духовне немоћи. Ова молитва се нарочито појачава у његовој првој (тајној) молитви верних, као и кратко у другој. И што се више ближи час када он треба да приступи вршењу Евхаристије, то је живља и дубља свест о својој недостојности и потреба за очишћујућом благодати, и он излива пред Господом своју душу:"... очисти моју душу и срце од порочне савести, и мене, обученог у благодат свештенства, удостој благодаћу Светога Духа да станем пред свету Твоју Трпезу..." (тајна молитва пред Херувимску песму). Приступајући највећем и страшном моменту Претварања Светих Дарова, свештеник са свешћу о својој недостојности и величанствености чуда Божјег у потпуности је предан молитви: "Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу и молимо те и преклињемо: пошаљи нам Духа Твога Светог на нас и на предложене дарове ове". Речи ове последње реченице "пошаљи Духа Твога Светог на нас" задобиле су карактеристични, веома засновани наставак у појачаној молитви свештеника (предстојатеља) за обнављање његовог унутрашњег бића - речима тропара трећег часа: Тосподе, Који си Пресветог Твог Духа у трећи час апостолима Твојим послао Њега, Благи, не одузми од нас, него обнови нас који се молимо" (три пута), који се смењује са ђаконским возгласима: "Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој" и "Не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене". Природно је да потреба покајничког и смиреног духа предстојатеља пре обављања Страшне и Бескрвне Жртве изазива овај његов душевни вапај да Благи Господ не одузме од нас Духа Светог и Његовим силаском нас обнови, као и због његовог будућег личног сједињења кроз Свете Животворне Тајне са Господом Богом, Спаситељем нашим. Веома је карактеристично да тропар трећег часа који улази у састав Евхаристијског канона и покајни возгласи потпуно одговарају, по духу и мисли, у канонима древне Литургије. Као пример и потврду овде наводимо текстове из Литургије светог апостола Јакова (према сиријском и грчком препису). 1. Молитва за призивање Светога Духа из канона Сиријске Литургије апостола Јакова. Помилуј нас, Господе Боже Свемогући, и пошаљи нам Духа Твојег Светог, Господа, Животворног, равнопрестоног с Тобом, и равноцарственог Сину, Једносуштног и Савечног, који је говорио у закону и пророцима и у Новом Завету Твојем, који је сишао у виду голуба на Господа нашег Исуса Христа на реци Јордану, као и на свете апостоле у виду огњених језика..." (Зборник древних Литургија, св. 2, с. 30-31). (Свештеник изговара ово призивање Светога Духа пред Претварање Светих Дарова). 2. Молитва призивања Светога Духа из Грчке Литургије апостола Јакова. Предстојатељ: Помилуј нас, Боже Сведржитељу, помилуј нас, Боже Спаситељу наш, помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој, и пошаљи нама и на ове предложене дарове Духа Твојег Свесветог. А онда, сагнувши Главу, говори: Господа и Животворног, Сапрестоног Теби Богу и Оцу и Јединородном Сину Твојем, сацарствујућег, Јединосуштног и Савечног, који је говорио у закону и пророцима и у Новом Завету Твојем, који је сишао у виду голуба на Господа нашег Исуса Христа у реци Јордану и пребивао на Њему, који је сишао на апостоле Твоје у виду огњених језика у горњој соби светог и славног Сиона, на дан Педесетнице, Овога Духа Твојег Свесветог пошаљи, Владико, на нас и на предложене Свете Дарове ове да би, дошавши, светим и благим и славним Твојим присуством осветио и учинио хлеб овај светим Телом Христа Твојег. Народ: Амин. Свештеник: И Чашу ову - драгоценом Крвљу Христа Твојег. Народ: Амин. (Зборник древних Литургија, св. 1, с. 177-178; в. такође "Божанствена литургија светог апостола Јакова, брата Божјег", превео с оригинала Левкијски епископ Партеније, Софија, 1948, с. 41-42.). Наша руска православна Литургија, као и српска, бугарска, грузинска, на Светој гори Атон и др., у саставу Евхаристијског канона (по чину светих Василија Великог и Јована Златоуста) чува тај најстарији део молитве о слању Светога Духа ("који је сишао и на свете апостоле у виду огњених језика", или у другој редакцији: "који је сишао на апостоле Твоје у виду огњених језика у горњој соби светог и славног Сиона, на дан Педесетнице..."), коју јасно изражава тропар трећег часа и речи 50. псалма. Стога раширено мишљење да свети молитвени низ тропар трећег часа и возгласи: "Срце чисто..." и др. у саставу канона наших Литургија тобоже представљају непотребни додатак (интерполацију) који нарушава композициону целовитост молитве призивања Светога Духа (епиклезе) не иде даље од плитког, формалног односа према једном од највећих све-штених, покајничких и надахнутих момената у православној Литургији. Из реченог следи да није само за мирјане исповест била обавезна пред причешће Светим Тајнама, већ је и "предевхаристијско очишћење" покајање одувек било услов за достојно предстојање и учешће у Најсветијој Евхаристији и за свештенослужитеље. У закључку морамо да приметимо да је Православна Црква као на-следница и ревносна настављачица древне хришћанске Цркве у бризи за неосуђено причешће верујућих Светим Тајнама установила у складу са староцрквеном праксом чин припреме за Причешће: "Ова припрема се састоји у искреном исповедању грехова, посту, скрушености и помирењу са свима..." (Православно исповедање. Одговор на 107. питање). А. Георгијевски, професор Московске духовне академије. Са руског Биљана Вићентић Из књиге „Верујем, Господе, и исповедам“, Београд, 2005. |
